Malo je medijskih zvezda koje mogu da naprave pauzu, a da se potom vrate i zasijaju snažnije nego li ikada pre. Jedna od takvih ličnosti svakako je čuvena “Loto devojka” Suzana Mančić koja je svojim radom i harizmom zavredila pažnju publike i ostala lice koje prepoznaju sve generacije.

Karijeru je započela u pevačkim vodama, ali nemiran duh i želja da istražuje i pomera granice, odveli su je put televizije, voditeljstva, glume i spisateljstva.

Od rođenja ste bili u svetu medija.

Moj otac je bio novinar lista “Borba” kada sam ja došla na svet. Tako da sam prvih šest godina života provela u Borbinom ankeru, zgradi koja se naslanja na “Borbu”, u zajedničkom stanu, koji smo delili sa još nekoliko ljudi, intelektualaca koji su radili u ovom listu. Bio je to jeda fenomenalni salonac kojeg se i danas odlično sećam. Toliko dobro da bih mogla da nacrtam kako su bile raspoređene prostorije i kako su izgledale.

Kao jedinoj porodici sa detetom, nama je pripala najveća soba. Danas bi je zvali “master bedroom”, koja je bila okrenuta ka ulici, i imala je svoje kupatilo, dok se kuhinja nalazila na suprotnom kraju stana i gledala na svetlarnik koji je bio zajednički sa redakcijom u kojoj je moj tata radio. Tako da se dešavalo da mašemo jedno drugom kada je na poslu.

Iako sam bila jedinica, bila sam vrlo disciplinovana i poslušna. U zajedničkom stanu si morao da budeš tih. Čak i kada sam plakala ili slavila, morala sam da budem tiha, tako da sam, još kao sasvim mala, naučila da poštujem i imam obzira prema drugima.

Kako je došlo do toga da dobijete ime Suzana koje, u to vreme, nije bilo uobičajeno?

Rodila sam se drugog dana naše krsne slave Aranđelovdana, 22. novembra, i svi su mislili da ću se zvati Anđelka.

Doduše, tata je hteo da se zovem Izeta, po nekoj ženi koju je upoznao dok je sa partizanima čistio Kosovo od balija i koja ga je impresionirala. Međutim, mamina je bila poslednja i ona mi je dala ime Suzana. Kada sam je pitala zašto baš to ime rekla je: “U suzama sam te rodila”.

Porođaj je trajao tri dana, Beograd je bio blokiran snegom i na kraju su me izvukli forcepsom. Kažu da tako rođena deca ili pretrpe neke ozlede ili su brilijantna. Ja sam, očigledno, od ove druge vrste :)

Koja su vaša sećanja iz detinjstva?

Išla sam u obdanište koje je bilo u ulici Kralja Milana (tada Maršala Tita) preko puta Putnikove zgrade. Sećam se svoje vaspitačice Lale koju sam jako volela. Imala sam najbolju drugaricu Mimu i simpatiju Biberčeta koji je bio zaljubljen u Mimu :)

U to vreme Trg Marksa i Engelsa je služio kao parking i nije bilo drveća. Kada sam imala oko šest godina, roditelji su me poslali prvi put da kupim kiselo mleko u obližnjem Mlečnom restoranu. Ono se tada prodavalo u staklenim teglicama i ja sam se osetila sva važna što sama idem u prodavnicu. Ali, roditelji su bili veoma pažljivi. Stajali na terasi i posmatrali me da li dobro prelazim ulicu, kako se snalazim i pazili na mene iz daleka.

Takođe, igrala sam se u Pionirskom parku i sećam se čuvara koji nije dozvoljavao da gazimo travu i beremo cveće. Malo smo ga se plašili, ali smo morali da ga slušamo.

Kada ste stasali za školu došlo je do toga da ste se prvi put u životu preselili.

U osnovnu školu sam išla u Profesorskoj koloniji, gde smo se preselili nakon što je moj otac prešao da radi u “Politiku” i dobio stan. To je bila škola Đuro Strugar koja je tada bila nova.

Zanimljivo, nedavno sam na televiziji gledala dokumentarac iz 1956. kada je moja škola i sazidana. Filmska ekipa je zabeležila susret prve generacije učenika sa majkom ratnog heroja i palog borca Đure Strugara i to me je baš lepo podsetilo na te moje prve školske dane.

