Čovek koji drži državni rekord u skoku u vis, sportista koji još od 1990. suvereno drži svetski juniorski svetski rekord i trener koji mlade naraštaje sprema za velike visine. Dragutin Topić u mladosti je sanjao da studira istoriju ili arheologiju. Umesto toga “učiteljica života” upisala ga je na svoje stranice na kojima je ostavio je neizbrisiv trag. Tačno na svoj 48 rođendan popularni Top priča o svojom životu i trenutku u karijeri koji je ostavio najveći otisak u njegovom sećanju.

Rođeni ste u porodici prosvetnih radnika u vreme koje se prilično razlikovalo od današnjeg.

Kratko sam živeo u centru grada. Baba i deda su imali stan na Trgu Marksa i Engelsa (danas Trgu Nikole Pašića). Sa mamom, tatom i mlađim bratom sam se potom preselio u Sremčicu 1974. i tamo sam krenuo u osnovnu školu. Tu smo živeli sve do 1983. godine kada smo se preselili na Zvezdaru koja je bila moj dom sve dok se 1991. nisam odvojio od roditelja i počeo da stanujem na Banovom Brdu gde sam evo i danas.

Moram priznati, život je bio dobar i pomalo specifičan.

U Sremčici smo nas četvoro živeli u garsonjeri, dosta skromno. Roditelji su bili profesori na Filološkom fakultetu, a pošto je Sremčica dosta daleko, imali su problema da usklade odlaske na posao I da podižu nas dvojicu sinova. Zato smo, na kraju, odlučili da se vratimo u Beograd i živimo u komuni sa bakom i dekom u 50 kvadrata. Bilo je malo skučeno i prilično skromno, ali sam imao normalno detinjstvo u kome sam bio okružen ljubavlju i pažnjom. Počeo sam da treniram atletiku i imao sam sreće da imam fantastičnog trenera od samog starta i jednu fantastičnu grupu drugara sportista sa kojima sam postao i ostao prijatelj do danas.

Nekako je bilo drugačije vreme tada. Mnogo smo se više družili, imali smo interakciju, spavali jedni kod drugih. A i roditelji se nisu brinuli. Da li sam kod kuće ili ne, nije bio problem. Mobilni telefoni nisu postojali, ali su uvek znali da sam u pravom društvu i sa pravim ljudima, moji roditelji su se brinuli o tuđoj deci, ali I roditelji mojih drugara su se brinuli o meni. Mislim da smo imali mnogo bezbrižnije detinjstvo nego što danas moje ćerke imaju. Ja sam dosta parlamentaran roditelj koji im dopušta skoro sve što požele, ali vidim da nemaju sa kime da prožive to što sam ja proživljavao sa svojim drugarima jer prosto danas nije bezbedno kao tada.

Kako je izgledalo to druženje? Da li se izlazilo?

Pošto smo svi bili sportisti, nas desetak u grupi, uglavnom smo bili napolju. Uradimo trening, završimo sve obaveze, trener nam da dan pauze da se odmorimo, a mi provedemo sve vreme na nekom terenu igrajući basket. To nam je bilo omiljeno a uz basket pikali smo fudbal, mini golf, flipere, bilo je drugo vreme.

Kasnije sa 16-17 godina smo ponekad izlazili po žurkama i odlazili do diskoteke na Tašu. Imali smo neke normalne zahteve i prohteve. Kinta nije bila presudna. Dovoljno je ako imaš za sok. Ako nemaš, šta ćeš, piješ vodu i to je to, nema velike filozofije. Drugačiji je sistem vrednosti bio. Tada se stvarno nešto poštovalo. Znalo se ko su uspešna deca, što u sportu, što u školi I bila su prepoznatljiva u društvu. Imali smo prave rol-modele sa kojima smo se identifikovali, danas je to apsurd.

Roditelji su imali druga merila vrednosti i učili su nas njima. Danas imam svoj klub sa 200 klinaca i 400 roditelja koji dolaze i nailazim na ogromne probleme u smislu da ja ne razumem neke njihove potrebe i stavove. Možda sam ja iz nekog prošlog veka, pa su me roditelji naučili drugačije. Vidim da je globalno ta empatija koja je ranije bila podrazumevajući faktor u svakoj porodici danas banalizovana i da je na prvo mesto stavljen egocentrizam. Meni to malo smeta. Mislim da u sportu vi morate da budete pomalo egocentrik da bi uspeli. Međutim, s druge strane morate da imate i široko obrazovanje i tu empatiju prema svojim kolegama sportistima, drugarima iz kluba te i da budete društveno odgovorni. To danas, nažalost, u ogromnoj većini nije slučaj.

