Šampionka Evrope sa odbojkaškom reprezentacijom Srbije, skromna, prijatna i sa večnim osmehom na licu koji širi na sve oko sebe - Ana Bjelica. ”Mala” iz sportske porodice sa Zvezdare koja Beograd nosi u duši, doktorand na Bankarskoj akademiji i sjajna drugarica koja je prijatelje iz inostranstva zarazila srpskom kuhinjom za 011info kaže da niko nema što Beograd imade i obećava da će doneti zlato sa sledećeg svetskog prvenstva u Japanu. 

Ana je odrasla uz brata Milka, košarkaša prvotimca Crvene zvezde i sestru Milku, bivšu košarkašicu, danas sportskog menadžera. Uz njihovu i podršku roditelja, posle Poljske, Turske i Brazila, na svoje veliko zadovoljstvo, vratila se u Zvezdu.

Povratak ne znači samo povratak u klub već i povratak u Beograd. Šta ti je najviše nedostajalo dok nisi živela u Beogradu?

Meni najviše nedostaje sam Beograd. Ja sam beogradsko dete, rođena sam ovde i Beograd je moj najdraži i najlepši grad i nikada ne bih trajno živela negde drugde. U Beogradu se osećam prijatno, osećam se domaćinski, idem gde hoću, ima svačega: ako želiš da odmaraš, da se zabavljaš, izlaziš… Beograd je za mene nešto predivno. Živim na Zvezdari i to je moj kraj. Najviše vremena provodim u starom gradu, a preko mostova slabo idem. Na Novom Beogradu nekako ne mogu da se snađem. I kad su me pitali gde ćeš živeti, bez trunke premišljanja sam rekla ili Vračar ili Zvezdara. Za mene su to dva najlepša kraja u gradu. Milko mi sad živi na Bulevaru, Milka je, takođe, na Zvezdari, tako da smo svi tu i to je nešto što me čini posebno srećnom.

Dakle Zvezdara zauzima posebno mesto u tvom srcu. Šta ti je najdraže u ovom kraju?

Najlepše mi je da prošetam krajem i da popijem kafu. Prošetam Bulevarom kralja Aleksandra i sednem u kafić. Volim da odem na ručak na reku, volim da odem na Vračar. Tamo ima koliko god hoćete mesta na koja možete da izađete, i to mi je nešto najlepše. Ne volim uveče da izlazim, ali volim da uživam sa društvom na nekoj večeri. Novi Beograd mi je nekako više ’biznis’ deo grada i ti blokovi, uopšte se tu ne snalazim. Na Zvezdari su male uličice, nema mnogo restorana i kafića, imaš svoj neki mir. Ja volim da prošetam krajem, da odem na trčanje i sa Milkom u Zvezdarsku šumu, i za mene je to nezamenljivo. Taj mir koji imam u kraju. Ne mogu da kažem da ne volim centar grada, ali kada dođem posle dugog puta meni najviše odgovara Zvezdara pogotovo što mi je tamo društvo i svuda mogu peške i to je ono što za mene predstavlja najveću prednost Beograda. 

U klupskoj karijeri si menjala kontinente, i poslednji klub je bio u Brazilu, u Sao Paolu. Kakvo ti je iskustvo u poređenju sa Beogradom?

U Brazilu sam imala osećaj kao da sam bila kod kuće. To je jedini klub u kojem sam igrala, a da nisam želela što pre da se vratim kući. Nisam imala onaj osećaj kad imam na primer sedam dana slobodno da odmah idem za Beograd. Obilazila sam Brazil i bilo mi je jedno predivno iskustvo. Sao Paolo je stvarno predivan grad za sve. Ima i prirode, i restorana i kafića, ljudi su opušteni, sve može, vole da ti pruže pažnju, da ti pokažu grad. Vodili su me i na okean za vreme Karnevala i moje mišljenje je da je Brazil jedna od zemalja u kojoj bih bez problema, mogla da provedem i mnogo više vremena. Ali opet Beograd... taj neki stres koji postoji u Beogradu mi je nekako nedostajao. Oni su jako otvoreni sve je normalno po svakom pitanju. Opet, kod nas u Srbiji smo mi malo zatvoreniji, a meni to nekako više odgovara. Oni su previše opušteni. Kad izgubiš utakmicu, kod njih nema veze, nema sastanka posle utakmice. Kako nema sastanka, kako nema veze?! Ali baš zbog toga je klub i igrao finale posle dosta godina. Jeste bilo jedno prelepo iskustvo, ali i dalje tvrdim da je Beograd najlepše mesto za život.

