Koju god vrstu muzike da preferirate i koliko god da ste leta napunili njegove pesme ne samo da dobro znate već se uz njih i najbolje provodite. Roker, tekstopisac, gitarista, kompozitor, momak kojeg je svaka baka sanjala za svoju unuku, Momčilo Bajagić Bajaga i nakon četiri decenije dominacije na našoj sceni i dalje drži čas „pozitivne geografije“. 

Kako pamtite svoje detinjstvo?

Najranije detinjstvo sam proveo u Zemunu, a negde kada sam napunio pet godina, otac je dobio stan u zgradi Planuma u Ulici 22. oktobra. Pre toga smo bili podstanari kod stare buvlje pijace u Gornjem gradu. Kada smo se preselili, išao sam u osnovnu školu Goce Delčev, sada se zove Majke Jugovića, i Saša Lokner je išao sa mnom, mada je par godina mlađi.

Škola je bila na dobrom mestu u Zemunskom parku i tu sam stekao mnogo dobrih prijatelja.

Nalazili smo se uz reku, kod hotela Jugoslavija, gde sam učio da sviram gitaru, pošto su se tu okupljali momci koji vole da sviraju. I onda kada naiđe neko novi, ti od njega skidaš fore.

Od koga ste učili da svirate?

Gitaru sam učio od različitih ljudi. Većina je kasnije prestala da se bavi gitarom. To su bili neki drugari iz onog vremena, Čoki, Čupko... neki od njih danas nisu ni živi. Eto, niko osim mene iz te ekipe nije krenuo da se profesionalno bavi muzikom.

Zanimljivo je da niste upisali srednju školu koju ste želeli. 

Hteo sam da upišem Zemunsku gimnaziju gde je Loknerova majka radila kao profesorka matematike. Međutim, sa 15 godina sam već imao dugu kosu, a u Zemunsku gimnaziju nisu primali takve, nego si morao da budeš uredno ošišan. Direktor škole je znao da gleda na ulazu ko ima dužu kosu od propisane, onako do vrata. Tako nisam ni pokušao da tu upadnem već sam se prijavio za Drugu beogradsku, na Zelenom vencu. I tu su me primili, a i bilo mi je zgodno jer je autobus 15, koji stajao u mojoj ulici, vozio tačno do škole tako da mi je bilo lako da putujem.

Foto: Dunja Dopsaj 

U to vreme pravite i svoj prvi bend.

U drugom razredu gimnazije je nastao „TNT“. Tu se pojavio i Žika Milenković koji je pevao u bendu, a njegov drug Toma je svirao klavijature. Ubrzo smo napravili i bend „Ofi“ kome smo nadenuli takvo ime jer su Tomu zvali Toma ofinger, pa nam je bilo simpatično.

Prva svirka nam je bila u Dizajnerskoj školi u koju je Žika išao. Svirali smo Santanu, Deep Purple...

Mada, ja sam počeo da pravim svoje pesme čim sam uzeo gitaru u ruke. „Dvadeseta noć“ i „Kišni bluz“ su dve prve pesme koje sam napravio. Sa tim bendom sam svirao nekih 3-4 godine, a vežbali smo u atomskom skloništu jednog solitera u Zemunu gde je Dragan Đerić Đera, naš pokojni bubnjar, svirao. Tu prostoriju smo oblepili onim kartonom od jaja i vežbali.

Jednom smo svirali za 25. maj kod Fontane, tada nam je, kao potpunim anonimusima, zvuk radio Miša Aleksić iz poznatnog benda „SOS“ i nervirao me je tada užasno, a nisam znao da ćemo postati prijatelji. Naime, tada je sedeo sa nekom devojkom za miksetom i pustio ju je da se zeza sa reglerima kako joj se sviđa. Baš sam se nervirao zbog toga i bio u fazonu: „Joj, ovaj iz „SOS“-a nas upropasti potpuno“.

Kasnije sam upoznao pokojnog Rajka Kojića, gitaristu „Riblje čorbe“ sa kojim sam imao bend „Glogov kolac“ - tada su bili popularni filmovi o vampirima, pa je i ime bilo u skladu sa vremenom. Svirali smo top 20 rok pesama i imali par svirki u malim mestima po Vojvodini gde sam svirao bas.

Od neke ušteđevine sam kupio Fender Precision bas i Maršala, što je bila solidna oprema za to vreme, tako da sam svirao, na po nekoliko meseci, u mnogim bendovima. 

I sve je tako teklo do 1978. godine.