Pošto ste živeli na dva kraja grada, za koji deo Beograda bi ste rekli da je obeležio vaše detinjstvo?

Živeo sam na Zvezdari, ali nisam voleo svoj kraj. Jer nisam imao istinske drugare iz tog kraja. Samo jednog. Uglavnom smo visili na Kalemegdanu koji nam je, malte ne, bio sve. Moji drugari iz kluba su išli u škole u užem centru grada i tu smo igrali basket, a bilo nam je interesantno da visimo i oko hale Pionir na sportskim terenima.

Najomiljenija nam je, ipak, bila Marakana. Mi smo Zvezdina deca i na Marakani smo provodili najviše vremena. Sami smo osmišljavali svoje prazne dane izmišljajući neke igre bez granica na stadionu. Naravno, tako da trener ne sazna, i isprobavali sve i svašta.

Bili smo dosta maštoviti. Ono što je interesantno, od nas 10 koji smo se tada družili, svih 10 je postalo izuzetno uspešno u svojim sferama interesovanja. Imamo tu profesora matematike, elektrotehničara, vrhunske programere, ginekologa, kustosa muzeja, svi vodeći ljudi u svojim branšama... Pre sam verovao da to može da bude splet srećnih okolnosti, ali ipak nije. To je sve zasluga našeg pokojnog trenera koji se izuzetno brinuo o nama, kao što ja sada pokušavam da se brinem o svojoj deci koju treniram. On nas je kuražio u onome u čemu smo najbolji, forsirao da damo sebe tamo gde možemo da budemo najbolji, što u sportu što u drugim sferama života koje će nam kasnije biti primarni cilj.

Trener je zapravo imao presudnu ulogu da atletika postane vaš životni put.

Ja sam imao neku suludu ideju da nastavim stopama svojih roditelja i bavim se filologijom, ili možda istorijom i arheologijom. Spremao sam se da polažem prijemni na Arheološkom fakultetu. To me je baš privlačilo, antička istorija je tada bila moja pasija. Međutim, trener mi nije dao. Rekao mi je: “Sine, ti si za sporti i ti ćeš da upišeš Fakultet fizičke kulture i bićeš jednog dana dobar trener. Furaj to.”

Tako je, na svestan ili nesvestan način, odredio moju sudbinu. Tek sada shvatam koliko je čovek bio u pravu i koliko je ovo što sam sada ono čemu sam težio celog svog života – da prenosim svoje znanje i svoje iskustvo na buduće generacije i mislim da to radim na jedan dobar način. Ne mogu da sudim sam sebi, ali sudeći po reakcijama drugih mislim da sam ok.

Umesto da učite istoriju, odlučili ste da se upišete u njene knjige?

Nisam ja odlučio. To je Božija volja, on me je upisao u tu knjigu. Trud, talenat, odricanje i neki faktor sreće koji je tu postojao. Sve se to ispreplitalo. Osnovni faktor je ogromna ljubav prema onome što radite. To je ono što vas određuje kao čoveka. Sigurno ćete biti mnogo uspešniji ako date puno srce onome čime se bavite.

Kako je Top uopšte ušao u atletiku i zašto je izabrao baš “Kraljicu sporta”?

Splet okolnosti je bio takav da u Sremčici nije postojao atletski klub i svi smo se upisivali na fudbal jer je tu postojao samo fudbalski klub. To su moji prvi sportski koraci. Nisam bio nimalo uspešan u tome. Bio sam kljakav, mršav, gotovo suvonjav i viši od ostalih.

Selidbom u Beograd sam, sasvim slučajno došao do toga da uđem u atletiku. Naime, gledajući svetsko prvenstvo u atletici u Helsinkiju 1983. atletika me je baš zainteresovala. S druge strane, taman sam se upisao u novu školu i drugari iz odeljenja su me teško prihvatali. Deca su dosta skeptična prema klincima koji dolaze iz neke “unutrašnjosti”. Međutim, oni su išli na atletiku pa sam se nekako prišljamčio uz njih i upisao se u Atletski klub Radnički sa Zvezdare na Olimpu.

