Proslavljeni glumac Aleksandar Srećković na sceni traje bezmalo tri decenije očaravajući svojim ulogama pozorišnu, ali i publiku kraj malih i velikih ekrana. Znamo ga kao opasnog i surovog Smuka iz filma „Balkanska međa“, strogog i pravičnog inspektora Marka Gvozdenovića iz serije „Istine i laži“, komandanta Če Geveru, pomalo zavidnog Radeta Pašića iz „Montevidea“... Od nedavno čuveni Kubura postao je predsednik Upravnog odbora Šahovskog kluba Crvena Zvezda.

Za 011info, Srećković govori o svom odrastanju, Vračaru, glumi kao pozivu i otkriva zašto je rešen da igru na 64 polja vrati na put stare slave.

Rođeni ste u Beogradu, ali ste, još kao beba, prešli da živite u Kraljevu sve do fakulteta. Ipak, u prestonicu, gde vam je živela rodbina, stalno ste stalno dolazili.

Beograd iz detinjstva pamtim po jednom velikom salonskom stanu gde mi je živela baba-tetka i po jednoj kućici na Banovom Brdu gde mi je živela baba i gde sam živeo kada dođem u Beograd. Takođe, to vreme mi je obeležio Zoološki vrt i ona velika panorama ispred njega na kojoj sam se stalno vozio.

Nedavno sam sa mlađim sinom išao do Zoo vrta i oduševilo me je što ta ista panorama i dalje stoji i radi.

Beograd tog vremena pamtim i po bioskopima koji, nažalost, više ne postoje. Ovo što postoji danas, to su samo surogati. Ono što je bio duh beogradskog bioskopa, to je nestalo. Išao sam najviše u Kozaru, 20. oktobar, Zvezdu i Jadran. Najviše sam voleo da preko puta 20. oktobra uzmem pljeskavicu. Tu si, od priloga, imao samo luk i tucanu papriku. To je bio pravi doživljaj za mene.

Sećam se i pozorišta „Puž“ gde sam kasnije igrao. To je bilo mesto gde su me stalno dovodili kako bi mi pokazali Beograd. To je bio i moj prvi susret sa Vračarom na kome sam se 1993. „zakucao“ i evo još uvek nisam otišao i neću dok sam u Beogradu jer, iako sam došljak, osećam se kao Vračarac. 

To su neka moja sećanja na Beograd pre nego što sam, iz Kraljeva, došao tu da živim 1991. godine, nakon što sam upisao Akademiju.

Kraljevo je u moje vreme bio jedan jako lep, urban, kulturan, rok grad sa užasno jakom industrijom. Prvi kafić, posle „Zlatnog papagaja“ je otvoren u Kraljevu i zvao se „Formula“. Ali, kada dođeš u Beograd kao klinac, ta količina grada me je uvek oduševljavala iako je tih osamdesetih prestonica bila manja nego li sada.

Zato mogu da razumem ljude koji dođu iz inostranstva i oduševljavaju se Beogradom. Beograd ume da impresionira. 

Taj deo grada se dosta promenio od onog vremena.

Pamtim Vračar koji je bio potpuno drugačiji nego li danas, a mogu samo da zamislim kako ga tek pamti recimo Goran Sultanović, moj veliki prijatelj koji je tu rođen. Sazonova ulica, Sokolska, Dubljanska... to su bile ulice sa puno svetla, drvoreda i malih uličnih kuća. Stalno je bila neka buka, a deca su jurila naokolo. Danas, to su uske ulice, kao dalmatinske. Sve su bez sunca jer su pune visokih zgrada, a o saobraćaju da ni ne pričam. 

Mislim da je propuštena prilika da se od Vračara napravi nešto što svi veliki gradovi imaju, a to su neka urbana mesta sa duhom starih vremena. I to je šteta.

Recimo Čubura je bila šljakersko-romsko-umetnički kraj. Tu u Čuburskom parku je bila neka centrala, a sada postoji i spomenik, Crnotravaca. Svi ti radnici vezani za građevinu, od preduzimača do zidara, armirača... svi su oni bili tu. Naravno, ceo taj deo Čubure dole ka južnom delu i ka Krstu ima i sada tih malih romskih naselja u kojima žive ozbiljni, urbani, gradski tipovi kao što je to bio Džej, koje obožavam. Znate kako procveta Čuburski park kada dođe lepo vreme i svi se sjure u njega. Stvarno predivno, kao da si na jugu Španije.

