Znate je kao „Puslicu“ iz predstave „Neki to vole vruće“, Loru iz „Staklene menažerije“, Nađu iz serije „Ono kao ljubav“, a njen glas ste mogli da čuti i u mnogim crtanim filmovima. U svakoj od svojih uloga, bilo na „malom ekranu“ ili „daskama koje život znače“ Bojana Stefanović redovno briljira i očarava.

Za 011Info Bojana govori po čemu pamti Beograd svog detinjstva, zašto je gluma postala njen poziv i otkriva kako je sve svoje talente pretočila u karijeru u kojoj uživa.

Danas u kraju Beograda koji je među najbučnijima. Ipak, odrastali ste u sasvim drugačijoj okolini. Šta je obeležilo vreme kada ste bili mali?

Veoma sam nostalgična prema detinjstvu i Beogradu iz tog vremena. Odrasla sam i veći deo svog života provela na Topčiderskom brdu, odnosno Dedinju. Bili smo velika porodica, baka, deka, pokojna mama, tata, sestra, ja i ujak sa suprugom i troje dece.

Kuća je bila pristojno velika, ali pošto nas je bilo trinaestoro, svako je živeo gde je stigao. Od vešernice prepravljene u kuhinju, pa sve do tavana, a imali smo veliko dvorište u kome smo svi baš uživali.

Strašno mi nedostaje to Dedinje. Sa 27 godina, nakon udaje, sam se preselila na Vračar. Sticajem okolnosti, kada su prodali kuću, svi smo se raštrkali na sve strane, ali i danas pomalo patim za tim krajem u smislu da mi je krivo što moja deca ne odrastaju okružena sa više prirode nego li što je to slučaj u ovom kraju grada.

Detinjstvo vezujem baš za prirodu i trudim se da i danas budem okružena njom. Trudim se da sebi napravim taj ugođaj koliko je moguće u ovim uslovima, pa mi je terasa prepuna cveća.

Tadašnje Dedinje nije bilo baš nadomak svega kao danas tako da ste bili đak pešak.

Pamtim dugo, dugo putovanje do škole, s obzirom da sam išla u školu „22. decembar“, a sada je to „Vojvoda Radomir Putnik“, koja je, od moje kuće, bila udaljena nekih 45 minuta peške. Uvek sam malo patila jer su drugari živeli blizu škole i zavidela im pomalo.

I večernji izlasci su mi zadavali muke. Tada se izlazilo u školsko dvorište i, kada moraš da budeš kod kuće u 21h, svi moji drugovi krenu pet minuta ranije, a ja moram da krenem najkasnije u 20:30 i da dušu ispustim od brzog hodanja kako bih stigla na vreme.

Ipak, često ste boravili i u srcu prestonice.

Veliki deo mog detinjstva je vezan i za sam centar grada. Moja baka je živela u Igumanovoj palati u stanu na poslednjem spratu koji je, pretpostavljam, u neko starije vreme, bio namenjen za neke zaposlene ili angažovane. Ispod su bili salonski stanovi, a gore su bile te mansardice.

Pamtim i Pionirski park kao mesto na kome smo se družili i neku piceriju koja se nalazila prekoputa. Tu je danas neka prodavnica odeće čini mi se. Puno stvari iz detinjstva vezujem za hranu. Pamtim piroške iz jednog malog kioska preko puta Igumanove palate koje mi je baka kupovala kada baš želi posebno da me počasti za doručak.

Živeli ste u velikoj zajednici. Koliko je bilo teško pronaći mesto za sebe?

Razlika između moje rođene sestre i mene je skoro 11 godina, a od ujaka imam dva brata i jednu sestru. Najstariji brat ima pet godina više od mene, tako da sam se najviše družila sa mlađim bratom i sestrom. Ipak, kao mala sam se osećala kao jedinica i strašno patila zbog toga. Imala sam veliku želju da dobijem brata ili sestru i da budemo mi neka ekipica jer sam se osećala nekako sama kao jedinica bez obzira što smo svi živeli zajedno.

Opet, s druge strane, pošto sam bila baš maštovita, nisam imala problem da se osamim i igram sama, tako da nikada nisam imala osećaj da nemam svojih pet minuta, što se kaže

Znači bili ste kombinacije introvertnog i ekstrovertnog deteta. 

