Uz njegove komentare ostajali smo bez daha prateći najveće uspehe srpskog tenisa, a svojim glasom čini da i najdosadnije fudbalske utakmice gledamo sa uzbuđenjem. On je Nebojša Višković, sportski novinar i komentator koji, u intervju za 011info govori o odrastanju svojoj neizmernoj ljubavi prema sportu i otkriva šta je to što čini suštinu komentarisanja sportskih događaja.

Obično nam, još dok smo deca, roditelji bezbroj puta ispričaju kako je izgledalo to kada smo se rodili i kako su nas izveli iz porodilišta. Međutim, Vi ste ključni deo ove priče prvi put čuli tek pola veka nakon “premijere”.

Rođen sam u "Narodnom frontu" i kao bebac dane sam provodio na Zvezdari, u Ulici Milana Rakića. U stvari, u to sam verovao do nedavno kada me je otac šokirao. Nešto smo razgovarali i on mi kaže kako su me iz porodilišta odneli direktno na Čuburu. Ja u čudu. Na kakvu sad Čuburu? Da li je moguće da u pedesetoj godini prvi put čujem za to!?

Naime, on je, kao i mnogi koji su u to vreme bili zaposleni u JAT-u, mogao da živi u stanu čiji je vlasnik bilo to preduzeće dok ne nađe sopstveni smeštaj. Tako da smo tamo proveli prva dva-tri meseca mog života. I tako sam ja 50 godina živeo u pogrešnom uverenju da sam rođeni Zvezdarac. (smeh)

Čubura pa Zvezdara i, dve godine kasnije, usledio je Vaš transfer, ili bolje reći “pozajmica”, u inostranstvo.

Da, preselili smo se u Nemačku pošto je tata poslat da bude predstavnik JAT-a. Sa moje dve godine spakovali smo kofere i tamo smo živeli naredne tri-četiri godine. Zapravo, moja najranija sećanja na detinjstvo vezana su za Berlin. Tamo sam pohađao njihovu predškolsku ustanovu, pričao nemački tečno i odrastao kao i sva ostala nemačka deca.

Po povratku u Beogradu, postajete Novobeograđanin.

Vratili smo se u vreme kada je trebalo da krenem u osnovnu školu. Do 1983-84. godine živeli smo u 28. bloku, a potom se pereselili u 21. gde, evo, i dan-danas živimo. Tako da mogu reći da sam zapravo odrastao na Novom Beogradu i imao sjajno detinjstvo.

U vreme kada sam imao 12-13 godina, moj blok je dobio ozbiljnu "ekipu" koja je zapravo bila preteča onima koje su kasnije nazivani “opasni momci sa asfalta”.

Međutim, u odnosu na ove danas, oni su bili dostojanstveni, ako se može tako reći. Zvali su se "Liga 28". To je bila jedna od prvih ozbiljnijih novobeogradskih “ekipa”. No, nas klince niti su dirali, niti su vrbovali. Naprotiv, čuvali su nas i štitili od svih ostalih iz rivalskih blokova. Nažalost, gotovo svi oni su vrlo rano skončali.

S druge strane, za razliku od mnogih mojih školski drugara, ja nikoga nisam imao na selu. Dok su oni leta provodili baškareći se na selu, ja sam pravio društvo baki na Banovom Brdu, u Zrmanjskoj ulici, gde sam imao strašnu ekipu drugara.

Tada nije bilo kompjutera i mobilnih telefona, pa smo napolju provodili čitav dan vozeći bicikle i, naravno, igrajući fudbal. Bukvalno nisu mogli da me nateraju da uđem u kuću. Još tada sam bio zaljubljen u loptu. Najvažnije mi je bilo da svaki mogući trenutak provedem igrajući fudbal i basket, a glavni rival nam je bio tim iz Kirovljeve ulice. Stalno smo igrali protiv njih. Bilo je to divno vreme. 

Dakle još tada se moglo pretpostaviti da ćete živeti od sporta.

Trenirao sam fudbal u "Radničkom" sa Novog Beograda i, moram da priznam, dobro mi je išlo, sve dok nisam doživeo težak prelom noge na skijanju. Onda sam narednih šest meseci proveo u gipsu i na štakama i to je stavilo tačku na moju fudbalsku karijeru. Međutim, fudbal je ostao moja najveća ljubav. Verovatno zato što sam ga najviše igrao i imao šlifa za njega.

