Vetrovi Oktobarske revolucije i Prvog svetskog rata doneli su u Beograd i jednu od najvećih hrišćanskih relikvija - ruku Svetog Jovana Preteče, koja je do tada bila u posedu ruske carske porodice Romanov. Posle ubistva Romanovih, relikvija započinje svoje putešestvije po Evropi. Marija Fjodorovna, majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja II, posle pogroma carske porodice, ruku donosi u London, a zatim u Dansku, gde je odlučeno da se svetinja preda na čuvanje kraljevskoj kući Karađorđevića, koja je bila u porodičnoj vezi sa Romanovima. U posed Aleksandra Karađorđevića dolazi početkom dvadesetih godina u pratnji Bagrationa Timurasa, štićenika i poverenika Marije Fjodorovne. Relikvija je prvobitno bila smeštena u kapeli Starog dvora, a zatim je po završetku novog na Dedinju, preneta tamo i čuvana u dvorskoj kapeli. 

Ruka svetitlja bila je, na neki način, i ruka vodilja ideje o sveslovenskom caru, koja je ponikla iz pokušaja da se se razreše razmirice preostalih članova porodice Romanov, i popuni upražnjeni ruski presto kandidatom izvan kuće Romanovih. Gest kraljice majke sa rukom Svetog Jovana, doživljen je kao znak da su Karađorđevići loza koja može doneti mir u razjedinjenu rusku aristokratiju i renesansu carske Rusije. 

Foto: Wikimedia Commons - Neki su kralja Aleksandara videli kao najpoželjnijeg kandidata za ruskog cara

Zbog sve veće pažnje koju su priče belogardijaca privlačile u evropskoj i svetskoj štampi, Beograd je bio primoran da zvanično izjavi da neće pomagati bilo kakvu akciju protiv tadašnjeg boljševičkog režima, naglašavajući da je uverena da samo jedna demokratska Rusija može biti napredna i jaka. Tom prilikom odbačene su i priče o pretenziji na rusku krunu, uz reči da "alarm sovjetske štampe o nekom stranom pohodu na Rusiju i čak o nekoj kandidaciji naše Krune za ruskog cara nema nikakve osnove".

Posle sloma Kraljevine i bega Karađorđevića 1941. godine, relikvija za koju se smatra da je ruka kojom je Sveti Jovan krstio Isusa Hrista u reci Jordan, preneta je u manastir Ostrog, a zatim u manastir na Cetinju, gde si i danas nalazi. Sveslovnenski car nikada nije izabran, a ruski presto je i dalje prazan. 

Foto: Wikimedia Commons/Yury Khristich - Ruski general Vrangler

Priča o Baronu Vrangleru

Baron Petar Nikolajevič Vrangler rođen je 27. avgusta 1878. godine u današnjoj Litvaniji. Njegov izbor da postane vojnik nije bio slučajan, jer je poticao iz porodice koja je služila dobrom delu evropskih monarhija i usput izrodila 7 feldmaršala, 18 generala i 2 admirala. Pa, ipak, njegov otac Nikolaj je želeo sasvim drugu sudbinu za svoju decu, tako da je prihvatio položaj direktora osiguravajućeg društva i mladu porodicu preselio u Rostov-na-Donu, gde će Petar odrasti okružen Kozacima. Pošto su bili vlasnici jednog rudnika zlata u Sibiru, Petru je bilo namenjeno da studira Rudarski institut u Sankt Peterburgu, koji i završava 1901. godine, te odlazi na odsluženje obaveznog vojnog roka, gde kao rod bira - konjicu. Ubrzo postaje i oficir, a posle odsluženja roka, vraća se u Sibir. Mir neće dugo trajati, te već 1904. godine izbija rat sa Japanom, u kome učestvuje kao dobrovoljac i postaje kozački kornet. Ovim se završava civilna karijera Vranglera, koji će se okrenuti vojsci u kojoj će započeti munjevitu karijeru. Kao pravodljubiv, ali naprasit i prek komandant, doguraće do čina general-majora, a Oktobarska revolucija ga zatiče na frontu u Rumuniji

Posle raspada carske armije, povlači se u svoju vikendicu na Krimu. Nedugo potom, boljševici ga hapse, ali uspeva da pobegne za Kijev gde uspostavlja saradnju sa vladom Pavla Skoropadskog, bivšeg ađutanta cara Nikolaja, koji pokušava da pod nemačkim patronatom formira nezavisnu Ukrajinu. O ovome piše i Mihail Bulgakov u svojoj knjizi "Bela garda". 

