Diskretno smešten na samom kraju najromantičnijeg meseca u Beogradu, ako je verovati pesniku, nalazi se najvažniji hrišćanski praznik - Uskrs. I upravo su praznici prava prilika da prelistamo požutele novine i saznamo kako su Beograđani pre čitavog veka provodili ove najtužnije, ali i najsrećnije dane velikog praznika. 

Između nade i rata

Uskrs ili Vaskrs  je u prethodnih stotinjak godina nekoliko puta padao u poslednje dane aprila. Slučajno ili ne, to su bile godine velikih istorijskih dešavanja, pa se o životu u Beogradu i proslavi praznika malo ili nimalo može saznati.

Ali krenimo redom. Uskrs je 1913. godine padao 14/27. aprila. Srbija se u tom momentu nalazila u završnoj fazi Prvog balkanskog rata. Posle uspešnog oslobođenja Drača i Jedrena, u toku su bile borbe za oslobođenje drevnog grada Skadra. I zaista, na sam Veliki Četvrtak, gotovo simbolično, kroz širom otvorenu kapiju Skadra ušao je crnogorski prestolonaslednik Danilo Petrović i vratio ga u srpske ruke posle vekova okupacije. Zato i ne čudi što o spomenu proslave Usksra u Beogradu u novinama nema ni reči, sem standardne čestitke kralja. To su bili dani slavlja i nade, ne samo zbog vaskrsnuća Hrista, već i vaskrsnuća jednog naroda. O tome govori napis u "Politici":

"Prvi put posle pet stotina godina, danas u rano jutro, kad pred zatvorenim crkvenim vatima sveštenik objavi da je Hristos vaskrsao, zabrujaće zbona na svim crkvama u Srpstvu, iznad njiva, koje su do juče bile nepoorane i brežuljaka, koji su do juče bili sumorni. Uz jeku zvona na zadužbinama, u Staroj Srbiji i Maćedoniji, probudeće se umre svari i oživeće stara velika dela. Danas će vaskrsnuti srpska prošlost"

Beogradske priče

Zanimljivo je da isti, gotovo ustanički sentiment nalazimo i 28. aprila 1935. godine, kada se Beograd još jednom nalazio pred račvanjem, ali ovaj put političkim - izborima za Narodnu skupštinu. Uz senci izbora zakazanih za 5. maj, ipak, nalazimo i ponešto o prazničnom Beogradu. Tako u susret prazniku, novinar beleži priču o prodavačicama cveća koje nude beogradskim damama tog jutra ubrane ljubičice i ukrasne venčiće, ali piše i o skupoći na nekadašnjoj Jovanovoj pijaci. Priča stara koliko i sam Beograd.

Ali, nije baš sve bilo tako crno. "Politika" za drugi dan Uskrsa najavljuje i konjičku trku "Vladislav Ribnikar", koja je održana na Hipodromu kod Careve ćuprije. Za one, pak, spremne na kupovinu, tu je bio uskršnji popust fabrike cipela "Bata". Ipak, već tada se naslućivalo da vreme mira neće dugo potrajati, što i novinar Predrag Milojević najavljuje naslovom "Strah od rata koji je upropastio mir - Prikaz situacije međunarodnog mira koji liči na ratni izveštaj s fronta".

Upravo o sili koja porobljava Evropu najviše pišu novine u danima oko Uskrsa 1940. godine, koji opet pada 28. aprila. Ipak, očigledno je da Beograđani nisu gubili duha. U tekstu od 27. aprila 1940. godine u "Politici", nalazimo na najavu spektakla u izvođenju vrsnog akrobate Dragoljuba Aleksića, koji je za prvi i drugi dan Uskrsa zakazao ponavljanje svog hrabrog poduhvata - leta iznad Beograda držeći se samo zubima za šipku ispod aviona. Humani Aleksić nameravano je da sav prihod od ovog poduhvata prosledi u dobrotvorne svrhe društvu "Kosovka devojka". "Vreme" piše o najezdi uličnih svirača, te tako saznajemo da ste tih dana na ulici mogli da vidite sve - od dečaka sa cimbalom, preko mečki koje plešu uz lupanje bubnjeva i daira, do usamljenog majmuna sa harmonikom. I svi su oni stvarali "neopisivu buku i pometnju", zaključuje stari Beograđanin. 

Nostalgija za prošlim danima

Za kraj ostavljamo jednu pravu poslasticu. U pitanju je tekst iz "Vremena", 30. aprila 1924. godine koji, kada bi zanemarili godinu, opisuje i savremeni Beograd u danima o uskršnjim praznicima. Od oluje sa gradom koja je zadesila naselje do priče o pustim beogradskim ulicama:

"Ostali smo još uvek po malo Hrišćani, još uvek volimo misterije, možda i mrak srednjeg veka, kada se rado slikalo primitivnom kičicom uskrsnuće, hladni grobni kamenovi i rimski vojnici, volimo još uvek horove heruvima, još toga starog ima u nama. Ali ipak nema više onih Uskrsa, Uskrsa sa dudim hrišćanskim postom, sa bosiljkom, varžilom, domaćim radostima. Današnji Uskrs samo je sačuvao materijalni odblesak onog starog: dobru pečenicu, nešto proletnje svežine, malo odmora sa denjkom još vlažnih novina. I ništa više. Zacarila se neka pustoš po beogradskim ulicama, i ka da su oni mrtvi, teški, velikonedeljni dani prešli i na sami Hristov praznik.

Čitave dane i noći bili smo ostavljeni sami sebi. Bez distrakcija, jer se trista pedeset sedam muzika beogradskih lokala na jednom ućutalo, pet stotina glumaca i pevača sišlo sa pozornice, ono malo balerina bacilo u zapećak svoje trikoe i u mesto da nas razdragaju bahanskim pozama počele su da nam pričaju u kalimegdanskoj monotoniji svoja tužna putešestvija kroz život. Čak su i plakale. Svi su se uvukli u kuće, zanemarivši svakodnevne rabotničke poslove, i posmatrali iza poluspuštenih zavesa ono malo automobila i retkih prolaznika. Korzo je bio izumro. Njime su šetali samo oni koji trista pedeset i dva dana nisu tuda prošli. A na Veliki Petak u noći, oko starih plaštanica, u odsevu sveća, tiskala se gomila. Samo nekoliko starica imalo je iskrenu potrebu za tim mirom i razumeli veličinu momenta. Mladež se tiskala iz radoznalosti ili da se vidi po starom običaju sa korzoa. I nisu bile deplasirane reči starog prote u jednoj crkvi: - Jadna mladeži, zar ovde, u božjem hramu... Samo su Rusi, daleko od svoje Moskve, od zvona sa Kremlja kroz beogradske ulice nosili zapaljene voštanice i čekali Vaskrs, pevali, ljubili se i čuvali blede plamenove da se ne ugase.

Srećni su bili oni Beograđani koji su ugrabili, bilo voz, bilo lađu i videli opet svoje bele kućice, duboko negde u provinciji, slušali petlove, mirisali procvetali jorgovan, milovali čikinu decu i pričali o novim barovima beogradskim i skupoći na Velikoj Pijaci. Srećni su zaista bili i oni koji su odleteli ekspresom do Bakra, do jadranskih obala, glednuli okom na pučinu plavu, osmehnuli se praznično i široko i udahnuli topli zrak naše Rivijere.

Možda su samo oni u dušama osetili veliki praznik svakog proleća..."

 

Da li je i Vaša duša bila ispunjena praznikom?