Ipak, tenis je prvi sport koji sam trenirao. Verovali ili ne, ali prve teniske korake sam napravio kao klinac u Berlinu. Sa drvenim reketom, razume se. Na teniski teren sam se ponovo izašao sa 15 godina i, iako nikada nisam bio takmičar, aktivno sam ga trenirao jer jednostavno obožavam tenis.

Da li postoji žal za propuštenom fudbalskom karijerom?

Uh. Baš sam voleo da igram. Čak ni u kući nisam mirovao. Pokušavali su da me nauče da sviram klavir, ali umesto da vežbam skale, ja sam klavir koristio kao gol. Postavio bih stolice da glume odbrambene igrače, a zatim bih krpenjaču, koju sam napravio pomoću štapa i kanapa, jer tada nije bilo fudbalskih lopti na svakom koraku kao danas, šutirao do iznemoglosti.

Prelom noge me je sasekao u svakom smislu. Iako ne mogu da tvrdim sa sigurnošću šta bi bilo, možda bih se zaista otisnuo u fudbalske vode da se to nije desilo. Možda ne bih bio vrhunski igrač, ali verovatno bih kao levi bek grčkog drugoligaša više zarađivao nego sada kao sportski komentator! (smeh)

Šalu na stranu, ne kajem se ni zbog čega. Verovatno je svako od nas imao mnogo tih potencijalnih puteva pred sobom. Igrom slučaja i sudbine krenemo jednim putem, a možda je daleko veće blago stajalo na kraju nekog nekog drugog. No, nameće se pitanje - da li sada ima uopšte smisla razmišljati o tome?

U kom trenutku novinarstvo postaje deo Vašeg života?

Ovo je ukratko geneza događaja. Nakon završene srednje škole nisam znao šta ću raditi u životu, pa sam otišao u vojsku i potom upisao Pravni fakultet. To je za mene bio logičan sled, jer je tata pravnik, a brat advokat. Davao sam ispite na Pravnom, ali je sve to nekako traljavo išlo jer me, zapravo, nije privlačilo.

Onda se dogodilo da je tata dobio premeštaj u Beč 1991. godine. Igrom slučaja, tamo sam upoznao jednog našeg novinara sa kojim sam provodio dosta vremena. Shvativši da je sport nešto što me zaista okupira predložio mi je da se oprobam u tek osnovanom "Sportskom žurnalu".

Po njegovoj preporuci, posetio sam ih čim sam se vratio u Beograd. Iako nisam imao nikakvog iskustva, dali su mi da napišem neke tekstove. Pošto im se dopalo kako sam sve to uradio rekli su mi: "Dečko, ako hoćeš, tebe čeka ovde posao." Naravno, počeo sam kao honorarac. Kako to već obično ide, nosio sam kafe starijim kolegama, ali i pisao. I eto, tako sam se završio u novinarskim vodama.

A Pravni fakultet?

Od njega sam odustao. Tačno se sećam tog trenutka kada sam prelomio. Trebalo je da spemam jedan ispit, ali mi se nikako nije dalo da učim. Pošto se mama stalno motala po sobi, stavio sam strip preko knjige i umesto da učim, čitao strip. Onda mi je sinulo: "Čoveče, šta ja radim?! Koga ja lažem?! Imam 22 godine i foliram majku! Ovo nema perspektivu za mene!" Na kraju sam presekao i rekao mojima da ne mogu da studiram prava.

Bukvalno u tom nekom limbu, u kome sam se tada nalazio, došao je taj poziv od drugara da probam da se bavim novinarstvom. Praktično sam samo skliznuo iz jednog perioda u drugi.

Ipak, paralelno ste imali i drugi posao od kog se živelo.

Uporedo sa tim sam radio kao teniski trener. To je bilo početkom 90-ih, kada su počinjale sankcije i kada je litar benzina bio 12 maraka. Naposletku nisam mogao više da izdržim taj tempo i stalno odlaženje od redakcije do teniskih terena i morao sam da se odlučim za jedan posao.

