Feđa Dimović i Boško Ćirković: Beogradske ulice za nas su metafora života

Feđa Dimović i Boško Ćirković Škabo, članovi Beogradskog sindikata i dorćolski momci “u godinama”, istom silom kao i pre dve decenije, nastavljaju da bacaju rime. Pričajući za 011info ovaj dvojac otkriva kako je Dorćol uticao na oblikovanje njihove muzike, zašto svoj komšiluk smatraju čuvarom duha starog Beograda i najavljuju skori izlazak knjige o Beogradskom sindikatu.

Obojica ste sa Dorćola. Kako ste videli svoj kraj grada kao klinci, a kako danas? 

Škabo: Na Dorćol sam se doselio sa Novog Beograda kada sam imao tri i po godine. Na prvu loptu sve mi je bilo isto kao Novi Beograd. Tamo je bila Sava, ovde Dunav i nasip, a i zgrade su mi izgledale slično. Ali, kako sam rastao, upoznavao sam Dorćol i njegov prepoznatljiv identitet i mangupsko-gostoljubivi imidž. Znalo se za red i kako se valjano primaju gosti.

Malo mi se čini da je Beograd danas izgubio taj svoj stari identitet, ali ipak, mislim da se on sačuvao na Dorćolu.

Feđa: Vidi se uticaj kapitalizma na Dorćolu. Dosta toga se izgradilo, srušene su, nažalost, neke stare zgrade koje su bile duša ovog kraja i promenila se struktura stanovništva. Dorćol je nekada bio sirotinjski kraj, a danas je to samo delom. Postao je “in” mesto za život. Zato postoji razlika između pojedinih delova Dorćola i vidi se gde živi bogatije, a gde siromašnije stanovništvo.

U vreme kada smo mi odrastali ovo je bio miran kraj u smislu da nije bilo ugostiteljskih objekata, niti je Dorćol bio trendi kraj za izlaske. Na primer Strahinjića Bana je bila jedna od najmanje prometnih ulica u kraju. Tu su se postavljali, na sred ulice, golići za mali fudbal, jer je, na sat vremena, prolazio jedan automobil.

To je ono što se promenilo u odnosu na naše odrastanje i tu generaciju koja je više blejala na nekom zidiću, u kraju, na Kalemegdanu u parku. Naravno, i danas, kada prođeš kroz dvorište naše škole Mika Alas, nekada se zvala Pera Popović Aga, vidiš neke nove klince koji trče za loptom ili sede na tribinama i pričaju.

Dakle, duh Doćola se jeste malo promenio, ali ipak ne znatno jer ima jaku tradiciju u sebi i duboko je ukorenjen. Mi i u pesmama spominjemo da je to teško izbrisati iz Dorćola. Ovo je, ipak, jedan od najstarijih delova Beograda, a istorija ne može tako lako da se izbriše.

Kada pogledaš koje su se istorijske stvari dešavale tu i koja su imena tu spominju...

Recimo, ja sam odrastao u ulici Braće Jugovića, pored toga je Zmaj Jovina, pa Strahinjića Bana i druge ulice sa imenima kosovskih i junaka iz ustanaka protiv Turaka. To je kraj koji nije samo duša Beograda već cele Srbije. Zato su i svi u regionu čuli za Dorćol.

Upravo takvo okruženje u kome ste odrastali, reklo bi se, uticalo je i na vaš rad. 

Feđa: Naravno da jeste. Kada postaneš svestan i zainteresovan, prvo ćeš pogledati ko su bili ljudi po kojima se zovu ulice kojima prolaziš svaki dan.

Škabo: Pogotovo kada ti je to ukršteno sa onim što si u školskom sistemu i iz drugih, naizgled, nepovezanih izvora, dobijao. Bilo ti je ispred nosa ime ulice kojom prolaziš, pa se o istim tim ljudima priča u školi, pa na televiziji. I onda ti dođe prirodno da se zainteresuješ. 

Feđa: O tome kolika je veličina tih istorijskih ličnosti govori i to da čak ni komunisti koji su menjali mnoga imena ulica, ipak nisu se drznuli da udare na taj Kosovski mit, kao što se sada dešava da se on minimalizuje.