Totalna kombinacija. Umela sam da budem sama i da se zaigram i maštam, ali sam bila i ekstrovertna u smislu da sam volela ono što naginje na stranu profesije kojom se danas bavim. Kao devojčica sam bila stalno obučena u šarenu garderobu, moralo je sve da dreči, i volela sam lakovane cipelice kojima je morala da lupka peta kada se u njima hoda.

Sećam se prodavnice obuće u Knez Mihailovoj u kojoj je bio itison pa je tata morao da moli prodavačicu da me pusti da izađem na asfalt kako bih proverila da li lupkaju. U suprotnom, nije bilo šanse da ih nosim.

Takođe, večito sam organizovala brata i sestru da pravimo novogodišnje priredbe, pa kasnije i predstave za rođendan moje sestre Ive. Pravila sam šou tako da imamo kviz, pa viceve, neku pesmu... Imam snimke nekih od tih predstava u kojima sam, naravno, morala da imam i svoju solo tačku. Sećam se da sam đuskala uz neku, dosta dugačku i sporu, pesmu Đorđa Balaševića. Navežbala sam prvih minut-dva, pošto sam pohađala neku školu plesa, a posle toga sam radila šta mi padne na pamet. Sve to je poprilično potrajalo tako da me je otac, inače čovek veoma dobrog humora, u jednom trenutku onako očajnički pitao: „Pa dobro ima li kraja?“

Kao devojčica niste imali želju da postanete glumica, ipak očigledno je da ste pokazivali sklonost ka ovom pozivu.

Bila sam izuzetno sklona scenskom nastupu. U prvom razredu sam išla na recitatorsko takmičenje sa pesmom Jove Zmaja „Kad je Maksim čuvao stado“ i tu sam osvojila neku nagradu. Takođe imam nagradu sa takmičenja „Pesničke vedrine“ na kome sam učetvovala pošto sam besomučno pisala pesme. Takođe bila sam uvek u dramskoj sekciji u školi, ali kao mala nikada nisam išla u neki dramski studio. Tek u srednjoj školi.

Pomalo je neobična činjenica da je glumica završila prirodno-matematički smer gimnazije.

Moja mama je bila prevodilac tako da sam polagala prijemni za Filološku, ali i za IV beogradsku gimnaziju koju je želeo da upiše veliki broj mojih drugara. Prošla sam na oba prijemna, ali sam odabrala IV gimnaziju jer je u Filološkoj bilo mnogo devojčica. Naime, puno sam se družila sa dečacima i malo mi je bilo zastrašujuće da budem u školi gde su većinom devojčice.

Tako sam upisala prirodno-matematički smer i bila „kao pala s Marsa“ jer sam, zapravo, uvek bila naklonjena društvenim naukama.

Zašto niste odabrali društveni smer?

U to doba je bila izrazita razlika između „padavičara“, koji su bili na mom smeru, i „dizelaša“ koji su upisivali društveni smer, tako da izbor za mene, zapravo, nije ni postojao.

Naravno, obožavali su me profesori srpskog, engleskog, geografije, ali sam se zato „ubijala“ sa hemijom. Suštinski, gimnazija me nije ispunjavala.

Spas je ležao u glumi.

Tako je. Moja mama je videla na televiziji da postoji dramski studio na Kolarcu i predložila mi da probam. Dogovorila sam se sa drugaricama da odemo na audiciju, međutim, na kraju niko nije otišao sem mene.

Inače, moja mama je takođe imala sklonost ka umetnosti. Želela je u mladosti da upiše slikarstvo i kameru, ali pošto je moj deka bio politički funkcioner, to se nije uklapalo u čitavu tu sliku. I danas imam ogroman broj udžbenika fakulteta dramskih umetnosti koje je moja mama kupovala i čitala. Sve to sam čitala i ja. Međutim, iako sam bila okrenuta ka dramskoj umetnosti, nisam imala ideju da želim da budem glumica. Stvari sam počela da povezujem tek kada sam otišla u dramski studio.

