Galeba Nikačevića svi znamo kao "gradsku facu" koja nas je vodila kroz svet muzike, prenosila nam interesantne priče i trudila se da kulturu što više i bolje približi publici. Ipak, mnogi ne znaju da njegovo ime zapravo znači "onaj koji pobeđuje" ili "po srpski" Viktor.

Kao neko ko je prošao od trnja do zvezda, Galeb je svakako dorastao svom imenu, izlazeći kao pobednik iz mnogih životnih borbi. 

Kada se osvrneš na svoje godine odrastanja, čega se prvo setiš?

Detinjstvo mi je bilo vezano za Voždovac i Dušanovac gde sam odrastao.

Moja prva sećanja tiču se kuće i porodice. Nažalost, nisu sva lepa.

Ona draga sećanja su tinejdžerske godine i prvi izlasci u grad. Sećam se onih, kako smo ih mi zvali, burek-pizza koje su prodavali na Slaviji na štandovima kod kružnog toka. Tu su, naravno, odlasci u klub Trezor 1995 - 96, prvi izlasci u Industriju sa 17-18 godina...

Bilo je i jedno mesto na Kalemegdanu gde sam voleo da sedim sam. Tada je tu još moglo da se nađe izolovano mesto gde možeš da sediš satima, a da niko ni ne prođe. Kališ je tada bio pun štekova sa kojih sam voleo da gledam na Savu i šetalište.

Sećam se i girica u fišeku, odlazaka u bioskop Voždovac, šetnji sa majkom po Bulevaru gde je bila gomila švercovane robe poslagana po tezgama i rahmetli Depoa u koji smo išli.

S jedne strane 90-te su nešto što si, kao i svi, prevalio preko glave. Ipak, rano si ostao bez oca, inače Somalijca. To je sigurno doprinelo da tvoje odrastanje bude još teže nego što je moralo biti.

Istorija sećanja čini svoje. Nekako i najgora sećanja postanu romantizovana kroz vreme. Međutim, baš ta najgora sećanja su možda izgradila neke od najjačih osobina koje posedujem. Bez njih ja ne bih bio ja.

Veoma mi je teško da se, sa ove ogromne distance, odnosim prema njima objektivno. Svakako da je tu bilo jako puno loših stvari. Svima nam je bilo tako, ali mislim da je trajektorija kojom sam se uputio i na kojoj se nalazim i danas, počela upravo sa tim raspadom države.

S jedne strane, 50% mene je moje somalijsko poreklo o kome ne znam ništa jer sam ostao bez oca kao mali i nisam ni poznavao, a kamo li imao nekakve kontakte sa porodicom sa te strane. Tamo je rat počeo kada i u Jugoslaviji i nije ni bilo načina da se povežem sa njima.

Opet, ova druga polovina mene o kojoj sam znao nešto, nije bila baš najsjajnija. U sopstvenoj familiji nismo bili prihvaćeni, a u isto vreme u društvu je počelo da se oseća da, ukoliko nisi isti kao drugi, ukoliko nisi istog imena, veroispovesti i porekla kao većina, možeš da imaš problema.

Ukoliko ti se jedna stavka razlikuje već si sumnjiv, ako su dve, ti si otpadnik, a ako imaš tri ili više stavki koje se ne podudaraju, postavlja se pitanje - "Šta ćeš ti ovde?"

Onda počneš da osećaš diskriminaciju na svojoj koži, s time da si mali i još ne znaš šta je to. Samu reč diskriminacija nemaš u svom vokabularu. Onda dođeš kući i pitaš: "Mama zašto mene ne vole? Zašto niko neće da nam dođe na rođendan?"

Iz toga, onda, počne da proizilazi nekakva dinamika ličnosti koja me je postavila na put traženja odgovora. To mi je postala životna filozofija. Ja sam turista u životu. Dođem negde, saznam nešto i kada saznam, idem dalje.

Jedina moja konstanta, jedino u čemu sam dosledan jeste kretanje. Ne zaustavljam se ni na jednoj temi, ekipi, društvu... nego sam uvek u pokretu i mislim da je to počelo u detinjstvu.

Zbog svega toga si verovatno voleo da provodiš vreme sam sa sobom?

Uvek sam voleo osamu. Kao klinac sam delio krevet na sprat sa sestrom gde sam ja spavao gore. I onda noću kada sestra i majka zaspu, znao sam da sednem uz veliki prozor u sobi i gledam u dvorište koje je bilo divno osvetljeno i imalo neku čudnu atmosferu.