Naime, dobio sam poziv od drugara sa "Trećeg kanala", da se okušam na televiziji. To mi je bilo idealno zato što je ta televizija bila u blizini mog stana. Teniskog poziva u startu nisam želeo da se odreknem, jer sam živeo od njega. Tadašnja novinarska plata je bila, recimo, tri marke, dok sam od jednog privatnog časa tenisa zarađivao deset maraka. Tri godine sam se tako klackao, da bih konačno 1995. shvatio da moram da prelomim. Odlučio sam se za novinarstvo, jer sam shvatio da u tenisu ne mogu da dostignem neki nivo. Jednostavno, video sam da nisam za to predodređen, niti sam imao volje za trenerskim poslom. Više me je privlačilo novinarstvo, iako sam bio svestan da me čeka manja plata.

Tako sam se, sa 25 godina, potpuno usredsredio na novinarski poziv i otada sam zapravo na televiziji. Dakle, više od četvrt veka sam na malim ekranima.

Čini se da su sve te tranzicije u Vašem životu prolazile nekako bezbolno?

U životu je tajming najvažniji, da vam se bitne stvari dešavaju onda kada je vreme za to. Koliko puta smo propustili neke velike šanse samo zato što su došle u pogrešno vreme. Kockice su se u mom slučaju same od sebe poklapale. Čim bi se zatvorila jedna vrata, otvorila bi se druga. Možda je i karma učinila svoje, ko zna.

Jednostavno, prihvatio sam šanse koje su mi se ukazale. I kasnije je, takođe, bila slična priča. Kada se gasio "Treći kanal", istovremeno je počinjao "Sport klub", gde sam učestvovao u stvaranju televizije od prvog dana.

U međuvremenu je bio jedan period kada sam bio na RTS-u, ali generalno ta neka moja baza je uvek uspevala da se samo nasloni jedna na drugu.

Ipak, sve to ne bi bilo moguće da niste bili dobri u onome što radite. U čemu leži tajna komentarskog posla?

Komentarski posao je jako nezahvalan. Prosto ne možemo da odgovaramo svačijem senzibilitetu. Kako se kaže, sto ljudi - sto ćudi. Ja sam vremenom razvio osećaj za komentarisanje. Nije poenta samo biti originalan, već morate malo da razmišljate o tome kako gledaoci reaguju na vas. Morate da prihvatate ono što čujete, kako pohvale, tako i kritike. Onda je neophodno da nađete balans u svemu tome, da nađete svoj pravi put.

Ako vidite da stalno ponavljate nešto što gledaocima smeta, to korigujete. Ako je nešto sjajno, nastavite sa time. Na kraju vas sati, dani i meseci provedeni u komentatorskoj kabini ispraksuju.

Ono što je, takođe, jako važno - ne smete da lažete ljude i morate da budete svoji u kabini. Ako ne doživljavate sport na pravi način i veštački pokušavate da stvorite uzbuđenje, to će gledalac da ukapira. Ne možete da ga prevarite, ni pod razno. U istih mah, ako ste fanatik, nemojte se sputavati. Jednostavno, morate da bude onakvi kakvi jeste.

Istovremeno, postoje pravila koja moraju da se ispoštuju prilikom komentarisanja. Danas je to redak slučaj. Usled velikog broja prenosa, mnogo "golobradih" momaka bez prave pripreme i prakse bukvalno uleću sa ulice u kabinu i pokušavaju da se nametnu.

Postoje tri greške koje se najčešće prave. Većini gledalaca smeta kada komentator tokom prenosa iznosi preveliku količinu informacija. Priznajem, to je jako primamljivo. Kada ste za mikrofonom, vi želite da ispadnete jako pametni. I smatrate da ćete to postići besomučnim deklamovanjem informacija. Zapravo, to je u potpunosti kontraproduktivno. No, vremenom naučite kad šta treba reći, da li je i kada parvo vreme da podelite neku informaciju koju ste spremili ili je možda nikada nećete ni izneti.

Druga stvar, možda i osnovna, jeste znati kada zaćutati. Ja nastojim da u najdramatičnijim trenucima prenosa pričam što manje. Smatram da gledalac tada treba da oseti ambijent. Treba da oseti to što se dešava, to što gleda. Što je dramatičnije i što ste više uzbuđeni, to vam više moje reči smetaju. Dakle, samo najosnovnije. Pustite neka publika, atmosfera, igrači, gestikulacija vode gledaoce kroz taj najuzbudljiviji finiš.