Naime, tu su se svi spremali za FDU, pa sam rekla sebi, ok idem i ja da probam sada posle treće godine, jer posle ću morati da se spremam za neki „ozbiljan“ fakultet, neću imati vremena. Pripremila sam se malo, onako kako sam mislila da treba, pojavila se na prijemnom i ušla u uži izbor. Međutim, i dalje se nisam „zakačila“ kako bih volela da upišem baš FDU. Međutim, kada sam videla koji sve predmeti postoje na tom fakultetu, bila sam oduševljena i bilo mi je važno da upišem FDU jer mi se sviđaju svi predmeti. Tako je počelo, a tek polovinom prve godine, kada sam pohvatala konce, shvatila sam da je to profesija kojom ću se baviti.

Sve je krenulo pomalo opušteno, a onda ste bili student generacije.

Ja sam štreber i volim da učim. Mama je otkrila, na prvoj godini, da postoji neka stipendija za dobre studente. Bila je skromna, ali sam imala motivaciju da učim kako bih imala, eto, neke svoje parice. Tako se sklopilo.

Inače, na FDU su studenti generacije uglavnom dramaturzi ili producenti jer glumci na svim tim teorijskim predmetima, sociologija, istorija filma... masovno zabušavaju jer to mora da se buba. Međutim, ja sam učila i to je bilo to.

Počeli ste rano da radite. Kako je izgledao vaš početak u profesionalnim vodama?

Već kao student sam to doživela. Zapravo, svi mi kao klasa. Prvi put kada sam stala na neku ozbiljnu scenu to je bila velika scena Narodnog pozorišta. Bio je, mislim, dan fakulteta gde smo svi učestvovali sa klase i govorili neku besedu iz dikcije. Sećam se koliko smo svi bili uzbuđeni.

Pre toga, u dramskom studiju smo radili završnu predstavu i igrali smo je na sceni Raša Plaović. Zanimljivo je da, prvi put kada sam stajala na nekoj sceni, to je bilo u Narodnom pozorištu gde sam sada član već 20 godina.

Ipak, to ne mogu nazvati pravom ulogom. Mi smo kao klasa bili stipendisti pozorišta Duško Radović. Jedna od prvih premijera bila je „Srpska drama“, ali smo mi devojke igrali snove, a moja prva prava uloga je bila u „Hajducima“, Branislava Nušića u kojoj sam igrala Savku. Divna predstava. Paralelno sa time sam uskočila u predstavu „Virus“ u Zvezdara teatru umesto Nataše Šolak.

Zatim sam imala nenormalnu čast da, sa 19 godina radim predstavu „Neodoljivi švaler Selimar“ sa Mucijem Draškićem, gde mi je direktan partner bio Đuza Stojiljković, a igrali su i Nikola Simić i Aljoša Vučković. Tada sam sve to doživljavala kao normalnu stvar. Ja studiram glumu i pozvali su me u predstavu. Nisam imala svest koliko je to veliko i značajno za mladog glumca da sa takvim imenima radi. Bila sam veoma mlada i bila sam uzbuđena zbog predstave jednako kao i zbog toga što mi se dečko nije javio. Tinejdžerski mozak.

Ipak, pamtim Đuzu koji je na prvoj čitaćoj probi znao kompletan tekst. Kasnije sam saznala da je on u šetnji do pozorišta učio svoje tekstove i bio uvek spreman već na prvoj probi. To ostaje u glavi, da pratite put tih ozbiljnih ličnosti iz našeg glumačkog sveta.

Kada ste imali prvu ulogu na televiziji ili filmu?

Televizijske angažmane sam imala posle akademije. To je bila serija „Mješoviti brak“, ubrzo nakon fakulteta, jer tokom studija nisam snimala za razliku od kolega Vuka Kostića i Sonje Kolačarić. 

Da li preferirate pozorište ili televiziju?

 Volim ih podjednako. Zavisi samo čega sam se više poželela. Kada bi mi neko rekao da moram da izaberem, ne znam kako bih se odlučila i da li bi to, uopšte, mogla da uradim. Kada radim nekoliko predstava, mada bez prestanka igram u pozorištu, onda se poželim snimanja. Kada snimam, to je fizički veoma naporan posao i oduzima po nekoliko meseci života, i tada samo razmišljam kako bih se odmorila i vratila pozorištu koje je lakše uklopiti ga sa svakodnevnim životom.

