Kod nas ne postoji osoba koja ne zna ime glumice Svetlane Bojković. Njene stare uloge pamtimo i rado ponovo gledamo, a nove isčekujemo s radošću i nestrpljenjem. Iako je osvojila brojne nagrade, ova diva srpske pozorišne i televizijske scene, sa nesmanjenim žarom idalje je posvećena glumi, a sve nove izazove dočekuje sa osmehom.

Zvanična biografija tvrdi da ste Zemunka.

Ja sam zapravo Vračarka. E, sad, kako sam ja to Zemunka – samo tako što sam rođena u Zemunu. A zapravo, prvi put sam ga videla tek kada sam postala punoletna.

Naime, moja mama je odlazila kod čuvenog dr Kusovca, ginekologa koji je radio u Zemunu. Vodio je njenu trudnoću, pa je želela da se kod njega i porodi. Tako je zapisano da sam Zemunka, a zapravo nemam veze sa ovim delom grada, izuzev što ga volim i što mi je lep.

Kasnije, dok sam radila u Narodnom pozorištu, često sam posećivala Zemun pošto je Madlenijanum pripadao Narodnom pozorištu, pa smo često igrali tamo. 

Dakle, stasavali ste u centru Beograda.

To se danas smatra centrom. Moje odrastanje se dešavalo tu, u Njegoševoj 59. Puno pamtim, pošto dugo živim. Ali, da se razumemo, nije mi dosta.

Moja osnovna škola bila je Sveti Sava. Potom sam išla u XIV beogradsku gimnaziju kod Kalenić pijace. S druge strane, pohađala sam i srednju muzičku školu Josip Slavenski koja se nalazila na Cvetnom trgu – tamo gde je danas Muzička akademija. To je bio moj “mali-veliki beogradski krug” u kome se odvijalo sve, kako u mom privatnom, tako i u poslovnom životu.

U vreme dok sam išla u školu, zime su bile one prave, sa puno snega.

Sećam se, bilo je dana kada se, zbog obimnih padavina, nastava ne bi održavala. Ljudi su tada redovno čistili sneg ispred svojih kuća i skupljali ga u velike kupe koje su bile više od nas mališana.

Kao i sva deca i mi smo uživali u snegu. U Molerovoj, koja je bila popločana turskom kaldrmom, smo se sankali. Sve od Krunske do Njegoševe i tako ukrug, dok ne padne mrak. Nije bilo potrebe za nekakvim mrežama i obezbeđenjem jer saobraćaja nije bilo. Prvi automobili počeli su da se pojavljuju tek posle moje 12. godine. U proleće, na tom istom mestu smo ukrug vozili rolšule i bicikle i družili se.

Znači, imali ste miran komšiluk?

Živeli smo na prvom spratu u trospratnoj kući koju je izgradio čuveni arhitekta Belobrk. Ona i dalje postoji. Preko puta su bile kućice sa divnim ograđenim baštama. U njima su živeli uglavnom stariji ljudi. Pamtim da su u jednom trenutku, porušili te lepe zidane ograde, i da su tu napravljene ledine sa namerom da na njima budu podignute zgrade. To se desilo mnogo kasnije, nakon što su se ljudi iz tih kućica iselili ili pomrli. U međuvremenu su na tim ledinama dečaci igrali fudbal, a tu su pala i prva zaljubljivanja.

Znači tu je mala Ceca našla prvu ljubav?

Da, da :). Bio je tu jedan Lole u koga sam strašno bila zaljubljena. On je bio golman i sa prozora bih ga posmatrala kako brani. On je svoju ljubav prema meni pokazivao tako što bi me zimi gađao grudvama i to pravo u glavu.

Bilo je to jedno, zaista, čedno vreme. Svi smo bili jako srećni. Bili smo svi nekako siromašni, ali nije postojala ni neka ponuda, pa da vi sad čeznete što ne možete nešto da kupite. U čitavoj zemlji je bilo tako.

I ljudi su znali da se obraduju svemu.

