Verovatno nema čoveka u Srbiji koji nije čuo za ime Roberta Nemečeka, najpoznatijeg urednika filmskog i serijskog TV programa i čuvenog frontmena kultne grupe "Pop mašina". Svaki put kada ste na malim ekranima pogledali neko filmsko ostvarenje i bili oduševljeni da je neki novi naslov došao i do nas, iza svega je, najverovatnije, stajao baš ovaj čovek.

Za 011info Nemeček priča o svojoj mladosti, ljubavi prema muzici i 7. umetnosti i otkriva kako je postao broj 1 u svom poslu.

Rodili ste se i odrastali u samom centru Beograda. Kako je izgledalo vaše odrastanje?

Rodio sam se u Majke Jevrosime 42, a iza ćoška bila je Kinoteka. Od pete godine išao sam u nju i gledao filmove. Gledao sam neme filmove (Murnau, Drejer, Lang, Grifit) pre nego što sam krenuo u osnovnu školu i bio oduševljen njima. Zapravo, film sam uvek voleo i to je nešto što mi je uvek bilo strašno važno. Obožavao sam francuske filmove iz perioda pre Drugog svetskog rata i, naravno, američke crnobele filmove iz 40-tih i 50-tih godina. Još kao mali znao sam ih napamet jer sam ih gledao po nekoliko puta.

Zanimljivo je da sam baš tu, u Kinoteci, tih davnih dana na projekcijama nemih filmova gde je obično bilo po nekoliko gledalaca u sali viđao jednog klinca mog godišta. Trebalo mi je 50 godina da saznam da je klinac koga sam stalno viđao u Kinoteci kako gleda iste filmove kao i ja bio Moma Mrdaković, danas poznati režiser koji radi u Americi. Naravno, tu je redovno bio i Boban Aranđelović, sigurno najbolji poznavalac klasičnog filma kod nas.

Tu, u vašem kraju, živela je čitava plejada raznovrsnih likova. Zanimljivo je kako ste se upoznali sa svojim, kasnije veoma dobrim prijateljem Dušanom Prelevićem Preletom, čuvenim boemom.

Da, stvarno su se neki čudni likovi šetali po tom našem kraju u to doba. Bio je tu Ljuba Đorđević iz Silueta, veliki gitarista Ljuba Sedlar, sa kojim sam kasnije mnogo puta svirao, ali Prele je bio nešto posebno. Danas ga mnogo ljudi svojata, ali znam da je većinu njih Prele prezirao, i to danas vidim koliko je bio u pravu. On mi je uvek bio blizak mada su ljudi zazirali od njega zbog preke naravi. Upoznali smo se kada se sa Crvenog krsta doselio u Ulicu Lole Ribara.

U to vreme, pošto sam ja oduvek bio debeljuškast, a da me ne bi maltretirali mangupi, naučio sam osnove ulične tuče, a zbog svoje težine umeo sam baš jako da udarim. Tako sam vremenom dobio samopouzdanje da mogu svakome da izađem na crtu i nikad nisam dobio batine.

Tada je došao Prele. Tek je dva, tri dana bio u kraju kada smo se nešto neozbiljno dokačili. Dovikivali smo se dok je on bio na svojoj terasi a ja u dvorištu i ja mu, onako iznerviran, kažem: "Ma šta, bre, hoćeš. Ako si neki frajer, hajde, siđi dole".

I on siđe. Ja onako samouveren krenem da ga udarim. On eskivira i, ni ne znam gde me je udario, samo znam da sam pao na koleno. U tom trenutku sam bio otkriven i znao sam da će me razvaliti ako me udari nogom.