Kada je utakmica dosadna, kada nema golova, učinite sve da zadržite gledaoce. Makar to značilo da pričate viceve. Međutim, ako je "ludnica" na terenu, onda ste samo tu pomognete gledaocu da prođe kroz taj prenos, da mu doslovno bude jedan vid servisa radi njegovog ugođaja. 

Poznati ste po tome što se veoma temeljno spremate za svaki prenos.

Spadam u onu kategoriju novinara i komentatora koji se i dalje dosta pripremaju. To je moja sigurnosna mreža. Iako sam u materiji, iako bih mogao da, bez sekunde pripreme, "odradim" prenos, ipak ja iz te pripreme crpim tu moju oazu mira koja mi omogućava da na kraju obavim posao, nadam se, na primeran način.

Inače, naravno da priprema pomaže. Ako zaboravite nešto ili ne setite se nečega u trenutku, pripremljene informacije su tu da vam pomognu.

Današnji TV prijemnici su takvi da možete videti i najsitnije detalje tokom utakmice. U kojoj meri je razvoj tehnologije uticao kako obavljate svoj posao?

Iskreno, nisam o tome razmišljao na taj način. Verovatno se danas daleko lakše uočavaju greške komentatora. No, što se mene tiče, nikada nisam pomišljao da zbog toga drugačije obavljam svoj posao.

Recimo, pre desetak godina dva igrača Njukasla, Džermejn Džouns i Kiron Dajer, izgledali su kao blizanci na terenu. Obojica melezi, obojica su igrali na poziciji zadnjeg veznog, samo sa različitim brojevima na dresu. Bila je prava lutrija otkriti kod koga je lopta.

Toga ima danas. Na primer, u Mančester Sitiju imate Mareza i Toresa, igrače sa istom konstitucijom i na istoj poziciji, ali sa različitim kopačkama. Zahvaljujući tome ih razlikujem.

Inače, gledaoci često veruju da komentatori imaju nekakva posebna pomagala za prepoznavanje igrača na terenu. Jednom prilikom me je čovek upitao kako znam kod koga je lopta, da bi njegov prijatelj dobacio kako meni to piše na ekranu, kao na "plejstejšenu"! (smeh) Zapravo, nemamo nikakav softver, gledamo isti ekran kao i svi ostali. 

Koji je prvi veliki događaj na kome ste bili?

Iskreno, uplašio sam se da ćete me pitati koji prvi prenos koji sam obavio. Zato što ne znam. (smeh) Ne sećam se čak ni koji je sport bio u pitanju. Kada je reč o tome, ja stvarno ne vodim nikakvu evidenciju.

Elem, prvi veliki događaj na kom sam profesionalno bio je Ju-Es Open. Ako se ne varam, to mi je bio prvi. Izveštavao sam tada za "Treći kanal". U to vreme niko vas nije slao, nego ste morali sami da nađete sponzore. Jelena Dokić je tada igrala, pa je zato bilo interesantno nekim sponzorima ovde. Otišao sam u Njujork i to je bio moj prvi veliki profi zadatak.

Inače, vratili smo se u Beograd 11. septembra 2001. godine. Slećemo na aerodrom, palimo telefone i vidimo gomilu propuštenih pozivu. Odmah sam pomislio da je neko preminuo. Zove mamu i pitam je šta se desilo.

"Jeste li živi?!"

"Živi smo."

"Bombarduju Ameriku!"

"Kako bombarduju Ameriku?"

I onda u prolazu vidim kako na monitorima "Bliznakinje" gore. To je bio pravi šok. Posle smo se pitali da li su možda razmišljali da otmu naš avion. Pravi pravcati haos!

Da se desilo dok smo bili još na američkom tlu, morali bismo da ostanemo tamo barem nedelju danu. Ali, ne znam šta bih radio bez novca. Sve u svemu, baš smo imali sreće. 

Uz redovan posao na “Sport klubu” pokrenuli ste i kurs sportskog komentarisanja.

Ideja se rodila tako što sam dobio mali milion pitanja o tome kako postati komentator. U saradnji sa "Sport klubom", taj kurs vodim sa Gojkom Andrijaševićem i Ilijom Kovačićem, koji je trenutno odsutan zbog zdravstvenih razloga.