Najveću radost pričinjavala kupovina prvih aparata za kuću. Recimo, kada smo kupili frižider bila sam oduševljena. Hladi, a kada ga otvoriš – on svetli. I još možeš da praviš sladoled o kome sam, kao i većina dece, sanjala. Onda usisivač, pa telefon. Još se sećam tog prvog broja koji smo imali – 45069. Toliko sam bila srećna da sam zvala drugare koji su takođe imali telefone i tražila im da me zovu, da čujem kako zvoni.

To su bile tako velike radosti. Posle ćemo doći i do televizora koji se tada gledao grupno kod komšija ili prijatelja, naročito kada je festival u San Remu, utakmica, prve serije Lole Đukića, servisna stanica, Građanin pokorni... Mi klinci sedeli bismo na podu, a roditelji na stolicama. Gledali bismo i uživali.

Ne znam koji komad nakita ili bunda danas mogu da me obraduju koliko sam se radovala uvođenju tih električnih olakšica u kuću, iako ih je koristila moja mama. To su bila prava otkrovenja koja su trajala sve do mojih tinejdžerskih dana kada je zemlja počela da se otvara i da se uvozi roba.

U našoj zemlji je tada nekako sve bilo novo i prvi put viđeno.

Svi smo bili okrenuti ka nekoj lepoj budućnosti koja dolazi. To je bilo vreme kada se čitav Beograd radovao novim stvarima, svakom novom bioskopu kao što je Odeon, klizalištu na Tašmajdanu, kao i pozorištu Dadov iz kog su potekli mnogi glumci.

Sećam se, kada sam počela da se zabavljam sa svojim prvim mužem, Žutićem, imala sam 18 godina. On bi na ulici zaustavio taksi i ja bih se čudila. Mislila sam da se taksi uzima samo od železničke stanice do kuće i to samo kada imaš puno stvari. Ako ih nemaš puno onda se ukrcaš u tramvaj. Tako sam otkrila taksi službu koju i dan danas nemilice koristim jer nisam vozač.

Dadov je bio i vaša kuća, ali niste do njega došli bez truda. Odrasli ste u patrijarhalnoj porodici. Otac vam je bio vojno lice i niste imali podršku da krenete glumačkim putem. Kako ste se izborili?

Roditelji se nisu slagali sa mojim izborom, naročito tata, ali nisu mogli ništa da mi kažu. Ispunjavala sam sve ono što su zahtevali od mene. Bila sam jedan od prvih šest vukovaca u Beogradu.

Kasnije su deca, pa i roditelji, počeli da se bore da budu vukovci i da se malo namiču ocene. Kod nas se to samo tako zadesilo.

Sve u svemu, bila sam jako dobro dete. Sve dok nisam otišla na glumu. Mislim, bila sam ja idalje dobra, ali za njih je to bila tragedija. Zapravo, činjenica da sam bila odličan đak za roditelje je činilo da njihova žalost bude još veća što ja idem na glumu koju su smatrali malo neozbiljnom profesijom, iako su bili ljudi koji su odlazili u pozorište. To je bilo izvan njihovog dometa razmišljanja. Nije to bila ona strogost zabrane, ali su roditelji patili zbog mog izbora. 

Ipak ste imali snage da se izborite za ono što želite. Kako je izgledao taj put?

Ja sam jako rano želela da budem glumica. To može da se tumači – dete pa fantazira. Moji roditelji su razmišljali na taj način. Međutim, nije me prošlo.

Recimo, odlazak u pozorište mi je bio strogo kontrolisan. Znalo se do kog uzrasta bih gledala marionetsko pozorište. Nakon toga, tata je počeo da me vodi u Pozorište Boško Buha. Tek kada sam imala više od 14 godina, počela sam da gledam predstave u Jugoslovenskom dramskom i u Narodnom pozorištu.

Sećam se, bilo mi je 14 godina kada smo gledali Miru Stupicu u Narodnom i to u “Madam San Žen”. Bila je to popodnevna predstava, a njena popularnost je bila tolika da su tapkaroši preprodavali karte. Zanimljivo, godinama kasnije, ja sam igrala istu tu ulogu u istom tom pozorištu.