Međutim, umesto toga on je samo rekao: "Nemoj to da radiš", i pružio mi ruku da mi pomogne da ustanem. Taj viteški potez mu nikada nisam zaboravio iako o tome kasnije nismo pričali. Postali smo prijatelji i svirali zajedno kasnije u nekim grupama, prvo kao "Siluete Tomija Sovilja" (bez Tomija Sovilja), a kasnije kao "P-Set and The Sounds", ono"P" je bilo od Prele. U to vreme je Prele svirao bubnjeve i pevao, a  bubnjevi su mu baš išli od ruke, mada nikada nije vežbao. Mnogo kasnije, kada se rodio moj sin, Prele ga je nekako čudno zavoleo i često dolazio kod mene da se zeza sa njim. To je bila slika Preleta kakvim ga ljudi nisu poznavali. Bio je stvarno neverovatan tip, ultra emotivan, strahovito širok, ali i nezgodan i prgav čovek, naročito prema folirantima kakvih je uvek bilo. Takvi su bili i Tirke i Mika oklop, jedna ista ekipa koja je danas nešto poluzaboravljena. Ti ljudi koji su stvarno bili nešto, danas takvih nema.

Bilo je tu i drugih zanimljivih likova…

Da, naravno. Recimo u kraju je bio Srđan Zelenović, čovek koji je igrao u dva najpoznatija filma Endi Vorhola – "Flesh for Frankenstein" i "Blood for Dracula", a koji su snimani u Italiji. On je živeo u zgradi u kojoj je stanovao i moj drugar Žika Amerikanac koji je živeo u SAD sa roditeljima i vratio se 1966. Mislim da je tada kupio i doneo sve long play ploče koje su postojale u Americi. To smo ubistveno preslušavali od jutra do mraka. Tada sam prvi put čuo za Doorse, pa Dilanov "Blonde on blonde", "13th Floor Elevators", "Seeds", "The Fugs". 

To je bilo i vreme kada ste počeli da "pišete" svoju knjigu...

Jeste, to je bila moja prva dečačka prevara. Ja sam mešao razne stvari – film, muzika, druženje. U školi sam bio dobar đak, ali sam u drugoj polovini osmog razreda prestao da idem u školu. Jednostavno nije mi više bilo interesantno. Ali, smislio sam štos kako da se izvučem i izbegnem izostanke. Naime, nisam pisao loše i prethodnih godina sam za neke pismene radove dobio par nagrada. To sam iskoristio i u školi proturio priču kako ja pišem knjigu. Poverovali su mi i puštali me "da se posvetim pisanju". Naravno, nisam pisao nikakvu knjigu, već sam počeo da sviram.

Potičete iz porodice vrsnih muzičara koji su imali ogromne zasluge u razvoju ove umetnosti kod nas. Kako je to uticalo na malog Roberta?

Svi moji preci bavili su se klasičnom muzikom. Otac mi je bio koncert majstor, deda takođe. Bili su violinisti. Moj pradeda je, na poziv kralja Milana Obrenovića, došao iz Češke u Beograd kako bi pomogao osnivanje kraljevskog orkestra. Pošto mu se grad veoma svideo, odlučio je da tu i ostane.

Opet, moj deda je osnivač Muzičke akademije i Beogradske filharmonije. Bio je strog i rigidan čovek. Recimo, kod starih Nemečeka u kući nije postojao radio jer: "Nemamo mi šta da slušamo, mi smo ti koji sviraju".

E, sad, po majčinoj liniji stanovao sam u Majke Jevrosime 42, a po očevoj u broju 43. Tu u broju 43 nalazila se jedna velika soba u kojoj je vežbao beogradski gudački kvartet. Tu su dolazili razni muzičari, neki čak i svetskog glasa. Bio je i Jaša Hajfec čuveni jevrejski violinista koji se spominje u svim knjigama o istoriji muzike. Dolazili su i muzičari iz celog sveta i vežbali sa dedinim gudačima pred koncerte u toj prostoriji tako da sam, bukvalno, bio okružen muzikom.

Za nekoga je to bilo interesantno, ali na mene, zapravo, ta klasična muzika, kao ni otac i deda, nisu uopšte nisu imali uticaja. Tu ulogu imao je moj stric koga sam jako poštovao i koji me je potpuno odvojio od klasične muzike.