Naša škola se zvala po jednom od sedam sekretara SKOJ-a, ali se i dalje nalazila u Gospodar Jovanovoj ulici i ispod Jevremove. To su sve imena koja podsećaju na neosporne ljude i događaje iz naše istorije. 

Škabo: Mislim da je to pravi način – ne odricati se svega dobrog bez obzira da li to pripada nominalno ovoj ili onoj tradiciji. Ako je to neosporno na strani dobra, žrtva ljudi koji su za slobodu i odbranu nešto dali, to je starije od bilo koje političke ideologije.

Meni je drago što naša škola danas nosi ime Mike Alasa, velikog čoveka, ali mi je, opet krivo što ne nosi više ime Pere Popovića Age jer je pod tim nazivom napravljena. Gospodar Jovanova, Kapetan Mišina – to su spomenici vrednostima koje su ti ljudi stavili u temelj ovog kraja, ovog grada i ove države.

Kako vam se čini, da li današnji klinci iz kraja na isti takav način razmišljaju i posmatraju Dorćol?

Feđa: Definitivno da. Znam dosta klinaca iz kraja koji su na toj liniji. 

Škabo: Duh kraja se sačuvao mnogo više od duha grada kao celine. Jer krajevi su, po pitanju dobrih stvari, teži za rasturiti nego li grad u celini ka kome gravitira kapital. A kapital nije nužno u rukama ljudi koji toliko cene identitet. To se dešava svim gradovima na svetu.

Feđa: Od izuzetne važnosti je i Kalemegdan koji pripada ovom kraju. Mi smo upravo tamo napravili prve korake igrajući se na tvrđavi, penjući se po kulama, glumili smo vitezove, ulazili u lagume. To je sve ono što ti podsvesno ulazi i postaje deo tvog bića. To ne može da promaši ni jednu generaciju.

Kroz kontakte sa mlađim generacijama vidim da oni i dalje odrastaju u tom gradskom, srpskom duhu.

Kada ste krenuli u priču sa muzikom i pisanjem svojih tekstova?

Škabo: Počeo sam da pišem pesme u 3-4 razredu osnovne, a prvu pesmu sam snimio 1991. Neke su imale tu epsku formu. Nisam ni znao da postoji rep koji, kada počneš da slušaš, ako imaš bilo šta u sebi da te navrne na tu stranu, u roku od godinu dana imaćeš svoju grupu.

Tako sam i ja imao fazu sa bendovima, svirao sam bas gitaru i bila je to logična priča. Krivo mi je što je danas drugačija situacija. Naime, bio sam na tribini koju je držao moj drug, profesor srpskog jezika u Zemunskoj gimnaziji. Tu mi je prišao jedan mladić od 15-16 godina i pitao me šta mislim o panku i metalu. Rekoh, podržavam naravno, a on mi odgovori da nema sa kim da napravi bend. “Imali smo grupu, nastupali smo u Božidarcu, ali nije bilo dovoljno publike pa smo se razišli”, rekao mi je.

U naše vreme je manje stvari dolazilo do nas i onda smo ih idealizovali i stremili ka njima, a bavljenje muzikom je bilo potpuno prirodna stvar koju smo osećali kao svoju. Ta neka poetika je bila od starta epska. Da li zbog toga što smo bili dečaci iz tog vremena, da li zbog tih naziva naših ulica, ne znam, ali to me je uvek privlačilo više od bilo čega.

Feđa: U školi je postojala mogućnost da, kada dobiješ temu iz srpskog jezika, umesto da pišeš sastav na pet strana, ti napišeš pesmu. Tako sam rano otkrio da imam dara za to da svoja osećanja izrazim kroz poeziju. Mislim da i jeste poenta da poezija, u nekim situacijama, ima veću težinu od proze.

Mislim da su muzika i sport dve najzdravije stvari koje možeš da priuštiš svom detetu i mene su roditelji vrlo rano podržali u tome. Učio sam klasičnu gitaru, mada sam više voleo da “drljam” rifove i sviram pank. Tako sam u petom razredu snimio prvu stvar kada je moj kum Mića dobio neki sintisajzer sa programima za puštanje ritma. Bio je neki hip-hop ritam i tako smo svirali.