Setila sam se da je tu živeo Đorđe Marjanović i kako smo se mi deca, kada on prođe svojim “Taunusom”, znali da sjurimo na rošulama ka njemu kao vrapci.

Inače, roditelji su mi sladili školu i unapred mi je omilili tako da sam joj se baš radovala i jedva čekala da krenem u nju.

Moj tata je tada, nekim ruskim fotoaparatom, slikao celo to jutro kada sam prvi put krenula u školu. Fotografisao je kako se budim, kako se pozdravljam sa lutkama, kako me mama sređivala za školu, pa zatim ulazak u školu i kako su me stavili u prvu klupu da sednem sa nekim dečkom. Taj momak zvao se Zoćko i postao je moj najbolji drug.

Zbog te ljubavi prema školi koju su mi roditelji usadili, bila sam Vukovac, đak generacije i predsednik školskog odreda.

Sa takvim uspehom ste zasigurno privukli pažnju na sebe?

Bila sam vrbovana od strane Omladinske organizacije i Komunističke partije. Tako sam sa samo 15 godina bila predložena za članstvo u KPJ. Međutim, ja sam to, onako bojažljivo odbila, rekla da sam suviše mlada i da je to velika odgovornost za mene.

Avaj, kasnije kada je došlo vreme da se stvarno učlanjujemo zbog fakulteta, budućnosti, zapošljavanja, mene su odbili zato što sam imala najbolje noge u V beogradskoj gimnaziji – potvrđeno od strane Mire Karanović, moje školske drugarice koja je išla u drugo odeljenje. Nosila sam, verovatno prekratku suknju i već se pojavljivala na televiziji kao članica muzičke grupe “Trag”.

“Samo još crvenom knjižicom da maše” – to sam kasnije čula iz nekih prepričavanja da su govorili po kuloarima.

A, kako su izgledali gimnazijski dani?

I u gimnaziji sam bila odličan đak. Završila sam V beogradsku. Samo sam u drugom razredu imala jedan pad sa ocenama. Zaljubila sam se i malo “poludela”, ali sam se ubrzo vratila i podigla ponovo. To je bilo moje prvo iskušenje u životu – šta uraditi za sebe.

Išla sam na različite sekcije gde smo glumili, pevali i zabavljali se tako da mi je gimnazija, pored discipline i napornog učenja, pružila sjajno društvo i ljude sa kojima se i dan danas družim.

U gimnaziji sam probala i svoju prvu cigaretu. Nisam baš volela profesorku koja nam je predavala francuski i latinski, i kada nisam bila spremna, znala sam da zbrišem iz škole smišljajući najraznovrsnija opravdanja. Kako već biva, u jednom trenutku sam potrošila sve izgovore, a bila sam sigurna da će me pitati. I pred čas, u ženskom kupatilu, drugarica Đina, koja je pušila zlatni “Pir” mi kaže: “Slušaj Mančić, zapali cigaru, bićeš zelena i pustiće te ona sama. Ali, da uvlačiš”. Uzmem ja, zapalim i uvlači, uvlači. Stignem do pola i kažem: “Ja više ne mogu, pa makar dobila keca”.

Međutim, umesto da pozelenim, ja pocrvenim kao paprika. Stvarno mi je užasno pozlilo. Toliko da me je profesorka pustila sa časa i čak dva dana nisam išla u školu.

Tada sam shvatila da duvan nije za mene.

 

Računara i društvenih mreža u to vreme nije bilo. Koliko se razlikovalo druženje?

Mnogo smo više razgovarali i gledali se oči u oči. Kada pogledaš čoveka u oči i popričaš sa njim, onda intuitivno i iskustveno shvatiš kakva je ta osoba i za takvu vrstu kontakta zamena ne postoji.

Mi smo se sjajno družili. Naravno postojali su klanovi u razredu. Bile smo nas pet koje se i danas družimo s jedne, i još jedan klan koji je bio malo ljubomoran na nas, s druge strane. Ali, nikada nije bilo nekih velikih i pravih razmirica. Svi smo bili dobri đaci, podjednako se trudili i zajedno bežali sa časova.

U grupicama smo odlazili u školu i vraćali se kući. Stalno smo ćućorili, pričali o simpatijama i neostvarenim ljubavima, da li me je pogledao ili nije...

