Za sebe kaže da je bila čudo deteta, koje je majka rodila bez felera. Iza sebe, kako kaže, ima tri života: sa 18 godina bila je lice “Kose”, izdala je nekoliko albuma i nastupala u gotovo svakom kutku sveta, a poslednje tri decenije oduševljava Australijance svojim poslastičarskim umećem. Nada Simić u intervjuu za 011info evocira uspomene iz detinjstva i odrastanja “kod Vuka”, te priseća se kako se latila mikrofona i postala zvezda kontroverznog mjuzikla i otkriva šta ju je “nateralo” da se otisne u zemlju kengura.

Koja su vam prva sećanja iz detinjstva?

Mama, tata, brat i ja smo živeli ulici Patrijarha Gavrila, koje se tada zvala Dušana Bogdanovića, odmah preko puta tehničkih fakulteta. Pamtim da se sa leve strane Bulevara revolucije nalazila prodavnica cipela “Parović”, a sa suprotne delikates radnja, te kafana “Domovina” u Molerovoj ulici, gde su Tine i Radojka svirali harmoniku.

Tata je voleo da nas vodi u hotel “Metropol”, koji je bio nadomak nas, na kasato tortu. Za okupljanje rodbine i prijatelja bila je rezervisana kafana “Orašac”, gde bi se spojilo nekoliko stolova i, uz pregršt šala i smeha, gostilo roštiljom, te banatskim rizlingom i sodom.

Kada bi došla porodična slava, kod nas bi navratili pop i crkvenjak, koji bi obavili svoju “dužnost”, a potom bih se sa tatom pod ruku uputila do crkve Svetog Marka, gde bismo nosili slavski kolač na sečenje.

Sa mamom sam znala da skoknem do pijace Kalenić ili Terazija i to tramvajima 7 i 10 i autobusima 20 i 26, koji su tada zujali Bulevarom. Pošto sam bila lepo vaspitano dete, puštali su me samu do bioskopa, a ja sam se nagledala filmova u Kozari, Kosmaju, Domu sindikata – naravno, sa kesicom semenki u ruci.

Takođe se sećam prvomajske parade. Narod bi se okupio na Bulevaru, koji je uvek bio dupke pun, željno iščekujući mahanje bele rukavice iz blindiranog vozila. Pre toga bi bila demonstracija naoružanja, koje bi potom bilo parkirano u Molerovoj, u koje bismo mi deca blenuili kao opčinjeni.

Bilo je to jedan predivan kraj za život i odrastanje.

“Nada

Gde se u to vreme najviše izlazilo?

Kad bih se našminkala, namestila frizuru i natakla na visoke štikle, sa društvom bih išla do diskaća “Kod Laze Šećera”, koji je bio glavna tema u gradu. Onda ste imali “Srbijanca”, odnosno “Srpsku kafanu”, a malo dalje i “Šumatovac”, te “Maderu” na drugoj strani.

Neretko biste u restoranima nabasali na Tomu Zdravkovića. On bi ušao prvi, dok bi ga u stopu pratilo njegovo društvo. Svima bi se poželeo dobro veče i odmah bi se latio mikrofona da peva. Gosti bi padali u nesvest. Ipak, znao se i poštovao se neki “kućni red”, pa nakon ponoći ne bi bilo lumpovanja.

Mi smo znali da za veče promenimo po desetak restorana, sve dok ne bismo našli onaj po guštu. Sve u svemu, živeli smo kao carevi. Bila je to lepota od života, ispunjena dobrim i milim ljudima, lišena svakog nasilja.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Kad je došao prvi kontakt sa umetnošću?

To je bilo pre 70 godina, kad me je mama, sa 3 godine, upisala na balet u NU “Božidar Adžija”, koji sam pohađala sve dok nisam pošla u prvi razred OŠ “Sava Kovačević”. No, u mom životu je sve vreme bila prisutna muzika, odnosno pevanje, a dar za isti sam nasledila od mame i nane, koje su imale divne glasove.

Sećam se da sam kao dete gledala na crnom-belom Saba televizoru, koji je tata kupio među prvima u gradu, Terezu Kesoviju, Gabi Novak, Arsena Dedića, Lolu Novaković, Anicu Zubović i mnoge druge.