Kakvo je iskustvo bilo igrati u zemlji u kojoj je odbojka, posle fudbala najpopularniji sport?

Ja sam u Brazil došla u nikad gorem stanju. Ispala sam iz reprezentacije pred same Olimpijske igre i bila sam depresivna. Nisam trenirala dva meseca jer mi je bilo teško i nisam želela uopšte da treniram. Otišla sam tamo sa pet kilograma manje, totalno nespremna. Treneru sam rekla da, ukoliko se on slaže sa tim, ja uvek mogu da se vratim kući jer je zaista bilo neprofesijonalno sa moje strane da se tako pojavim. Ipak, on mi je izašao u susret i ja sam se za šest nedelja vratila u formu i imali smo zaista odličan odnos.

Jesi li progovorila portugalski?

Kada sam došla tamo nisam znala ni reč. Tijana Malešević mi je pomagala jer ona govori španski pa mi je često prevodila, ali je komunikacija bila veoma teška, a oni niti znaju, niti žele za govore engleski. Sa trenerom sam se sporazumevala pantomimom, što je često bilo komično. Posle, kada sam naučila portugalski, sve je bilo daleko lakše. 

Često putuješ. Imaš li neki ritual kada se posle određenog vremena vratiš u Beograd?

U reprezentaciji stalno pričamo o tome, „kada dođem moram to i to da uradim“. Obavezno, posle viđanja sa porodicom, idem sa društvom na ručak, a kada je leto onda idem na Adu. Da prošetam Adom, da sednem tamo u neki kafić i da provedem ceo dan tamo. To me baš opušta. Ranije nisam uopšte išla na „25. maj“, a sada u poslednje vreme sam često tamo. Nema mnogo ljudi i možeš da se posvetiš sebi, da gledaš u reku, da se opustiš skroz i ne razmišljaš ni o čemu. 

Ti pripadaš takozvanim „milenijalcima“. Koliko misliš da se Beograd za ovih dvadesetak godina promenio?

Po mom mišljenju Beograd i mesta koja ja posećujem se nisu promenili ni malo. Ni ljudi, ni sam Beograd. Ok, napredovao je u smislu infrastrukture i nekih stvari koje su izgrađene, ali duša Beograda je ostala ista. Za mene je Beograd jedan od lepših gradova u smislu da možeš da ideš bilo gde, da ima svega: i da se odmoriš i da se umoriš. Jedino što se promenilo mislim da su veće gužve. Pogotovo nedavno dok su istovremeno radili Slaviju, Ruzveltovu, Bulevar oslobođenja... To je jedino što mi je smetalo jer sam sate provodila u kolima, ali s obzirom da sam živela u Istanbulu gde se zadržiš ceo dan u gužvi, nije bilo toliko strašno.

Kada razgovaraš sa prijateljima strancima, kada se dvoume da li da dođu u Beograd, šta je to što je argument koji ih na kraju privuče, odnosno, šta je prvi komentar kada se vrate kući posle posete Beogradu?

Domaća hrana, devojke i izlazak. To je ono što svima ostane u pamćenju i što svi potenciraju kada treba da dođu ponovo. Uvek je „da me upoznaš sa drugaricama“ i „da nas vodiš kod tebe na domaću hranu“. To je ono što ih najviše oduševi, mada mislim da je domaća hrana zapravo i prvi motivator. Sve su probali kod nas. Vi ne možete da zamislite, šta god da im je moja mama servirala sve su pojeli i tražili još.

Šta mama najbolje kuva?