Skupljali smo se u Dušanovoj ulici kod druga u podrumu i tu smo vežbali kao klinci. To je bilo to kvalitetno druženje. Umesto da praviš neke gluposti, sediš sa najboljim drugarima i stvaraš nešto. To je ono što i danas radimo sa Beogradskim sindikatom.

U osmom razredu sam imao ozbiljan pank bend, čak smo imali i solistički koncert u maloj sali SKC-a. Tada se sviralo u studiju “Modro oko” se zvao, kod Bajlonijeve pijace, koji je posle pretvoren u “Ponos radio” gde su puštani narodnjaci, ali tada su tu svirali samo pankeri, metalci i hardkorovci. Tu su nas videli neki momci malo stariji i pozvali nas da nastupimo sa njima u SKC-u. Bili smo toliko iznenađeni da smo mislili kako nas “lože”. To je bilo pred početak rata. Dobili smo stotinak karata koje smo mogli da podelimo, ali nismo hteli da zovemo sve prijatelje, za svaki slučaj, kako se ne bi “ispalili”. Međutim, bio je koncert i bila je skroz dobra svirka.

Čini se da je danas takvo vreme da mladih bendova baš i nema, a nekada je, praktično, svaka ulica imala svoj. Zašto je to tako?

Škabo: Meni je to potpuno neprirodno. Sada je nastalo to neko vreme brojeva i progres barova. Ljudi bi hteli da naprave priču “na jedan” i da znaju šta je sledeći korak. Kao što bi publika htela da znaju šta je ono što će oni da sviraju, tako bi i bendovi hteli da znaju koliko će publike biti i ako nema dovoljno publike – dižem ruke.

Prodata im je ta priča da ima smisla samo ono što ti radiš pred punim klubom. Niko od njih nije pogledao film “24 hour party people” ili tako neki, da vide iz čega su nastajale legende i muzički pokreti – od koncerata na kojima je bilo 15-16 ljudi. To nikoga ne zanima. Zanima ih da to u izvedbi bude hard cor, ali ne i kako se do toga dolazi i ulaganje rada.

Prodat je “reality” format pravljenja zvezda u formi talent šou emisija – “bam” i tu si. Nema više tog laganog uspona, to jest to nije masovno stanje svesti mladih ljudi. Naravno, ima pozitivnih izuzetaka.

Ja sada ne znam u kraju ni jedan studio za probe, a bilo ih je više. Neko je napravio mini posao na osnovu toga što je postojala tražnja za time da se ima prostorija gde će bendovi iz kraja moći da probaju.

Feđa: Svi bi da odmah budu zvezde.

Sećam se, u periodu kada smo svirali kao klinci pank, u osnovnoj školi je, u generaciji iza nas, postojala takođe grupa momaka koji su imali svoj bend.

Kada smo počinjali rad kao Beogradski sindikat, naši koncerti su bili slušani od strane naših prijatelja koji su dolazili da nas ispoštuju jer nisu ni znali šta radimo. Dođu i gledaju nas u čudu. Atmosfera je bila kamerna, mirna. Ljudi su nas slušali jer su hteli da čuju tekst. Najveća počast je bila da na radiju čuješ svoju pesmu. Nije bilo interneta i YouTuba. Sećam se da smo se sa prvim albumom na top listama klali sa Kandom, Kondžom i Nebojšom, Darkwood dubom...

Bendovi su nastajali iz nekog druženja i potrebe da kažeš nešto, da nešto uradiš, a ne zato što je neko hteo da bude zvezda.

Mi nismo dobijali honorare za prve nastupe, nego je svako imao pravo da stavi tri prijatelja na spisak, za devojke je ulaz bio džabe i dobijali smo poneko piće. I kroz kasnije nastupe nikada nije postojao problem pregovora oko honorara, nego oko toga koliko ja mogu mojih prijatelja da stavim na spisak.

Prvi veliki koncert koji smo radili u Domu omladine, gde je kapacitet bio 1.500 ljudi, a pola od toga je bio spisak naših prijatelja. Organizatori su bili u fazonu – Da li radimo koncert za pare ili šta.

Stvari posle dolaze spontano i dolazi do nekog većeg uspeha. Tu dolazimo do filozofskog pitanja – Šta je uspeh? Da li je to da stvoriš nešto što će da ostane, ili je to da imaš 50 miliona plaćenih pregleda na YouTubeu? 