Voleo sam i da izađem na krov kuće i sedim na crepovima gledajući u nebo i zamišljajući vanzemaljce. To sam obično radio nakon gledanja SF filmova.

Takođe, noću sam gledao muzičke spotove na TV-u u dnevnoj sobi ili preko VHS i uživao.

Poznata je priča o tome kako si, nakon dugog traganja, uspeo da pronađeš svoje rođake iz Somalije. Da li održavate kontakt?

I dalje imam veliku želju da otkrijem taj deo sebe. Upoznao sam familiju sa očeve strane i sa njime se viđam veoma sporadično jer svi imamo brojne obaveze. Međutim, njihov engleski je dosta loš i teško se razumemo.

Opet, psihološke konstitucije su nam radikalno drugačije. Sve što je kod nas stvar opšte kulture, oni za to nikada nisu čuli. Na primer, nemaju pojma ko je Dostojevski, koji su to savremeni filmovi i slično. Opet, sve ono što je njima prirodno da se zna, nepoznato je nama.

Vreme koje provodimo zajedno uglavnom prolazi u tome da paziš da nekoga ne uvrediš. Rod smo, a potpuni stranci i potrebno je da provedemo dosta vremena zajedno.

Velika mi je želja da se spakujem sa porodicom i odem u Somaliju na jedno pet godina. Da živim njihov život i stvarno doživim to svoje poreklo. Nadam se da će za to biti mogućnosti.

 

Da nije bilo svih problema sa kojima si se suočavao, da li bi Galeb Nikačević danas bio drugačiji?

Imao sam potrebu da pripadam. U mnogim stvarima u životu, upravo iz te želje, sam išao linijom manjeg otpora. Do svoje 25, 26 godine sam se držao nekih rigidnih i konzervativnih stavova koji nisu rezervisani samo za određen sloj ljudi iz nekog spektra desnog populizma. Imao sam i ja tu vrstu manjkavosti koju možda nikada ne bih razrešio da nisam imao taj unutrašnji sukob koji je začet u tom periodu jer sam doživljavao istu vrstu diskriminacije.

Poznavajući njenu prirodu, neki drugi stavovi sa kojima sam se rađao i sa kojima sam, linijom manjeg otpora sazrevao kroz vreme, bili su dovođeni u pitanje automatski.

Veliku zahvalnost tome što sada ne pripadam ni jednom od svega toga, što imam konstantnu otvorenu skepsu i postavljam pitanje da li nešto jeste ili nije, verovatno je rođena upravo tada.

Kada vidiš veliku grupu kao što su navijači, religiozni fanatici, taj desni populizam koji je sada užasno jak, od kosovskog pitanja do etičke i verske pripadnosti i odnosa Rusija-SAD, ti vidiš, kroz razgovor sa ljudima i s jedne i  sa druge strane spektra, da tu postoji određena emotivna investicija. Svi ti ljudi to doživljavaju veoma lično, a istovremeno i jedni i drugi apsolutno veruju da su u pravu. Nemaš tu nikoga sa agendom ko je u fazonu: "Ovaj me platio pa ću ja...", već iskreno veruju u to svoje.

Ono što je problematično u celoj priči jeste to što niko nije otvoren za dijalog već samo traže potvrdu svog identiteta i gaje netrpeljivost prema onome što nije poput njih.

Kada živiš u svetu zaglavljenom između drugih svetova, u permanentnom stanju nekog podskupa, onda imaš tendenciju da vidiš gde su granice, da udaraš u njih i nemaš osećaj da pripadaš bilo kom od tih svetova. Ali ih vidiš na drugačiji način i kroz drugačiju prizmu u odnosu na one koji su unutar tih svetova.

Chuck Palahniuk pisac je lepo rekao: "Nemamo ožiljke da pamtimo srećne trenutke".

Ne učimo ništa iz blagostanja. Karakter se gradi u teškim trenucima i kroz krizne periode. Tako se ojačava ono što te definiše kasnije u životu.

Dakle, da li bi stvari bile drugačije? Svakako da bi. Ali, da li bi nužno bile bolje? To već sumnjam.

Da li bi rekao da je situacija danas ipak bolja?

Bez obzira na ta iskustva, zahvalan sam. Sada živim drugačiji život. Vreme se promenilo i zemlja se promenila. Nema više tog plastičnog rasizma kao što ga je bilo devedesetih kada je ubijen mali Dušan Jovanović u Beogradskoj ulici.