Da. U međuvremenu je Rajko otišao da svira sa Mišom Aleksićem i Vickom Milatovićem, a Boru Đorđevića su, kao šefa benda, izbacili iz grupe „Suncokret“, što nije baš nešto što se dešava često jer njegove su bile sve pesme. Onda je on napravio, još se sećam tih plakata, „Bora Đorđević + SOS = Riblja čorba“. Oni su takođe svirali strane rok hitove, a ja sam im se pridružio na Rajkov predlog.

Svirali smo igranke po Vojvodini jer je svako selo imalo bioskop i bio je običaj da se vikendom organizuju zabave. Ja sam izlazio na scenu sa Borom kada dođe blok „Riblje čorbe“. Znam da smo sa „Čorbom“, jedne godine, svirali u 50 različitih mesta.

Inače, u „Čorbu“ sam došao kada je prvi album već bio gotov i snimljen singl „Lutka sa naslovne strane“, ali sam se slikao za sam album iako nisam ništa svirao na njemu.

Inače, postojala je velika verovatnoća da ne uđem u bend jer su oni, zapravo, tražili klavijaturistu. Međutim, neko im je rekao da „Bijelo dugme“ ima klavijaturistu i da bi zato trebalo da uzmu gitaristu i budu više kao „Stounsi“ i drugi heavy bendovi.

Prvi album koji sam radio sa „Ribljom čorbom“ bio je „Pokvarena mašta i prljave strasti“ koji smo snimali kod Enca Lesića u studiju „Druga maca“. Na tom albumu sam radio muziku za tri pesme – „Evo ti za taxi“, „Nemoj srećo, nemoj danas“ i „Dva dinara druže“. 

Vaši roditelji su radili pri vojsci, tačnije otac vam je bio pilot. Da li su se protivili karijeri koju ste izabrali? 

Mom pokojnom ocu je bilo drago što sviram, ali nije to nešto sad voleo. Znao je da ja volim i zato me je podržavao i pomagao kada je trebalo.

Prvu profi gitaru sam morao da kupim kada sam došao u „Čorbu“. Imao sam pre toga jednog Gipsona, ali nije bio baš u najboljem stanju. Onda sam kupio Les Paul gitaru koja je koštala 2.000 maraka. Za mene je to bilo kao da košta dva miliona.

Do novca sam došao tako što mi je baka poslala malo para kada je prodala neko imanje u Slavoniji, a nešto mi je otac uštekao kada sam, sa njim, popunjavao sportsku prognozu i ubo 11 pogodaka i još mi je na to ćale dodao 1.000 maraka. Mislim, nismo mi bili neki bogataši. Ćale je vozio volgu, a ne mercedesa, tako da mi je bilo mnogo važno da mu vratim tu lovu iako mi on to nikada nije tražio.

I posle par meseci sviranja sa „Čorbom“ skupio sam dovoljno da mu vratim i bio sam ponosan, a i njemu je bilo drago, kako je rekao, što sam nešto uradio.

Foto: Dunja Dopsaj

Taman je sve krenulo kada se muzici isprečilo služenje vojnog roka.

Već posle prvog albuma se dogodilo da Bora, Miša i Rajko moraju u vojsku. Imao sam godinu dana slobodnih tokom kojih sam se dopisivao sa Borom, a on mi je slao tekstove na koje sam radio muziku.

Zanimljivo je da smo u tom periodu snimili singl „Nazad u veliki, prljavi grad“ kada je Miša imao odsustvo, a Rajko je zbrisao iz vojske u Sarajevu. Došao avionom na dva dana. I sve bi bilo ok da jedan naš drug novinar nije napravio fotku sa nama u „Šumatovcu“ i objavio je sa natpisom: „Riblja čorba snimila novi singl“. Rajko se vratio u kasarnu i sačekalo ga je 15 dana zatvora jer je pobegao.

Vi ste odlazak u armiju odlagali upisivanjem fakulteta.

Profesionalno sam krenuo da se bavim muziko 1977. godine, a od naredne sam postao član Udruženja muzičara i ukapirao da faks verovatno neću završavati. Upisivao sam fakultet zbog vojske i prvo sam pokušao na istoriji umetnost, ali me nisu primili. Onda sam na Prirodno-matematičkom fakultetu upisao nuklearnu fiziku, što je bilo ludilo jer sam prvu godinu u gimnaziji ponavljao zbog matematike koju sam dva puta pao na popravnom, a i profanka me baš nije volela. Bio bih vrlodobar da nije bilo matiša.