On je došao u Beograd u vreme kada sam završavao srednju muzičku školu i počeo da sviram sa nekim bendovima. Kada me je čuo kako sviram, rekao mi je da mi slučajno ne padne na pamet da idem na muzičku akademiju jer me tamo neće ništa naučiti. "To je samo za reproduktivce. Ako hoćeš da do kraja života samo reprodukuješ tuđu muziku, izvoli idi tamo, ali ja vidim da nećeš", rekao mi je.

Čitava moja familija to nije mogla da mu oprosti.

On mi je dao listu različitih muzičara da preslušam i učim. I to sam sve pretočio u muziku. Stric mi je prvi rekao i da, ako hoćeš da uđeš u suštinu nečega što je neko odsvirao, ne treba da te bude sramota da pokušaš da prekopiraš to isto. Ne da bi ga replicirao, nego da bi došao do toga da shvatiš kako je on razmišljao dok je to formirao.

Zapravo on bio akademski obrazovan muzičar, ali je u inostranstvu svirao džez i bio jedan od ljudi koji su ovu vrstu muzike popularizovali i kod nas.

On je bio izuzetan čovek od koga sam najviše naučio.

Za vreme rata kod nas Nemci su mlade i jake momke vodili u Nemačku da rade na njihovim imanjima jer su domaćini bili u vojsci. Kada su saveznici počeli da se približavaju Nemačkoj, često su te ljude likvidirali. Stric je zato jedne noći pobegao. Jurili su ga, pucali na njega i pogodili ga u nogu. Međutim, sa tom rupom u nozi, uspeo je da se odbaulja do linije gde su bili Amerikanci. Pošto nije bio glup čovek, pitao je da li može da se regrutuje u američku vojsku. Tako je postao njihov vojnik što mu je omogućilo da posle rata počne da svira u američkim klubovima. E sad, pošto je bio opasan trubač, stigao je čak do orkestra čuvenog Hari Džejmsa. Imao je stvarno ogromno iskustvo i znanje.

Sećam se, negde 68, 69. godine pustio sam mu  na nekom malom portabl gramofonu Bee Gees i stvar "I gotta get a message to you". On odsluša i ja mu kažem da planiram polako da skinem tu stvar. "Šta da skidaš? Sada ću da ti zapišem", samo mi je to rekao, uzeo olovku  i napisao mi sve linije, šta svira bas, šta gitara... za svaki instrument. A samo je jednom čuo pesmu i još je izgledalo kao da uopšte i ne sluša. Imao je opasan sluh.

Kasnije je otišao u Novi Sad, svirao u orkestru Radio Novi Sad i radio sa mladim grupama.

Možda baš zahvaljujući stricu nikada niste svoj muzički stil čvrsto držali u jednom muzičkom pravcu?

Nikada nisam hteo da dozvolim da se limitiram na jednu vrstu muzike. Recimo, voleo sam Majlsa Dejvisa iz perioda "Bitches brew", ali nisam imao posebnu naklonost ka džezu. Voleo sam engleske folk grupe popust "Fairport Convention", "Steeleye Span", Strawbs" i sve one Amerikance poput Krozbi, Stils, Neš i Jang, "Eagles", "Beach Boys", čije harmonije obožavam.

Sve se to nekako uklopilo u jedno i kao posledica toga sva muzika koja je izlazila iz mene je nešto što sam nosio u sebi, što se krčkalo i tako izašlo.

Recimo "Zemlja svetlosti", kao najpoznatija pesma "Pop mašine" nastala je tako što je trebalo da imamo veliki koncert u Hali sportova. I ja kažem da bih svirao neki solo na basu iz A mola, ali ne znam u kojoj pesmi. Rekoh, ako ne budem smislio ništa, napraviću neku novu pesmu. I tako iskomponujem tu pesmu samo da bih taj jedan put svirao solo na basu, a ona je ostala kultna do danas.

Po završetku srednje škole odlazite u Englesku. To iskustvo će vam biti veoma značajno u daljem radu, a naročito kada je u pitanju televizija.