Tamo sam bio na nekoliko treninga i onda je tadašnji trener sve nas povukao u Crvenu Zvezdu sa sobom. Tada sam se opredelio samo za taj sport. 

Ipak, nije sve išlo glatko od samog starta?

Imao sam 12 godina i bilo mi je dobro prve godine. Međutim, nakon toga mi je opao entuzijazam. U sportu su uglavnom akceleranti bolji i uspešniji. Međutim, u fizičkom smislu, ja sam bio retardant i došao sam u situaciju da su se svi razvili fizički, a ja sam ostao žgoljavac koji nije više mogao sebe da pokaže u disciplini trčanje na 600 metara gde me je tadašnji trener rasporedio. I sve se tada, nekako, poremetilo.

Tako sam počeo da paralelno sa atletikom treniram i odbojku koja mi je bila interesantnija u to vreme jer je kolektivni sport, ima više utakmica, a i trener je pokušavao da me pridobije jer sam imao talenta.

A onda je sudbina umešala prste.

Bila je to igra slučaja. U školi, nastavnik fizičkog, pokojni Trifke, laka mu zemlja, nas je pitao ko zna da skače uvis. Pošto sam imao želju da se oprobam u tome, ja se javim iako, naravno, nisam znao ništa o tome. Ipak, na prvom školskom takmičenju sam pobedio na opštini i tako je krenulo pisanje istorije.

Video me je moj pokojni trener Mihajlo Švraka koji me, nakon 15 dana, preuzeo pod svoje i tu godinu sam završio kao treći skakač uvis u onoj bivšoj, velikoj Jugoslaviji.

Moj uspon je krenuo vrlo brzo jer sam imao sreće da me prepozna vispren trener. Mika je govorio do tada (prepričavale su mi starije kolege anegdotu): “Imam svoju šemu za trening, ali nemam čoveka!” Kada sam ja počeo da treniram sa njim prozborio je: “Imam šemu, i imam čoveka!” 

Zatim sledi pauza kada odlazite na školovanje u Ameriku. Kako je došlo do toga?

Moja majka je među prvima u Jugi otišla u privatnike i radila je za jednu američku organizaciju koja je vršila razmenu studenata. Srednjoškolci iz SAD su dolazili u Srbiju, a mi smo išli odavde u Ameriku i neke zemlje Evrope.

Ona me dugo pripremala za tako nešto, ali ja nisam bio voljan jer nisam želeo da se odvajam od svojih drugara.

Opet, sticajem čudnih okolnosti, te 1987. sam naglo počeo da rastem. Izrastao sam 20cm za dva meseca i došlo je do nekih ozbiljnijih povreda koje su me na kratko odvojile od sportskih borilišta, tako da mi je motivacija baš opala. I desi se da, bio je maj mesec, u bioskopu pogledam film “Američki vukodlak” sa Majkl J. Foksom. Bio sam nešto depresivan i sam sam ga odgledao.

Posle filma nešto mi je kliknulo u glavi – hoću da idem tamo gde je sportista heroj, gde možete da budete baja u školi. Ipak, imajte u vidu da sam bio u pubertetu, hormoni su me pucali i imao sam neke druge životne poglede.

Došao sam kući i rekao mami da hoću da idem u Ameriku. Tako je i bilo. Već u avgustu sam otputovao u Ameriku i odredio svoju sudbinu na neki način. 

Kako je izgledalo to iskustvo?

Mislim da mi je Amerika bila odskočna daska u karijeri. Tamo sam dobio neka nova saznanja i proširio horizonte u smislu da sam upoznao novu kulturu, dobio samopouzdanje i neke smernice koje su bile atipične za naše društvo u tom periodu. Ja sam iz jednog, da kažem, liberalnog principa odgajanja dece gde sam bio potpuno slobodan da se samo javim i odem da prespavam kod drugara, došao u američku porodicu koja mi daje izlaz u grad petkom i subotom uz ograničenje da moram doći kući do 22h.

