Frontmen grupe Električni orgazam, autor čuvenog hita „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ i jedan od očeva Novog talasa. Srđan Gojković Gile i nakon pune četiri decenije trajanja na sceni, nesmanjenom energijom nastavlja da radi i sanja velike snove.

U intervjuu za 011info Gile govori o tome kako je nastao New wave, zašto je muzika za film specifična sorta i otkriva šta Električni orgazam tek sprema.

Odrastali ste u dva dela Beograda. Koji ste više voleli?

Rođen sam u Gavrila Principa i tu sam bio do osnovne škole koju sam sa šest i po godina upisao na Banovom brdu. Tata je tu dobio stan u kome i danas živim. Otac je umro 1976. kada sam imao 15 godina. Tada sam se na par godina vratio u Gavrila Principa. Nadalje, da tako kažem, sam se šetkao.

Ipak, veći deo vremena bio sam u centru. Bilo mi je super u tom periodu jer mi je SKC bio blizu, kao i klub Akademija. Do svih tih mesta na kojima su se dešavale meni važne stvari mogao sam da dođem peške.

Da li je život na toj adresi bitno uticao na sve ono što će se kasnije dešavati?

Ne verujem da je to imalo presudnu ulogu. Recimo, imao sam ortake koji su bili na periferiji grada, poput Koje iz Discipline kičme koji je živeo u Bloku 45 i to mu nije smetalo da bude na istim mestima na kojima sam se i ja kretao.

Naravno, meni je logistički bilo lakše. Izađem i prošetam se do SKC-a. Nisam morao da sedam na autobus, ali da sam morao, to ne bi bio problem.

U svet muzike ušli ste ne kao pevač već kao bubnjar što nije baš uobičajen put za ljude koji vode neki bend.

Bubanj sam krenuo da sviram sa nekih 17 godina, mada sam pomalo svirao gitaru pre toga. Naime, neki tatin prijatelj mi je, još dok sam bio u osnovnoj školi, poklonio akustičnu gitaru. Međutim, ja sam tu gitaru uglavnom okretao naopako i po njoj lupao ritam. Kada sam bio klinac i išao na koncerte, uglavnom bih gledao šta je to što radi bubnjar. Nisam se vezivao za frontmene i gitariste. Prosto, bubnjar mi je uvek bio interesantniji jer sa obe ruke i obe noge stalno nešto radi.

Sećam se, bio sam kao klinac na nekom letovanju, i Boba Stefanović je sa svojim bendom svirao na nekoj hotelskoj terasi. Bubnjar je bio Lazar Tošić, legendarni džez bubnjar. Svako veče sam odlazio na njihov nastup i trudio se da sednem tako da mogu da posmatram šta to Tošić radi. Ništa drugo me nije zanimalo. Tako me je bubanj privukao „na prvu loptu“.

I dan danas volim da sviram bubnjeve. Često na tonskim probama sednem za njih. Međutim, okolnosti su se razvijale tako da sam završio kao gitarista i pevač.

Šta je presudilo da se „odreknete“ bubnjeva?

Postojala je ta neka potreba da na sceni budem u centru pažnje i da budem na mestu frontmena. S druge strane, zapravo je presudila publika i to na prvom koncertu gde je Električni orgazam bio predgrupa Hipnotisanom piletu u kome sam svirao bubnjeve. Jednostavno, ljudi su bili oduševljeni Električnim orgazmom. Kada je nastupilo Pile dobar deo publike izašao je iz sale. Bilo je očigledno kojim putem je trebalo da krenem. Ipak, to što radiš, delimično radiš za sebe, ali potrebna je i reakcija publike da bi sve to imalo smisla, a ljudi su svoje tada rekli.

U vreme kada ste započinjali muzičku karijeru, ali i kasnije, često ste nastupali i radili sa različitim grupama i pojedincima. Koliko je to bilo korisno za vas?

Iz saradnje sa muzičarima sa kojima ne radim stalno, uvek sam uspevao da naučim nešto novo. Dosta toga sam usvojio radeći sa Vladom Divljanom. I ova saradnja sa Magic Bush, iako su oni dosta mlađi od mene, donela mi je neka nova znanja jer imaju drugačiji pristup. a Zasigurno su i oni nešto pokupili od mene.

Uvek sam bio spreman da gostujem ili sarađujem sa svima ukoliko mi se dopada to što rade i radio sam sa svim prijateljima poput Antona i Caneta iz Partibrejkersa, Milanom Mladenovićem, Kojom...

Spomenuli ste SKC kao svojevrsni sabirni centar različitih kreativaca koji je za mnoge imao veoma važnu ulogu. Da li su za to zaslužni oni koji su tada vodili ovu ustanovu ili pak ljudi koji su se tu zapravo okupljali i kasnije postati legende?