Kada sam prvi put otišao u London, to je bio sasvim drugačiji grad nego što je danas. Nikada neću zaboraviti, te 1968. jednom prilikom zadesio sam se u jednoj maloj prodavnici. Tu su bile dve babe koje su se gurkale onako sve u čudu kada su videle jednog Kineza koji je prolazio. Bilo je drugo vreme. Tada tamo nije bilo Kineza uopšte.

A da ne pričam tek o engleskim muzičarima. One priče koje mi znamo, to nema nikakve veze. Oni su bili najobičniji ljudi.

Kada sam stanovao na Fulam roudu prvi komšija bio mi je Mič Mičel, bubnjar Džimi Hendriksa. On mi je pričao da, kada odu u Ameriku, tamo glume velike zvezde, imaju telohranitelje, a ovde u Engleskoj su među sobom svi ortaci. Taj period mi je pomogao da shvatim njihov mentalitet. A i da uđem u suštinu kako oni rade biznis, šta je njima važno jer to nije imalo veze sa onim što smo mi zamišljali.

Ja sam bio prvi koji je radio sa velikim holivudskim kompanijama posle embarga i one situacije, što je bilo posebno zabavna stvar. Za vreme sankcija su me svi prozivali da sam najveći pirat i da će me oterati u zatvor. Na kraju, završile se sankcije, a ja sam jedini od svih televizija dobio zeleno svetlo. Zašto? Zato što su stranci shvatili da ja jedini znam kako treba da se radi sa njima, za razliku od ostalih aktera u poslu.

Tu mi je život u Engleskoj i razumevanje njihovog načina razmišljanja puno pomoglo.

Njima je najvažnije da rade sa nekim ko se razume u posao, zna kako stvari funkcionišu i neće ih lagati jer oni odmah provale ko koliko zna. Oni prave program koji proizvode i u koji su uložili ogroman novac. Oni neće to da daju nekome ko će da ga protraći tako što će emitovati u pogrešno vreme ili se neodgovorno ponašati prema potencijalnim gledaocima. To oni ne podnose, a u čitavoj priči novac je sekundaran kada su male zemlje kao naša u pitanju. Jer ako smo mi plaćali nekoliko hiljada dolara za TV pravo za neki novi film, za taj isti film su Nemci, na primer, plaćali milion dolara za TV pravo.

Recimo, najviše poena sam kod njih dobijao jer sam odbijao da uzmem stvari koje su oni nudili kao potencijalni hit jer je imao uspeha u Americi, a ja sam govorio da to kod nas neće da prođe i to se kasnije dokazalo kao tačno.

Na osnovu čega utvrđujete šta će proći dobro kod publike kada su u pitanju filmovi i serije?

Sve što sam u životu radio za mene je uvek bilo važno kome se obraćam, sa kime komuniciram i šta je tom nekom potrebno, da predvidim šta bi se njemu dopalo a šta ne. Moj lični ukus nikada nema veze sa tim, dok svi ostali rade obrnuto. Oni gledaju da stave na program ono što se dopada njima ili nekome iz njihovog okruženja. Još gore je kada se nešto stavi u program zato što se šefu sviđa, koji pritom nije uopšte kompetentan niti predtavlja uzorak gledaoca za takav program. To je katastrofa. Da me seckaju na komade to ne bih dozvolio.

Rekli ste da ste za neke serije ocenili da će biti promašaj. Na osnovu čega ste to zaključivali?

Na primer, serija "Ali Mekbil". Kada je ona bila hit u svetu, zvali su me da mi sa ponosom kažu da mi čuvaju tu seriju, bez obzira što sve televizije iz Srbije nasrću i hoće da je uzmu. Odgovorio sam im da odmah prodaju i da nisam zainteresovan, bez obzira na cenu ili druge uslove. Mislili su da nisam normalan, a ja sam im rekao  da će ta serija propasti u Srbiji. Biće nešto malo, čak premalo, ljudi koji će biti oduševljeni i to je to. Pitali su me zašto to mislim i objasnio sam im. Rekao sam da je glavna glumica mnogo mršava, a to je u Srbiji neoprostivo za žensku koja treba da bude heroina. Drugo, njihovo radno mesto je u onim boksovima koji ne postoje u Srbiji gde ljudi rade u kancelarijama, a to znači da publika ne može da se identifikuje sa time i zbog svega toga serija neće proći kod nas. I nije prošla.