Negde u trećem razredu gimnazije su počeli da se pojavljuju pravi momci i sa simpatija smo počele da imamo prva zabavljanja i da nas momci čekaju sa kolima ispred škole. To je bio najveći štos - da izađeš kada i svi i da uđeš u kola u kojima te čeka momak. Naravno, to nisu bili neki besni automobili. Ko je imao “spačeka” bio je glavni dasa.

Kako su izgledali izlasci?

Bilo je drugo vreme i izlazilo se danju. Prvo, nisi imao baš gde da izađeš uveče, a i roditelji su branili. Glavni izlazak je bio da skupimo nekog sitniša i da posle škole sednemo u “Šansu”. Tu smo bile “ribe”. Skinemo školske kecelje, pijemo kaficu, šmekamo ko prolazi, ko nas gleda i uživamo. Znale smo da odemo i do kafeterije “Taš” koja je bila, danas bi se reklo, fensi mesto.

Takođe, Tašmajdan je imao najlepše otvoreno klizalište na svetu gde smo stalno išle i to koristile kao izgovor za izlaske. Naime, nedeljom je u “Cepelinu” bio slobodan ulaz za devojke na matine od 17h. Roditeljima kažemo da idemo na klizanje, a zapravo u klizaljke sakrijemo maskaru, senku za oči ili ko šta već ima od šminke. Onda, čim izađemo iz kuće, doteramo se i pravac diskoteka. Tu dođemo i sat vremena igramo, prilaze nam momci, zabavljamo se. To su bili prvi neki izlasci za koje roditelji nisu znali. To nam je bio super provod.

Takođe, obožavali smo da idemo u bioskop. Sećam se, kad se pojave veliki filmovi, recimo Ben Hur, prvo su emitovali jedan deo, pa tek narednog meseca drugi deo filma. Bioskop su svi obožavali.

Dakle, veoma različito vreme od današnjeg?

Ono što je bilo drugačije tada je i to što smo svi nosili kecelje i bili isti. Ne pamtim, u svom detinjstvu, da sam poznavala nekoga ko je siromašan, niti nekoga ko je bogat. Bili smo vaspitavani tako da volimo svoje drugove i da se međusobno pomažemo.

Tu i tamo bi neko imao italijanske cipele, ali je to bila retkost. Sećam se, moj tata bi otvorio ormar, pogledao i rekao “Ti sve imaš, ništa ti ne treba. Kad budeš sama zaradila, izvoli kupuj šta hoćeš”. Iako sam ja tada besnela i protestvovala, to me je nateralo da, sa nepunih 15 godina zaradim svoj prvi džeparac.

Koji je bio vaš prvi posao?

Pošto sam bila Vukovac nisam morala da polažem prijemni ispit za gimnaziju, imala sam ogroman raspust, a šacovala sam neke crvene sandale. Kako bih zaradila za njih, davala sam časove matematike deci iz kraja i na kraju sam ih i kupila. Osetila sam tada kako je to dobro kada možeš sam sebi nešto da priuštiš. To me je posle pratilo kroz ceo život i veoma sam zahvalna roditeljima za tu životnu lekciju.

Da li ste već u to vreme znali da su muzika i scena biti ono čime ćete se baviti?

Moj prvi javni nastup sa pevanjem bio je u osnovnoj školi Đuro Strugar. Za dan škole sam, sa tamburaškim orkestrom, pevala Larinu pesmu.

Kasnije u gimnaziji sam bila u horu. Nas nekoliko drugarica bile smo fascinirane filmskim mjuziklima poput “Meri Popins”, “Moje pesme moji snovi”... pa smo napravile naš mjuzikl koristeći melodije iz različitih filmova. Međutim, trebao nam je momak tako da smo mučile jednog druga, Živulovića.

Na kraju smo imale i premijeru tog mjuzikla na pozornici u gimnaziji.

Zapravo, nešto je bilo u meni. Genetika. Otac je fenomenalno svirao violinu, tako se izdržavao za vreme studija, a majka je bila sjajan mecosopran. Zapravo cela familija Mančić je veoma muzikalna. Kada god smo se skupljali na nekim proslavama, podelili bi glasove kao madrigalisti. Ja sam ih slušala zadivljena i bila duboko ubeđena da nemam sluha.