Pre svega to su bili ljudi koji su ga vodili. SKC postoji i danas, ali nikoga tamo nema i to ne samo zbog korone. Trebalo je napraviti to kreativno gnezdo kakvo je SKC bio sedamdesetih i početkom osamdesetih. Pod time ne mislim samo na ljude koji su tada bili vezani za to ko će da svira u SKC-u, a to su bili Moma Rajin i Nebojša Pajkić, već i na one koji su radili u galerijama i organizovali zanimljive likovne izložbe. U to vreme je sve bilo veoma jako. Od filmskog programa SKC-a gde sam prvi put gledao jugoslovenski Crni talas koji nisi mogao da vidiš u bioskopima, preko različitih performansa – od Marine Abramović, do nekih pozorišnih predstava kao što su „Kugla glumište“ ili Ljubiša Ristić i KPGT koje su, u to vreme, bile avangardne.

SKC je bila obrazovna ustanova u koju nisi uopšte morao da se upišeš već si mogao da se pojaviš kada hoćeš i pogledaš različite sadržaje.

Mislim da je sve povezano sa studentskim demonstracijama 1968. posle kojih je Tito, ili KPJ dala SKC studentima. Tu je bio taj početak. Onda je ta neka hipi ekipa kreativnih ljudi počela da stvara ovo mesto. Sve je kulminiralo desetak godina kasnije i trajalo do polovine osamdesetih. Tada je sve počelo da se komercijalizuje, koncerti više nisu bili besplatni kao kada smo mi bili klinci. Počeo je da stiže kapitalizam i sve se promenilo.

Tadašnje okolnosti dozvolile su da se stvori Novi talas koji je, iako relativno kratkotrajan, uspeo da ostavi dubok trag. Verujete li da se tako nešto može ponoviti?

Svaki avangardni pokret ima neki vek trajanja od nekoliko godina. Tako je bilo i sa jugoslovenskim Novim talasom koji je obavio svoju funkciju i nestao. Zapravo, većina bendova se raspala, a neki su preživeli tako što su se modifikovali.

Novi talas bio je stvar trenutka. Na njegovo stvaranje uticale su, pre svega, velike promene na svetskoj muzičkoj sceni koje su se tada dešavale, ali i ekonomske, socijalne i političke okolnosti. Bilo je to neko vreme ekonomskog blagostanja koje je vladalo sedamdesetih. Mi smo bili generacija kojoj su roditelji, od svojih plata, mogli da priušte, recimo, odlazak u London.

Takođe, nakon Titove smrti došlo je do haosa u vladajućoj garnituri tako da nisu imali vremena da se bave stvarima kao što je cenzurisanje nekih bendova, pa je nastupilo jedno liberalnije doba u kome su mogle da prođu neke stvari koje ranije to nisu mogle. Recimo, sedamdesetih bend pod nazivom Električni orgazam verovatno ne bi video niti jedan jedini koncert, a kamoli da snimi ploču.

Novi talas je bilo pražnjenje svega što se slilo na ovom prostoru u tom specifičnom trenutku.

Sve se svodi na par pojedinaca na pravim mestima.

U tadašnjem Jugotonu, nedugo pre nego što smo mi stupili na muzičku scenu, postavljen je prvi muzički urednik u Jugoslaviji koji je dolazio iz rokenrola. To je bio Siniša Škarica. U PGP RTB-u u to vreme nije bilo takvog čoveka. Tek je krajem osamdesetih doveden Peca Popović i tada smo prešli iz Jugotona u RTB koji smo do tada doživljavali pre svega kao narodnjačku kuću. Naravno, bilo je tu i džeza i malo zabavnjaka i nešto roka, ali zanemarljivo malo.

Imajući to u vidu, malo je čudno što su vam prigovarali što ste izdali album za City Records.

To je bilo i moje razmišljanje. Ni Jugoton nije bio disko kuća koja je bila po mom ukusu 100 posto, ali ipak nam je više odgovaro nego li PGP. U Jugotonu su imali Veljka Despota koji je radio odličan licencni program pa su tu izlazili strani albumi. Međutim, ova disko kuća se ipak primarno bavila zabavnjacima - Oliverom Dragojevićem, Gabi Novak, Arsenom Dedićem - tako da nismo ni tu „legli“ kao svoj na svome.

Što se tiče City Records-a moje razmišljanje je bilo upravo to da nikada nismo objavljivali za neku disko kuću koja nam je bila baš po ukusu, a nije takve, zapravo, ni bilo.

Najbliže tome u poslednje vreme je, recimo, mala izdavačka kuća Odličan hrčak koja objavljuje Partibrejkerse, nas, Magic bush...

Međutim, u ono vreme morao si da imaš kuću koja ima prodajnu mrežu da bi došao do publike. Nije bilo interneta, pa je neko u Vranju morao da ode u prodavnicu i da tamo kupi tvoj album.

Električni orgazam je jedna od retkih grupa koje žive isključivo od muzike. Kako vam to uspeva?

Okolnosti su dovele do toga da imamo dovoljan broj koncerata od kojih živimo. Mada, bilo je teških perioda i godina. Pred bombardovanje sam na B92 godinu dana imao svoju muzičku emisiju gde sam puštao muziku koju volim. Takođe, Banana i ja smo imali cover bend i nastupali u nekim kafićima svirajući pesme stranih bendova. Opet, povremeno radim i kao DJ, ali je sve što radimo vezano isključivo za muziku.