S druge strane, tamo šta god da uradite, oni vam kažu “Good job”, tamo ništa nije loše. Trener vas nikada ne maleriše jer nije primaran cilj biti prvi i pobediti druge već dati sve od sebe. Ja sam tamo igrao košarku, trenirao atletiku i kros kantri.

Kao deo košarkaškog tima sam doživeo to da me bukvalno svi u školi znaju. Dobijate status koji vam baš imponuje. Iako sam bio 12. igrač tima i retko ulazio u igru, opet sam bio deo nečega što je vrlo važno sredini u kojoj sam bio. A, kada je došlo mojih 5 minuta u atletici i kada se moje ime svakog ponedeljka izgovaralo preko školskog razglasa uz najavu da sam postigao neki uspeh, onda sam postao šmeker u školi i pridobijao sam pažnju devojaka znatno više od ostalih :) Tako mi je podignuto samopouzdanje i sa time su došli i bolji rezultati.

Inače, tamo me je trenirao Mr. Sigo (Seago), čovek koji nema uske veze sa atletikom, ali je bio izuzetan psiholog i pedagog a predavao je “zdravstveno obrazovanje” (health). On je znao da motiviše sve nas kako treba i od njega sam “ukrao” tu foru da možete i sa dosta skromnim znanjem da napravite velike pomake kod klinaca.

Zašto niste ostali u Americi?

Falilo mi je društvo. Naime, sa porodicom sam se čuo samo 3-4 puta u toku tih godinu dana, a od drugara sam dobio 3 pisma. U jednom od njih moj drugar Pera mi kaže da je skočio 203cm više nego ja u Americi (201cm), a da je još jedan dečak iz Novog Sada skočio 216cm, mnogo više nego nas dvojica. Inače, taj dečak je danas moj kum Stevan Zorić, direktor AK Vojvodina.

I poželeo sam da se vratim u Srbiju kod svog trenera jer sam znao da sa njim mogu da napredujem.

Ono što mi je bio najveći motiv jeste to da će 1989, godinu dana nakon mog povratka kući, biti prvenstvo Evrope u Jugoslaviji u Varaždinu. Bio mi je imperativ da postanem deo reprezentacije koja nastupa. Mesta je bilo za dvojicu i ja sam učestvovao zajedno sa Stevom koji je tada bio vicešampion, a ja sam osvojio četvrto mesto na tom prvom ozbiljnom nastupu za reprezentaciju.

Od tog trenutka, koji se poklopio sa mojim upisivanjem fakulteta, moj život je postao mnogo ozbiljnija priča. Do tada je sve bilo više igra nego li trening.

Rezultat se video već 1990. u Plovdivu gde osvajate zlatnu medalju sa juniorskim svetskim rekordom od 237cm koji i danas stoji. Da ste u Americi, verovatno bi se velika količina novca slila u vas.

Ne znam. U Americi je drugačiji sistem. Njihovi univerziteti zabranjuju primanje novca i vi ne možete, ukoliko ste u univerzitetskom timu, da imate sponzora. Ja sam imao dobre sponzore. Adidas me je odmah “ukrao” za ozbiljne novce, ali sam imao nesreću da je naša zemlja počela da se raspada, rat je učinio svoje i sve što sam imao na papiru nikada nisam dobio.

U Americi, kasnije kada kao vrhunski sportista a posle univerziteta sa napunjene 23-24 godine, zarađujete abnormalno velike svote novca. Svi koje poznajem koji su u mom rangu ili čak i nižem su ljudi milioneri.

Danas se poštuje samo jedan princip – ekonomski. Da li imaš razloga da nastaviš da se baviš sportom ili ćeš da završavaš fakultet I počneš da radiš? Sve se danas ogleda kroz novac. Novac je jedino merilo uspeha koje društvo priznaje!

Ako želiš da živiš od sporta, onda već treba da pokažeš jedan izuzetan takmičarski nivo do svoje 19 godine. Onda je logika da osim što ste talentovani budete prepoznati od strane sportskih institucija i praćeni u skladu sa tim talentom. Jer vrhunski sport je izuzetno skup, o kom god sportu da se radi, od karlinga do fudbala.