Kad ste imali prvi pevački nastup?

Ne znam da li se to može nazvati nastupom, ali to je bilo 8. novembra, kad smo porodično slavili Mitrovdan. Došla bi rodbina i prijatelji, slavilo bi se uz pečeno prase i piće, a na samom vrhuncu, tata bi me pozvao da otpevam nešto. Ja bih se popela na stolicu i pevala šta je već tad bilo aktuelno, a naposletku bih zaradila gromoglasni aplauz.

Bila sam okružena muzikom. Recimo, na putu do XIV beogradske gimnazije, koju sam pohađala, viđala bih Mikija Jevremovića u Koče Kapetana, gde je i živeo, kako sa prozora čavrlja sa društvom. Kod kuće sam “skidala” sve pesme: od narodne i starogradske do popa i roka. Obožavala sam da pevam numere od Tine Tarner, Arete Frenklin, Roberte Flek… Ma, bila sam čudo od deta iliti, što bih ja rekla, rodila me majka bez felera. I onda je usledila i prva audicija.

Kako ste pokazali na istoj?

Imala sam 17 godina i nastupila sam pred našim slavnim kompozitorom Vojkanom Borisavljevićem u Domu omladine. Pevala sam “Puppet on a String” od Sendi Šou, koja je sa tom numerom pobedila na Evroviziji. Malo je reći da sam oduševila sve prisutne, uključujući i Vojkana, koji je izustio: “Nado, ti si boli glava!”. Ubrzo sam imala i svoj koncert u istoj ustanovi.

U međuvremenu, tačnije 1969. godine, u Ateljeu 212 održana je audicija za mjuzikl “Kosa”, koji je direktno došao sa Brodveja i to organizaciji čuvene Mire Trailović. U pratnji Saše Radojčića, otpevala sam odabranu numeru i bila sam primljena!

Narednih pet godina nastupala sam, između ostalih, sa Mirom Peić, Sekom Sablić, Nadom Blam, Draganom Nikolićem, Dušanom Prelevićem Preletom, koji je bio moj zaštitnik, i mnogim drugima u ulozi jednog hipi plemena. Bila je to hit predstava, koju nema ko nije gledao, kako u Beogradu, tako i drugim gradovima širokom nekadašnje države. Ipak, mislim da je Olivera Katarina, sa suprugom Miladinom Šekićem, bila apsolutni rekorder po posetama!

“Kosa” vas je učinila zvezdom.

Jeste. A ja, kako sam volela da vodim računa o svom izgledu, svako malo bih skoknula po neke nove “krpice” do Istanbula i Kapali čaršije, gde bi me svi “saletali”, nudeći mi kafu i čaj. Jednom prilikom imala sam par dana slobodnih i, naravno, zaputila sam se do prestonice Turske. U povratku me je zadesio peh – voz je kasnio, a predstava je počinjala u 20 časova.

Na železničkoj stanici čekao me je inspicijent Vlasta, sa svojim vernim “fićom”. Kad smo stigli u pozorište, Mira je ludela, samo što nije čupala kosu, jer nisu mogli da počnu bez mene – ja sam skršteni nogu pevala uvodnu numeru “Aquarius”.

Uglavnom, pohitala sam uz stepenice do garderobe, gde sam se na brzaka presvlačila, dok mi je neprestano “solila pamet”. U jednom trenutku mi je pukao film i na sav glas sam je oterala do đavola. To se, naravno, pročulo u pozorištu. Kad sam se izjadala Zoranu Radmiloviću, on mi je pružio ruku i čestitao.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Pored toga što je bila popularna, “Kosa” je bila i donekle kontroverzna, zar ne?

Tako je. Naime, nakon podizanja zavese na početku drugog čina, oni koji su želeli mogli su da budu kao od majke rođeni na par sekundi. Odluka da budemo nagi je bila potpuno na nama, niko nas nije primoravao na to. Ja sam bila jedna od tih koji nisu imali problem da pokažu svoje nago telo.