Opet, imali ste "nos" da pronađete biser koji su drugi otpisali.

To je vezano za to kako je kod nas došla serija "Nikita". Bio sam u Vorner bradersu i oni mi nude neke nove serije, ali su mi sve bile bez veze. I stvarno, kasnije su sve propale.

Međutim, ja na polici iza vidim da stoje neke kasete i na jednoj piše "Nikita". Pitam o čemu se radi, a oni kažu da su to radili sa Kanađanima i da je sve ispalo katastrofa, da nikome nisu prodali i čak je više ni ne nude.

Rekoh im da mi puste. Odgledao sam samo do kraja špice i rekao da uzimam sve epizode jer to prolazi u Srbiji 100%. Oni su mislili da sam lud, ali serija je odlično primljena kod nas. Posle pola godine su mi javili da je Nikita u još nekim zemljama odlično krenula.

Za tako nešto moraš da znaš šta i u kom trenutku prolazi kod ljudi. Gledaoca moraš da poznaješ i da ga poštuješ.

I u tom delu ste znanje pokupili od Britanaca.

U Engleskoj sam naučio jednu veoma bitnu stvar. Kada uzmeš njihov štampani TV program po danima, vidiš da program slažu suprotno od nas. Kod nas, ako na nekoj televiziji u jednom terminu ide serija, onda još tri druge televizije ubacuju seriju u taj termin. Što je pogrešno jer će svi oni imati manju gledanost jer će se gledaoci razdeliti i tu se novac bukvalno baca kroz prozor. Stvar je da se u taj program stavi program potpuno drugačijeg profila, po mogućstvu podjednako atraktivan.

Kod nas se televizije takmiče tako što kod kupovine nabijaju cene, a ne shvataju da to, u jednom trenutku, gubi svaki smisao i predstavlja stavljanje omče oko vrata samom sebi. Desiće se da u jednom trenutku to nećeš moći više da pratiš.

Recimo, u jednom trenutku uspeli su da nabiju cenu turskim serijama toliko da je svaka skuplja od najskuplje američke, što je besmisleno. Opet, to nema opravdanja ni u gledanosti jer se gledaoci vremenom rasipaju. Do jedne granice akumuliraju jedan sadržaj, onda se zasite i to ih više ne interesuje.

Kod nas su se, pre turskih, prvo pojavile tzv. "španske serije". Danas znamo da su imale veliku popularnost, ali vi niste želeli da ih odmah uvrstite u svoju programsku šemu.

U to vreme sam bio na Pinku i dugo vremena nisam hteo da uzmem neku telenovelu. Smatrao sam da su na niskom nivou i da ne možemo da je pustimo zajedno sa nekim vrhunskim američkim programom, već da je potrebno sačekati, a ni stranci ne vole da se neki "Friends" ili "Sopranos" emituju sa "Ljovisnom".

Kada sam zaključio da je pravi trenutak, svi drugi su mislili da grešim. Međutim, pustili smo "Esmeraldu" koja je u određenim trenucima imala rejting 42, koji je jedini validan podatak. Odnosno 42 procenata građana je gledalo tu seriju. Danas to, možda, samo neki sportski događaj može da dostigne.

Onda je, u jednom trenutku, rejting počeo da se osipa i tada sam odlučio da pustimo "Čikago bolnicu" i posle nje druge američke serije. Svi na Pinku su verovali da ćemo pući, i nikome nije bilo jasno kako smo opet imali visok rejting.

Na osnovu svog iskustva, koji savet bi ste dali nekome ko pokreće televiziju?