Ono što savetujem svoje klince i njihove roditelje – do 18. godine ćemo videti gde smo te odlučiti kuda i kako dalje.  Ako prepoznam da sportista može da živi od plodova svog talenta i rada nastavićemo sa ozbiljnijim radom, odnosno atletika Vam postaje trenutna profesija. To podrazumeva veći obim i intenzitet rada, sa dotadašnjih pet treninga nedeljno se prelazi na devet, što bi trebalo da rezultira vrhunskim ostvarenjem, ali ne na lokalnom nivou, već na evropskom, jer samo tada to odricanje ima svrhu. 

Koliko je situacija u koju su donele devedesete uticala na dalje rezultate?

Finansije jesu razlog, ali više u smislu organizacije svog okruženja i stručnog štaba. Ja sam zarađivao novac i usmeravao ga u svoj trenažni process, oporavak, lečenje, trenera, sparing partnera. Tamo u nekom drugom sistemu je postojala procedura. Povredio si se i ideš kod doktora da te opravi. Ako ti kaže odmaraj mesec dana, ti odmaraš. Kod nas sportska medicina tada, maltene nije ni postojala. Mene su povrede udaljile od olimpijske titule. Da sam imao ozbiljan medicinski tim 1996. godine siguran sam da bih bio olimpijski pobednik jer sam i mentalno i fizički bio tada najspremniji, ali mi zdravstvena situacija nije dozvolila da odem dalje od četvrtog mesta.

Ono što je danas situacija jeste da je drastično bolje jer imate obezbeđena finansijska sredstva koji obezbeđuje sama države, savez i klub. Možete da organizujete, na kraju krajeva, i adekvatan trening i oporavak, da ste obezbeđeniji nego što je bilo pre 20 godina.

Ja sam koristio usluge klinika u inostranstvu, ali jednom sam uspeo da nekako skupim 15.000 dolara da platim doktora da mi “popravi” kičmu, kolena i zglobove koji se troše.

Nikada neću zaboraviti svoj prvi susret sa ozbiljnim lekarom u klinici u Frajburgu u Nemačkoj 1997. godine. Snimili su me i rekli da imam zglobove jednog šezdesetogodišnjaka. Pitali me da li sam do tada pio neke lekove u svrhu regeneracije, kažem naravno da nisam. Onda su mi propisali šta treba sve da radim po ugledu na ono što njihovi sportisti čine. U inostranstvu se radilo studijski, a ne kampanjski.

Žao mi je što nisam bio u nekom sistemu koji bi pratio moj razvoj nego smo moj trener i ja bili prinuđeni da sami učimo, snalazimo se i finansiramo svoj uspeh.

Pre devedesetih je situacija ipak bila dobra.

Pre rata, klubovi su bili jaki. Ja sam bio u Crvenoj Zvezdi i klub je snosio 90% troškova mojih priprema i nije bilo problema. Ja sam tada bio perspektivan, a Zvezda ozbiljan klub koji je 1989. bio šampion Evrope u klupskoj atletici. Prve godine sam proveo na pripremama u Budimpešti. Skoro dva meseca sam bio u nekom skromnom pansionu sa zajedničkim kupatilu, ali i to košta i to je klub platio.

Finansijski problemi su usledili od 1991. kada je krenuo raspad sistema koji se nije uspostavio skoro do 2008. godine. To je tih 18 godina moje karijere koje su uzalud bačene i to mi je najžalije. Sa početkom rata sam došao do raskrsnice kada sam počeo da se pitam čemu sve ovo. Sve je bilo obesmišljeno i trud i rad, sve je dobilo neke druge dimenzije.

Tada sam, za par meseci sazreo 20 godina, uostalom kao i drugi ljudi u zemlji. Nisam nalazio smisao ni u čemu. I sam trening je bio pun improvizacija. Nemaš stalke, nemaš letvicu, nemaš sunđere. Iz Beograda sam išao na trening u Novi Sad jer ovde nije bilo uslova.

Sećam se, skupiš nešto novca pa odeš u Budimpeštu na sedam dana da bi radio kako treba, a onda se vratiš kući i ponovo improvizuješ. Božija volja je bila da opstanem tih 20 godina i da se borim za svoje bitisanje u sportu.

Pred svetsko prvenstvo u Sevilji, neposredno nakon bombardovanja Srbije, skakao sam na treningu na stadionu JNA, a u sunđeru roj osica koje su me izbole po donjem delu leđa. Bilo je puno takvih situacija koje su mi danas smešne, a tada sam ih doživljavao tragično.