Ipak, toga je sve manje. Prosto se menja stanovništvo koje živi na Vračaru i nema nekih pokušaja da ovaj kraj grada zadrži makar malo tog svog starog duha koji je samo u nekim rudimentima ostao. Makar se meni to tako čini. Tako da ću i ja verovatno da pobegnem sa tog Vračara koji je mnogo učinio za mene.

Valjda tu utiču i godine. Dok sam odrastao u Kraljevu oko mene su bile planine, Goč, Stolovi, Kotlenik, Kopaonik koji je tu blizu, i proveo sam detinjstvo u planinarenju, skijanju, sa izviđačima. To me ponovo sada privlači – priroda, rad u prirodi koji jeste težak ako živite od njega. Međutim, ukoliko to nije slučaj, baviti se seoskim poslovima je pravo uživanje.

A, kako ocenjujete glumu kao posao?

Gluma je, pretpostavljam, najlepši hobi na svetu, ali jedan od najtežih poslova ako od nje živiš. S druge strane, naravno, to je i veliko zadovoljstvo. Po mom i ubeđenju svih kolega sa kojima pričam o tome, glumom ne možeš dugo da se baviš ako suštinski nemaš potrebu za njom jer je život od glume težak. Ovde po najmanje mislim na finansije, iako ni one, suprotno uobičajenom mišljenju, nisu baš neke.

Jako je teško raditi taj posao, zavisiti od drugih, živeti u neizvesnosti i sa mentalnim i emotivnim stresovima koje moraš da proživljavaš da bi mogao da se baviš glumom. Zato, ako nemaš suštinsku satisfakciju od tog posla koja će ti napraviti balans, onda ne možeš da se baviš glumom dugo.

Gluma traži da joj daš sve svoje snage i da opet ne znaš kakva će ti biti karijera. Uloženi rad, strast i trud nisu tu uvek recipročni rezultatu. 

Mnogo je bilo ljudi, čak talentovanih, kojima to nije suštinski značilo i zato nisu mogli da izdrže.

Završili ste gimnaziju, prirodno-matematički smer, kao i srednju muzičku školu za violončelo. Čini se da je nauka bila logičan put za dalje. Šta je prevagnulo da se ipak odlučite za glumu?

Pretpostavljam da je u pitanju bio neki egzibicionizam. Muziku sam voleo i volim je i danas. Pružila mi je mnogo više nego što sam joj ja dao. Čak se razmišljam da ponovo kupim violončelo koji 30 godina nisam uzeo u ruke i da počnem ponovo da vežbam.

Srednju muzičku sam završio vanredno i imao sam poziv da, sa koleginicom sa klase, pređem u Ćupriju u školu za muzičke talente. Ona je pristala i danas je vrhunski muzičar u filharmoniji. Ja, na svu sreću, nisam otišao. Majka mi je rekla: „To što ti vežbaš dva puta nedeljno - zaboravi“.

Ipak, preko muzike sam ušao i amaterski u pozorište, a i prvi put sam baš preko nje profesionalno stao na scenu u Ateljeu 212 u komadu „Knjeginja od Foli Beržera“. Tu sam „uskočio“ u bend koji je postojao u prestavi.

I tokom karijere sam se bavio muzikom, uglavnom pevanjem, mada sam par godina svirao kontrabas sa kolegama u kabareu „Putuj Evropo“ gde su bili Goran Sultanović, Nebojša Ljubišić, Nenad Ćirić, Erol Kadić, kao pridruženi član, i ja.

S druge strane, nauka nije bila ni među prvih pet stvari koje su me zanimale. Voleo sam biologiju i zato sam upisao prirodno-matematički smer i matematika mi nije loše išla. Ipak, nisam imao ni strasti ni ambicija prema njoj, za razliku od mog starijeg sina kome su brojevi pasija od četvrte godine. 

U filmu „Zajedno“ ste igrali upravo sa svojim sinom. 

Da. To je bio moj producentski izlet. Moj sin se ni pre ni posle toga nikada nije bavio glumom, međutim pokazao se kao vrlo talentovan za rad. Ali, se vrlo svesno zahvalio, i rekao da ide na neke ozbiljnije stvari i sada je već ozbiljan programer. Završio je Matematičku gimnaziju i Elektrotehnički fakultet.

Iskreno mu se divim jer je pronašao svoju strast i išao ka njoj iz sve snage. 

Na sceni ste skoro tri decenije bez nekih većih pauza. Koliko je to značajno za vas kao glumca?

Prva premijera u karijeri bila mi je „Maska“ Miloša Crnjanskog u Narodnom pozorištu.