Inače, taj kurs je faktički filter za dovođenje novih komentatora. Otkako smo počeli sa tim poduhvatom, šestoro ljudi je primljeno za komentatore, a neki od njih rade i na sajtu. Čak imamo momka koji sada radi na "Areni sport", a koji je prošao naš kurs. Još nekoliko momaka koji su prošli našu školicu zaposlili su se baš u ovoj profesiji negde drugde. Neizmerno mi je drago zbog toga, a to je ujedno i dokaz da taj kurs daje rezultata.

Naši polaznici su uglavnom momci. Do sada je bilo svega nekoliko devojaka, jer je ipak na našim prostorima i dalje nezamislivo da dama bude komentator. Iako ih ohrabrujemo, verovatno u tome leži razlog zašto se ne prijavljuju u toj meri.

Kako izgleda sama obuka?

Na početku kursa učimo ih osnovama novinarstva. Dakle, pre nego što sednete za mikrofon, morate da znate kako da napišite vest i druge osnovne novinarske stvari. Po završetku teorijskog dela, gde pričamo, vežbamo i treniramo, polaznici se sele u komentatorsku kabinu i rade dva probna prenosa odnosno, da se ispravim, komentarišu dve utakmice. Što bi kolega Gojko Andrijašević rekao: "Ja prenosim samo polne bolesti i ugalj, a inače komentarišem." (smeh)

Na osnovu tih snimaka ljudi sa televizije odlučuju da li će neko biti pozvan na još jednu probu i da li dobiti kasnije angažman.

Recimo, mali Nikola Jančić je dve godine posle kursa komentarisao finale Svetskog prvenstva u odbojci. Sada uveliko komentariše derbije Premijer lige, itd.

Da li na licu mesta možete vidite ko je talentovan?

Iskreno govoreći, može da se vidi ko ima talenta za to. Da se ne lažemo, odmah na početku svakog kursa možemo da procenimo ko ima veće šanse da prođe. Naravno, nikoga ne otpisujemo u startu, jer svako može i te kako da vas iznenadi kad sedne za mikrofon.

Tu postoji mnogo faktora: trema, pritisak... Bilo je momaka koji su na tom probnom komentaru samo blokirali. Kada se to desi, mi im kažemo da se umiju, da prošetaju i smire se jer nije smak sveta, ništa ne ide uživo.

Hoću reći, ima ljudi koji olako shvataju ovu profesiju. Oni misle da se sve svodi puko sedenje i pričanje u mikrofon. Ali, tek kada ste u kabini razumete prave razmere ovog posla. Mnogi nisu mogli noćima da spavaju od treme.

Ovaj posao je daleko teži nego što ljudi veruju i baš zbog toga uvek nastojim da branim kolege.

Koliko je bitna dikcija i boja glasa?

Vi, kao gledalac, najbolje to znate. Šta vam najviše smeta? Gramatičke greške, loša dikcija ili glas koji nije prijemčiv? Ja, lično, ne znam. Idealno bi bilo da je sve to na svom mestu. Da imate prijatan glas, da nemate šprahfeler, da ste vični po pitanju gramatike. Na kraju krajeva, kombinacija svega toga bi trebala da bude formula za uspeh.

Recimo, ja znam da se posvađam sa gramatikom. Nekada dumam kako je nešto pravilno reći. Pri tome, naš jezik je jezivo zakukuljen. Recimo, i dan-danas mi se desi da kažem "sa loptom" umesto "loptom".

Ipak, ono što je najbitnije jeste da budeš surovi profesionalac. Na primer, gledaoca ne treba da zanima da li je meni uginula mačka, da li mi radi internet, da li se tuku iza mene ili mi kiša pljušti na glavu. Sve te stvari su se meni dešavale i još ko zna šta.

Šta činite u tim nepredviđenim situacijama?

Zavisi od slučaja do slučaja. Recimo, kada je došlo do tuče na stadionu Partizana tokom jedne utakmice, nosio sam slušalice i ništa nisam čuo. Osetio sam neko komešanje i kada sam se okrenuo, video sam da se na dva metra od mene ljudi pesniče. Onda je Trifke, jedan vižljasti momak, postavio svoje telo kao tampon zonu između mene i batinaša. Suludo!