Međutim, u drugoj godini gimnazije sam se prvi put zaljubila u momka koji je svirao sa svojim prijateljima. I jednom prilikom se desilo da, tokom nekog druženja uz gitare, ja malo pustim glas. Čuje mene naš drugar Graca stane i kaže: “Džudžo (tako su se međusobno zvali), pa mala peva”. Tako je nastala grupa “Trag”. Bili smo akustičari i ugledali se na “S vremena na vreme”, “Vladu i Bajku”, Ibricu Jusića... Vežbali smo u Dadovu i pravili songove za pozorišne predstave. Sve to me je opijalo.

Inače, tada su svi pravili muziku na stihove poznatih pesnika, pa smo to i mi uradili sa najkraćom ljubavnom pesmom Miloša Crnjanskog “Trag” i po njoj smo nazvali grupu. Čak je i naša prva ploča bila u istom trendu. S jedne strane nalazila se pesma “Grade moj”, a s druge “Vagonaši” na stihove Augusta Cesareca. Inače, “Grade moj” je produkcijski tako dobro urađena da je i danas često je puštam i dan danas kada gostujem u emisijama.

Bio je to veoma značajan period za mene. Sa “Tragom” sam malo usavršila svoj sluh, naučila šta su harmonija, drugi glas, terca...

Još značajnije, iako smo radili amaterski, dobijali smo, tu i tamo, neke simbolične honorare. Zanimljivo, tada smo, na primer, sa organizatorima potpisivali ugovor, bez obzira na to što je on u vrednosti od, današnjih 20-30 evra. Neko je vrednovao naš rad i to je puno značilo.

Ubrzo su svi iz grupe, počeli da me pitaju: “Šta se ti stalno nešto tu ističeš?” Nisam bila svesna te svoje želje da se pokažem, da budem glavna na pozornici. Isprva sam to shvatila kao uvredu, ali sam kasnije shvatila da je to zrno egzibicionizma i ambicija, ono što me je vodilo kroz život i odvelo na estradu, televiziju i dovelo ovde gde sam danas.

 

Gde ste još nastupali?

Nastupali smo i sa pesnicima, recimo sa Dobricom Erićem, po mestima oko Beograda i u domovima kulture održavali nastupe. Pesnik bi recitovao svoje stihove, a mi bi svirali. Jednom se desilo da smo došli, a sve prazno. Šta se desilo?

Ispostavi se da se seljaku telila krava i bilo je nekih komplikacija. Sačekali smo da se sve završi i u štali održali pesničko veče. To je bilo tako lepo, mislim da je i tele bilo srećno, a i mama :)

To su bili gimnazijski dani.

Već po završetku srednje škole počinju turneje.

U to vreme, estrada, koncerti, turneje, sve je funkcionisalo preko državnih agencija. Ja sam bila ekskluzivac Beogradske estrade gde je vladala disciplina, red i rad. Dobijao se mesečni raspored i nisi smeo da nastupaš ni za koga drugog. Ekskluzivci su bili i Tozovac, Lepa Lukić, Miki Jevremović... i svima su se kolena tresla kada dođu pred Radeta Mumina koji je bio direktor inače vojno lice. Pa kad vikne i udari rukom u sto, svi smo u stavu mirno.

Puno sam putovala nastupajući. Zato sam propustila mnoge zabave, proslave, zaljubljivanja, venčanja, diplomske proslave... Ali, nije mi žao. Obožavala sam da putujem i tako je i danas.

Sećam se 84’ ili 85’ sam kupila auto “Zastava Mediteran” i odmah, kao svež vozač, krenula na turneju sa Sedmoricom mladih sa kojima sam nastupala. U kolima sam vozila još tri manekenke. Da li je kiša, sunce, magla, nije važno. Vozi, moraš da stigneš tačno na vreme.

Bila je velika Jugoslavija i dešavalo se da imam koncert u Domu garde od 12h, pa se odvezem do Bjeljine na popodnevni koncert i zatim pravac Tuzla na večernju zabavu. Nakon toga ponovo sednem u kola i vozi za Beograd.

Dešavalo se da dođem kući, sednem na prvu stolicu i počnem da plačem od umora. Ipak, nije mi bilo teško. Mladost.

Bilo je tu raznih dogodovština. Desilo se, jednom, da sednem u avion i krenem za Sarajevo na neko snimanje. Kad, čujemo preko razglasa “Očekivano sletanje u Zagreb tad i tad”. Mi svi u čudu, kakav Zagreb kad smo krenuli za Sarajevo?

