Ukoliko živite u velikom gradu, gde je uskakanje u taksi sasvim normalno, nije tajna da taksisti i nemaju baš pozitivnu reputaciju. Sa oštrom konkurencijom i saobraćajnom gužvom u kojoj je većina vozača bezobzirna i bahata, možemo samo da pretpostavimo koliko je teško raditi ovaj posao. Veliki broj vozila i udruženja zbunjuje ljude, naročito turiste i zato moraju da vode računa o tome da ne sednu u „divljaka” i papreno plate vožnju. Iz ove perspektive deluje nam da je nekada ovaj posao bio mnogo jednostavniji.

Foto: Pinterest - Vreme u kome su automobili zamenili kočije

Prvi taksisti u Evropi i Beogradu

Prvi taksisti u Evropi pojavili su se krajem 17. veka u Francuskoj i Engleskoj, na čijim ulicama su vozili kočije koje su vukli konji. Prvi taksimetar izumeo je Vilhelm Brun 1891. godine, a prva radio stanica koja je omogućila komunikaciju sa taksi centralom i drugim vozačima je korišćena 1940. godine.

Beograd nije zaostajao za evropskim prestonicama. U posleratnim godinama, fijaker je sve ređe saobraćao beogradskim ulicama, dok je njegovo mesto zauzeo pravi auto-taksi. Iz godine u godinu, broj taksista se povećavao. Beogradski taksisti vozili su automobile raznih marki, a najviše su bili zastupljeni Bjuik, Ševrolet, Citroen, Dodž, Krajsler i Ford. Tadašnji taksisti morali su da izdvoje polovinu svoje bruto zarade za održavanje kola, benzin i porez. Table za automobile nabavljali su preko Saobraćajnog odeljenja uprave grada Beograda, a taksimetre su iznajmljivali od trgovca Bore Vučkovića. Kasnih tridesetih godina, skoro sve beogradske taksi stanice imale su telefone smeštene u specijalnim kutijama, naravno uz dozvolu vlasnika kuće na kojoj su bili postavljeni.

Foto: Pinterest - Beogradski taksisti u Francuskoj ulici dvadesetih godina 

Udruženje profesionalnih šofera

Ono što je važno napomenuti je da u Beogradu, još od 1922. godine, postoji Udruženje profesionalnih šofera, vlasnika auto-taksija. Iste godine, osnovan je i Penzioni fond. 1933. godine, ovo udruženje brojalo je 250 učlanjenih i 120 neučlanjenih članova. Naredne godine, Udruženje je donelo odluku o savezu udruženja taksista u Jugoslaviji, ali i Pravilnik o izboru, dužnostima i pravima poverenika, o redu i disciplini vozača kao i drugog pomoćnog osoblja na taksi stanicama. 1940. godine, udruženje je brojalo 650 članova. Po pravilniku, postojao je dokument kojim se potvrđuje da šofer može držati putnički automobil za opštu upotrebu koji je potpisivao tadašnji šef Uprave grada Beograda.

640Foto: oldtajmeri.rs - Ivan Majer, jedan od prvih profesionalnih šofera u Beogradu

Humanitarni fond

Udruženje auto-taksija za grad Beograd i Zemun imalo je svoj humanitarni fond. Članovi fonda bili su svi članovi udruženja, ali su članovi mogli biti i ostali zainteresovani građani. Ovaj fond je prvenstveno izdvajao novac za lekara. Pravo na pomoć fonda, članovi su sticali nakon godinu dana. Ukoliko bi se dogodilo da neki član umre, novac bi bio isplaćen njegovim naslednicima.

Kultura je uvek u modi

Udruženje taksista je imalo i svoj pravilnik koji se ne razlikuje mnogo od današnjeg. Od taksista se očekivalo da kola parkiraju po redu, da ne otimaju jedni drugima mušterije, da ne piju alkohol, da se uljudno ponašaju prema mušterijama, da održavaju čistoću na svom stajalištu i da voze putnike po odobrenoj tarifi.

Čini se da je i taksistima i onima koji se voze u taksiju nekada bilo lakše. Nije bilo mobilnih telefona, niti zakazivanja vožnje porukom, ali se tačno znalo gde stoje taksisti i koliko košta vožnja. O bahatim mušterijama da ne govorimo!