Predstavu je režirao Nikita Milivojević sa Verom Čukić u glavnoj ulozi, a tu je bio i Dugi, moj zemljak koji me je, kao stariji kolega, spremao za prijemni. A prvu seriju „Pad dinastije Obrenović“ sam snimao nekih godinu dana kasnije. Tako je počelo, a zatim sam imao sreće da sam stalno nešto radio, što ovde što u Hrvatskoj, Bosni, Rusiji, Ukrajini.

Moji profesori su isticali nešto što sa godinama shvatiš da je istina, da je u glumi jedini pravi uspeh trajanje u poslu konstantan rad. 

Gluma nije baš kao vožnja bicikla. Zaboravi se vremenom. Da bi mogao da pružiš svoj emotivni i intelektualni deo, zanatski deo mora da bude u full spremi, a upravo se on lako gubi, pogotovu u teatru. Zato su glas i telo aparat koji mora stalno da radi. 

Ono što krasi vašu karijeru je veoma široka lepeza različitih uloga, a svakom liku pristupate na neki drugačiji način.

To mi je uvek bio cilj i nešto što mi je, pre svega, bilo zanimljivo. Čak sam odbijao uloge kada dobijem nešto što je slično onome što sam već odigrao jer mi je to dosadno. Meni je gluma zanimljiva i dan danas i ludo se zabavljam kada glumim i zanimljivo mi je da uvek probam nešto novo ili da nešto uradim na drugačiji način.

Naravno, uvek postoji neka emotivna, mentalna crta koja je slična, ali se trudim da je krajnje minimalizujem. Volim da korisnim glasovne i telesne transformacije. Zato, kada hodam ulicama, posmatram ljude i pokušavam da shvatim zašto neko hoda ovako ili onako, da li ga boli kuk ili leđa, da li su mu kukovi ispred ili iza kolena... Sve to gledam i onda mi se dešava da se setim tako nekog detalja kada mi je potrebno za ulogu.

S druge strane, gledam predstave i filmove. Često nađem paralelu, ne sa celom ulogom, već sa jednom grimasom, jednim kadrom i nađem tu ono što mi je potrebno za ono što radim.

Naravno, postoje glumci koji su stalno u nekom svom stilu. To ne znači da nisu dobri ili da ne rade dobro ulogu, već samo to da imaju drugi princip. Oni navuku ulogu na sebe, a ja ulazim u ulogu. To su dva principa koja su ravnopravna, samo je pitanje kome šta više leži.

Gde se, da tako kažemo, odvija taj proces ulaska u ulogu? Da li je to tokom proba, čitanja scenarija ili nešto treće?

Kod mene proces dolaska do uloge, naročito kada se radi o pozorištu, je pomalo specifičan. Naime, uvek idem pešice do pozorišta na probu i nazad. Za to vreme najviše, zapravo, dobijam. Hodam, isprobavam telo, najbitnije rečenice za lik. Potrebna mi je kilometraža i ne mogu da sedim radim na ulozi. Naravno, proba mi pruža mogućnost da isprobam ono što sam zamislio, da li mi nešto beži, kako se uklapa sve i da onda o svemu promislim hodajući nazad do kuće.

Često mi se dešava da me sretnu kolege i kažu: „E, nisam hteo da ti se javim na ulici, video sam da radiš“. Jer ja idem ulicom, pričam naglas, krivim se, neki put i viknem. Zato razumem zašto ljudi, ponekad, misle da mi nismo normalni. 

Da li se dešava da vam se lik koji igrate umeša u stvaran život?

Dešavalo se. Če Gevaru kada sam radio u Ateljeu, tu mi se dosta dešavalo jer sam tada radio istorijsku ličnost koju svi znaju i trudio sam se da, kroz moju interpretaciju, lik što više liči na stvarnu osobu.

Tako se dogodilo da na noć premijere dobijem asmatični napad, iako nemam astmu. Ali, Če Gevara je imao astmu. I u samoj predstavi, u najvećem emotivnom naponu, moj lik doživljava pred asmatični napad.

E sad, na probama, čak ni posle generalne, mi se nije dešavalo da dobijem asmatični napad. Odlazio sam sa njih malo uzdrman, ali je sve bilo uredu. Međutim, posle premijere, dođem kući i, odjednom, ne mogu da dišem. Potpuno mi se zatvorila pluća. Srećom, komšija je imao pumpicu pa sam zahvaljujući njoj uspeo da prodišem ponovo.