Još kao devojčica ste, pored glume, voleli da pišete. I ovu ljubav nastavili ste da negujete do danas kada vodite svoj „FatMAMA“ blog.

Blog je krenuo iz razmišljanja i emocija kao i sve u mom životu. Izuzetno volim da pišem i nikada nisam prestajala da se time bavim. Bila sam na porodiljskom odsustvu 2014. godine i imala puno vremena, a nisam osoba koja može da lenčari. S druge strane, volim da kuvam i to činim čitav svoj život. Imam čak i kuvare koje su mi roditelji poklonili za novu godinu 1988. i kao mala sam se igrala glumeći Stevu Karapandžu. Opet, volim i fotografiju, što sam nasledila od mame koja je, kao mlada, imala čak i malu laboratoriju.

Tako se dogodilo da mi je suprug nešto nabacio kao ideju da bih mogla da započnem blog. Sve je krenulo tako što sam imala samo nekoliko prijateljica koje su se prijavile na mailing listu. Bilo je, možda nekih 14 ljudi.

Onda su me angažovali za neki događaj koji se ticao prehrambene industrije. Dali su mi nešto da ispričam, međutim, rekla sam im da ne mogu da pričam ono što su mi napisali, već samo moje lično iskustvo, svojim rečima. Pitali su me šta bih ja to ispričala. Odgovorila sam da imam blog i da bi nešto slično tome uradila. Pogledali su, oduševili se i pitali kako oni za to ne znaju. Posavetovali da otvorim Instagram i krenem malo u javnost sa blogom.

Na početku sam se krila. Nigde nije bilo moje slike ni imena jer nisam želela da ljudi to gledaju jer „Jao vidi što ona glumica kuva“. Želela sam da vidim da li je to dobro i da li zanima ljude.

Polako je sve to krenulo, a kada se otkrilo da ja stojim iza toga, krenuli su novinari da se interesuju pa je sve malo više naraslo.

Kada imam vremena, blogom se baš intenzivno bavim. Sada tokom korone on je bio mnogo življi, a pred novu godinu smo, za YouTube kanal suprug i ja pravili male video recepte. Postoji hiljadu ideja, ali je to uvek u zavisnosti od toga koliko mi vremena oduzima moja primarna profesija. Kada bih se samo time bavila, to bi verovatno do sada bio možda čak i ozbiljan biznis. S jedne strane, malo se i plašim toga jer to što pišem nije klasičan blog gde napišem recept, već to uvek ima veze sa nekim mojim razmišljanjem ili osećanjima i, što kaže moja drugarica, kada bi se skupile sve te propratne priče, bilo bi materijala za knjigu. Zato ne mogu da jednom nedeljno samo izbacim nešto već to činim onda kada se zaista mogu posvetiti blogu.

Kako ste izabrali naziv?

U glumačkom poslu postoji izreka – Sve je bolje iz kontre. To znači da nikada ne treba igrati ono što piše, da kažem jednostavno. Zašto bi ste uvek uzeli lepu ženu da igra „dobru ribu“ ili malog glumca za rolu Ričarda III? To naročito važi za komediju.

Pošto sam na početku imala problema sa poznanicima jer nisu verovali da ja fotografišem sve za blog, niti da kuvam i da volim da jedem jer sam mršava, a i glumica sam, taj naziv „FatMAMA“ mi je pao na pamet jer, kada ne bih imala metabolizam koji imam, verovatno bih bila jedna pozamašna gospođa, budući da bi mi bilo teško da se odreknem bureka, gibanica i drugih đakonija. Opet mama sam, a kada to spojiš i zamisliš kuvaricu dobiješ „FatMAMA“.

Od nedavno ste pokrenuli i svojevrsni podkast na svom Instagramu.

Ja ga nazivam razonoda za mene i mala radost za ljude kojima fali pozorište.

