Bilo da ih znate kao Ciklotronce ili Marka Žvaka, Dušan Čavić i Dušan Šaponja, kumovi, poslovni partneri i dokumentaristi, predstavljaju dvojac koji je dokazao da partizanovac i zvezdaš udruženim snagama mogu sve. Njihova priča počela je 1991. kada je Šaponja iz Zadra došao u Beograd i, vođen ljubavlju prema glumi, upoznao Čavića.

Istorija je mogla da počne.

Čavić: Da nije bilo rata, nas dvojica se verovatno nikada ne bi upoznali, pošto je trebalo da idem u Ameriku, ali su sankcije to sprečile. Pa znam da kažem da je taj rat doneo nešto dobro – kuma Šaponju. 

Dinamični duo dvojice Dušana rodio se u Krsmancu. Sreli ste se u predstavi “Smrt” po tekstu Vudija Alena.

Šaponja: To je bilo strava iskustvo. Čuveni Nikola Zavišić je bio reditelj, a tu je bio i Ivan Petrović koji je sa nama radio prve dve sezone Ciklotrona. Krsmanac je bio “geto” u koji smo bežali od ludila na dnevnom nivou tih devedesetih.

Čavić: To je bila naša baza, azil od turbo folka u kome si mogao da kvalitetno provedeš dan bez para. Tu je bilo krdo nas, provod, zezanje... I danas se družimo sa ljudima koje smo tamo upoznali, mada ima i onih koji, nažalost, više nisu među nama.

Šaponja: Zapravo iz Krsmanca smo otišli i na prvu audiciju na radio Index, gde nas nisu primili, a potom i na radio B92 i emisiju “Ritam srca”, gde su nas primili. Tu smo počeli da radimo radio drame “Srbokap”. Tako smo započeli svoj medijski poduhvat.

Danas obojica živite i radite na Novom Beogradu. Kako doživljavate svoj komšiluk?

Čavić: Volim svoj blok 70. Iako mi je malo ružan, ne bih ga menjao ni za šta. Nije po meri čoveka, svuda je kultivisana priroda, sve je građeno po meri čoveka iz sedamdesetih godina prošlog veka. Očekujem sve više saobraćajnih gužvi, deci će biti sve teže da dođu do vrtića, starima da stignu do doma zdravlja... To je nešto što se svuda dešava.

Šaponja: Ja volim moje “Šezdesete”. Tu stalno dolaze kako bi snimali filmove. Komšinica, koja od početka živi tu, mi je rekla da su naše zgrade prvobitno zvali “Janezovi jedrenjaci”. Navodno je arhitekta bio neki Janez, a zgrade su se tu gde je bila peščara, pojavili kao neki brodovi u okeanu peska. Danas ih niko ne zove tako već “Jezivi šezdeseti”.

Moram da pohvalim gradnju. Bili su mi neki majstori, jedan sa Karaburme i drugi s Novog Beograda. Onda je ovaj sa Novog Beograda rekao kolegi: “Kume, u jednoj ovoj zgradi ima više betona nego u celoj Karaburmi”. Samo da se srede fasade i bile bi zgrade ko nove.

Nažalost, danas se gradi tako da se iskoristi svaki kvadrat. Sve se nabija, zelenila je sve manje. Ne ide se na ostvarivanje zarade kroz kvalitet života – da kvadrat bude skuplji jer je tu bolji život, nego se gleda isključivo broj kvadrata.

Šta bi izdvojili kao lepu stranu Beograda?

Šaponja: To što je velik i što, samim tim, postoji potencijal da svaka supkultura nađe sebe. Da nađeš ljude koji su iz sličnog miljea, vole sličnu muziku... Duh metropole i reke su najveće prednosti Beograda.

Čavić: Počeo sam intenzivno da trčim i to po Košutnjaku koji je prava šuma i predstavlja blago ovog grada koje će, nadam se, ostati netaknuto.

Svoje emisije ste prvobitno radili za televiziju. Danas vas ljudi mogu gledati na YouTube kanalima. Kako se snalazite na novom mediju?

Šaponja: Mi to ne radimo, ali danas svi forsiraju publiku da klikne na like, share, subscribe. To moraju da kažu makar jednom u videu. To je postalo mainstream i drastično utiče na ono što se kreira. Evo moj klinac koji ima 7 godina napravio je svoj prvi video, iako nema YouTube kanal, koji počinje sa: “Ćao, u mom prethodnom videu...”. To mu je prvi video, ali nema veze, to tako mora da se kaže. Fascinantni su mi i ti termini koji se koriste. Tipa, “lupio mu je copyright ugasiće mu kanal”. Šta ti znaš sa 6-7 godina šta je copyright. “Još tri claima”, kaže, “i zatvoriće mu kanal”.

Čavić: Nama su te stvari špansko selo. Nedavno nam se javio jedan super tip iz Banjaluke, u fazonu mogu da vam pomognem malo oko YouTube kanala, imate kontent, ali malo da vas poguram. Ispričao nam je za neki software, rekao da moramo malo da kupujemo preglede da bi nas YouTube algoritam gurao, ali to nismo radili jer smo čuli da, ako te provale, dobijaš penale. Jasno nam je da kanali koji imaju milionske preglede verovatno kupuju neki deo, ali nama je super to što svi koji nas gledaju su zapravo organski došli do nas i znamo na čemu smo.