Moj prvi kontakt sa ozbiljnom dramskom literaturom bio je preko radio drama četvrtkom uveče. Nedeljom ujutro su išle Dečije radio igre i to je bio jedini dan kada bih ujutro mogla da leškarim jer nije bilo škole. Majka bi mi donosila doručak u krevet, a ja bih slušala radio.

Tako je jedne nedelje, kada imala sam trinaest godina, nakon završetka radio drame koja se zvala “Veliki Mon” (po knjizi Alena Furnijea) bilo objavljeno da će naredne nedelje biti održana audicija za dečiju dramsku radio grupu.

Ja sam to “uklikerila” i otišla sa drugaricama, a da roditeljima nisam ništa prijavila.

I, naravno, budete primljeni.

Jesam. Onda sam morala mami i tati da kažem gde idem dva puta nedeljno. Roditelji su govorili da će mi to oduzeti vreme od učenja i vežbanja klavira, ali sam rekla da ne brinu i da ću sve postići.

Odlazila sam dva meseca i taman je trebalo da učestvujemo u nekoj televizijskoj drami, kad sam se razbolela. Dobila sam grip, tako da sam zamolila majku da ode i da me opravda. Umesto toga ona me je ispisala. Gorko sam plakala.

Imala sam potrebu da glumim. Ništa drugo me nije toliko ispunjavalo. Još kao devojčica pokazivala sam dar za imitaciju. Tada bih nastupala po kući, ili kada bi nam došli gosti. Na radiju bih slušala Nelu Eržišnik koja je prenosila utakmice. Imala je veoma karakterističan glas. “Skinula” sam je i ljudi nisu mogli da veruju koliko sam to verno uradila.

Uvek sam bila željna društva i nekih događanja, a rasla sam među starijima. U stanu smo živeli sa jednom gospođom koja je bila vlasnica i koju sam zvala teta. Kada bi kod nje došli gosti, ja bih ih svojim nastupima zadržavala da ostavnu što duže. Još kao mala čeznula sam za događajima i punoćom života. Tako je i dan danas. 

Sa 16 godina pristupate Dadovu i od tada stvari počinju da se ubrzavaju.

Zanimljivo je da sam počela kao reditelj jednog recitala gde su igrali Predrag Ejdus, Goran Sultanović i Zorica Šumadinac, koji su kasnije postali profesionalni glumci. Čak smo osvojili i nagradu.

Ta atmosfera u Dadovu bila je fantastična. U to vreme nije bilo kafića i ovoliko mesta za sedenje i druženje kao danas, tako da je Dadov bio “in”. U njega smo ulazili sa velikim poštovanjem. Poštovali smo autoritete, ali su autoriteti zaista i postojali među profesorima i, kasnije, među glumcima.

Mene je gluma zabavljala i ispunjavala. Sa ljudima iz Dadova sam prvi put putovala u inostranstvo. Išli smo čak u Monako. Bila je 1965. godina kada se, pod pokroviteljstvom Grejs Keli, tamo održavao festival amaterskih pozorišta iz celog sveta. Taj festival se odigravao svake pete godine. Igrali smo u operi Monte Karlo gde je u prizemlju ona čuvena kockarnica. To je za nas bilo neverovatno. Potpuno ludilo. Imala sam tada sedamnaest godina.

Okrugli sto vodio je Žan Vilar, veliki francuski glumac. Sa njim smo se slikali i uzeli mu autogram. Potpuno jedan san snova.

Onda festival amaterskih pozorišta koji se leti dešavao u Erlangenu, pa posle na Hvaru.

U vođenju toga su učestvovala velika imena. Kod nas je, recimo, Hugo Klajn, čuveni reditelj, vodio okrugle stolove. Država, koja je stajala iza organizacije svega toga, pristupala nam je sa nekom velikom ozbiljnošću. 

Iz prvog puta ste upisali Akademiju i veoma brzo postali profesionalac.