Onda sam upisao fizičku-hemiju koju niko nije hteo da studira. Bilo je recimo, 10 mesta, a prijavilo se nas petoro i svi smo primljeni. Potom sam upisao Jugoslovensku i svetsku književnost i čak išao na predavanja, ali su se Bora, Miša i Rajko vratili iz vojske i krenuli smo na svirke.

Stvarno se puno sviralo i mislim da sam među muzičarima koji su odsvirali najviše koncerata jer sam počeo sa nepunih 18 godina, a prvih godina sa „Čorbom“ je bilo i po 200 – 220 koncerata godišnje. Imali smo neki kombi „Furgon“ koji nije imao prozore, a pozadi se nalazila jedna klupa na kojoj smo se stiskali. 

Treći album „Mrtva priroda“ je napravio pravi bum u ondašnjoj državi.

Prodao se u 470.000 primeraka i to uprkos tome što smo ga izdali za PGP koji nije bio baš, bog zna kako, sposoban za prodaju. Svi su nam pričali „Da ste bili u „Jugotonu“, prodali bi i 600.000“.

U ovu izdavačku kuću ste prešli sa albumom „Muzičari koji piju“. Međutim, situacija u bendu nije bila baš sjajna.

Kada sam došao u „Čorbu“, Bora je skapirao da imam interesovanje i dar za pisanje tekstova i muzike i bio je veoma ok prema meni. Dopadalo mu se to što radim, ali me je i kritikovao kada napravim nešto bezveze. Postali smo veoma bliski i dosta smo pesama uradili zajedno. Mislim da sam na preko 20 Borinih tekstova napravio muziku za šest godina koliko sam proveo u bendu.

Album „Muzičari koji piju“ smo snimali u Ljubljani i atmosfera u bendu već nije bila kako treba.

Pre svega toga ja sam iznajmio stan u Kosovskoj i odselio se od roditelja. Tu sam imao jednu sobu gde je bio mali magnetofon koji je na kasete snimao četiri kanala i na njemu sam krenuo na pravim demo snimke.

Na albumu „Buvlja pijaca“ producent nam je bio Kornelije Kovač i onda je on dolazio kod mene u taj stan gde sam mu puštao ono što sam snimao. Jednog jutra je došao kod mene i rekao da idemo u PGP da zakažemo termin za snimanje albuma.

Međutim, pošto ja kao ja nisam bio poznat, dobio sam termin kada narodnjaci, a posebno Miroslav Ilić koji je bio među najvećim zvezdama, ne snimaju u čuvenom Studiju 5. S druge strane, dobar deo albuma „Pozitivna geografija“ smo snimili u stanu u Kosovskoj pošto je tada već počelo programiranje i pojavio se LinnDrum, ritam mašina koju je imao Bata Kovač, a koja je davala zvuk prilično veran pravom bubnju.

Tu se često pojavljivao i doktor Spira, koji nije bio producent, ali je imao dosta pametnih saveta za mene.

Tada su sa mnom svirali Žika i Cvele, a Loki je bio u vojsci tako da je Bata svirao klavir na prvom albumu. Kada je došao drugi album Loki se vratio iz vojske i prvu postavu su činili Žika, Dejan Cukić, Loki, Cvele, Vlada Golubović bubnjar i Nele gitarista, a menadžer nam je, po savetu čuvenog Pece Popovića, koji je i dao ime grupi, bio Saša Dragić.

Inače, kada sam pravio bend, postojala je neka grupa Fun Boy Three, gde su tri momka pevala. Meni se to svidelo i „Pozitivnu geografiju“ smo napravili upravo po tom uzoru.

Posle toga smo dobili ponudu da sviramo Novu godinu u Domu omladine, gde nam je predgrupa bila grupa „U škripcu“. Tada se pojavio Saša Habić koji je već bio poznat kao dobar mladi producent, tako da smo se dogovorili njim i sa Batom Kovačem i njih dvojica su radili na drugom albumu. 

Foto: Dunja Dopsaj

Zanimljivo je da ideja vašeg prvog albuma nije bilo započinjanje novog benda, ali je splet okolnosti bio takav da izlazite iz „Riblje čorbe“. 

Za prvi album sam mislio da će biti moj solo album iz „Riblje čorbe“. Kad sam bio u Ljubljani, gde smo snimali „Muzičare koji piju“, „Pozitivna geografija“ je već bila gotova.