Odakle vam dolazi publika? Da li su pretežno iz Srbije ili se tu mešaju i druge zemlje?

Šaponja: Imamo dosta ljudi iz inostranstva, prevashodno naših ljudi koji su u dijaspori, a koji su otišli pre 10-15 godina i nastavili da nas prate preko interneta. Iako ne živimo od YouTube kanala, znači nam što dobijamo klikove iz inostranstva. Čak nas i zovu često da dođemo u dijasporu kako bi smo nešto snimili.

Čavić: Evo, na primer, zvao je čovek iz Beča i rekao dođite ovde ima naša pijaca, ja ću vam platiti prevoz i smeštaj. Ispalo je da smo taman hteli da idemo nešto do Beča i imali smo smeštaj, tako da nam je čovek obezbedio prevoz i napravili smo klip koji je jedan od najgledanijih sa više od pola miliona pregleda. 

Zanimljivo je da se, u vašim emisijama i klipovima, vi sami zapravo najmanje pojavljujete, što je, danas, prilično neuobičajeno.

Čavić: Nejasni su mi mladi jutjuberi. Nedostaje mi nekakav sadržaj po kome bi bili originalni. Možda je u pitanju međugeneracijski jaz, ali ne razumem to da snimaš sebe i pričaš nešto tipa “Sigurno ne znate da sam imao i crvenu kosu...” Mi nemamo tu potrebu da stalno budemo u kadru. Polazimo od toga šta ima smisla za datu priču. Ako smo mi tu nepotrebni, zašto bi se sad tu nešto gurali.

Šaponja: Generalno, tu smo po potrebi. Ako moramo da budemo mi protagonisti, recimo kad probamo neku hranu ili vozimo negde, naravno da ćemo biti u kadru. Ali, ako je video o nekome, nema razloga da se mi pojavljujemo.

Čavić: Zanimljivi su nam ti ljudi i fenomeni koji su posebni. Znaš, kad sretneš nekog čiču koji na buvljaku prodaje polovnu, dakle, korišćenu dasku iz klonje za 300 dinara i kažeš mu da nova košta 500 dinara, a on ti odgovori “Pa, kupi novu”, ti vidiš čoveka koji ima neku ideju koju pokušava da sprovede.

S druge strane, evo idućeg aprila bi trebalo da trčim 100 kilometara u jednom danu. Šaponja će snimati, a ja ću biti glavni protagonista filma.

Karakteristično za vaš rad je i to što ne “peglate” stvarnost. Vaši klipovi ne pokušavaju da našminkaju istinu, već gledaoci mogu da vide realnost zabeleženu kamerom.

Šaponja: Ne želimo da pravimo neku lažnu sliku. Tako smo od starta krenuli. Prikazujemo ogoljeni život i situacije bez ikakvog scenarija. Svojevremeno smo imali problem sa Ciklotronom, kada smo pravili priču o beskućnicima. Govorili su: “Jao nemojte kraste u prvi plan”. Mislim, to je priča o klošarima u Beogradu, od toga se ne može pobeći. Vrlo često video koji snimimo ima inkluzivni karakter za te junake.

Čavić: Snimali smo i jednog taksistu kome na vozilu piše Miles Davis. To je tip koji je otišao iz grada, pravi organsku hranu... Napravili smo prilog od 3 minuta gde smo uključili ono najbolje od snimljenog materijala. Kasnije pustili ceo klip od 27 minuta. Ovaj duži klip ima daleko više pregleda, a on je zapravo nerafinirana verzija. Dakle, nisu tačne priče da ljudi žele da gledaju samo lepe stvari i da to bude kratko.

Naš cilj je da društvo bude bolje, zdravo. Da gledamo ko je kakav čovek i da imamo uvažavanje za svet oko sebe. Zato i komentare koji su seksistički, mizogini, uvredljivi, brišemo. Mržnja rađa mržnju, a to ne želimo.

Koju priču iz dosadašnjeg opusa izdvajate kao posebnu?

Šaponja: Čubruski ajmokac kod Džonija Rackovića je prvo što mi pada na pamet. Možda zato što je u pitanju nešto što smo radili na početku, rana impresija koja je popunjavala tabula rasa-u iskustva.

Čavić: Meni je Tenk iz 2004. godine ono što mogu da izdvojim. Tu je naša drugarica imala umetnički rad – ofarbala je, na Kališu, u hipi boje ceo tenk iz Drugog svetkog rata. To je rađeno noću, a mi smo sve snimali. E sad, tu su se, posle jednog koncerta, našli Belgrade boysi, navijači Crvene Zvezde. Prvo su sedeli sa nama, cirkali su i bilo je super zezanje. A onda je, u jednom trenutku, jedan od njih okrenuo priču iz “Baš su ludi farbaju tenk” u “Vi menjate našu istoriju” i krenuli su da na biju, a jedan je stavio objektiv kamere u usta i rekao “Zapamtio sam ti facu”. Tu smo, naravno pobegli.