Šta činiti u tim situacijama? Prosto, trudite se da vas ništa ne izbaci iz koloseka. Vaš zadatak je da gledaoci nikako ne trpe zbog onoga što se dešava oko vas.

Mislim da je rutina tu vrlo važna. To što sam prošao kroz sve i svašta i to što sam “million” sati proveo u kabini mi danas mnogo pomaže u takvim situacijama. 

Da li Vam se dešavalo da Vam na ulici udeljuju kritike?

Samo jednom u životu sam imao, nazovi, neprijatnu situaciju. Pričao sam nešto telefonom i hodao kada me je slučajni prolaznik odjednom "zasuo" komentarima o gramatičkoj grešci koju sam napravio tokom nekog komentarisanja.

Inače mi se često dešava da mi prilaze. Međutim, problem je što ne mogu da posložim sebi da sam javna ličnost. Dobrim delom je to zato što se dugo nisam ni pojavljivao na televiziji. Zapravo, na "Trećem kanalu" sam čak i vodi "Sportski miks". Samo što tada nisam komentarisao i retko ko je mogao da poistoveni moj lik i glas. Mislim da tek u poslednjih 15-tak godina ljudi mogu da spoje moj lik i glas.

Zanimljivo je da se i Vaš sin Lav bavi sportom.

Obzirom da mama nema veze sa sportom, dete je nasledilo moje gene i ljubav za sportom. Čim sam krenuo da ga vodim sa sobom na fudbal, on se odmah "naložio" i počeo da trenira dva sporta. Uporedo je trenirao fudbal i tenis. Ali, ubrzo je morao da se opredeli kojim sportom će se dalje baviti. Iskreno, bio je talentovan podjednako za oba sporta, odnosno ni u jednom nije prednjačio pa je trebalo odabrati.

Kao neko ko je dugo u tenisu, znao sam kakvi nas izdaci čekaju ako odabere reket. Rekao sam supruzi da bih morao svakog meseca da "orobim" po jednu banku da bih sve poplaćao, te da je bolje da poguramo ka fudbalu. Ona se suprostavila tome, ne želeći da detetu “lome noge po terenu”.

Na kraju smo se složili da Lav sam odluči i on je rekao da bi hteo da igra tenis. Onda sam pokušao da mu "ogadim" tenis, ali kad sam video koliko mu prija i koliko ga zaista voli, prosto nisam imao srca za to.

Da li ga trenirate?

Na početku sam igrao malo sa njim. Zanimljivo je da ga nikada nisam trenirao, jer nisam hteo da idem tim putem. Prvo, jako sam zaposlen, a to zahteva apsolutni angažman. Ja to nisam mogao zato što sam morao da zaradim novac da bi moje dete treniralo tenis. Ne potičem iz bogate porodice niti radim posao koji je basnoslovno plaćen. Zato, od jutra do mraka, "tezgarim" da bih mogao to da mu priuštim.

Vremenom je menjao trenere. Kako koji period prođe, tako novi trener dođe. Veoma je retko da neko bude sa jednim trenerom od početka do kraja karijere. Ipak su treneri sa svrhom podeljeni po uzrastima.

Lav sada ima 17 godina i potpuno je u priči. Ide u američku onlajn školu već dve i po godine, tako da je to usmereno ka koledžu. Ja sam razuman roditelj, i ne mogu reći da ga vidim kao osvajača Vimbldona. Ako bude profi igrač, sjajno. U protivnom, ima koledž kao rezervni plan.

Zlatna generacija srpskog tenisa je na zalasku. Da li ovo bio vrhunac našeg tenisa ili smatrate da nove generacije mogu ponoviti ovakav uspeh?

Verovatno smo doživeli vrhunac srpskog tenisa. S druge strane, šta zapravo znači vrhunac? Šta bi značilo ponavljanje vrhunca? Imati novog Đokovića? To se nikada neće desiti. Ali, što se tiče te zlatne generacije, Tipsarević, Troicki, Zimonjić, Ana, Jelena, pa mogu reći da imamo njihove naslednike.

Mi smo, inače, malo razmaženi, pa sve gledamo kroz prizmu Novaka Đokovića. Ima čuvena izjava Tipsarevića kada je rekao: "Šta mi vredi što sam 8. na svetu, kad nisam 1. na Novom Beogradu."