U vašim pesmama stalno spominjete “ulicu” kako široku metaforu. S druge strane, kod nas se kaže: “Hoćeš da te pojede ulica ili ćeš da se baviš nečim”. Šta je “ulica” za vas?

Škabo: U našim pesmama “ulica” je metafora za život. Ona je ranije mnogo više bila upravo to. Ljudi su se slobodnije kretali po njoj. Danas je pitanje šta je na ulici. Ne u smislu da je ona opasna i mračna. Sada imate gomilu ljudi koji se po njoj kreću gledajući u telefon i to je već opasno jer možemo da se sudarimo, upadnemo u rupu... Opasniji je danas klub od ulice. 

Feđa: Ulica prevashodno asocira na druženje i zdravo odrastanje, kretanje, bavljenje sportom, umesto gledanja u neke monitore. To je nešto što treba da bude i stvar kućnog vaspitanja. Smatram da roditelji treba da podstiču decu da se druže, idu na sport, da izlaze umesto što će da im daju tablet. Ako detetu od tri godine daš tablet u ruke, motorika će mu se razvijati u tom pravcu.

Naravno, ne možeš da izoluješ dete. Potrebno je živeti u skladu sa 21. vekom, ali u svemu treba naći meru, a ne izolovati se ispred nekog monitora i da imaš iluziju da učetvuješ u nekoj zajednici na društvenim mrežama.

Sport, muzika, kreativne stvari, pored škole su najbolji način kako da vaspitaš dete. Što se mene tiče, i crkva je tu veoma bitna stvar za vaspitanje.

Škabo: Moj predlog je, izađite, protrčite tim ulicama, pogledajte fasade, podignite pogled. Vrlo zanimljivo može da bude. Videćeš šta sve lepo ulica može da donese.

Feđa: Prošlog leta sam išao na onu turu Beograd ispod Beograda. Bio sam turista u sopstvenom gradu i saznao mnogo toga novog. To su stvari koje često “bagatelišemo”.

Škabo: Bilo bi lepo da se takve stvari začnu u osnovnim školama. Recimo, ove godine smo u školi Mika Alas, od dve profesorke je krenula inicijativa da deca nacrtaju mural Mike Alasa, a ja sam, sa još jednom mamom, napisao himnu i iskomponovali smo pesmu. Deca su posle slušala tu pesmu i znala o čemu se radi. Ulice su tu jer simbolizuju neke vrednosti. Deca vole da učestvuju u takvim stvarima i tako im se nadograđuje identitet. Ne samo ja sam iz te i te porodice, nego ja sam iz tog kraja, tog grada, te zemlje. Tako se pravi sistem vrednosti.

Feđa: Mi smo u osnovnoj školi imali program Muzička omladina, gde nas je profesorka muzičkog vodila na predstave i koncerte posle svog radnog vremena. Sve to nam je bilo od ogromnog značaja. Slušali smo i Mocarta i Beetlese i učili o različitim stvarima. 

Beogradski sindikat je nastao tri dana pre bombardovanja 1999. Oko koje tačke ste se okupili?

Škabo: Okupili smo se oko muzike. Nije nam se sviđalo kako se tada radilo, a dopalo nam se kako to rade neki ljudi iz kraja. Ideja je bila da se izreprezentuje ta lokalna priča. Ono što nam se nije dopadalo na sceni je to što se sve radilo kao kopija onoga što se radi u Americi, a mi smo hteli da uzmemo formu, ali da pravimo original.

Feđa: Bilo je priče da ne može da se repuje na srpskom, pa su ljudi mešali tekstove sa engleskim. S druge strane, bio je taj upliv iz Hrvatske na koju je Zapad imao veliki uticaj pa su napravili tu scenu pre nas. Onda su ovde stasavali klinci slušajući hrvatski hip hop i onda ste imali beogradsku decu koja su repovala kao da su iz Zagreba, a nas je to nerviralo jer smo smatrali da treba da postoji beogradski fazon.

Nismo se okupili, kao što nam često spotčitavaju, da smo seli pa imali program ili neku ideologiju. Nama je to bilo urođeno iz nekog vaspitanja. Normalno nam je bilo da će na albumu biti sve napisano na ćirilici. To je pismo koje smo učili prvo u školi. Bilo nam je normalno da ubacimo neke dorćolske fore u naše pesme i da predstavljamo svoj grad i svoju zemlju. Što kaže Momo Kapor: “Patriotizam je stvar kućnog vaspitanja”. Mislim da je to normalna stvar da, posle 10 rep pesama, uradimo jednu o Kosovskom boju.