Šta je potrebno da bi se postavio svetski rekord?

Mi smo tada bili pod sankcijama. Moj kum Steva koji mi je bio jedini dostojan rival u zemlji, je bio povređen i potpuno demotivisan, sledeći najbolji je skakao 210cm, a naredni 190cm. Ja sam bio u najboljoj životnoj formi i siguran sam da, da sam imao jednog Sotomajora pored sebe, koji je te godine napadao svetski rekord, da bi se nas dvojica lomili na visinama i većem od 245cm i bilo bi pitanje da li on ili ja. Dokazao sam da sam najbolji tamo gde treba – na velikom takmičenju gde je potpuno drugačija motivacija, gde je ulog najveći.

Sada ne mogu ni da zamislim gde su mi granice bile. Kao klinac sam izjavljivao da sam čovek koji može da skoči 250cm. Danas sam sasvim siguran da sam mogao da se ganjam sa tih famoznih 245cm. Žao mi je što je takvo vreme bilo, što sam rođen u pravoj zemlji u pogrešnom momentu.

Kao sportisti, šta vam je najteže palo devedesetih?

Najveći moj poraz u životu, govorim kao vrhunski sportista su 1994-95. godina kada su granice zvanično bile otvorene, ali aerodrom nije radio. Tada je bila “Zlatna liga” (sadašnja Dijamantska) i jednom nedeljno sam išao na takmičenje po najvećim svetskim metropolama. Onda sednem u kombi koji se klacka do Budimpešte, a odatle putujem dalje. Bio sam prvi u Rimu, drugi u Cirihu, maltene uvek na podijumu. Vraćaš se sa osećajem kao heroj ali sedaš u kombi ponovo u Budimpešti i znaš da ćeš na granici da čekaš pet sati jer se tada švercovalo gorivo i salama i carinici sve kontrolišu a gužve su nenormalne.

Prinuđen da izađem tri kilometra pre granice da ne bih čekao par sati u mestu, pešice pređem taj put i granicu sa svojom sportskom torbom, brkati Mađar me gleda popreko i pretresa da nemam i ja neku skrivenu salamu viška. Potom me naši carinici ili policajci prepoznaju pa zaustave neki kombi ili auto da me ubace u njega kako bih stigao brže do Beograda i tako svake nedelje. Tu je bio štos što, onaj koga zaustave da me vozi, njega ne pregledaju pa je najsrećniji na svetu što je prošao sa 40 litra goriva u gepeku ili već nečim. To su mi žive slike iz tog vremena.

Tada sam zamrzeo sport i sve vezano za njega. 

To je bilo vreme i mog finansijskog debakla. Ja sam 1993. godinu završio u dugovanjima koje sam napravio za potrebe svojih priprema. Srećom, tu su bili prijatelji da pomognu, ali da su sankcije i situacija potrajali još godinu dana, verovatno bih morao da prodam stan kako bih vratio dugove koje sam napravio zarad bavljenja sportom. To je bila godina kada je bilo tempirano da dostignem vrhunac karijere i forme i budem svetski prvak, ali se zbog sankcija to, nažalost, nije dogodilo.

 

Ipak, te godine postavljate državni rekord sa preskočenih 238cm. Kako se Top oseća u tom trenutku?

Nije bilo preterane radosti jer nisam imao s kim da je podelim. Osim mog trenera i fizioterapeuta nije bilo nikoga, nijednog novinara, medija, televizije. Srećan sam jer sam ostvario nešto, ali ujedno i ljut jer rekord postavljam na Marakani koja je prazna, osim takmičara nikog, sve to mi ne donosi apsolutno nikakvu satisfakciju, već ostavlja gorčinu.

Pri tom, svestan sam da sam spreman za mnogo više ali da ništa ne zavisi od mene. Čoveka najviše boli kada je u bezizlaznoj situaciji. To bi demolarisalo svakog normalnog čoveka, ali ja imam sreću da sam nenormalan pa me je to očvrsnulo da trajem još gotovo 20 godina posle toga.

Po uslovima u kojima ste trenirali, a ipak bili u vrhu, niste imali parnjaka u svetu.