Takođe, kada smo snimali „Balkansku među“ dešavalo mi se da mi je potrebno, posle najtežih scena, da moram malo da se sklonim. Prosto, za tu ulogu sam morao da probudim ono najdivljačkije u sebi što imam, da bi sve bilo kako treba. Onda je potrebno da to i vratiš nekako u sebe. E sad, to vraćanje je čak i teži proces od buđenja emocija. Nažalost, čak i u školi se mnogo manje bavimo time šta posle, nakon što probudiš određene emocije. I onda može da potraje dan, dva neko raspoloženje i misli koje nisu karakteristične za tebe.

Upravo zato je bife od velikog značaja za glumce. Nažalost, sada je toga neuporedivo manje nego li ranije i bifei nisu ono što su onda bili.

Nekada je bilo nezamislivo da posle predstave ideš pravo kući. Pamtim taj starije Atelje 212 i njegov bife koji je ostao legenda. To je bitno za glumce da bi izdušili onaj ostatak predstave i lika, pogotovu kada izlaziš iz dramske predstave. Kroz tu priču sa kolegama i laganim prelazom u civilne razgovore, glumac se vrati u neku normalu. To je važan proces koji nije legalno priznat i mislim da će se, vremenom, pokazati posledice izumiranja bifea. Glumcu je neophodno da se niveliše kako bi svake noći, cele svoje karijere, mogao da prelazi iz jednog u drugi lik. Ako se taj pritisak nagomilava, duboko sam uveren, posledice mogu biti veoma loše. 

Pozorišni bife nije legenda zato što su glumci pijanci, već zato što je to polje ispuštanja pritiska i zato je u njima uvek bilo ludo zabavno. Tu je uvek podignuta energija i sve je puno radosti jer svi dolaze posle predstave koja je polje povišenog energetskog stanja.

Baš u tom bifeu Ateljea 212 pokupili ste mnogo toga od starijih kolega, pa i naučili od Dragana Nikolića kako se lome čaše u kafani.

Gaga je bio jedan car koji je, nas klince, primio punog srca, šalio se na naš, ali i na svoj račun. I ne samo on, već sve starije kolege su nas posmatrali kao iste sebi, samo sa 30 godina života, iskustva i znanja manje.

Tada se tu znao red. Znalo se mesto gde mi, kao studenti, ne možemo da sednemo. Ta hijererhija je postojala, a svaki nivo je bio više nego zaslužen.

Važilo je pravilo da, ako hoćeš da pevaš – pevaj, ispričaj nešto ako imaš šta, a ako ne, onda sedi i slušaj, to ti je najvažnije. I stvarno smo slušali. 

I da, učio me je Gaga kako se lome čaše, a da ne povrediš nikoga i da sve izgleda šmekerski.

Hoćete li svojoj deci preneti tu veštinu?

Ja volim tu kulturologiju kafane i bifea iako sam u njih ušao relativno kasno, tek kao odrastao. Mislim da u kafanu treba da se uđe kao zreo čovek jer i ona ima svojih mreža po ćoškovima gde možeš da se sapleteš i da te pojedu pauci.

Međutim, moj stariji sin nema taj afinitet iako je mnogo svog detinjstva proveo u Sremskoj Mitrovici sa dedom koji je bio baš boemčina. Videćem sa mlađim kako će biti. Voleo bih da, kao mator, bar sa jednim sinom mogu da odem u kafanu ko čovek.

Od nedavno ste postali predsednik Upravnog odbora Šahovskog kluba Crvena Zvezda i radite na sprovođenju veoma ambicioznih planova. Kako je glumac ušao u šahovske vode?

Moj sin je dosta dobar šahista i, kao mlađi, se dosta takmičio. S druge strane ja sam krajnji amater u šahu, ali sam, pre svega, Zvezdaš i zato sam prihvatio tu poziciju. S druge strane, mogu i ja jednom u životu da imam neku funkciju :) Ovo mi je prva i verovatno poslednja.

Šah je, pre nekoliko godina, u školama vraćen na nivo neke rekreacije i čak nije više ni izborni predmet. Gledajući svoje dete i šta je njemu šah dao u odrastanju i formiranju njegove ličnosti, smatram da je to jedna od najvažnijih aktivnosti. Pogotovu danas kada su deca previše vezana za nesocijalne aktivnosti, internet i ekrane i kada se njihov fokus razmišljanja užasno smanjuje. Sve se svodi na dimenzije ekrana jer su tako konstantno usmereni i mozak im postaje sporiji, a neuroni se ne razvijaju.