Pošto je „Čorba“ dobila od Jugotona da miksa album u Londonu, ja nisam otišao već sam ostao u Beogradu i uradio koncert u Domu sindikata bez namere da to sve bude nešto dugoročno.

Onda su se svi iz „Čorbe“ vratili i u martu smo napravili turneju po Jugoslaviji koja je trajala četiri meseca. Bio je dogovor da se ponovo okupljamo u septembru tako da sam otišao na Mljet i po povratku u Beograd sam video da su me tražili iz „Čorbe“ jer su hteli da idem sa njima u Grčku na neku tezgu. Međutim, obećao sam da ću sa „Instruktorima“ da odsviram 10 radnih akcija i to nisam hteo da otkažem. Kada smo došli u Dubrovnik na svirku, kupim novine i pročitam „Rajko i Bajaga više ne sviraju u Čorbi“.

Tu je nastao neki nesporazum sa Borom, ali nije nikada postojala neka posebna svađa između nas samo smo prestali da sviramo zajedno. 

Koliko je početak Bajage i Instruktora bio težak?

Moram da priznam, iz ove perspektive, imao sam dosta hrabrosti i verovao sam u to što radim. Znam da je moja gaža u „Čorbi“ bila duplo veća za jedan koncert na turneji nego što je bila za ceo bend kada smo svirali na tim radnim akcijama. Prvih godinu dana baš nije bilo lako. Morao sam da se odreknem stana u Kosovskoj i vratim se da živim sa roditeljima.

Ali, već sa drugim albumom i onim koncertom na Tašmajdanu, prvog kišnog, krenulo je da nam ide ozbiljno dobro i uspeo sam da napravim bend sa kojim, evo već 37 godina sviram.

Na veoma značajnu turneju po SSSR-u odlazite 1987. tri godine nakon što su nastali Bajaga i Instruktori. 

Tada je još postojala saradnja između „Gost koncerta“, jedine koncertne agencije u SSSR i našeg „Jugo koncerta“ tako da su naši muzičari, poput Đorđa Marjanovića, Arsena Dedića, Maje Odžaklijevske, Indexa... održavali tamo koncerte u njihovoj organizaciji.

Postojala je audicija gde spremite program i komisija odlučuje. Mi smo svirali puno koncerata u SSSR za tih dva i po meseca, nekada i po tri dnevno. Prešli smo mnogo kilometara, čak je bilo slučajeva da par dana putujemo vozom, pa još nekoliko sati avionom tako da smo nastupali u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji i Litvaniji.

To je bilo veliko iskustvo i mogu da kažem za sebe da sam tu konačno propevao. U „Čorbi“ sam bio gitarista i pevao prateće vokale, tako da sam imao frku od pevanja jer mi to nije bio prioritet. Međutim, na ovoj turneji, zahvaljujući velikom broju koncerata, sam stekao boju i snagu u glasu. Glasne žice su takođe mišić i mogu da se nabilduju pevanjem. Na toj turneji smo stvarno postali ozbiljan bend.

Foto: Dunja Dopsaj

Bilo je, tokom ove turneje, mnogih neobičnih situacija.

Recimo, dođemo u Kijev i sviramo u sali koja je kao naš Pionir. I tu sviramo tri dana po tri koncerta dnevno i sve karte rasprodate. Pitao sam kako je to moguće kad ovde niko ni ne zna ko smo mi, a kamo li tekstove pesama.

Rekli su mi da publika uopšte ni ne zna šta će biti na programu, da li će biti košarka, vaterpolo ili neki koncert. Oni kupe karte tri meseca u napred i dođu. Bilo je puno publike, a malo događaja.

Takođe, bilo mi je zanimljivo da su nam devojke stalno donosile gomilu cveća na binu i to me je malo zbunjivalo. Onda sam saznao da u većini sala nije dozvoljeno ustajanje sa mesta, međutim, bilo je dozvoljeno doneti cveće na binu. I onda se devojke picnu i kada nam donesu cvet, onda ih svi vide. Cvet nam donosi zbog sebe, ne zbog nas.

I onda je ostajalo silno cveće posle koncerta, tako da nam je prilazila babuška koja prodaje cveće i mi smo joj ga vraćali, a onda ga ponovo prodavala sledećoj turi publike.

Na toj turneji je nastala i vaša poznata pesma „Ruski voz“.