Foto: Wikimedia Commons - Belogardijci u Srbiji 1924. 

Vrangel brzo napušta Kijev i prelazi na jug Rusije, gde se stavlja na raspolaganje generalu Antonu Denjikinu. Ovde Crni Baron, kako su ga često zvali, staje na čelo Bele garde i vodi ih do najznačajnijih pobeda u krvavom građanskom ratu, uključujući zauzimanje Caricina (Volgograda) 1919, gde su pobeđene snage pod komandom budućeg sovjetskog vođe Josifa Staljina. Vrangel ulazi u sukob sa generalom Antonom Denjikinom, jer je smatrao da nakon uspeha kod Caricina treba raditi na spajanju sa vojskom admirala Kolčaka na severu, a ne jurišati na Moskvu, kako je odlučio Denjikin. Rezigniran zbog ovakve odluke, napušta Gardu i odlazi u Istanbul, ali samo dva meseca kasnije dobija poziv da se vrati, jer je Denjikinova "Moskovska direktiva" doživela krah. Bilo je međutim kasno, boljševičke snage su odnele prevlast. Na Krimu staje na čelo antiboljševičkih snaga, ali uprkos njegovom vođstvu anarhija uzima maha, i pod udarima boljševičke ofanzive 14. novembra 1920. godine povlači svoje trupe, ostavljajući im izbor: izgnanstvo ili okršaj sa crvenom armijom. 

Nakon sloma bele armije, preko Istanbula i Tunisa, Vrangel dolazi u Kraljevinu SHS, gde radi na objedinjavanju ruske bele emigracije. U Beograd stiže 1924. godine, gde formira Ruski opšte-vojni savez, a potom sedište prebacuje u Sremske Karlovce,  gde živi pod zaštitom Aleksandra Karađorđevića. 1927. godine baron Vrangel se seli u Brisel. Ovde živi samo deset meseci, gde u aprilu 1928. godine iznenada umire. Po verovanju njegove  porodice, to je bila posledica trovanja, iza koga je stajao boljševički agent. Poslednja želja barona Vrangela bila je da bude sahranjen u Srbiji. Želja mu je godinu dana nakon smrti ispunjena. U ruskoj crkvi Svete Trojice u Beogradu danas počivaju zemni ostaci Crnog Barona Bele armije. 

Foto: MPUS Beograd / Instagram - Primabalerina Kirsanova

Primabalerina Nina Kirsanova

Pored inženjera, naučnika, arhitekti i vojnika, Beograd je postao i utočište ruskih umetnika. Jedna od njih je bila Nina Kirsanova. Rođena u Moskvi na samom kraju 19. veka, baletom je počela da se bavi relativno kasno u 13. godini. Iako je konkurisala i prošla audiciju čuvenog Boljšoj teatra, na njihovoj sceni nikada nije nastupala, jer sa suprugom, operskim solistom Borisom Popovom, nedugo potom napušta Rusiju.

Preko Poljske dolazi u Srbiju 1923. godine. U Beogradu igra glavnu ulogu u baletima "Žizela", "Kopelija" i "Madam Baterflaj",  a 1927. godine Kirsanova dobija poziv za Pariz, gde se priključuje baletskoj trupi čuvene Ane Pavlovne. Posle smrti Pavlovne 1931. i uprkos svetskoj slavi, Kirsanova se posle nekoliko godina vraća u svoj voljeni Beograd, gde postaje šef, reditelj i koreograf baleta u Narodnom pozorištu. Poslednji put kao primabalerina nastupila je 1951. godine u "Labudovom jezeru". Umrla je 1989. godine, sahranjena je u Aleji zaslužnih građana, a jedna ulica na Zvezdari nosi danas ime Nine Kirsanove.

 

Danas, iz evidencije ruskog hrama Svete Trojice u Beogradu, koji su izgradili 1924. godine ruski emigranti uz pomoć vlade Srbije i nekoliko dobrotvora, vidi se da u Srbiji više nema nikog ko je rođen u carskoj Rusiji. U Srbiji žive njihovi potomci i jedan broj novopridošlih Rusa. Po saznanju Ruske ambasade u Beogradu, taj broj se kreće između 7 i 8 hiljada ljudi.