Kada sam igrala u inostranstvu mama je, uvek kada bi dolazila, donosila pun kofer hrane. Dok sam igrala u Poljskoj stalno je donosila burek za kojim su Poljakinje poludele. Kada sam igrala u Brazilu, pošto je to dosta dalek put za mamu, ona nije dolazila ali je po Milki poslala brdo hrane. Pravi najbolju pogaču na svetu, poslala je pitu i dosta drugih stvari. Brazilke su se zaljubile u pite. Pogotovo Tandara Alveš Kaišeta. Mama sve najbolje kuva! Najviše volim kad smo svi tu jer onda najviše kuva. Pogotovo kad je Milko tu. Kad on dolazi onda je uvek gozba.

Zanimljivo da je tako jer deluje da si ti, pošto si najmlađa, zapravo mezimica?

Pa jeste tako. Ja sam najmlađa i najviše vremena sam provela sa Milkom jer je Milka već otišla u inostranstvo i on me je mazio i pazio kao niko. Moji roditelji nisu imali nikakvu obavezu jer me on vodio svuda tako da je i njima bilo lakše. Sa njim sam stalno provodila vreme, verovatno ste mogli da pročitate i da kad sam bila mala bih mu se uvek ’nakačila’ i stalno sam mu bila teret, ali neki lep teret s obzirom da se nije bunio. Išao je u vrtić po mene i vraćao me iz osnovne škole. Stvarno od malih nogu imamo blizak odnos i takav odnos imamo i dan danas.

I sestra i brat imaju odlične košarkaške karijere. Iako se košarka i odbojka prilično razlikuju, s obzirom da su oba ekipna sporta, koliko ti znače njihovi saveti ili kritike?

Mi smo sportski vaspitani i imamo iste poglede na sport. Oni se meni nisu nikada mešali u tehniku, kako treba da udarim loptu ili slično jer se stvarno ne razumeju u odbojku. Ali ono što je meni najbitnije jeste to što mi oni pružaju podršku, kao u momentu kada nisam imala klub, kada sam odlučivala gde ću i šta ću. To je ono gde su mi oni najbitniji. Naš dogovor i razgovor nikada nije otišao u nekom pravcu da dođe do nesuglasica jer prihvatam njihov savet i kritiku na najbolji mogući način. To je nešto što nas krasi i što meni najviše pomaže.

Osim što se konačno proslavili Novu godinu zajedno, imate li neku porodičnu tradiciju kada ste svi u Beogradu?

Porodični ručak kod mame i pokloni! Obavezno moraju da budu pokloni pod jelkom za Novu godinu i dan danas. I ovaj put me Milko zvao da dođem i znala sam da je zbog poklona, ali sam se pravila luda.

Čuli smo da te često viđaju na pijaci sa mamom.

Mama uvek ide peške do Đerma, koji nam je najbliži ili na Kalenić pijacu. Baš smo neki dan išle zajedno sa njenom najboljom prijateljicom koja živi na Bulevaru. To je meni nezamenljivo iskustvo. Kad sam ovde, provodim vreme sa prijateljima, ali i sa roditeljima, pogotovo što znam koliko to njima znači jer mi često nismo u Beogradu. I meni to znači i volim kada vidim da su oni srećni i zadovoljni. Mislim da je to i jedan od razloga što su insistirali da sada ostanem u Zvezdi. Ja sam namlađe dete i dosta sam osetljiva jer su me razmazili. Ovako smo svi lepo na okupu tako da je prelepo.

Pomenula si nekoliko puta da si razmažena. Ipak, sudeći po naporima koje ulažeš i disciplini koju poseduješ, reklo bi se da to zapravo nije istina?

Nema problem da kažem da sam razmažena jer sam u nekoj meri razmažena na dobar način - da se ja lepo osećam, a da opet ne ugrožavam nikoga. Na terenu sam potpuno drugačija i na treningu sam veliki radnik tako da nemam problema sa tim. Razmazili su me brat i sestra, ali su mama i tata insistirali da idem redovno u školu, morala sam da budem odlična u srednjoj školi, morala sam da završim fakultet i master. Njihova reč je za mene bila zakon, šta god da su hteli. Dali su mi izbor da upišem Treću beogradsku gimnaziju ili Drugu ekonomsku. Imala sam 99 poena iz osnovne škole, što je značilo da gimnazija otpada i upisala sam ekonomsku. Bila sam veoma dobar đak, izlazili su mi u susret jer sam bila jedini sportista, posle sam završila Bankarsku akademiju gde sam zavrišila i master. Sad sam upisala doktorske studije, kad sam već u Beogradu, da mogu da se posvetim tome.