“Morali smo po neke putnike u Zagreb”, objasne oni nama, i kažu da brzo nastavljamo za Sarajevo. Ja kasnim, nema mobilnih telefona da bilo kome javim šta se dešava, a vreme prolazi i svi postajemo nervozni, gladni i žedni. I tu se pokazala ta jugoslovenska solidarnost koju smo svi voleli. Svako je imao ponešto, da li neko piće, pitu, nekakav keks ili grickalicu i to je izneo da podeli sa svima. O čas posla ti mi tu napravimo sjajnu sedeljku u avionu. Na kraju, dok smo sleteli u Sarajevo, snimanje je već bilo gotovo, pa sam jedino mogla da sednem na sledeći let i vratim se kući, ali je provod bio fenomenalan.

Zanimljivo je da su vaše nastupe slušala trojica predsednika, Josip Broz Tito, Slobodan Milošević i Boris Tadić.

Te 1979. sam sedela na Pravnom fakultetu i čekala da počne predavanje. Ulaze dvojica u kišnim mantilima. Kažu: “Dobar dan. Suzana Mančić? Pođite sa nama”.

Rekoše da su iz službe i da me vode Taru – “Vaša mama vas je već spakovala”.

Kada smo stigli osećala se napetost u vazduhu dok se čekalo da maršal dođe. U prvo vreme ja sam odolevala. Nikada nisam bila tremaroš i postavljala sam se profesionalno prema svemu. Međutim, sve se promenilo pred nastup.

To je bila jedna mala sala u kojoj je sedeo Tito sa svojom bolumentom i kraljevskim pudlicama koje nisu prestajale da laju. Bio je vidno neraspoložen, verovatno je trpeo bolove i to je snažno uticalo na čitavu atmosferu, pa i na mene. Toliko da je haljina koju sam imala na sebi treperila koliko sam drhtala od treme.

Odmah po završetku programa Broz je otišao i, kako se ispostavilo, nekoliko dana kasnije je primljen u bolnicu u Ljubljani.

Za Miloševića sam nastupala u Domu garde. On je bio tu sa nekim gostima za dugačkim stolom, a mi smo nastupali na jednoj maloj bini. To je bilo 89’ ili 90’, još nije počeo rat.

A što se tiče Tadića. Sreli smo se na nekom događaju. Pozdravili smo se i on kaže: “Pamtim kad si pevala na Mašincu, slušao sam te”. Tako da sam, eto, i njemu pevala.

 

Prvu pauzu u karijeri napravili ste kada ste se odselili za Bagdad na godinu dana. Zašto ste otišli i kako je izgledalo vratiti se?

Bila sam mlada, zaljubila se i otišla. Tamo sam provela godinu dana i iz kuće nisam izlazila. Imala sam komšinicu Nemicu čiji je muž bio konzul i divno smo se družile. Sednemo u njen auto, malo se provozamo, odemo u šoping. Najcrnji dan mi je bio kada se zaposlila. Više niko nije imao vremena za mene i nisam se mrdala više iz kuće.

Posle godinu dana, potrošila se ljubav i počela sam da se pitam šta ja radim u tom delu sveta koji je bio u ratu. Pamtim nadletanje fantoma, bombardovanje Dore, sirene. I odlučila sam da se vratim.

Prvo sam rešila da završim fakultet. Međutim, kada jednom izgubiš radnu naviku, teško je vratiti je.

U to vreme sam se prijavila i za posao najavljivačice. To su bile lepe devojke koje su na početku ili na kraju programa govorile o tome šta će biti na programu. Sve smo morale da prođemo rad sa lektorom Stevom. Sećam se da me je prvo pitao odakle sam. Kažem iz Beograda. “Ma ne pitam te to nego odakle ti je tatko”. Kažem iz Pirota. “Lele, s tobom ću da se namučim”. Međutim, nije me pitao odakle mi je mama, a ona je Valjevka koja je insistirala na pravilnom govoru. Čak je i mog oca dovela u red, ali nije mogla da ispravi kako govori “železara” i “ogledalo”.

Zahvaljujući mami, izuzetno lako sam radila posao najavljivačice i čak čitala poslednje vesti u jedan sat noću kada prezenter ne dođe. Upravo tu sam postala odlično potkovana za posao voditelja kojim sam se kasnije bavila i ovo iskustvo bilo mi je od neprocenjivog značaja.