Da. Iz jednog bezbrižnog perioda ušla sam u nešto novo. Na prvoj godini nigde nismo smeli da radimo. Profesori te tada teraju da misliš. Međutim, ja sam želela da se više oslanjam na intuiciju. Zbog toga mi je prva godina na Akademiji jako teško pala. Ali već na drugoj, naš profesor, pokojni Minja Dedić, uzeo je mene, Peru Božovića, Branka Kockicu i Ljiljanu Lašić u svoju podelu “Đide”. To su nam bile prve profesionalne uloge. Tamo u pozorištu nije nas više “gnjavio” kao na časovima. Nije imao vremena. Proces proizvodnje predstave je nešto što ide mnogo brže. Nije to radionica.

Kasnije sam, još kao student, ušla u Jugoslovensko dramsko i dosta radila. Bojan Stupica nas je doveo. Mi smo čuvene “Bojanove bebe”.

Jugoslovensko dramsko imalo je najmoćniji ansambl. Tu su bili Ljiljana Krstić, Rahela Ferari, Milivoje Živanović, Branko Pleša, Ljuba Tadić, Viktor Starčić, Karlo Bulić... Mi smo uz njih stasavali. Kada sam ušla u Jugoslovensko, kao da sam ušla među bogove na Olimpu.

Radili ste i na televiziji…

Ja sam odmah snimala i za televiziju, ali pozorište nikada nije trpelo zbog toga. Nisu nas angažovali za reklame. Tada nije bilo ni serija. Postojale su televizijske drame. Svakog ponedeljka, dramska redakcija, koja je bila veoma jaka, proizvodila bi po jednu novu televizijsku dramu. Tu su bili zastupljeni ne samo domaći, već i svetski pisci. Neka dela su bila napisana kao drame, ali je bilo i adaptacija.

Tu su se pravile podele – ozbiljno se pristupalo tome. Šili su se kostimi, pravio se dekor, muzika, svi su bili uključeni – scenograf, kostimograf, kompozitor… Tada je postojao samo onaj mali studio na sajmištu. Košutnjak još nije bio napravljen.

Takođe, negovale su se i radio drame. One su išle četvrtkom uveče

Od samih početaka radili ste sa velikim imenima. Koliko vam je to značilo?

Značilo je mnogo, ali ne umem da objasnim na koji način. Ti stariji glumci su bili divni prema nama i gledali su nas kao svoju decu. Svi smo imali tek dvadesetak godina. A Bojan nam je odmah dao uloge. Nismo samo unosili tacne. Koliko znaš – znaš, bez obzira što nemaš iskustva. On je imao fazon: ne znaš da plivaš – evo ti bazen pa uči. Tako je razmišljao.

Sećam se da sam prve godine u pozorištu imala čak sedam premijera, a još sam bila student. Počeo je da mi puca glas. Bojan me je poslao kod čuvenog doktora Cvejića, da idem na inhalaciju, gutam pronizone... Čak je tražio i da pevam.

Međutim, sve to bilo je od nekog mog grča i nesigurnosti. Mislila sam da sam promukla za čitav život. Jako dugo su trajali ti problemi sa glasom.

Paralelno, danju bismo imali grupne probe, a uveče smo gledali predstave. Sve to je kroz razne pore našeg organizma ulazilo u nas. Živeli smo glumu i u tome su nam pomagale starije kolege. Svi smo bili veoma posvećeni. 

U tom periodu, ko Vas je najviše impresionirao od starijih kolega i uticao na Vas?

Divila sam se Raheli Ferari i Ljiljani Krstić. Ljiljana bi, ako biste sedeli s njom iza scene, delovala potpuno obično. Kao neka učiteljica. Ali, kada je vidite na sceni, kakve je lude uloge igrala, ne možete da verujete da u takvoj osobi leže tolika prostranstva.

Rahela je bila posebna sa svojom duhovitošću i svojom nekom začudnošću. Ona je bila jedna prirodna pojava.

Sećam se dobrog štosa. Stojan Dečermić Cole – bio je divan, dobar glumac, gospodin čovek, a duhovit. I dolazi on u glumački salon. U taj salon smo imali obavezu da svi dođemo u podne, bilo da imamo probu ili ne. Reditelji i stariji glumci bili bi u jednom delu, a mi klinci u drugom. Cole tako prolazi kroz salon i kaže “Dobro jutro – što bi rekao Gete”. To mi je bilo tako slatko.  Može i danas da se primeni na mnoge stvari u smislu svojatanja.