Kao što crnci pričaju o svojim herojima, mi govorimo o našim. 

Škabo: Kasnije su za nas govorili, sa negativnom konotacijom, da smo “kao neki guslari”. Da, jesmo. Mi imamo tu tradiciju koja je postojala mnogo pre repa. I to smo uzeli kao lajt motiv vrlo rano.

Feđa: Danas je urbano ako u nekoj pesmi koristiš rege – koji je jamajkanska etno muzika, a ako koristiš etno motive iz svoje zemlje, onda si seljak.

Zašto Beogradski sindikat nema više nastupa?

Škabo: Imamo stvarno brdo poziva da održimo koncerte, ali infrastrukturno postoje problemi. Negde 2011. smo podvukli crtu i rekli da po klubovima nećemo nastupati. To je bila posledica jednog iskustva. Naime, nastupali smo u jednom klubu gde su postojali separei u kojima su sedeli neki momci koji su bili namršteni sve vreme i čekali pesmu “Alal, vera” da ustanu i “grme”. Neko to ne bi smatrao kao važnu stvar, ali mi držimo do suštine, pa i u nastupima.

S druge strane, ono što nama odgovara su festivala, ali su oni preko leta, a tada mi ne možemo zbog niza stvari, iako nas stalno zovu. Svi bi voleli Beogradski sindikat, ali objektivni problemi su ti koji nas sprečavaju da češće nastupamo.

Svi imamo neke poslove od kojih “jedemo hleb”, dok od nastupa ne zarađujemo neke pare.

Umesto objavljivanja celog albuma, počeli ste da puštate samo singlove. Zašto?

Feđa: To je sticaj okolnosti. Albume smo izbacivali, u proseku, jedan na pet godina. Ali, što smo postajali stariji, upravo ta priča da ne živimo od muzike, porodica, deca, obaveze, su svakome od nas oduzeli vreme nauštrb bavljenja muzikom. Zato smo malo usporili, ali se nakupila jedna količina pesama koja nije dovoljna za album. Ipak, bilo nam je žao kada vidimo da je neka pesma dobra. Recimo “Dogodine u Prizrenu”, sada je bio trenutak da se izbaci, a ne za tri godine dok nakupimo još pesama.

Tako je priča o “Baladi disidenata” izašla 2010. na albumu “Diskretni heroji”, a pesma je nastala pet godina pre toga.

Malo nam ide na ruku trend da se sada više izbacuju singlovi nego li albumi. Mada, meni to negde smeta jer nam je uvek bilo važno da zaokružimo celinu. Svaki album Beogradskog sindikata je imao neku priču koja se gradila od prve do poslednje pesme.

Škabo: Ako, na primer, izvadiš “Svedok saradnik” ili “Alal vera” iz tog konteksta ti možeš da se zapitaš – “Šta ovi pričaju?”

Feđa: Da smo te pesme objavili kao singlove, nikome ne bi kontekst bio jasan, svi bi mislili da je to afrimacija nekih loših vrednosti, a satira je nekima, i ovako, problematična za razumevanje.

Album je priča ispričana od početka do kraja i to je nešto što imamo želju da uradimo ponovo. Da prezentujemo ljudima ono što smo sada jer smo počeli kao klinci, a završili kao matorci i ispričali jednu priču koja nije samo priča o životu ovde nego i našeg odrastanja i sazrevanja

Kada pričaju o vama često je kontekst takav da vas predstavljaju kao “one klince što repuju”.

Škabo: Da, da. Sada su Kanadske srpske novine objavile tekst o nama. Pričao je sa mnom jedan momak, upola mlađi od mene, i lepo smo se ispričali, ali mi je najjače bilo to što je napisao “ovi mladi ljudi iz Beograda”. Mislim, osećam se ja mlado, ali... 

Možda je na to uticao utisak da ste 1999. krenuli jako i do danas niste gubili energiju niti smanjivali gas?