Šta da radim, takva je sudbina i nikada se nisam preterano ljutio na to. Nije mi bilo bitno što stranci nemaju pojma kako ja dolazim tamo i kako im pariram, ali me je nervirao odnos naših medija. Ti nikoga ne interesuješ čitave godine, svi imaju abnormalno velika očekivanja kada su velika takmičenja u pitanju, a niko nema pojma da ti nemaš gde da treniraš i kako da se pripremaš.

Niko ne zna da je moj trener podstanar sa suprugom i dvoje dece i da se bukvalno borimo za njegovu golu egzistenciju. Uvek su se veličali uspesi sportista koji žive u inostranstvu i koji dobro zarađuju. Nemam ništa protiv njih, da se razumemo, krivo mi je zbog odnosa medija prema nama koji smo živeli ovde iako smo imali priliku da odemo, ali smo zbog svojih ubeđenja odlučili da ostanemo da “gulimo krompir” u Srbiji. Stalno sam se trudio da nešto dokažem i mislio da ću naići na razumevanje barem kod sportskih institucija koje su bile u obavezi da nas zaštite, ali i one su nas ostavile na cedilu i to mi je najviše smetalo.

Uprkos svemu Topić učestvuje na čak šest olimpijskih igara.

Opet, priča se o nekom Kenijcu i džokeju iz Holandije koji su bili 6-7 puta na Olimpijadi, a zaboravlja se da imaš Jasnu Šekarić koja je bila sedam puta i jednog Topa koji je učestvovao šest puta. Sad veličaš tamo nekoga, a imaš u svom dvorištu ljude koji su to radili I rade I dalje.

Znaš, da bi otišao na Olimpijadu morao si da preskočiš normu od 231cm ili ne možeš da ideš, a ovamo ima onih koji kažu: “Ideš kao turista”. Ni ja niti bilo koji drugi atletičar nije otišao na Olimpijske igre na foru, na prevaru, to nije poklonjeno, to je zasluženo i toga ljudi treba da budu svesni.

Ja sam jako ponosan na to što sam šest puta odlazio, ali sam i ljut na sebe što nisam postigao bolje rezultate i osvojio jednu medalju. To je moja “čaša žuči”.

Koji vam je najdraži uspeh u karijeri?

Najemotivnije sam doživeo preskakanje norme za šeste Olimpijske igre jer sam stvarno bio svestan koliko je to ustvari nemoguća misija. Kasnije sam shvatio da je to bio i poslednji put da je moj trener bio sa mnom na jednom takvom takmičenju, da sam njega učinio verovatno najsrećnijim trenerom na svetu te i da sam tu neopisivu radost podelio sa svojom suprugom koja je bila sa mnom. Taj osećaj blagodeti nakon skoka mi je duboko urezan u sećanje.

Ovom uspehu je, može se reći, kumovao jedan Nemac.

Pre tog takmičenja sam bio u Minhenu kod čuvenog doktora Volfarta Milera, lekara Bajerna iz Minhena i nemačke fudbalske reprezentacije, koji me je ubedio da pokušam šesti put. Naime, tamo smo došli zbog moje supruge Bilje da joj pomogne oko problema sa kičmom. Video je da sam bio pet puta na Olimpiadi i o tome je pričao Useinu Boltu sa kojim smo bili na zajedničkoj večeri jer je i on bio njegov pacijent. Kada me je doktor pitao zašto više ne treniram rekao sam da imam nesnosne bolove u leđima, a on me pita: “Samo to?” Valjda je očekivao da ću reći da sam star, u poznim godinama, pošto sam već napunio 40 u tom trenutku. I kaže on: “Od sada te ja lečim besplatno, ali imaš obavezu da ideš na Olimpijadu. Ako ne budeš išao, duguješ mi milion evra”.

I tu smo na salveti napisali ugovor. Pitao me šta još želim ako budem otišao na Olimpijadu. Rekoh, hoću da gledam finale Lige šampiona sa klupe Bajerna. I on pozove gazdu kluba. Ovaj mu odgovori da po pravilima ne može da me smesti na klupu tako da sam pristao da budem u prvom redu iza i da se pozdravimo kada Bajern da gol. I tako je bilo. :) Doduše nije bilo finale, ali je bila utakmica Lige šampiona i on mi je “bacio pet” kada je pao gol za “naš” Bajern.