 

A onda je došlo do preokreta?

Usledio je taj sudbonosni poziv. Zvali su Boris Kostov i Zoran Cvetanović moji drugari iz škole koji su se zaposlili u marketingu Televizije Beograd.

Predložili su mi da vodim Loto. Rekli su mi da samo treba da vadim kuglice. Međutim, ja sam za sobom imala bogato estradno i televizijsko iskustvo i doživljavala sebe, ipak, kao neku zvezdu. Nisam mogla da ništa ne pričam i da tu samo figuriram.

Iako je izvlačenje trajalo 5 do 7 minuta, smatrala sam da ipak moram da budem domaćica tog programa, a ne samo neko ko se smeška i ćuti. Na tome sam insistirala.

Ali, kažu oni meni da ne mogu da me ozvuče jer je bubanj jako bučan.

“Ljudi otišli na Mesec, a vi ne možete mene da ozvučite, hajte molim vas”, bila sam uporna i na kraju su popustili. Nisu mogli da me ozvuče za prvu emisiju, pošto je trebalo da krene već sutradan, ali je već naredna bila po mom.

Tako je nastala Loto devojka.

Kada je krenulo to ludilo, popularnost mi je porasla toliko da sam mogla da biram šta ću da snimam. Uzimali su me za popularne filmske komedije – Žikina dinastija, Ćao inspektore... Bila sam obavezan gost u svim televizijskim centrima za novogodišnje programe ili kada promovišem novu ploču. Dešavalo se da imam tri naslovne strane u toku jednog dana – u Zagrebu, Sarajevu i Skoplju recimo. Nije bilo praznog hoda, a tržište je bilo ogromno.

Inače, taj posao je bio jako malo plaćen. Loto gotovo da ni za taksi nije donosio dovoljno para. Ali, kada je to krenulo, što niko nije mogao da predvidi, ja sam radila na sve strane i zarađivala za sve što mi je potrebno. Zahvaljujući Lotou mogla sam da priuštim sebi i svojoj mami da putujemo, ali dobila sam i priliku da iskoristim sve svoje talente i bavim se stvarima koje su me interesovale.

Inače, mama mi je bila najbolji menadžer. Uvek kada ona ugovara tezgu, postizala je bolju cenu nego li kada ja pregovaram.

Ipak, niste nikada dozvolili da vam “slava udari u glavu”, što se kaže.

Bila sam sa obe noge na zemlji i to zahvaljujući jednom filmu koji sam, kao tinejdžerka gledala – General Paton. Film se završava tako što on stoji na jednoj poljani, a iz ofa se čuje glas koji govori da su rimski imperatori, kada su se vraćali iz osvajanja i kada su ih čekali sa pompom, uvek su imali roba koji im je šaputao na uvo “slava je prolazna”. Zato sam uvek imala na umu da ne znam koliko će popularnost trajati, šta ako mi prođe vreme. Uvek moram da imam neku varijantu B, zato sam završila fakultet. Dobar sam vozač i mogu da budem i taksista ako zatreba.

Danas mnogi pokušavaju da imitiraju ono što ste vi radili kao Loto devojka. Da li vam to laska?

Jao da. :) Ja sam samo četiri godine radila Loto i onda više nisam mogla da podnesem da odgovaram na ulici, hiljadu puta dnevno, na pitanja “Šta će da bude u utorak. A je li namešteno? Da se dogovorimo da ja dobijem.”

Videla sam sebe kao umetnika, pevača ko mnogo više vredi od tih pet minuta. I zato sam rekla da to više neću da radim.

Atribut Loto devojke tada mi je smetao, a danas se raspilavim kada me najave kao našu Loto devojku. To je neki moj pečat koji sam ostavila iako mi nije uspelo da u muzici uradim isto.

Mene je uvek neka radoznalost vukla da probam nešto novo i vidim da li to mogu. To je kompozitore odvraćalo od toga da mi daju najbolju pesmu. Danas to ne bi ljudi tako gledali, međutim, možda sam ja bila prva koja je bila tako multimedijalna što u ono vreme nije bilo najbolje shvaćeno.

Kako se stvari razvijaju nakon Lotoa?

Prvo što sam uradila bilo je da skratim kosu skroz. Snimila sam fenomenalan long play sa pesmama Saše Popovića i Dragana Aleksandrića. To je bila novokoponovana muzika, ali je meni bila fenomenalna. Sa tog albuma je pesma “Leptirica”.