Sada kada bi neko uzeo da pravi televiziju on bi prvo morao da uradi analizu čega nema ni na jednom kanalu. Nije bitno šta ima. To što ima to je već tu i ima svoje gledaoce. S druge strane toliko mnogo ljudi ne gleda televiziju jer tamo nema ništa za njega da, kada bi na svoj kanal uspeo da privučeš svakog petog, pregazio bi sve televizije. 

Kako izgledaju pregovori sa inostranim kompanijama od kojih ste kupovali filmove i serije?

Kada idem na pregovore sa velikim kompanijama, nekoliko sati pre se koncentrišem, pripremam, sređujem papire. To su naporni sastanci koji traju po nekoliko sati. Oni, zapravo, sve vreme pokušavaju da te provale gde si slab i koliko ne znaš. Tako je dok te ne upoznaju. Recimo, kada sam počeo da idem u Vorner braders pitali su me: "Zašto ne uzmete neku od naših starih serija, recimo "Northern exposure" koja je bila baš popularna?"

Odgovorio sam da to nije njihova serija nego Univerzalova. Jao, kažu, prešli smo se. Naravno da se nisu prešli, nego su samo hteli da vide da li ja poznajem njihov program ili ne.

U velike blokbastere oni ulažu ogroman novac i da bi izvukli realnu vrednost toga trebalo bi da ih svakoj televiziji prodaju za 200.000 dolara, a to niko neće da im da. Onda moraš da znaš kako da izvedeš čitavu operaciju. Ti obično pregovaraš sa nekim u Evropi, a on podnosi račun onome u Holivudu i ima obavezu prema producentu da iz toga izvuče što više novca i ispod određene cifre ne sme ni da pomisli da proda. Moja taktika je bila da im kažem da uzimam taj i taj film i plaćam koliko traže, ali pod uslovom da mi uz njih daju sve filmove iz librarya, koji inače koštaju 5.000 dolara, za po 1.000 dolara. Oni pristanu, a ti prođeš zapravo mnogo bolje. Međutim, ljudi ovde nisu shvatali to nego su pričali kako Nemeček skupo plaća filmove potpuno nerazumevajući kako stvari funkcionišu. 

Poznato je da ste zaslužni za dolazak, ali i popularizaciju Simpsonovih kod nas. Međutim, tu ste imali neobičnu pregovaračku taktiku.

Simpsonovi su bili potpuno nepoznati kod nas i kada sam hteo da ih uzmem bili su jedna od najskupljih serija i u Foxu su rekli da ne mogu da mi daju jeftino pošto je njihova najprofitabilnija serija. Rekao sam da ja ulazim u rizik i da nameravam da se izborim da od Simpsonovih u Srbiji napravim kultnu stvar, ali ne smem da izgubim pare tako da mogu da platim samo 500 dolara po epizodi što je bila cifra niža od bilo čega što su ikada prodali. Kažu moraju da pitaju Meta Groninga, tvorca Simsonovih, njegova je poslednja. On ih je samo pitao: "Da li verujete u tog čoveka?" Rekli su da veruju i on je odobrio. Na kraju su Simpsonovi kod nas zaista postali neverovatno popularni.

Međutim, da bi se to ostvarilo, prethodno sam analizirao situaciju sa TV Sarajevo koja je, pred sam onaj rat, počinjala da emituje Simpsonove, ali se oni uopšte nisu primili kod publike. I nađem jednog tipa koji snima sve sa televizije još od ko zna kad i od njega uzmem te epizode Simpsonovih. Pregledao sam ih i ukapirao zašto nisu prošli – jezik je bio katastrofalan. Rečnik nije bio duhovit jer je neko to prevodio kao tezgu. Tako sam znao da mi treba opasan prevodilac koji će da smisli ceo jezik i sve fazone. Tako je i bilo.

Kada sam prestao da radim Simpsonove, oni su propali kod nas. Zašto?

Šta su uradili, odmah su promenili termin emitovanja, a to se ne radi. Ako se nešto emituje u nekom terminu, u tom terminu treba da se emituje doživotno. Jedino kod nas se to tumba. Gledaoci moraju da žrtvuju deo svog života da bi se prilagodili i nešto gledali redovno. I taman su istumbali svoj život, a ti im promeniš termin. Pa neće moći da se ponovo prilagode i onda gledanost opada.