Nažalost, izgleda da se vraćamo tome posebno sa izbegličkom krizom sada i desnim populizmom koji jača kroz celu Evropsku uniju. Sve se više identiteti dele na mi i ne mi, priča se sve jače o osnaživanju granica, podeli ljudi, podizanju zidova. Mislim da ceo svet polako klizi i da je u pitanju kriza nedostatka internacionalne ideje koju smo živeli.

Istorija se ponavlja, ali na jedan suptilniji i perfidniji način.

Ne doživljavam diskriminaciju danas na onom nivou na kome je postojala devedesetih, ali na sistemskom nivou ona ipak postoji.

Doživljavam je na isti način na koji je doživljavaju manjinske grupe ili žene u ovom društvu.

Uz tvoje ime se vezuju različita zanimanja. Šta bi ti rekao, da li je Galeb Nikačević novinar, voditelj, nešto treće?

Kad god gostujem u panel diskusijama, TV emisijama, projektima, uvek mi stave "titulu" novinar. Međutim, niti sam se školovao za novinara, niti me je to posebno zanimalo i nemam znanja koja su potrebna za novinara.

Mislim da me ljudi nazivaju novinarom kolokvijalno samo zato što sam radio kao voditelj na televiziji.

Opet, voditelj sam bio nekako usput i to je uvek bila posledica, a ne namera. Naime, kada napravimo neki projekat i treba nam voditelj, a na kastingu ne nađemo pravu osobu, obično gurnu mene u ulogu voditelja jer nemamo nekog boljeg.

Tako sam u Vice-u počeo da se slikam. Naime, kada sam potpisao ugovor, imao sam samo jedan uslov - da se nikada ne slikam jer sam plaćao svu cenu gubljenja anonimnosti, a nisam ostvario nijedan benefit.

Tu sam radio kao urednik kulture i radili smo kastinge. Kako bi pokazao ljudima na audiciji šta se očekuje od njih, izađem i uradim šta treba. Pošto su nam šefovi bili iz SAD, te snimke smo im slali kako bi odabrali kandidate. Međutim, od svih kandidata im se ja svidim najviše i tako ispadne da snimaju mene dok ne nađemo nekog boljeg.

Dakle, nisam voditelj jer ta profesija nije nimalo jednostavna i zahteva puno rada, obrazovanja, vođenja računa šta i kako govoriš...

Uzimajući različite uloge u medijima si, napornim radom, izgradio svoje ime. Kako je izgledao tvoj ulazak u ove vode?

To je bilo potpuno slučajno. Bio sam gradski klinac. Tada smo se svi okupljali na Trgu republike i mislim da su se svi koji su danas nešto na kulturnoj sceni u Srbiji, tih devedesetih okupljali na Trgu. To je bilo stecište svih koji su imali potrebu za nekom progresivnom kulturom i ljudi kojima se ta neka prežvakana matrica mainstreama nije dopadala.

Za konzumiranje te kulture ti si tada morao da uložiš dve stvari - vreme i trud.

Morao si da se obučeš, sedneš na bus, dođeš do grada i da onda provodiš sate prelistavajući kasete i ploče.

Sećam se da sam često išao do prodavnice ploča u Makedonskoj. Tu su bili gramofoni za preslušavanje u koje staviš ploču i preko slušalice slušaš satima muziku. Onda se tu sprijateljiš sa prodavcima i ekipom koja dolazi.

Ako si hteo da čuješ novu muziku mora si da sačekaš novu emisiju na radiju, koja je išla sredom u devet. Ukoliko propustiš tu emisiju, kada dođeš na Trg ti ne znaš o čemu ljudi pričaju i budeš automatski out.

Jedini drugi način bio je da odeš u klub, a mi kao klinci nismo mogli da uđemo, osim na neko snalaženje, pa smo stalno smišljali kako da uđemo.

I onda postaneš deo te neke kulturne scene, gradiš svoj identitet u formativnim godinama kroz konzumiranje vremena i truda koji ulažeš u kulturu.

Pa zatim majice koje nosiš postaju izjava koja govori o tvojim vrednostima, a kada vidiš nekoga ko je isto obučen odmah postaješ drugar sa njim.

Tako se cela ta gradska ekipa međusobno poznavala, a mnogi od tih ljudi su kasnije postali komercijalni izvođači.

Kada se, krajem 2000. i početkom 2001. godine formirala prva muzička televizija Metropolis, povučena je cela ta ekipa koja se dobro razumela u muziku i bila iz muzičke sfere.

Zeka panker sa Manježa je bio tehnički direktor, Mita ,pevač Block outa, je bio umetnički direktor, Dušan Kaličanin koji je radio one trans serbia tehnokratija žurke je bio urednik, zatim vlasnik je bio Krle, vlasnik Metropolis records za koju su izdavali i Gru, Suneshine, Eyesburn...