Recimo, pre dve godine smo u Ateljeu 212 počeli da radimo jedan komad. Naslov mu je bio “Kako je dobro videti te opet”, po onoj pesmi. Međutim, počela je autorizacija pesama, pa čak i tekstova istih, i grupa Magazin je tražila nadoknadu zbog upotrebe naziva. Kažem, čekajte, jel’ ima ono “Dobro jutro – što je rekao Gete”? Pa valjda je još neko rekao “Kako je dobro videti te opet”? Međutim, morali smo da promenimo i sada se zove “Moja ti”.

Na samom uzletu u karijeri postali ste majka. Kako je to uticalo na Vas?

Mislim da je to jako doprinelo mom sazrevanju. U dvadeset petoj godini sam rodila ćerku i to me je obogatilo, zaokružilo, ispunilo i donelo jedno ispunjenje koji do tada nisam imala. Mogla sam ubrzo da nastavim da radim. Imala sam pomoć oko bebe – tu su bile dve bake i dve deke, nisam morala da brinem, jurcam i rastrzam se. Sve je bilo u okviru dve porodice –  Miše Žutića i moje. Imala sam punu podršku.

Ne pamtim taj period kao nešto što je od mene iziskivalo dodatni napor. Sve je išlo nekako glatko i udobno.

Vaša ćerka Katarina takođe je krenula glumačkim stopama. Da li ste uticali na nju u toj odluci?

Mi smo joj nudili razne stvari, pa šta prihvati, prihvati. Trudila sam se da Katarinu vaspitavam na drugačiji način od onog na koji su moji roditelji mene. Recimo, mene su roditelji isključivali iz svakog sporta zbog obaveza i dve škole u koje sam išla.

Nisam želela da tako zarobljavam svoju ćerku. Ponuđen joj je klavir, ona je četiri godine učila da svira. Posle toga je odlučila da prestane. Za razliku od mene, i sada je u stanju da vam nešto odsvira.

Trenirala je i plivanje, tenis, ronjenje...

Iskreno, nisam razmišljala šta će izabrati kao karijeru u svom životu. Kada je imala nekih sedamnaest godina, odjedanput je rekla da želi da upiše Akademiju. Bila sam vrlo sumnjičava pošto je do tada tvrdila da je to ne zanima. Nismo hteli da je sputavamo ili usmeravamo, već smo, u tom smislu, bili opušteni.

E onda, nakon što je izrazila želju da se bavi glumom, pomogla sam joj da se upozna sa dramskom literaturom, da proba što više stvari i vidi šta joj leži.

Sećam se kad je stala ispred mene da mi pokaže šta je spremila. Jao, imala sam tremu šta ću videti. Naravno, to je bila početnička izvedba, ali kada sam joj stavila neke primedbe i dala sugestije, videla sam da je razmislila i promenila. Videla sam da ume dobro da razmisli i shvati.

Za prijemni je sa mnom spremala komediju. Sa Žutićevom drugom suprugom Ognjankom, takođe glumicom, radila je na drugom delu, a pesmu je pripremila sama. Na kraju je postrojila mene i tadašnjeg supruga Mucija da čujemo šta je spremila. A Muci, samo češka bradu od treme; ali bila je dobra. Kada je bila primljena sva samouverena je došla kod mene i rekla mi: “Koleginice”.

Udavali ste se tri puta, a svaki brak kao da je obeležio po jedan deo Vašeg života.

Uvek sam imala potrebu da budem sa nekim, takva sam osoba. Skoro nikada nisam bila sama. Iz roditeljske kuće sam se, u 21. godini, udala i ušla u drugu kuću gde smo živeli sa roditeljima Miše Žutića. Tako smo živeli 14 godina, a onda smo taj stan zamenili, ali je tada usledio razvod. Odmah posle razvoda sam ušla u drugi brak sa Ljubomirom Draškićem Mucijem.

Nažalost, zadesila me je njegova iznenadna smrt. Moj život se odjednom promenio, ostala sam sama.