Ne treba zaboraviti da, sem Novaka, mi imamo još četvoricu igrača koji su u prvih 50-60 na svetu, što je abnormalno za malu zemlju bez prave infrastrukture, bez pravih uslova, bez akademije. Neosporno je da imamo igrače koji mogu da dostignu rezultate Tipsarevića i družine, ali novi Novak se nikad neće pojaviti. I to ne samo u Srbiji, nego bilo gde u svetu. 

Kako izgleda kada gledate utakmicu za svoju dušu?

Nažalost, analiziram šta su kolege rekle. To je klasična profesionalna deformacija. Ne mogu da se potpuno opustim i da uživam u utakmici. Jednostavno, uvek registrujem šta ko kaže i verovatno negde u svojoj glavi balansiram šta bih ja rekao u toj situaciji, šta ne bih. Svašta mi se vrzma po glavi.

Da li gledate svoje snimke?

Nikad u životu! Niti slušam, niti gledam. Imam transfer blama i dan-danas. U životu nisam odslušao ni snimak prenosa, niti sam mogao da ispratim bilo koju emisiju koju sam radio.

Fudbal i tenis, koje najčešće radite, su sportovi veoma različitog karaktera. Koliko to utiče na sam način na koji ih komentarišete?

Sportovi su poput različitih ličnosti, da tako kažem. Kada bi sportovi bili ljudi, šta bi bio fudbal? Bio bi neki mangup iz kraja, neki šmeker koji ponekad uradi nešto što nije u redu, ali ipak je reč ogromnoj faci. A, šta je tenis? Neki gospodin, lepo skockan, fin, naparfemisan, itd.

To su te energije koje ti sportovi emituju. Samim tim, i vaše ponašanje u kabini mora da bude shodno tome. Ne možete uzbudljive situacije u fudbalu i tenisu da komentarišete u istom maniru. Dakle, fudbal je nešto što se gleda živahno, uz semenke i poneku psovku. Kada "padne" gol, vi skačete i vrištite. U tenisu se sedi, posle poena se aplaudira. Zato je neophodno da nađete neki balans u svemu tome i da ono što radite bude primereno sportu koji komentarišete. To je mnogo lakše ukoliko zaista gajite strast prema konkretnom sportu.

Komentarisanje zahteva koncentraciju. Koliko je prisustvo drugih ljudi u kabini utiče na posao?

Recimo na Vimbldonu nikada niste sami. Kabine nisu zatvorene, već su pregrađene, a iza vas zjapi hodnik. Jednom prilikom do nas su bili Japanci, njih 84. Sve vreme su stajali iza mene. Nastavio sam da komentarišem, ali svakako nije bilo prijatno.

Na događajima gde komentarišem sa lica mesta gotovo uvek sedi neko pored mene, a često dobijam molbe od raznih ljudi da mi se pridruže kako bi videli kako izgleda sve pa mi se pridruži u kabini. U tim slučajevima ne mogu reći da je prijatno da radim u takvim okolnostima jer imam osećaj da mi neko zadire u intimu. U stvari, u pitanju je više neka vrsta distrakcije, koja mi, odvlači pažnju. To se ne dešava često, ali preživi se jer iskustvo priskače u pomoć.

Koji meč ili utakmica bi za Vas bila san snova za komentarisanje, a šta nikada ne biste prenosili?

Mislim da sam zaista doživeo vrhunac karijere u tom smislu. I to nekoliko puta. Recimo finale Vimbldona 2019, kada su igrali Đoković i Federer. To je bio jedan od najvažnijih mečeva u istoriji tenisa. Čini mi se da sam sa tim zaista dostigao vrhunac svoje karijere. Dakle, na najvećem turniru komentarisao sam dva najveća igrača u istoriji i to sa onakvim završetkom. U tri naredna života verovatno ne bih ponovo dostigao to.

Šta nikada ne bih prenosio? Ne bih mogao reći zato što sam već komentarisao tako nešto. Kada se sve sabere, u životu sam komentarisao petnaestak sportova. Veliki deo tih sportova je sa Olimpijskih igara. To mi je bilo najveće mučenje. Volim sportove sa loptom, ali zato me trke bilo koje vrste daleko manje zanimaju.