Istovremeno, roditelji su podržali moju odluku. Zašto? Zato što sam bila vaspitano dete. I majka uživala lepoti svog deteta, jer to nije bila razuzdanost nalik onoj kojoj svakodnevno svedočimo. Recimo, nekada ste imali Dušanku Kalanj, koja je vodila Dnevnik i izgledala je kao prava dama, a danas, čast izuzecima, voditeljke deluju kao dame noći.

Ono što hoću reći jeste da su to neuporedive stvari – ja sam pokazala lepotu. I sve jugoslovenske novine su pisale o meni i krasila naslovne strane, jer to sve bilo zarad višeg cilja – zarad umetnosti.

Posle pet godina igranja, ovaj mjuzikl je, nažalost, skinut sa repertoara.

Da, navodno zbog scene cepanja vojnih knjižica, koja nije imala pozitivan uticaj na tadašnju mladež. Što se mene tiče, možda je i bilo vreme. “Kosa” je postigla ono što je trebala i, iako je bilo “repriza”, to nikada nije moglo da bude isto.

Sa druge strane, meni se ubrzo ukazala prilika da nastupam, uz Đuzu Stojiljković i Taška Načića, u opereti poljskog pisca Vitolda Gombroviča. Ta svojevrsna burleska nije se dugo zadržala na repertoaru, iako je Tito navodno bio poklonik iste. Možda zato što sam ja naga izlazila iz mrtvačkog sanduka i pevala: “Ja sam Albertina, tanana i fina. To je ručica moja, to je nožica moja, to je vratić moj…” Publika je padala u nesvest, a Đuza je gotovo uvek bio zatečen.

“Nada

 

Nakon toga ste se okrenuli muzici.

U potpunosti. Prvo sam počela da nastupam u restoranu London, gde sam sa Bobijem Ilićem pevala starogradske, narodne i zabavne pesme. Svakodnevno ste u Novostima mogli da vidite objavu: “Nada Simić i Bobi Ilić šou večeras u restoranu London”. I to je trajalo dobrih godinu dana.

Potom su su se nizali raznorazni beogradski restorani, od Mihajlovca na Banovom brdu do Dunavskog cveta, te hoteli Metropol i Jugoslavija. U Panorami, restoranu hotela Jugoslavija, ja sam pevala u prizemlju, a Lepa Brena na spratu, i tu je bilo povuci-potegni ko će više privući gostiju. Doduše, ja sam na svojoj strani uvek imala Miću Orlovića, koji je obožavao da me sluša sedeći u ćošku.

Nedugo zatim moj glas se čuo širom sveta: od Nemačke, Holandije, Francuske i Pariza, pa sve do SAD i Njujorka, Čikaga, Detroita, te Kanade i Toronta. Takođe sam izdala i nekoliko ploča. Na svim tim albumima pratio me je orkestar Radio Beograda pod palicom slavnog Ilije Genića, koji me je voleo kao Boga.

Istini za volju, nikada se nisam “oparila” od toga, jer mi novac nije bio ni na kraju pameti, ali bila sam srećna i zadovoljna, što je, po meni, daleko važnije.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Sarađivali ste sa mnogima. Ima li neko ko se posebno izdvaja?

Sem gorepomenutih, ako bih nekoga morala po poimence da odaberem, onda bi to svakako bio legendarni Miodrag Ilić Beli, otac mog dragog prijatelja, sada pokojnog, Aleksandra Sanje Ilića. U njegovom studiju sam snimila numeru “Čen, Čen, Čen”, obradu pesme “Chain Of Fools” od Arete Frenklin, koja je bila veliki hit.

Da li se neki nastup naročito ostao u sećanju?

Dovoljno je reći da sam pevala u uniformi JNA na albanskoj granici. Ono što se još izdvaja, a danas je sasvim nezamislivo, bio je moj nastup u Prištini 1980. godine. Tri večeri za Novu godinu Dragoljub Majkić me je tamo poslao avionom skupa sa Zoricom Brunclik i Ljubom Kesićem. Ja sam imala angažman u hotelu Grand, a Zorica i Ljuba u kafani Kosovski božur.