To je bilo u Gomelju, u hotelu gde smo odseli. Inače, ovaj grad je na 80 kilometara od Černobilja u kome je, godinu dana ranije, došlo do havarije. Čuli smo kako je dobro piti votku zbog radijacije. E sad, bila je neka prohibicija i ne znam više ni kako smo kupili votku na crno. U svakom slučaju, Žika je imao melodiju, a ja sam došao kod njega u sobu i onda sam tu cirkali, a ja sam pisao tekst i tako je nastala pesma.

Jedan ste od pesnika čiji stihovi imaju najviše različitih tumačenja i pridodavanja značenja stihovima. Da li je to posledica činjenice da su vaše pesme socijalno veoma angažovane?

Tekstove sam pisao onako kako sam osećao. Nikada nisam objašnjavao svoje pesme jer mislim da svako ima pravo na svoje tumačenje i da je svako upravu. Retko koja pesma je posvećena baš nekom konkretnom događaju, već je to ono što mi je prolazilo kroz glavu.

Bata Kovač mi je puno pomogao oko tekstova, iako on sam ne piše tekstove. Naime, dok sam bio u „Čorbi“ on je bio jedan od najplodonosnijih kompozitora tog vremena, ali nije znao da piše tekstove. Pisala ih je njegova pokojna supruga Spomenka, ali ni ona nije mogla da postigne, tako da sam ja uradio dvadesetak i više tekstova uradio na Batinu muziku. On je bio pravi profa. Napiše mi crtice po slogovima kako ide melodija, i nije mi davao da menjam bilo šta. Recimo nađem celu pesmu i jedna reč treba da bude trosložna, ali po njegovom mora da bude dvosložna. Pitam ga da li mogu da to promenim, a on mi odgovori da ne može i da moram da ispoštujem kompozitora. To mi je puno pomoglo. Vežbao sam, tražio način i tako sam savladao tu tehničku stranu pisanja.

S druge strane, pisao sam ono kako se osećam i šta mi padne na pamet. Neke stvari ljudi potpuno pogrešno protumače, a neke pogode. Sve to nema veze. Bitno je da pesme, kao pesme ostanu.

U filmu „Mi nismo anđeli“ spominjete se kao jedan od „Znamenitih frajera Beograda“. Kako gledate na to?

To je kultni film i drago mi je da su me pomenuli i verovatno sam im odgovarao da me pomenu jer smo bili, u tom vremenu, popularan bend. Tu me je pratio glas da sam baš fin momak, valjda zato što sam bio roker, a nisam pravio ekscese, dok je, s druge strane, veoma popularan bio pank koji tadašnje starije generacije nisu baš razumele.

Foto: Dunja Dopsaj

Radili ste muziku i za pozorište i za filmove.

Volim da pravim takvu muziku i uvek mi je bilo drago kada me neko pozove. Prvi dugometražni film koji sam radio bio je za Mišu Radivojevića „Ni na nebu, ni na zemlji“, odakle je numera „Moji su drugovi“ i uvek sam imao sreće da je bilo hitova iz tih filmova.

Za Duška Kovačevića sam radio muziku za film „Profesionalac“ i sada radim za „Nije loše biti čovek“ film koji još nije završen, a numere će pevati Lena Kovačević i Gordan Kičić.

Naravno tu je i film „Hotel Beograd“, a zanimljivo je da pesma „Darja“, koja ima preko 10 miliona pregleda, uopšte nije ušla u film. Dok sam je snimio, oni su već smontirali film i onda je ubačena u odjavnu špicu za srpsku verziju. Bilo mi je krivo što nije ušla u film, ali mi je drago što je zaživela u narodu.

Radio sam dosta i za teatar, a „Buhu“ i „Pozorište na Terazijama“, recimo za mjuzikl „Ženidba i udadba“ i sada za „S druge strane jastuka“ za koji je scenario napisao Steva Koprivica.

Kakvi su vam planovi za dalje?

Uspeli smo da uradimo beogradski koncert, što mi je bila velika želja. Prošle godine smo imali tri svirke za vreme korone. One godine kada je bilo bombardovanje imali smo 40 koncerata i to nam je, do sada, bila najlošija sezona.

Ove godine smo imali Arsenal, Palić, Rijeku i Beograd, i biće još koncerata tokom leta.

Za vreme pandemije smo uspeli da završimo muziku za novi film Duška Kovačevića koji će izaći u decembru, sa Sašom Loknerom sam uradio muziku za predstavu „Mačak u čizmama“ u „Buhi“ koju režira Jug Radivojević.

A na kraju, vreme je i za novi album. Za sada imamo jednu pesmu i nastavljamo dalje punom parom.