Planiraš li da se time baviš posle odbojkaške karijere?

Da. Mislim da imam zdrav odnos sa profesorima na fakultetu. I trudim se da dolazim na što više predavanja u zavisnosti od obaveza i da učim da bih znala, a ne samo da položim ispit. Volela bih da se posle odbojke bavim finansijama jer je to nešto što me zanima.

Prve sportske korake napravila si na košarkaškom terernu, prateći sestru i brata. Ipak, na zadovoljstvo svih, završila si u odbojci. Kako je došlo do tog prelaza?

Mi smo iza zgrade imali košarkaški teren i ja sam prvo, stvarno, počela da igram košarku. S obzirom na to da sam najmlađa, svakog jutra bratu ili sestri sam vraćala lopte na terenu dok su trenirali. Dolazili su Milkovi drugari, igrali su svakog dana basket i ja sam uvek tu bila, gledala, pratila ih. Svi u kući smo zaljubljenici u košarku. Od malih nogu sam gledala Stojakovića, Bodirogu... Za mene su to bile najveće zvezde, a i dalje su to. Mislim da sam imala dve ili tri godine kada me je tata stavio na ramena i odveo na doček košarkaša. Tada, naravno, nisam imala pojma o čemu se radi, ali je za mene doček bila najveća stvar. Ipak, spletom okolnosti, u vreme kada sam ja krenula u školu ženska košarka nije bila previše popularna. Bilo je možda nas tri ili četiri koje smo htele da treniramo i to nije bilo to. S druge strane, odbojku je dosta devojčica treniralo. Majka moje drugarice tako je došla kod nas i predložila mojim roditeljima da nas dve, s obzirom da smo bile visoke, krenemo na odbojku. Najbliži nam je bio Obilić i tako je sve počelo.

Podrška košarkaške porodice, pretpostavljamo, nije izostala?

Naravno, svi su bili uz mene. Moj tata je nekako to najviše voleo jer su me bili malo razmazili. Roditelji su videli da bih se karakterom dobro snašla u odbojci i stvarno to je bio najbolji potez. I pored toga, ja i dan danas najviše pratim košarku jer mi je to, posle odbojke, nekako i najveća ljubav.

Ti si, kako mnogi kažu, „Zvezdino dete“ jer kada pogledamo tvoju biografiju u Crvenoj zvezdi si igrala od 2008. do 2013. godine, ali si u klub, zapravo, došla mnogo pre toga.

Počela sam u kadetkinjama Zvezde, to jest, u prvoj godini kadetkinja sam iz Poštara prešla u Zvezdu. To je bio moj najbolji potez u karijeri. Radila sam sa Banetom Gajićem, pa sam posle dve godine prebačena u prvi tim koji je vodio Ranko Pavličević sa kojim sam trenirala dugo. Možda je to i najlepši period moje karijere. Provela sam puno vremena u Zvezdi, bila sam i kapiten i ostavila neki trag jer smo osvojili i titule i kupove. Čak smo u Kupu CEV, na evropskoj sceni osvojili drugo mesto. To je stvarno jedna prelepa priča za početak karijere.

Posle igranja u Hemiku iz Polica u Poljskoj, turskom Beledijesporu iz Salihlija i brazilskog Volei Osaska, spletom okolnosti si se ponovo vratila u Zvezdu?

Igrom slučaja mi je propao neki angažman u Kini koji sam čekala celo leto. Odlazak u Kinu je trebalo da bude siguran potez s obzirom da je finansijka ponuda bila veoma dobra. Razmišljala sam da, ako sam već igrala u Brazilu, mogla bih i da zaigram četiri meseca u Kini i zaradim neku poveću sumu. Igrom slučaja nisam otišla u Kinu jer oni nisu odobrili budžet za mene, tako da sam u dogovoru sa porodicom i, naravno, sa upravom Zvezde, odlučila da ostanem ovde i pomognem koliko mogu, a i oni meni, naravno. Sigurna sam da sam napravila pravi potez jer sam u timu sa odličnim igračicama i trenerom. To je ono što je najvažnije kako bih ostala u nekom dobrom ritmu s obzirom da me sa reprezentacijom očekuje Svetsko prvenstvo i to mi je prioritet ove sezone.