Narednih godina spasao me je posao. Radila sam mnogo, družila se, pošto imam veoma širok krug prijatelja, ali opet kada se završi dan... Jedno vreme sam izbegavala da dođem kući dok mi se ne prispava. Onda dođem, legnem, spavam, a ujutro je novi dan. No, vreme učini svoje, pa sam se nekako i pomirila sa tim, da ostanem sama u kući, da gledam televiziju ili čitam knjigu.

I taman kada se to desilo, usledilo je novo poznanstvo i brak sa Slavkom.

Mogu da kažem da sam imala puno sreće. Moji muževi su izuzetne ličnosti i to je moja sreća.

I Slavko Kruljević jeste diplomata, ali u sebi poseduje umetničku žicu. Da toga nema, ne bi bila kompletna komunikacija između nas dvoje, a to puno znači.

Proboj ka velikoj popularnosti doživeli ste serijom “Bolji život” za koju Vas većina publike i vezuje. Da li je to uticalo na Vašu percepciju profesije i posla?

Ništa mi nije promenilo jer sam čvrsto bila na svome putu. I pre toga sam radila na televiziji. Snimala sam prvu beogradsku seriju “Čedomir Ilić”, a potom i čuvenu “Kuda idu divlje svinje”. Njih je je gledala cela zemlja, ali je “Bolji život” stvarno bio bum.

Imala sam tada nekih 37 godina i bilo mi je uživanje da radim, bila je divna ekipa i za pet godina koliko smo snimali, niko se nije posvađao ni sa kime. Na tom snimanju nije bilo ničega neprijatnog ili van komfora.

Bolji život se i dan danas reprizira i ljudi me često prepoznaju po ulozi Emilije Popadić. Nedavno sam bila u Rijeci u žiriju jednog pozorišnog festivala. Na ulici su me zaustavljali baš mladi ljudi koji bi mi rekli: “Mi smo odrastali uz vas”. Neverovano je da i danas ta popularnost traje.

Zanimljvo je da ste svo vreme, paralelno, igrali i u pozorištu.

Uopšte nisam zapustila pozorište. Raspored je bio takav da smo, posle proba, išli na snimanje do uveče, kada bismo imali predstavu. Mnoge velike uloge u pozorištu sam za to vreme uradila i pozorište ni u jednom trenutku nije trpelo zbog televizije. Tako je čitav život.

Recimo, kada su me zvali za film Neretva, to je bilo 1971. na 1972. godinu, zanosili su se da će Elizabet Tejlor da igra. Naravno, njoj to nije padalo na pamet. Po novinama se pisalo da ću ja igrati ulogu doktorke Vere – to je uloga koju je kasnije odigrala Milena Dravić.

I dođu oni da razgovaraju, ja kažem: “Ja ne mogu imam zakazano da radim Jelisavetu knjeginju Crnogorsku u JDP”. Nisu mogli da veruju da je njih neko odbio.

Tako da na filmu nisam bila sve do Gorana Paskaljevića. To jesu zatvoreni krugovi, ali ne volim tehnologiju rada na snimanju. Ja to radim, ali ne volim jer se tu dosta čeka. Nije kao u pozorištu gde su svi glumci stalno aktivni. Ne kažem, i na filmu se prave divni rezultati, ali je moja osnovna ljubav pozorište.

Od mnogih uloga koje ste imali, koje su vam naročito drage?

Davno je to bilo, ali jako sam volela Nušićevu “Pučinu”. To je bila kultna predstava 1978. godine. Takođe, uloga Madam San Žen koju sam ostvarila u Narodnom Pozorištu i Elizabeta od Engleske u Šilerovoj “Marta Stjuart” i svakako Nušićeva gospođa ministarka. Ima, naravno, još uloga, ali ove četiri su mi posebno drage.

Bili ste i u posebno zahtevnoj roli Žanke Stokić – žene koju su svi dobro znali. Samim tim vaš zadatak je bio težak.

To je uvek veliki problem i velika odgovornost. Trudila sa se da se izvučem i da ne odigram tu ulogu, ali mi je Sava Mrmak objasnio da nećemo ići na sličnost, već da se ide na to da se ispriča priča.