Dalje je sve išlo. Pevanje, posao voditelja, nastupi širom Jugoslavije i 1989. sam se udala za Nebojšu Kunića, Gargamela iz Sedmorice mladih.

Mi smo radili već 10 godina zajedno i, odjednom, desilo se da sam ga, na povratku sa jedne turneje, videla drugim očima i zaljubila se.

U to vreme me je Dunja Lango, urednica zabavnog programa, zvala da otvorimo termin jutarnjeg programa na drugom kanalu Televizije Beograd. Trebalo je da se emituje od 8 – 10 sati ujutro. Pitala sam je pa ko gleda televiziju u to vreme, a ona mi je odgovorila “Vidi se da nemaš decu. Ljudi ustaju rano, odmah pale TV i to može da bude zanimljivo”.

Pošto sam se tek bila udala, pitala sam je šta ako ja zatrudnim, a ona mu je rekla da ne brinem i da će me, u tom slučaju, slikati do stomaka :)

I sve do 1992. je to tako išlo. Paralelno, nastupala sam širom zemlje, ali je uslov bio da subotom uveče izađem do ponoći iz objekta gde nastupam kako bih bila spremna za jutarnji program. Jednom me je muž vozio od Herceg Novog do Beograda da bih u sedam ujutro bila u Abardarevoj u šminkernici. Takav je bio moj život. Ništa mi nije bilo teško.

Onda je usledila nova pauza u karijeri kada ste ostali u drugom stanju.

Imala sam nekoliko neuspelih trudnoća koje su se završavale loše u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Tada mi je moj kum, lekar, rekao da ću dete roditi jedino ako legnem u krevet i održavam trudnoću kako treba. Tako je i bilo.

Legla sam u aprilu i do decembra nisam ustala iz kreveta.

Tu je nastala ta druga pauza u mojoj karijeri.

Pre nego što sam počela da održavam trudnoću, već je postojala prva linija fronta. Ja sam sarađivala sa vojskom sve vreme svoje karijere i išli smo i pravili koncerte za dobrovoljce u halama na pet kilometara od mesta gde se pucalo. Sećam se, pevala sam “Đurđevdan”. Plaem ja, plaču i oni. Nisam mogla da izdržim. Tada sam rekla da to ne mogu da radim više.

Srećom sam zatrudnela i to se sve lepo uklopilo.

Međutim, nakon što sam se porodila, imam bebu od dva meseca i zovu me iz Generalštaba. Čestitaju mi na bebi i pitaju da idem sa njima na Pale helikopterom. Morala sam da odbijem. Rekla sam nemojte molim vas, samo što sam dete rodila, zamislite da se nešto dogodi.

Onda su već krenule sankcije, radnje prazne, nema pelena...

Tadašnji muž je, u to vreme,  počeo da radi za Beomedicinu. Oni su otvorili offshore kompaniju na Kipru i mi odlučujemo da se tamo preselimo. Tu smo pronašli jedno fantastično utočište od dramatične, teskobne, ratne sredine. Sve je bilo opušteno, bez opasnosti po moje dete sa kojim sam mogla da šetam uz more i osećam se bezbedno.

Zatim se selite u Moskvu.

Tamo sam rodila drugu ćerku i naučila ruski jezik. Srbija je i dalje bila u velikoj nemilosti međunarodne zajednice, kada je održan prvi humanitarni koncert u našoj ambasadi. Skupio se diplomatski kor, ekonomski predstavnici iz sveta, a ja sam vodila program na ruskom, engleskom i srpskom i bila jako ponosna na sebe.

Tada je bilo veoma aktivno srpsko-rusko društvo i jednom sam kod njih nastupala i pevala “Tamo daleko”. Svi su ustali držeći ruku na srcu. Nisam mogla da završim pesmu. Suze su mi išle. I sada mi krenu kada se setim.

Ti neki momenti kada tvoja zemlja, tvoji ljudi, tvoj grad pate i tome se ne zna kraj, a ti si daleko... Na kraju smo se vratili, nismo mogli da izdržimo.

Kako je izgledao povratak?

Nije me bilo šest godina i mislila sam da su me svi zaboravili. Kad, na ulici, neko priđe: “Jao Suzana Mančić”. Bilo mi je jasno da me se ipak ljudi sećaju i da ipak ima mesta za mene.