Crvena zvezda, kada pogledamo tvoju porodicu, je logičan sled okolnosti. I stariji brat i sestra takođe su počeli prve korake u Zvezdi.

Nama je Zvezda stvarno veoma bitna u porodici. Od malih nogu svi navijamo za Zvezdu i nikada se nije dovodilo u pitanje, ukoliko bih se vraćala u Srbiju, gde bi trebalo da igram. Pre nego što sam se vratila u Zvezdu, razmišljala sam gde bih mogla da se vratim i šta bih mogla da radim. Pošto sve radim u dogovoru sa porodicom i ovog puta smo odlučili da se vratim u Zvezdu. Zvezda je veliki klub sa najviše trofeja i sa najboljim radom.

Pominješ trofeje, koliko ti, recimo ova trofejna sala odbojkaškog kluba Crvena zvezda u kojoj danas razgovaramo daje sigurnost da si napravila pravi izbor? Dobijaš li dodatnu motivaciju za novu sezonu u starom klubu?

Motivacija mi i jeste bila problem s obzirom da se ja iz neke evropske odbojke vraćam u našu Superligu. Bez želje da nipodaštavam ili da govorim da je naša liga loša, ali nekako sam već napravila iskorak pa se sada vraćam. Problem je bio na početku jer nisam znala kako ću se snaći i kako ću uspeti da pomognem devojkama. Bez motivacije to stvarno ne bi vodilo ničemu. Međutim, kako sam se vratila i ponovo registrovana da igram, sve mi se vratilo. Osetila sam se kao prvog dana kada sam došla u Zvezdu. Ovo je klub koji je za mene nešto posebno. Zaista ne igram ovde zbog nekih finansijskih uslova već igram srcem i to je ono što je meni najznačajnije. Sada kad smo došli u ovu Trofejnu salu, bude mi se sećanja na pobede i radovanje sa ekipom. Nadam se da ćemo ove sezone uspeti da vratimo taj sjaj u Zvezdu, gde mi je i mesto.

Redovna si na košarkaškim utakmicama Crvene zvezde. Iako se kod nas mahom gleda Evroliga, ti posećuješ i mečeve regionalne lige.

Otkad sam se vratila gledala sam svaku utakmicu. Gledala sam i ABA ligu i Evroligu. Iskreno, za mene je to isto. S obzirom da, kada Milko igra, ja imam tremu kao i kada ja igram, onda je isto da li igra sa Olimpijom, Zadrom ili sa Efesom. Pričala sam i sa Milkom o tome. Rekao mi je da, kada igraš za Zvezdu, nije ti bitno da li igraš ABA ili Evroligu. Sve je potpuno iste važnosti i jednako se predaješ svakoj utakmici. Ista je nervoza kad se izgubi ili kada se loše odigra. Istina je da je posećenija Evroliga što je i normalno, ali je ta atmosfera u „Pioniru“ koju sam doživela ove godine protiv Barselone kada su pobedili, apsolutno nezaboravna.

Koliko ti takvo iskustvo pomaže na tvojim mečevima? Recimo na Evropskom prvenstvu koje si, sa devojkama, igrala u Azerbejdžanu.

Ta posećenost na Evropskom prvenstvu u Azerbejdžanu ne može da se poredi sa posećenošću u „Pioniru“ jer je malo ljudi dolazilo da gleda Evropsko prvenstvo pogotovo kada ne igra domaćin. Gledale smo utakmicu Azerbejdžan – Turska za treće mesto i to je stvarno bila dobra utakmica. Bilo je navijača, odlično se navijalo, ali to ne može da se poredi sa našim navijačima.

Većina sportista iz timskih sportova kaže da je mnogo teže gledati tim sa klupe nego kada si na terenu. Deliš li i ti taj osećaj?