Tek sam se u poslednjih pola godine zakačila za Instagram jer su me društvene mreže uvek izluđivale i imam problem sa privatnošću zbog profesije kojom se bavim. Uvek sam mislila šta briga ljude šta ja radim. Trebalo mi je vreme da shvatim da je ovo zapravo nešto sasvim drugo, a ne samo objavljivanje gde sam bila na kafi. Da se radi o nečemu što može da bude medij i ja mogu da biram šta gledam. Shvatila sam da time koga i šta pratim, sebi mogu da ulepšam život, učinim ga zanimljivijim i saznam nešto što me zanima.

Shvatila sam da je jedan od mojih postova na Instagramu koji je imao najviše komentara bio onaj u kome sam podelila svoje razmišljanje o tome šta je Instagram. Videla sam Branu Antović koja je radila intervju sa Radmilom Petrović i uživala sam i tako se rodila ideja.

Opet, kada me intervjuišu obično se ponavljaju pitanja. Kada sam bila mlađa, pitali su me zašto ste se zabavljali sa ovim ili onim, kako održavate liniju... Razumem da neke ljude to zanima, ali šta je sa nama koji želimo nešto drugo da čujemo.

Pomislila sam, zamisli šta sve mene zanima da pitam neke kolege sa kojima sam blizak prijatelj, ali kada pričamo o pozorištu, obično se zaglavimo u nekim problemima, oko predstave, administracije... A te neke bazične stvari, kako se osećaju kada im ne ide, šta vole... mene zanimaju. Ja sam glumica i pričam sa kolegama i sigurno mogu da ih pitam nešto što novinarima ne može ni da padne na pamet jer nisu iz posla.

Tako sam osmislila da sve bude slobodna forma i razgovaram sa kolegama veoma opušteno. Obično svi imaju neki lik za televiziju. Govorite sporije, svedenije, ukinete tu neku zafrkanciju, a toga ovde nema jer je nešto između toga da sa kolegom razgovaram kao da smo na kafi, a opet pričamo o stvarima koje mogu da budu zanimljive i na kulturnom i društvenom nivou.

Koliko se situacija sa COVID-19 odrazila na vaš posao?

Počeli smo da radimo predstavu „Vasa Železnova“ u Narodnom pozorištu, pa je krenula korona i stali smo. Nastavili smo u junu, ali se razboleo jedan dekorater i ponovo je sve stalo. Ponovo smo krenuli u septembru i imali premijeru. Predstavu sa 30 ljudi, sa dosta starijih kolega, a na nastupu ne možete da nosite masku i onda sam sve vreme u strahu da ću možda nekoga od kolega zaraziti. Tako da je sve veoma otežano.

Niko se nije setio, s obzirom da imamo i orkestrar, i pevače i plesače, da napravi nešto alternativno. Recimo „Brod plovi za Beograd“ je predstava koja je godinama među najgledanijim, a to bezbedna je za izvođenje i ljudi bi to gledali. To bi bilo znatno bolje nego da radimo predstavu sa Radetom Marijanovićem sa kojim se, u „Neki to vole vruće“, ljubim osam puta. Ne želim to da radim i zahvalna sam što je nismo igrali.

Koji su vam planovi za dalje?

Sve je korona poremetila. Nedavno sam snimala pilot epizodu za jednu seriju. Ne mogu da pričam o tome za sada. Videćemo. Postojali su i neki okvirni planovi za jednu baš veliku predstavu u Narodnom pozorištu, ali je pomereno jer je ogromna ekipa koja treba da učestvuje, tako da je i to neizvesno.

Igramo „Brakolomije“, Kalina Kovačević, Nenad Stojimenović, Aleksandar Srećković Kubura i ja i idemo uskoro za Staru Pazovu.

Takođe, dosta sinhronizujem filmove. Ranije sam radila crtane filmove, a sada nemam previše vremena za to. Još na četvrtoj godini akademije Radovan Knežević profesor dikcije je moje kolege i mene preporučio za sinhronizaciju Teletabisa. Tako je počelo. I stvarno sam mnogo radila, ali sam smanjila obim kada sam dobila dete jer oduzima baš mnogo vremena i nisam uspevala da uklopim. Tako da sada radim dugometražne filmove jer ne mogu da se obavežem kada su serijali u pitanju.

Ipak, ostala sam u tim vodama i radim reklame koje su biznis koji nema veze sa koronom.