Dali su mi audio snimak Žanke sa radija – “Seljanka u varoši”. Jeste upeglan, ali je ipak “hrapav” snimak njenog glasa. To sam slušala, slušala, slušala i potpuno sam je “skinula” – tempo govora i unutarnju energiju.

Onda je Sava, kako bih odigrala samo taj kraj gospođe Ministarke, doveo čitav leskovački ansambl koji je imao tu predstavu na repertoaru. Sa njima sam odigrala tu završnu scenu i naklon publici.

Interesantno, kako sam tada odigrala tu scenu, tako sam zadržala taj furiosou svojoj gospođi ministarki koju i dan danas igram u Banjaluci.

Šta bi ste izdvojili kao svoj veliki pozorišni glumački izazov?

Mnogo je teško glumiti na stranom jeziku. To je potpuno druga priča. Recimo kada smo radili “Konak” Miloša Crnjankog, gde sam igrala kraljicu Nataliju, majku Aleksandra Obrenovića – tu su bili neki dijalozi na francuskom. Ima jedna scena u kojoj se Natalija posvađa sa Dragom Mašin i u afektu joj, na francuskom, kaže neke stvari. E sad, ja mislim na srpskom i intoniram to kao da treba da govoim na srpskom bez obzira što to kažem na francuskom. Onda je snimljena jedna Francuskinja kako to treba da se kaže. To je, po meni, neko zapevavanje koje ne donosi tu emociju koju treba da donese, ali Francuzi tako govore.

Znači, ti misliš i imaš emotivno stanje na svom jeziku iako govoriš strani jezik. I onda ga intoniraš potpuno drugačije. Zato je jako teško glumiti na stranom jeziku.

Da li postoji neka uloga koju niste ostvarili, a veoma ste to želeli?

Pokojni Velimir Lukić, koji je dugo godina bio upravnik i pisac u Narodnom pozorištu, hteo je da napravi svoju dramatizaciju Ane Karenjine. Ja sam tada bila u godinama kada bih, verujem, to dobro odigrala. To je jedan, baš onako, ženski problem koji mislim da bih dobro opravdala, ali nije došlo do toga. Bili smo na pragu da ostvarimo, ali smo i Luki i ja otišli tada iz Narodnog, tako da je sve palo u vodu.

Kada ćemo vas videti ponovo na malim ekranima?

Siniša Pavić lepo je napisao jednu novu seriju koju sada snimamo. Zove se “Junaci našeg doba” i tu mi je baš lepa uloga Marije. Opet je u pitanju porodica. Ovaj put, imam ćerku pa se borim za njen plasman. Serija je lepa i duhovita. Još nije gotova i mislim da će se veoma dopasti gledaocima.

U pozorištu ste “gospođa ministarka”, a u stvarnom životu gospođa ambasador. Živeli ste u Finskoj. Kako je živeti u Helsinkiju?

To je jedan lepo sređen grad, uopšte, lepo sređena zemlja. Sve je organizovano tako da građanima bude što udobnije i to se stalno unapređuje. Veoma su disciplinovani, što se vidi i u saobraćaju, koji je, po meni, “krvna slika” društva. Tamo je nemoguće da neko ne dođe na vreme. Na pozorištnu predstavu se dolazi 20 minuta ranije jer znaju koliko im je vremena potrebno da ostave kapute, preobuju se iz čizama u cipele i sednu na svoja mesta jer predstava počinje tačno na vreme.

Ono što je meni bilo strano to je što posle 21h nema nikoga na ulicama. Zbog klime i zbog toga ne bih mogla da živim u tom svetu i onda sam dolazila ovde u ovaj haos kog sam se zaželela. Bez obzira što nemamo more, mi smo mediteranci u odnosu na ljude sa severa.

Znači volite beogradsku vrevu i haos?

Volim Beograd i njegov duh, bez obzira što se jako promenio. Volela bih da vidim malo više raznovrsnosti i maštovitosti. I kada smo živeli mnogo skromnije, estetika je bila na mnogo višem nivou nego što je danas, i zbog toga mi je žao. 

Šta Ceca Bojković planira u narednom periodu?

Ne pravim planove. Kako padne, pa šta mi se svidi.