I kada su tražili voditelje, želeli su ljude koji poznaju muziku i mogu da učestvuju u kreiranju sadržaja.

Ja sam tu dobio poziv kao neko ko je bio iz te ekipe, a uvek me je krasila logoreja. I tako su me tu tutnuli, a meni je bilo super jer mi je to bio prvi posao za koji sam dobijao platu.

Pre toga sam prao šoferke na benziskim pumpama, brao voće po voćnacima u Boleču i Ritopeku, skupljao sekundarne sirovine.

Ovo je bilo prvi put da sam radio neki posao i na kraju meseca dobio platu koja je bila smešna. Recimo oko 6-7 hiljada dinara što je bilo oko 100 evra, ali mi je to bilo dovoljno da svakoga dana kupim jednu bečku šniclu u Kasini i živim ceo dan.

Jedno vreme su me zvali "Garsonjera" jer sam živeo u studiju i spavao u scenografiji jer nisam imao gde da živim.

Sve mi je to bilo zabavno, nije iziskivalo puno truda, a dobijao sam platu tako da sam samo nastavio kao linijom manjeg otpora.

Kasnije si, sa videa i voditeljskog posla prešao i na pisanu formu.

Tek kada sam počeo da pišem otkrio sam da je to bilo tu sve vreme. Uvek sam imao potrebu da nešto zapišem. I danas imam tefterče sa sobom gde zapisuem nešto što mi zvuči lepo ili informacija koja mi treba, ili neki zaključa do kog sam došao. Zapisivao sam i svoje snove, kako se osećam...

Ozbiljnije sam sve to doživeo 2007. kada sam imao svoju prvu veliku pravu emotivnu krizu koja me je baš slomila. Nisam znao šta mi se dešava, a kakav se budiš ujutro i kakav ležeš uveče, takav si čitavog dana. U to vreme sam svašta probao, i teretanu i boks, ali mi ništa nije pomoglo.

Tada sam naišao na jednu, tada retku knjigu "Tecite suze moje reče policajac" Filipa K. Dika koju sam jednom pročitao kao klinac i želeo da je imam. Našao sam je tek sa 25 godina. Sećam se da je prvi put kada sam legao u krevet i zaspao, a da nisam razmišljao o svojim problemima bilo tada kada sam uzeo tu knjigu da čitam.

Poslednja misao pred spavanje mi je bila o glavnom liku i prva misao izjutra bila je: "Gde sam stao?"

To je bio trenutak da sam pobegao malo od svojih problema i stvorio prostor da malo prodišem.

Tada sam počeo opsesivno da čitam. Počeo sam od SF-a dok nisam došao do Stanislava Lema i "Solarisa", kada sam shvatio da stilsko-tipološke odrednice jednog žanra mogu da imaju umetničku vrednost. To mi je bila ulaznica u ozbiljniju književnost.

E, onda kada sam se vraćao onome što sam zapisivao, video sam ogromnu disproporciju između onoga što čitam i onoga što pišem. Sve je delovalo tako glupo i banalno, puno opštih mesta. Shvatio sam da nemam neke originalne misli već da je sve naučeno.

Javila mi se potreba da nešto uradim sa tim.

Tako sam pronašao profesorku Nadicu Tomić koja je u Prvoj beogradskoj gimnaziji predavala srpski jezik i književnost. Ona je spremala moju kumu da polaže književnost.  I sa 25 godina sam, dva puta nedeljno, išao kod nje na časove srpskog jezika da se opismenim. Kupio sam gramatiku onu žutu za srednju školu, čitanke, pisao i tako je sve počelo.

Ne možemo da govorimo o velikim idejama, a da smo nepismeni. Filip K. Dik je rekao: "Reči su najmoćnije oružje na svetu jer, ljudi koji kontrolišu reči i njihovo značenje, kontrolišu one koji moraju da ih koriste".

 

Sada si pokrenuo veoma uspešan Agelast podkast tako da ti se uz ime može pridodati podkaster.

Podkast jeste jedna od ljubavi koje imam. Pratim ih ozbiljnije od 2014. godine. Tada sam otkrio da veliki brendovi poput Nacionalne geografije i Njujorkera imaju svoje podkaste. Tako sam od 2015-2016. počeo da ih slušam umesto muzike.