Par godina kasnije, sretnem istog tog lika “Zapamtio sam ti facu”, i on mi se izvinjavao i stvarno se videlo da mu je žao. I danas se javljamo jedan drugome kada se vidimo.

Strahujete li, onda, za svoju bezbednost kada pravite neke priče? Da li vas emotivno pogađaju priče koje radite?

Čavić: Kako kad. Nekad osetiš da je neko razdražljiv. Naročito kada je osoba sa kojom bi trebalo da pričaš pijana. Nisi načisto da li hoće da te zagrli ili da te udari.

Šaponja: Već imamo dosta iskustva pa se dobro snalazimo u tim momentima. Tu veliku ulogu ima kamera. Ona procesuira dosta toga. Sprečava te da se unosiš toliko u odnos sa osobom i služi kao medijum koji malo olakšava emotivnu stranu priče. Ipak, često se dešava da dođemo kući pod jakim utiskom.

Gledajući vaš rad, čini se da ljudima pristupate bez predrasuda.

Čavić: Meni je blok gde sam odrastao puno pomogao. Tu su socijalni stanovi, mnogo različitih ljudi, sudbina. Mislim da mi je to dalo širinu.

Šaponja: Ako ljudima pristupiš bez predrasuda, oni se daleko lakše otvaraju i ispričaju svoju priču. Tako dobiješ ogoljeni život. Ukoliko imaš distancu, onda će i sama priča biti takva.

Zašto i odakle Nikola Žigić u najavnoj špici za Marka žvaka?

Šaponja: Na formumu B92 svojevremeno je postojao veoma popularan topic Žiga, gde je bilo super fora. Desilo se da smo sedeli u sportskoj redakciji B92 i da je jedan od kolega intervjuisao Žigića telefonom. Sponatano smo zamolili Žigića da izgovori tekst “Ja sam Nikola Žigić, a vi gledate Marka Žvaka”. Mislili smo da ćemo to koristiti par emisija u špici, kao foru, međutim super je prošlo i ostalo je kao trade mark.

Čavić: Ima onih koji se bune jer je prodoran zvuk pa traže da ga sklonimo. S druge strane, ako stavimo one dve manekenke u špicu, ljudi se bune, kao “Aaaa, izdali ste Žigu. Vratite ga”.

Šaponja: Imali smo čak i predloge fanova da nađemo Žigića i vidimo šta radi danas, pa da sa njim napravimo Marka žvaku koja bi krenula sa njegovim likom u špici. Videćemo.

Koje priče bi ste voleli da, jednoga dana, uradite?

Čavić: Voleo bih da napravimo priču o Aboridžinima. Da odemo tamo na neko duže vreme, da boravimo sa njima i steknemo uvid i svest o njima. Da izgradimo odnos.

Šaponja: Penzioneri saobraćajci – stariji građani koji, kada kolima dođeš na pešački, počnu da ti mašu da te propuštaju i da prođeš.

Nas interesuju priče “malih ljudi”, a ne poznate ličnosti. Čak i kada smo radili priču o Laminu Dijari, snimali smo ga kako gleda seriju “Kamiondžije”, muva devojke po supermarketu...

Čavić: Poznati su smor. To su sve neke fraze – šta očekuješ od novog albuma...

Šaponja: I kada bi smo ih snimali, to bi bile neke obične situacije – dok idu na pijacu...

Čavić: Ja bih snimao dok se nameštaju za one fotografije “sevnuo celulit” i to. Prikazati fotografa koji treba da je slika.

Spomenuli ste da ne živite od YouTuba. Od čega živite?

Čavić: YouTube nije jedino što radimo, zapravo u mnogo većoj meri se bavimo drugim stvarima od kojih živimo. Prošlog leta smo pravili putopis Dunavom od izvora do ušća.

Šaponja: U pitanju je bio evropski projekat Transdanube pearls koji umrežava gomilu fenomenalnih destinacija uz Dunav. Ideja je bila promovisati zdravi, zeleni transport uz tok Dunava – što biciklizam, što javni prevoz kako bi se smanjila upotreba automobila. Takođe, paralelno su promovisane i turističke destinacije duž Dunava, kao što je Đerdap.

Čavić: Nedavno smo radili i promo klip za austrijsku pokrajinu Burgenland koja je ispod Beča. Dosta radimo za Crtu (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost) oni imaju Istinomer sajt.

Šaponja: Ipak Marka Žvaka je projekat koji najviše volimo i radimo ga za dušu.

Čavić: Takođe završavamo i dva dokumentarna filma. Jedan je o umiranju, a drugi o narodnim poslanicima koji snimamo već 6-7 godina. Istražujemo arhivu, posećujemo Skupštinu.

Šaponja: Kroz taj dokumentarizam smo provalili da, kada nešto snimaš dugo i temeljno, onda to dobija na težini.

Imate li neke planove da sa YouTuba ponovo dođete na male ekrane?

Čavić: Planove imamo ali, za sada, ne govorimo o njima :)

Šaponja: Radovi su u toku. :)