Poznato je i da su se izdanja Diznija zahvaljujući vama vratila kod nas.

Uspeo sam da vratim Diznija na RTS koji je još pre rata izgubio ugovor. Do njih sam došao preko neke žene koja je bila u bordu Diznija i sedela do Stiva Džobsa. Zamolio sam je za pomoć pošto predstavnici Diznija u Evropi nisu hteli da čuju i pristala je. Posle sastanka borda Diznija nazvala me je i samo rekla: "Čestitam dobio si Dizni". Bio sam u čudu.

Kasnije su mi, kao znak pažnje, poslali uramljenu unikatnu sliku koju je rukom napravio njihov crtač koji danas radi Mikija, Šilju i Paju. Na njoj se vide Diznijevi junaci i toranj na Avali.

Ljudi ne shvataju da njima nije bitan novac jer ga imaju previše. Njih interesuje da ti imaš strast i da se boriš za njihov program da on uspe u tvojoj zemlji.

Međutim, upravo zbog Diznija je došlo i do Vašeg razilaženja sa RTS.

Na moje insistiranje Dizni nam je poslao džinovske stendije svojih likova da ih stavimo u hol RTS-a kako bi, čim neko uđe, bio zabljesnut tim nekim optimizmom. Međutim, umesto da budu postavljeni, njihovo mesto zauzeli su baneri vezani za nove serije Radoša Bajića.

Tada sam pozvao Tijanićevu sekretaricu i podneo ostavku uz obrazloženje da se više ne slažem sa programskom politikom RTS-a i da ovo nije RTS aa koji sam se borio. 

Sa svojim sinom Janom remasterizovali ste stare snimke Rok mašine i objavili ih pod nazivom Antologija 1980 – 1983. Kako je bilo raditi u "porodičnoj manufakturi"?

Tu je glavni problem bio taj što Jan nije znao kakav je taj zvuk bio nekada i kakav je zapravo trebalo da bude prema mojoj zamisli. On zna kako bi to trebalo da izgleda kada bi Rok mašina sada ušla u studio i odsvira. Ipak, zajedničkim radom mislim da smo uradili sjajan posao.

Međutim, na jednom mestu sam mu popustio i to i dan danas mislim da sam pogrešio. Dozvolio sa da se na jednoj numeri skinu neke niske frekvencije jer je Jan smatrao da mnogo tutnje. I danas mi fale te frekvencije kada slušam. Ipak, on mi je strašno mnogo pomogao svojim znanjem novih tehnologija. Jan mi kaže: "Živiš u starim vremenima i misliš da se regleri i dalje pomeraju prstom".

Mislim da je kod nas potrebno obratiti pažnju na fenomen nasleđa i kulturne baštine. Svet strahovito ceni svoju kulturnu baštinu. Recimo u Engleskoj se može naći svaki bend koji je ikada svirao. Kod nas se time ne samo da se ne bavi niko, već nismo raščistili osnovnu stvar – muzička baština ne može celog života da bude samo Mokranjac. Moramo da ubacimo tu i zabavnu, pop i rok muziku.

Upravo su to bili moji motivi da napravim reizdanje pesama Rok mašine. Da to nisam na mišiće sve povukao, nikada ne bi izašlo.

Pojedinci su vas, svojevremeno, prilično napadali zbog interesovanja za Alistera Kroulija i puštanja filmova sa vampirima u vreme hrišćanskih praznika.

To je mnogo stara priča koja mi je, na momente, bila vrlo zabavna. Najekstremniji deo te priče je bio kada je u jednom broju nekog šarenog časopisa pušten tekst, a to je bilo vreme kada je išla serija "Čuvari plaže", u kome se navodi da serija ne ide slučajno u to i to vreme već da to ima veze sa nekim znacima i ritualima.

Nikada mi nije bilo jasno odakle takve ideje.