Na Olimpijskim igrama, da li u Atini ili u Pekingu, dali su mi da prenosim neki moto-kros. Oni voze motore po nekim brdima, a ja ne znam nijednog vozača, ne znam pravila, ne znam ništa. To vam obično dodele tri sata pre početka događaja, a na vama je da se, kao profesionalac, spremite najbolje što možete. Takođe sam radio bejzbol, ali bejzbol volim. Dobio sam radim taj sport zato što sam jedini znao pravila, koja sam, uzgred, naučio igrajući video-igrice.

U Pekingu sam, recimo, komentarisao gimnastiku. Gimnastika je ozbiljan sport, koji je izuzetno gledan na Olimpijskim igrama. I to mi je jako teško palo, jer o tom sportu nisam znao ništa. Čak sam tražio da mi daju stručnog konsultanta, ali nisam imao sreće. Onda sam morao da se dovijam kako znam i umem. Našao sam neku enciklopediju, diskove sa pokojnim Srđanom Kneževićem i Duškom Koraćem, koji su radili gimnastiku. Svojski sam se trudio da naučim tako kompleksan sport za nekoliko dana.

Isprva sam govorio samo osnovne informacije, ko je takmičar i odakle je. U početku sam samo na osnovu osnovu aplauza publike, koja je bila osetno edukovanija od mene, mogao sam nešto da zaključim. Tek sam poslednjeg dana takmičanja naučio nazive stilova i uspeo da dokučim kada je takmičar uradio nešto stvarno spektakularno.

Pre pandemije imali ste emisiju gde ste borili protiv viška kilograma. Da li možemo očekivati nešto slično?

Da, to je bilo neposredno pre korone i zvalo se "Viško protiv viška". To je mom drugaru palo na pamet da uradimo i bilo je neočekivano uspešno. Premisa je bila: Kako jednog sredovečnog čoveka, sa glupim viškom kilograma, naterati da sa tim vežbama dođe do neke linije.

Napravili smo da bude interesantno. On je bio moj gonič, šibao me je i davao mi je zadatke. Ja sam morao to da obavljam. Terao sam sebe do krajnjih granica. U jednom trenutku sam čak i povraćao, što su kamere zabeležile.

Na kraju sam istegao zadnju ložu, pa sam pretposlednju ili poslednju epizodu uradio na jedvite jade. Posle toga je usledila korona i stavili smo tačku na to.

Počeli ste radite i veoma popularan podkast "Wish&Go". Kako Vam odgovara ta forma?

Jako mi paše. To mi je sada nešto najlepše zato što ne zahteva neku posebnu pripremu. Kako sam neposredan u prenosu, tako sam i u podkastu. Dovoljno je da pre snimanja proverim novosti.

Podkast vodim sa kolegom Ivanom Govedaricom. On je "Go", a ja sam "Wish". Imamo vernu publiku iza sebe. Prethodna epizoda je imala 60.000 pregleda, što je za teniski podkast impozantno. To je zato što se ne bavimo isključivo tenisom. Dobijamo pregršt pitanja koja se tiču ostalih sportova, kulture, politike. Pričamo o svemu otvoreno i zato smo proširili publiku.

Kakvi su Vam planovi za dalje?

Jedna od neostvarenih želja mi je skok iz aviona - sa padobranom. Ispravnim, ako je moguće. (smeh) Na drugom mestu mi je da napišem knjigu. Uvek sam znao da pišem. Možda nisam bio odličan đak, ali sam uvek dobijao nagrade iz srpskog jezika. To mi je tiha patnja, ali nemam vremena da se tome posvetim.

Terali su me da pišem knjigu o tenisu. Konkretno Vlada Stanković, čuveni košarkaški novinar, ali nisam imao kada. Možda jednog dana, kao neka vrsta almanaha, ali pre bih da to bude novinarsko-komentatorski udžbenik.

Takođe, imam ideju da se malo više bavim produkcijom u narednom periodu. Doduše, sustigao me je umor. Sve mi je teže i teže da nađem motiv, da se pripremim i da na kraju sprovedem to u delo.

No, ipak su u planu neke nove emisije i možda neki sportski kviz. Isprva bih bio uključen u to, ali bih na kraju gledao kako neko drugi zavrće rukave.