I znate li ko je bio prisutan na svim mojim izvedbama? Niko drugi do Mahmut Bakali, koji je slovio za ženskaroša. I jedne večeri, tik pre nego što sam izašla na bini, konobar me je ščepao za ruku i povukao u nepoznatom pravcu… Ispostavilo se da me je odveo Mahmutu, koji je bio okružen bogatom trpezom i mojim slikama. Dotični je tvrdio da je samo želeo lično da me upozna, iako smatram da je i te kako imao skrivene motive, ali ja nisam bila takva cura.

Pouka priče? Nije mi zafalila dlaka sa glave gde god da sam nastupala.

“Nada

Ipak, došla su teška vremena.

Jesu. To je bio i glavni razlog zašto sam se zaputila u daleku Australiju. Zapravo, to je bilo na nagovor majke, koja mi je početkom 90-ih poručila da ovde više nema života. Prvi put sam Australiji bila 1988. godine i raspametila se zemljom. Sećam se da sam obišla Pedis market, ondašnju najveću pijacu, i napunila pet kofera stvarima.

Elem, 1992. godine glat sam dobila vizu – humanitarnu, doduše – i otisnula se u zemlju kengura. Prvo sam nastupala u Melburnu kod braće Crnogoraca, koji su mi i obezbedili avio-kartu, a nakon toga i u Sidneju. Naposletku sam se skrasila u Vulongongu, koji je na nekih 60-ak km od Sidneja, gde sam pronašla i svoju novu profesiju.

Čime ste počeli da se bavite?

Poslastičarstvom, jednom rečju, i to sasvim slučajno. Naime, u Keni Stritu ima srpska crkva i zajednica, kojoj sam se priklonila. Kako bih im se odužila što su me oberučke prihvatili, spremila sam neke domaće kolače, koje sam naučila da pravim od mame, i oni su bili oboreni s nogu.

I, kako to obično biva, pročulo se da Nada pravi vrhunske kolačiće i torte, i to je sve krenulo svojim tokom. Postala sam osoba kojoj se obraćate kada su praznici i želite vanilice, rolate, žerbo tortu, itd. Štaviše, za svoje poslastičarsko umeće zavredela sam silne zahvalnice. Zato i kažem da sam imala tri života: pozorište, pesmu i kolače.

Istovremeno, u Australiji sam uspela da preokrenem i način života. Prestala sam da konzumiram cigarete, a od pre deceniju i meso, nakon što mi je ćerka pokazala da kako se pilići tove, odnosno kako za tri dana dobiju tri kilograma na težini. Ja danas vodim jedan zdrav i srećan život – život bez poseta lekaru i uzimanja lekova.

“Nada

Koji su najtraženiji kolačići u Australiji?

Definitivno vanilice. Po pravilu, one bi trebale da budu okrugle, ali ja sam uvela novitet – počela sam da koristim modle svih mogućih oblika. Za nadev uglavnom upotrebljavam kombinaciju džema od šipka i kajsije. Iako trenutno vlada pomama kolačima u raznoraznim bojama i sa silnim kremovima, ipak ljudi obožavaju moje vanilice.

Da li su ćerke nasledile neki od vaših talenata?

Jelena, koja živi u Srbiji, ima izuzetan vokal, dok je Su Elen pravi učenjak – magistrirala je političke nauke, radi na univerzitetu u Sidneju, gde pretenduje da postane dekan. Meni je samo važno da su one srećne i zadovoljne, ma gde god živele i čime god se bavile.

“Nada

Razmišljate li ikada o trajnom povratku u Beogradu?

Tokom 32 godine, koliko živim u Australiji, koja me je prihvala kao svoju i podarila penziju, više puta sam bila u poseti mom Beogradu. Pretposlednji put je to bilo 2019. godine, tik pred pandemiju, povodom proslave 50 godina od premijere “Kose”.

Na stranu što sam bila srećna videvši ponovo neke divne ljude, gde mi je Nadica Blam ponudila smeštaj, istovremeno sam bila i razočarana koliko je Beograd zapušten. Na svakom koraku je bilo toliko đubreta da mi je došlo da uzmem metlu i đubrovnik i pospremim. Da, lepo je što se gradi, ali volela bih da se više održava i čisti, jer se i na taj način prestonica predstavlja.