Agelast podkast sam pokrenuo kao cost effective varijantu, nešto što neće zahtevati previše novca. Imam ideju da na svom kanalu radim mnogo veće stvari, ali su sve užasno skupe. Onda mi je postalo jasno da je jedini način da dođem u mogućnost da ih radim jeste to da izgradim dovoljno veliku publiku, dobijem endorsemente od komercijalnih kompanija.

Ono što me zanima je dokumentarizam. Voleo bih da postoji prvi dobar YouTube kanal u Srbiji koji se bavi dokumentarnim sadržajem i da je samo online.

Međutim, ispostavilo se da podkast nije tako jeftina stvar kao što na prvi pogled može izgledati.

Recimo, shvatio sam da postoji "ušni zamor", da je to vrlo realna stvar. Recimo kada slušaš neki intervju koji ti je super zanimljiv, ali te "smara" da slušaš duže od 15 minuta. To je vrlo verovatno zato što je loš zvuk.

Dakle, neophodno je uzeti dobre mikrofone koji će slušaocima dati utisak da su, dok slušaju, sa tobom u sobi. Onda ti treba "ruka", pa bolji kablovi, zvučna kartica, pa software, kamera, onda ljudi koji će to da snime i obrade...

Sve to na kraju ispadne poprilično novca, ali sam maksimalno ušao u sve to i skočio glavom u vodu. Sada je situacija - plivaj kako znaš i umeš.

Srećom imaš ekipu ljudi koji su puni entuzijazma i rade sa tobom.

Niko od nas ne zarađuje ni dinara i sve radimo iz ljubavi. Voja, dečko koji me snima, recimo, me je kontaktirao porukom. Napisao je: "Vidim da imaš problema sa videom. Ja imam opremu, ložim se na podkast i hoću da ti pomognem".

Sreli smo se na kafi i već sutradan je došao kod mene da snimamo. On je pomogao da kanal izgleda kako izgleda.

Gajim velike nade da, ukoliko održavamo nivo kvaliteta i ljudi vide da kontinuriano dobijaju sjajan sadržaj, stvari će uroditi plodom i da će to otvoriti vrata i drugim podkasterima.

Kojim se temama baviš u svom podkastu?

Podkast je ogledalo svega onoga o čemu smo pričali do sada. Kada pogledaš About stranicu, vidiš da tu stoji ono što sam shvatio vremenom - da je najstarija priča na svetu mit o potrazi. Čovek od kako postoji on traga. Da li prostorno ili u sebi.

Kako Mešo Selimović kaže u predgovoru knjige "Derviš i smrt": "Sve priče pričaju o traganju za srećom". Ja se ne bih nužno rekao za srećom, ali bih završio na traganju.

Samo ime podkasta Agelast je grčkog porekla i znači "onaj koji se ne smeje". To asocira na moje odrastanje koje me je navelo na put o potrazi.

Pokušavam da dovedem ljude koji imaju nešto zanimljivo da kažu i od kojih mogu nešto da naučim i podelim sa ljudima moja razmišljanja.

Šta vidiš kao glavnu prednost podkasta?

Podkast je forma u kojoj svi učesnici ravnopravno učestvuju u razgovoru onako kako bi to uradili na ručku ili piću. Mislim da je to nešto što ljudima danas zaista nedostaje. Taj osećaj familijarnosti jer ti likovi broadcasteri ti postaju neki saputnici u životu jer ih slušaš u nekim situacijama kada si sam sa sobom - dok voziš, trčiš na traci, putuješ, šetaš...

Kroz podkast upoznaješ i karakterne osobine tih voditelja, šta vole, šta ne, koje su im mane... jer u podkast moraš da utkaš sebe i daš ljudima deo sebe.

Da, mi živimo u vremenu kada smo međusobno povezaniji više nego li ikada u istoriji, ali smo u isto vreme i najusamljeniji. Podkasti ulaze na taj teren i ne daju samo informacije, već ispunjavaju ljudima vreme i ostvaruju konekciju voditelja i publike.

Tu moraš da budeš spreman da podeliš svoju intimu, da budeš ranjiv. I baš te tačke u razgovoru su ono što ljudi izdvajaju i šalju mi kasnije u inboks napominjući da su se i oni tako osećali u nekom trenutku i da im to što sam rekao i otkrio o sebi puno znači.

Kakvi su ti planovi za dalje napredovanje?

Voleo bih da radim audio knjige kao podkast. Da u svakoj epizodi napravimo dobru atmosferu, ispričam o knjizi, šta kako, zašto, kada je nastala, na šta je potrebno obratiti pažnju, zašto mi je značila, ko je autor, o čemu govori... Nakon što gledalac zna sve to, hajde da pročitamo delo i uživamo zajedno.