Tako je doktor Miler krivac za moj odlazak i stvarno me je osposobio da se spremim za tih nepunih godinu dana treninga za Olimpijske igre.

Vaš atletski klub Top Jump danas vam je glavna preokupacija. Da li je teže biti trener ili takmičar?

Mnogo mi je sada teže jer je odgovornost drastično veća. Biti trener je ozbiljna stvar jer utičeš na razvoj dece koju treniraš, čak i više nego roditelji. Ta deca provode sa mnom 10 sati nedeljno i svestan sam da sve što uradim, izgovorim i čak pomislim, ona upijaju kao sunđeri. Zato se svakoga dana zapitam da li sam dao pravi savet, da li sam nekoga povredio, uvredio, kako da ispravim grešku ako sam je napravio. Tu su deca od 9 do 17 godina i odgovornost je zaista velika i nema opuštanja. Morate biti u svakom trenutku, tačni, jasni, glasni i ispravni i to zahteva stalno napredovanje i preispitivanje sebe.

Kako vidite budućnost naše atletike?

Siguran sam da će skakači iz mog kluba biti dobri. Ono čemu se nadam je da će se uspostaviti bolji sistem gde će sva deca u zemlji imati podjednaku šansu. Mi smo predodređeni za skokove i to dokazuju Ivana Španović, Biljana Topić, Nenad Stekić, Stevan Zorić, Tamara Malešev, Miloš Srejović, Milan Spasojević, Strahinja Jovančević, Lazar Anić... to su fenomenalni skakači sa izuzetnim uspesima na internacionalnoj sceni.

Srećan sam što postoje talenti u Srbiji. Imamo generaciju devojčica rođenih 2004-2005 koja je izuzetna. Možda je rano govoriti jer ih čeka pubertet, ali imamo 4 devojčice koje mogu da budu evropski kalibar. U generaciji 2003. i 2002. imamo dečake koji takođe imaju dobru perspektivu, samo je potrebno da se svi ozbiljno pozabavimo njihovim razvojem.

Danas je sport biznis, produkt sistematskog rada, a ne slučajnosti. Mi moramo da imamo razumevanja prema deci koja su dovoljno hrabra da se upuste u avatnuru koja se zove vrhunski sport i država to mora da prepozna kroz određene, da li stipendije ili bolju organizaciju kroz same strukovne saveze koji ih vode.

Kako provodite slobodno vreme?

Imam ga jako malo. Odvajam pola sata dnevno da popijem kafu sa prijateljima i dva puta nedeljno se skupimo uveče na nekom piću. Takođe, srce me vuče i dalje na Kalemegdan. Mlađa ćerka voli da odemo u Zoološki vrt, šetamo po Kališu, odlazimo u parkove, šumu na Košutnjaku, po Adi. Porodično volimo prirodu i kada imamo slobodno vreme tu ga provodimo. Najvažnije je da smo zajedno. Ja sam savršeno srećan čovek i znam da sam jedan od retkih ljudi koji su apsolutno zadovoljni svakim segmentom svog bitisanja. 

Šta Top planira na dalje?

Da se bavim trenereskim poslom. To je izazov i postavio sam visoke ciljeve. Sebi sam, prilikom osnivanja kluba dao zadatak da za 12 godina moram da imam učesnike prvenstva Evrope. Tada ću podvući crtu i reći i javnosti ali pre svega sebi samome da sam uspeo ili da nemam pojma. Sada smo tačno na polovini, prošlo je šest godina. Vreme leti i, nadam se, pričaćemo ponovo za šest godina o uspehu članova kluba koji su ovde rođeni i stvoreni. Videćemo da li Top može da ponovi vrhunske uspehe koje je već imao što sa suprugom Biljanom, nacionalnom rekordekom u troskoku, što sa Marijom Vuković iz Crne Gore koja je bila juniorska svetska prvakinja. 

Znači možemo da očekujemo da će Topić biti i na šest Olimpijada kao trener?

Treba doživeti to. Evo danas treći put punim po 16 godina. Dva puta sam učestvovao na olimpijskim igrama kao trener, znači ostale su mi još četiri. Iz vaših usta u Božije uši.