Škabo: Mislim da se ne bi svako složio sa time :) Mi se trudimo. Mislim da nam to svima pomaže da se ne razbolimo. 

Feđa: Malo ko je od naših prijatelja, poznanika i kolega u muzičkom smislu koji su imali svoje početke kada i mi, ostao dosledan tom nekom muzičkom zvuku, s jedne strane. S druge, ako pričamo o nacionalnoj priči, i na javnoj i na političkoj sceni bilo je tu presvlačenja i menjanja dresova. Mislim da smo mi, uz neka sazrevanja, zamenili neko mladalačko ludilo za mudrost, ali da smo, suštinski, ostali na istim pozicijama. Zbog toga nas, što je najgore, napadaju i kažu – “Opet ovi sa ovim pričama”. Šta sad, treba da se presvučemo zato što su takvi trendovi i da pičamo neku priču koja će nam dati bolji proboj na tržište jer to forsira ova ili ona televizijska mreža ili investicioni fond, a to nam se ne sviđa ni estetski, ni kao poruka, ni kao koncept. Šta, ja treba da to prihvatim zato što je popularno i zato što mi donosi pare?

Mislim, to je potpuno bezveze. Zašto je Srpska pravoslavna crkva čuvar nacije? Zato što se 800 godina nije menjala u svojim stavovima. Tu su ljudi koji se bave nekim večnim temama, a ne nečim što je trenutno “in”.

Mi se trudimo da se bavimo večnim temama od starta do danas.

Koncertom u Areni ste 2012. pokazali da je Beogradski sindikat veći nego što su neki do tada mislili. Možemo li očekivati takav neki koncert ponovo?

Feđa: Mi se nadamo. Nećemo se povući pre nekog velikog koncerta u Beogradu. Mislimo da bi sada bili lako izminirani. I tada su mnogi pitali da li će Sindikat napuniti Arenu. Nama je to bilo veliko opterećenje jer smo znali da ima mnogih koji jedva čekaju da doživimo neuspeh kako bi mogli da kažu kako nije Beogradski sindikat, već nešto drugo, relevantno za mlade.

Mislim da u ovom trenutku još više njih to želi i da bi to i realizovali. Te 2012. koncert je organizovao Raka Marić i nije mogao da veruje ko je sve otkazao saradnju. To mu se desilo prvi put u životu.

Dovoljno smo mudri da prepoznamo kada će biti taj trenutkak, kada ćemo naći neku pukotinu i pronaći prostora za sebe i organizaciju koncerta. 

U inostrastvu nastupate. U Rusiji ste skupljali novac za pomoć ljudima na Kosovu i Metohiji.

Škabo: To je Društvo rusko-srpskog prijateljstva iz San Petersburga organizovalo i tu su Rusi bili publika. Bila je fantastična atmosfera jer su, već dugi niz godina, naši tekstovi u Rusiji prepoznati kao dobri i prevedeni na ruski. Naš prvi koncert u Rusiji je bio 2009. godine, a već naredne godine, kada je YouTube zaživeo globalno, pojavili su se naši značajniji tekstovi urađeni sa ruskim titlom, a čak je naša muzika korišćena u nekim njihovim filmovima.

Meni dolazi dosta Rusa ovde gde radim u lokalu i pita kada ćemo da dođemo.

Do sada smo imali tri koncerta u Rusiji. Nažalost, ne dobijamo pozive, ne znam šta se tu dešava, ali je ruska publika Beogradskog sindikata zaista iznenađujuće brojna.

To je velika zemlja pa procentualno to nije veliki broj, ali je publika brojna do te mere da može da se upotrebi u komercijalne ili humanitarne svrhe.

U bliskoj budućnosti očekujemo knjigu o Beogradskom sindikatu.

Feđa: Knjigu piše naš prijatelj pisac Marko Tanasković. Ideja je da knjiga izađe do Sajma knjiga u oktobru i čekamo da dobijemo neke prve rukopise. Jako nam je drago što Marko priča tu priču, jer je bolje da neko to priča sa strane nego da sami sebe hvalimo ili prozivamo.

Škabo: Mislim da će knjiga biti dokumentarnog tipa i ozbiljnija nego što mi zaista jesmo :) To jeste ideja sa Beogradskim sindikatom – da se dobije sinergija koja je veća od nas pojedinačno.