Zanimljivo je da ste vi i Srđan Žika Todorović bili među prvima kod nas koji su prihvatili i razumeli elektronsku muziku na jedan poseban način.

Žika i ja smo se dosta družili tada i on je čak svirao u Orgazmu kao pridruženi član. To je bilo početkom devedesetih, u vreme kada je postojao klub Industrija. To je bilo prvo ozbiljnije mesto gde su techno DJ-evi puštali muziku.

Techno mi je bio interesantan i muzički i kao pokret. Bilo je nešto slično kao što se dešavalo sa pankom i Novim talasom. Pojavio se veliki broj mladih ljudi i čitavo to društvo bilo je veoma kreativno. Nažalost, nije bilo nekih velikih rezultata kao tokom Novog talasa, nisu se snimali albumi, ali su iz te scene ipak posredno proistekli neki ljudi, poput Marka Nastića, koji se danas smatraju najpopularnijim DJ-evima.

Na drugoj strani ostvarili ste saradnju sa Ljubivojem Ršumovićem i komponovali muziku za dva kultna filma – Kako je propao rokenrol i Crni bombarder.

U Kako je propao rokenrol Vlada Divljan radio je muziku za jednu priču, Koja za drugu, a ja za treću. Za film Crni bombarder sam direktno sarađivao sa Divljanom. U pripremnoj fazi smo napravili songove od kojih je najpoznatiji Svečane bele košulje. Onda je krenuo rat i Vlada se spakovao i odselio za Australiju na pola snimanja filma, tako da sam baš muziku koja je prateća u nekim scenama radio sam.

Bilo mi je zanimljivo da radim muziku za filmove jer si tu usmeren i ograničen samim filmom i zahtevima i zamislima reditelja.

S druge strane, saradnja sa Ršumom bila je nešto fenomenalno. On je, pre svega, jedno veliko dete i verovatno je zato jedan od najvećih pisaca za decu. Opet, sebe takođe smatram velikim detetom tako da je bilo puno smeha, zezanja i zabave.

Sve je počelo tako što smo Vlada Divljan i ja snimili na magnetofonu pank obradu pesme „Ivin voz“. Vlada je tada bio angažovan da napravi himnu pozorišta Boško Buha koje je vodio Ršum, i u nekom trenutku mu je pustio ovaj snimak. Pošto mu se jako dopalo dao nam je predlog da napravimo još obrada, a on će napraviti scenario. Tako je nastala pozorišna predstava „Rokenrol za decu“. Vlada i ja smo imali uloge u toj predstavi i odigrali smo preko sto predstava u nekih mesec dana.

Nakon ove predstave napravili smo i drugu dečiju ploču gde je Ljuba takođe radio tekstove, a Vlada i ja muziku. To je bila Rokenrol azbuka za TV seriju „Fazoni i fore“ u kojoj je svako slovo imalo svoj song.

Povodom 40 godina od nastanka novog talasa Jugoton objavljuje reizdanja četiri kultna albuma: "Paket aranžman", "Bistriji ili tuplji čovek biva kad…", "Električni orgazam" i "Haustor". Takođe, uskoro očekujemo dokumentarni film o Električnom orgazmu. Kako je proteklo snimanje?

Intervjuisani su svi članovi Električnog orgazma, sadašnji i neki bivši. U toku je montaža filma. Materijala mislim da ima za šest sati filma, ali šta će sve ući u finalnu verziju zavisi od reditelja. Biće tu puno arhivskih snimaka, privatnih fotografija, video-spotova...

Kada će tačno sve biti gotovo, ne znam, ali nadam se da će biti uskoro. Trebalo je da se film emituje u sklopu novogodišnjeg programa, ali je shvaćeno da to ne može da bude gotovo tako da je odloženo i mislim da će možda biti pušten u dve epizode. Videćemo. 

Planirate li da napišete biografiju?

U ovom trenutku nemam neki naročiti poriv da to uradim, mada je bilo nekoliko ponuda. Ne volim da radim stvari ako spontano ne izlaze iz mene. Ipak, razmišljao sam o tome i moguće je da ću u nekom trenutku i uraditi.

I sam volim da čitam takve knjige. Mada, sećanje je varljiva stvar. Što više vremena prolazi čovek ih „farba“ onako kako mu se više sviđa, ali su priče autentičnije kada proisteknu od nekoga ko je zaista učestvovao u njima.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Korona nas je zaustavila u trenutku kada je trebalo da krenemo sa turnejom „40 godina Električnog orgazma“. Većina koncerata već je bila rasprodata tako da nam je plan da, čim se situacija smiri, nastavimo i obeležimo taj jubilej. Mada više nije 40 godina od nastanka benda već od prvog izdanja grupe.

Planiramo i novi album kada dođe vreme za to, a krenuo sam i da radim na novom albumu sa Magic bush i trenutno radimo aranžmane za nove pesme.