Muzika se potpuno promenila. Od novokomponovane se prešlo na tehno-folk, nešto što ja ne razumem, ali se otvorio veliki broj tv stanica i videla sam svoju šansu da se na scenu vratim kao voditelj.

Poklopilo se da me je tada pozvao Saša Popović i ja počnem da radim ZAM sa Vanjom Bulićem. Tu je ostao zapamćen moj smeh kada mi je, za vreme reklama, pošto je program išao uživo, pričao viceve, a mi se uključili u program.

Inače, kada smo počeli da radimo krenula je čaršija da priča kako smo Vanja i ja u vezi. Nismo se nešto osvrtali na to rekla-kazala sve dok, jednog dana, njegova supruga nije otišla kod frizera. Tu je neka žena prelistavala novine i, ne znajući da je ona Vanjina supruga, počela da nešto komentariše. Bulićeva supruga se, naravno, na sve to nasmejala, ali me Vanja pozvao i rekao: “Slušaj lepa devojko, ovo je već ozbiljna stvar. Hajde da se lepo slikamo svi zajedno i da zapušimo usta svima.” Tako je i bilo. Od tada sam sa Vanjom postala, ne samo kolega, već i prijatelj. Ne mogu da zamislim Uskrs, a da se ne družimo porodično. Sjajno se slaže sa mojim suprugom Simeonom. I stvarno mi je tada srce puno.

Šta volite u Beogradu i šta mu, prema vašem mišljenju, nedostaje?

Beograd mora da je bio mnogo lep pre Drugog svetskog rata. Pretrpeo je strašna razaranja, siromaštvo devedesetih, građansku neposlušnost... Sve je to ostavilo traga. Potrebno ga je umiti.

U Beogradu volim reke sa zemunske strane, Avalu, Topčider, Košutnjak, Pionirski park u kome sam odrastala. Postoje pravci kojima volim da se vozim i, iako mi je često taj put duži, volim da tuda prođem i uživam. Volim Klub književnika gde su me još roditelji vodili i gde sam kasnije odlazila sa prijateljima. Bila mi je čast da vidim glumce, pisce, slikare, svi su bili tu. Jednog leta sam tu dovela i svoju decu posle baletske pretstave za decu. Objasnila im da je tu sedeo Ivo Andrić, da je tim stepenicima hodao Meša Selimović, tako da danas i moja deca odlaze tamo. Volim i što živim u centru gde nikada nema mira, ni danju ni noću.

Presrećna sam što je otvoren Narodni muzej. Generacije su odrasle ne znajući šta je to Narodni muzej, taj narodni identitet. Drago mi je što dolaze svetski umetnici, što imamo dobre dvorane i Arenu i Dom sindikata koji je sada sređen.

Potrebno je da shvatimo da je ovo naš grad i da ga mi čuvamo.

Beogradu bi poželela da se završi Klinički centar i onih sedam spratova što zvrje u sivoj fazi. To je jako bitno i za ovaj grad i za celu zemlju.

Živim na dve adrese, u Beogradu i u Grčkoj, ali ovo je moj dom i ne mogu da zamislim život bez Beograda. To je moj grad. Tu su mi prijatelji, uspomene, na svakom uglu se nešto desilo. Znam zidić gde sam se prvi put poljubila, gde sam čuknula auto prvi put, gde sam nekoga srela. Zato mi je žao što Beograđani ne čuvaju bolje Beograd.

Već četiri godine imate autorsku emisiju “Suzanin izbor” koja se emituje na KCN i BN televiziji.Pored toga napisali ste biografiju iz dva dela. Da li planirate da napišete još neku knjigu?

Moje detinjstvo je vezano i za Valjevo i za Pirot. Moja baka Mančić je bila usvojena za vreme Prvog svetskog rata od strane porodice bez dece. Sličnu sudbinu je imala i moja nana Gina iz Valjeva. To su neverovatne priče. Zarobljeništva, te žrtve, Bregalnička bitka, Pirot između dva rata. Pisati o tome, o tom prostoru, kako su živele te žene čiji su muževi bili na frontu i u zarobljeništvu, to me kopka i zanima. Tu može da se isprede fantastična priča, ali to traži puno istraživačkog rada i razgovora sa nekim vojnim istoričarima. Ali, to je nešto što nameravam da uradim.