Baš sam pričala o tome i sa mojima. Na primer, posle neke Milkove izgubljene utakmice moja mama ne može da spava do tri ujutro. Ja je svaki put pitam kako je to moguće, pogotovo što on praktično igra na svaka dva dana. Mama stalno ima istu reakciju bez obzira da li je ABA liga, ili Evroliga, ili prvo kolo grupe. Njoj je sve isto. Mama mi je odgovorila da se isto ponaša i kada ja igram i kada je Milka igrala. Sada kada gledam Milka u Beogradu i ja se ponašam isto. Imam toliku tremu kao da igra finale Olimpijskih igara. Znam koliko njemu znači da igra dobro za Zvezdu i da imaju dobre rezultate i zbog toga se i ja u potpunosti uživim u celu utakmicu. Tu sam videla da je to zaista tako i da potpuno drugačije kada gledaš sa strane. Na primer u reprezentaciji, nije mi svejedno kada ne igram. Kada si na terenu zaigraš se i onda ne razmišljaš u tom pravcu.

Tvoji kadetski dani poklapaju se negde sa vremenom kada je krenuo procvat srpske ženske odbojke. Ko su ti bili uzori? Jesu li to bile devojke iz te generacije ili možda iz neke druge generacije ili iz kluba?

Odbojku sam pratila, ali ne kao košarku odakle su bili moji uzori. Maju Ognjenović sam pratila i kao mala, i kada sam je upoznala dok smo igrale zajedno u Poljskoj, ostavila mi je jedan sjajan utisak. Za mene je ona i kao igrač i kao čovek „broj jedan“. Ona se stvarno igra odbojke. Kažu mi i oni koji je poznaju od početka njene karijere, tako je i danas. Znam da je onda tada praktično počela da igra sa reprezentacijom, umesto Maje Simanić. Tada je igrala Vesna Čitaković koja je, znate i sami, pravi kapiten. Maji je svaka utakmica ista, bez obzira da li smo igrali fajnal for Lige šampiona ili poljsku ligu. To mi je veoma mnogo značilo jer nikada nisam osećala nikakav pritisak kao sa nekim drugim starijim igračicama kad sam tek počinjala u Zvezdi. Ona nikada nikome nije pravila pritisak niti je pokazivala strogoću ili autoritet. Sa njom si mogao sve i uvek si mogao da se posavetuješ i dogovoriš u svakoj sferi života.

2010. si započela karijeru u seniorskom timu i odmah ste osvojile zlato u Evropskoj ligi. Kakav je osećaj bio tada jer ste praktično bile B reprezentacija?

Tada sam bila dete i nisam imala taj osećaj. Meni je bilo sasvim normalno da igram za reprezentaciju. U to vreme sam igrala u Zvezdi, Nešovićeva se bila povredila, ja sam je zamenila i odmah krenula da igram. Opet, za godinu, dve kad shvatiš koja je tvoja odgovornost kada si u reprezentaciji, mnogo je drugačije. Na početku niko od tebe ne očekuje ništa. Šta god da uradiš dobro je. Tako je ta Evropska liga 2010. godine bila jedno prelepo iskustvo za mene.

2011. je fajnal for Evropskog prvenstva bio u Beogradu i devojke su tu osvojile prvo zlato. Jesi li ih bodrila iz publike?

Jesam, kako da ne! Gledala sam polufinale i finale. Sećam se, na utakmicu sam išla sa Jovanom Stevanović i jedva smo našle gde da se parkiramo. Kasnile smo na utakmicu i u tom trenutku je vodila Nemačka... Onda je ušla Sanja Malagurski i preokrenula stvari. Stvarno je bila je predivna utakmica i predivna atmosfera, puna dvorana... Za mene je to neki san, volela bih da igramo ovde pred našom publikom.

Imaš li neku svoju utakmicu koja ti je ostala u sećanju?

Zapamtila sam utakmicu Kupa CEV, u polufinalu protiv Uraločke. Tada su one bile jako dobre, ali smo mi pobedile u polufinalu. Mi smo zaista otišle samo da učestvujemo jer smo bile najmlađa ekipa. Nismo išli sa nekim očekivanjima, ali znate Ratka Pavličevića, kod njega je uvek cilj bilo osvajanje zlata bez obzira ko igra i to nam je stvarno pomoglo. Imali smo izvanrednu ekipu, mnogo smo se dobro slagali i osvajanje srebra je, te godine, bilo šlag na torti.