Zapravo, sve je krenulo tako što sam bio na "Politici" i imao hronološke cikluse filmova koje sam puštao u 16 časova. I za jednu novu godinu sam pustio "Drakulu" Kopolinog da bi od 1. januara počeo da emitujem najstarije filmove te tematike "Nosferatu", "Drakula je ustao iz groba"... I onda se desilo, pošto smo išli hronološki po godinama kada su snimani filmovi, da na Božić ide film "Drakula je ustao iz groba". Trik je u tome što je u filmu Drakula zatvoren u jednu pećinu, a na ulaz je stavljen džinovski krst koji mu ne dozvoljava da izađe. I sad on izlazi iz pećine tako što lomi taj krst i gazi ga. E, onda su se uhvatili za to – kako ja na veliki hrišćanski praznik puštam tamo neke koji gaze krst. A niko to nije namerno uradio niti razmišljao o tome na takav način.

Onda je neko naveo kako sam ja doneo ideju Kroulijevog učenja o "telemi" u bivšu Jugoslaviju što je potpuno netačno, jer su to znatno ranije doneli neki Slovenci i Hrvati sa kojima nisam imao nikakve veze niti sam ih ikada video. Zapravo, nikada nisam imao nikakve veze ni sa kim sa ovih prostora. Meni su Kroulijeve bile pravo otkrovenje i od njega sam mnogo pametnih stvari zapamtio i naučio. Naravno, o Krouliju ljudi imaju potpuno iskrivljenu sliku i mislim da je on potpuno neshvaćen i zloupotrebljen.

Da bi bio pravi satanista moraš da budeš poremećena osoba, ovde ne mislim da one koji samo koriste simbole a u stvarnosti ne znaju šta je njihova upotrebna vrednost. Ovi satanisti koji su sada satanisti, oni su opasni, Krouli je za njih malo dete jer ovi rade i sve što je on odbacio i što je znao da je pogrešno.

Poznati ste i u krugovima kolekcionara muzike i filma. Čak preko svog sajta delite besplatno i "bootleg" snimke poznatih muzičara.

Imam oko 22.000 diskova sa muzikom, mada sam dobar deo sklonio na stranu, i gomilu toga prebacio na hard diskove i postavio na internet. Veoma drag deo kolekcije su mi crno beli filmovi, od nemih pa do kraja pedesetih godina, kojih imam oko 1.700 i još uvek otkrivam neka remek-dela za koja nisam znao.

Što se tiče muzike, ljudi to i dalje svakodnevno skidaju i to će ostati i kada mene ne bude jer sam sina obavezao da održava sajtove. Pre dvadesetak godina povezao sam se sa nekim ozbiljnim kolekcionarima i mnogo para sam potrošio na kupovinu "bootleg" snimaka. Neki su koštali i po više stotina dolara. Samo Dilanovih koncerata imam oko 1.200. Tamo ima muzičkih bisera i rariteta do kojih se veoma teško dolazi, a ja to delim bez ikakve naknade jer verujem u to da muzika mora da živi.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Imam 71 godinu, mada nemam nekih problema sa zdravljem i ne verujem da može da mi se desi da capnem uskoro. Ipak, nikada ne bih uzeo da radim nešto tek da bih radio. Energije imam napretek, kao i znanja i iskustva, ali ono što me muči jeste što to još nisam podelio sa nekim. Voleo bih da, recimo, na nekom fakultetu predajem ljudima televiziju, da ih naučim kako se pravi televizija ni iz čega, kako se pravi gledanost...

Imam problem što me bije glas da sam težak za rad i da radim samo za veliki novac. Ljudi ne shvataju da je to potpuno netačno, ja samo nisam sklon ustupcima i kompromisima jer ako nešto radim hoću da to bude najbolje moguće. To mi je otežavajuća okolnost jer ja nemam kompleks autoriteta, a novac očekujem tek kada se postigne uspeh i počne da se generiše novac.

Ipak, šta će biti videćemo. Uvek postoji mnogo opcija.