Još i pre izlaska sunca, gotovo nečujno, nekada su mlekadžije, sve do pojave prvih supermarketa, našim sugrađanima zamenjivali prazne staklenim flašama ostavljene ispred vrata sa onim punim mleka. Podeljeni po krajevima Beograda, mlekadžije su ranom zorom snabdevale sugrađane mlekom, a kada ih zateknu budne, neretko su dobijali malo “preko” za džeparac, a zimi možda i toplu belu kafu da se ugreju. 

Ko su bile mlekadžije

Nije važno da li su poticali iz onih, takozvanih, dobrostojećih porodica tog doba ili pak onih skromnijih, bilo je popularno da mladi zarade 'svoj dinar'. Mlekadžije su zato uglavnom bili studenti. Svaki od njih je imao svoj reon i bio je zadužen da svako jutro snabdeva mlekom, sugrađane iz tog dela grada.

Svedoci tog vremena kažu da su ti mladi ljudi uvek delovali veoma raspoloženo i da je izgledalo da im ne pada teško taj ni malo lak posao. Rado su ga obavljali i leti i zimi. Napamet su znali broj svake zgrade i stana svojih mušterija, a vremenom su nekim porodicama postali i prijatelji.

 

Primopredaja mleka

Ceo proces je započinjao od kamiona, koji su iz mlekare dovozili svako jutro pasterizovano mleko u staklenim flašama i ostavljali na određenom mestu, naručenu količinu za taj deo grada. Spuštali su na trotoare velike metalne gajbe, ispunjene flašama punim mleka. Mlekadžije su sačekivali kamion, a potom stavljali te iste staklene litarske flaše u svoje mrežaste gajbe, dobro pričvršćene za tricikl i sa prvim zracima sunca krenuli u raspodelu.

Sve se obično dešavalo oko 5 ujutru, da bi se primopredaja završila do 6 ili pola 7, kako bi Beograđani imali sveže mleko pre polaska na posao. Mlekadžije bi ostavljale tricikl ispred zgrade koja je bila na redu za isporuku. Uzeli bi u ruke po par flaša, koliko su mogli da ponesu i onda trk u zgradu, pa dalje nastavljali trčeći uz stepenice. Stariji Beograđani pričaju da oni nikada nisu išli liftom da ne gube vreme, pa je ostala i do danas šala kada neko brzo ide: “Juri kao mlekadžija”.

Mleko su raznosili od stana do stana. Kako se radilo o ranim jutarnjim časovima, trudili su se da budu veoma tih i da zveckanjem staklenih flaša ne probude stanare. Oni koji su naručili mleko, ostavljali su ispred svojih stanova prazne oprane flaše, a mlekadžija bi stare zamenio novim flašama punim mleka. Potom bi se opet niz stepenice spustio do svog tricikla po novu turu. Većina je, kada za to dođe vreme, ostavljala uz prazne staklene flaše i novac za ovu uslugu i gotove se nije događalo da nestane nešto od to dvoje.

Svoje usluge, mlekadžije su naplaćivale mesečno, tako što su stanarima, naručiocima, davali da popune listić sa porudžbinom, odnosno koliko litara mleka žele za sledeći mesec. To je koštalo dinar po litru mleka dnevno, a čak su mogli i da zatraže da im donesu i dnevne novine.

Pravilo je bilo da je svaki mlekadžija imao 5% od loma flaša, što su oni koristi tako što, ako sve ostanu cele, počaste sebe litrom hladnog svežeg mleka, na kraju radnog vremena, a potom su sve prazne flaše vraćali baš na ono mesto, sa kojeg su ih tog jutra i uzeli.

 

Ukus starog vremena

Poverenje je nekada išlo dotle, da su neki stanari ostavljali mlekadžijama ključ da im, kada nisu tu, unesu mleko pravo u frižider, a na stolu ih je čekao bakšiš. Neki stariji usamljeni sugrađani, jedva su čekali da im stigne mleko. Njima su mlekadžije smele da pokucaju na vrata, znajući da su već budni i da ih, kada dođu teški zimski dani, čekaju ušuškani u vunenim pletenim ogrtačima, sa šoljom tople bele kafe i “čašicom razgovora”.

Izgled flaša koje su se punile mlekom Beograđani i danas pamte. Bile su staklene, litarske, a umesto poklopca bilo je parče aluminijumske folije. Na nekim flašama je bio odštampan lik malog nasmejanog dečaka, sa logom PKB-a. Ono što još više pamte, jeste ukus tog mleka koji, kako kažu ljudi koji ga se sećaju, u poređenju sa današnjim je neuporedivo lepši.

Naš čuveni pevač Đorđe Marjanović je i sam u mladosti nosio mleko, pa je tako u svojoj pesmi pod nazivom “Pesma raznosača mleka”opisao jedan mlekadžijski dan: 

 

*Naslovna fotografija: Digitalni arhiv Narodne biblioteke Srbije / Legat Branibora Develjkovića