Šah je nešto što, i u današnje vreme te smanjene aktivnosti, je snažna vežba za razvijanje mozga. To je najbolja teretana za mozak i za karakter čoveka, kao i za logičko-strateško razmišljanje, razvijanje viteštva, borbenosti i snage da se iz poraza nauči, stane na noge i nastavi dalje.

Mislim da je to danas od velikog značaja s obzirom da depresija postaje jedna od najvećih bolesti zapadne civilizacije. Šah je strašno dobra borba protiv depresije, a svi znamo kako se ona može završiti i koliko destruktivno deluje na čoveka.

Šah te uči da postoje padovi, nauk iz padova, ustajanje i nastavak borbe. I to te uči za stolom, bez krvi, samo snagom tvog mozga.

S druge strane, i šahisti moraju da budu u dobroj fizičkoj formi. Prvo, mozak troši najviše kalorija od svih organa u ljudskom telu. Drugo, šahista mora da sedi satima na turniru usmeravajući energiju ka mozgu. Ako te tu zabole leđa posle pola sata, nema ništa od ozbiljnog šaha. Zato šahisti moraju biti snažni i mentalno i fizički.

U Zvezdu sam, pre svega, došao kako bih pomogao da se šah vrati među našu decu i veliki sam pobornik da šah uđe u škole, makar na nivou izbornog predmeta. Verujem da bi to podiglo intelektualni, ali i etički nivo generacija koje bi tako odrastale.

Sada se sve želi brzo, lako, bez ikakvog obzira prema etičkim i moralnim normama koje moraju da se prekrše da bi se do toga došlo. Šah je sve suprotno od toga i zato će biti teško da ostvarimo zacrtano. Ali, to što je teško, ne znači da ne treba da se borimo. Ambicije i volje nam ne nedostaje. Što bi rekao Sirano de Beržerak: „Bez nade u pobedu najslađe se bije“.

Šahovski klub Crvena Zvezda ima bogatu istoriju, ali i nove genijalce, a ove godine navršava se 75. godišnjica postojanja.

Ovo je klub gde su igrali Gligorić, Ljubojević, Ivkov... i sada su ovde velemajstori Đurić, Abramović, Govedarica, Velišković, Vujašić... Međutim, u klubu je i mali Luka Ristić koji je, pre par meseci, na državnom turniru uzeo normu za FIDA majstora iako ima samo 13 godina.

Zvezda je klub koji ima dobre potencijale. Ženska ekipa nam je u prvoj ligi, a radimo i na podmlađivanju ekipe tako da i muška ekipa naredne godine uđe u prvu ligu.

S druge strane, sada nam je 75. godišnjica Šahovskog kluba koji je jedan od osnivača celog sportskog društva Crvena Zvezda. Međutim, zbog Korone ništa od onoga što smo planirali kao proslavu i promociju kluba i jubileja, nismo uspeli da uradimo. Planirali smo prijateljski revijalni meč sa Zenitom, a trebalo je i da se pobratimimo sa Spartakom iz Moskve. Bio je plan i da pravimo veliki humanitarni egzibicioni turnir gde bi igrali naši poznati Zvezdaši, bilo bi tu Viktor Savić, Aca Radojičić, Vuk Kostić... kako bi zajedno svi vratili šah u misli šire populacije.

Crvena Zvezda je čestit klub koji se svojim silama i svojim snagama bori da se održi i raste. Ono što je važno je da smo izašli iz dugova. Portal 011info nam je puno pomogao, kao i „Kafana“ iz Njujorka koju vodi Vlada Ocokoljić, veliki prijatelj kluba. Taj poslovni deo je jako važan kako bi smo mogli da dovodimo nove igrače i zadržimo nivo kakav moramo da imamo kako bi postizali dobre rezultate.

Koji su Kuburini planovi za dalje? 

Vračar mi danas već nije više mesto za život i planiram da se za nekih 7-8 godina preselim u neku okolinu grada.

Pored toga, u januaru radim jednu seriju u Banjaluci. Takođe, dve sezone nisam radio u pozorištu, a ova je propala zbog pandemije. Kada će pozorište početi ponovo da radi normalno, ne znam, ali mi nedostaje jer sam nekoliko godina bio konstantno u snimanjima.

Ne pokušavam da pravim neke posebne planove. Više sam posvećen tome da organizujem svoj život tako da bude što je moguće manje stresan, pravim kobasice, treniram, igram se sa sinom, a počeo sam i da učim da jašem.