Gran pri je prilično naporno takmičenje i organizovano je tako da podrazumeva dosta putovanja koja su često sa jednog kontinenta na drugi. Koliko to takmičenje selektor Zoran Terzić koristi da iz vas izvuče najviše?

Sve te tri godine smo išli sa ciljem da osvojimo medalju na Gran priju. Ostalih godina nismo mogli jer su na primer blizu bile Olimpijske igre ili Evropsko prvenstvo pa su se menjale ekipe. Tada nam cilj nije bio osvajanje medalje i odlazak na finalni turnir jer bi nam oduzeo dosta vremena. Prošle godine nam je to bio cilj i baš smo se spremale za to. Išlo je 15 igračica, Tijana Bošković je bila povređena prve dve nedelje i stvarno smo odigrale sjajno. Imale smo sreće da smo sva tri vikenda bile u Aziji i nije bilo povratka u Evropu što nam je mnogo značilo. Mislile smo: „Ako sad ne osvojimo nećemo nikad“. Kad smo izgubile od Brazila, to nam je jako teško palo jer smo najbolje igrale, najbolje smo trenirale, odlično smo bile uigrane... Tu smo osvojile bronzu, ali nam se to vratilo na Evropskom. Sa druge strane, pre Evropskog prvenstva smo imale četiri provere i sve četiri utakmice smo izgubile sa 4:0. Ne znam da li smo jedan set osvojile. To je za nas bio šok. Kao da smo bile prezasićene, da nismo imale motivaciju i bile smo u haosu, ali smo znale da ćemo na Evropskom prvenstvu dati sve od sebe. I stvarno je tako i bilo.

Kakav je tvoj plan za ostatak sezone?

Konsultovala sam se sa Terzićem pre nego što sam došla u Zvezdu. Ovde sam na takozvanom otvorenom ugovoru tako da ako se pojavi nešto baš dobro postoji mogućnost da zaigram i napolju. Ako ne, onda mogu odmah da se pripremam za Ligu nacija, kako se od ove godine zove Gran pri. Promenjen je sistem takmičenja i to je sada katastrofa jer traje pet nedelja i često se menjaju kontinenti. Nisam sigurna, ali prvo igramo u Evropi pa idemo u Aziju pa onda u Južnu Ameriku, pa opet Evropa i na kraju ponovo Azija. Uglavnom traje pet nedelja, počinje 15. maja i završava krajem juna. Jedino što znam jeste da ćemo posle toga imati pauzu u julu i posle krećemo sa pripremama za Svetsko što će nam biti dosta vremena da se pripremimo.

Utisak za vreme Evropskog prvenstva je bio da je ova generacija kojoj ti pripadaš najdominantnija i najubedljivija generacija koja je kod nas igrala. Deliš li i ti taj osećaj?

Sigurna sam da je to tako. Kod nas igra svih 12 igračica, a koja god da je na terenu, mi dobijamo utakmice. Imamo dobru hemiju, dobro se družimo i to je jedan od razloga zašto tako dobro igramo. Mislim da je kvalitet na prvom mestu i mislim da druge reprezentacije nisu toliko kvalitetne kao što su bile nekada ranije. Nemamo trenutno konkurenta u Evropi koji može da nas dobije. Što se tiče sveta, tu je stvar drugačija. Tu je Kina koja je jako dobra, Brazil koji je odličan, ali mislim da na Svetsko prvenstvo idemo po zlato.

Znači veoma ste motivisane?

Znate da je san svakog sportiste da se sa reprezentacijom pojavi ispred srpskog naroda na terasi. Kada smo osvojili Evropsko prvenstvo, brat i sestra su mi u porukama koje su mi poslali napisali i „Ana ti ćeš se popeti na balkon, a mi to nikada nećemo doživeti“. To što se meni desilo je ispunjenje sna i definitivno je veliki podstrek za dalje koji nam daje još veću motivaciju da se sa Svetskog prvenstva vratimo sa zlatnim odličjem i da zajedno sa našim narodom ispred Starog dvora otpevamo himnu i posle tog svetskog prvenstva.