Od dečaka sa frulom koji je bosonog tabanao posleratnim Beogradom do jednog od najvećih šoumena kojeg su evropske bine ikada ugledale. Jovan Jova Radovanović je svojim notama i humorom mamio osmehe, a njegovo ime i bilo je sinonim za dobru zabavu. U intervjuu za 011info Jova govori o svom odrastanju, osvajanju domaće i inostrane scene i nagradi za životno delo koju mu je dodelio Nišville Jazz festival.

Kako se sećate svog detinjstva?

Prvi put sam svetlost dana ugledao u jeku Drugog svetskog rata, 1941. godine na Zvezdari, tačnije kod Cvetkove pijace koja se nalazila na periferiji grada. Tada se, u tim posleratnim vremenima, teško živelo. O tome najbolje mogu da posvedoče oni koji su to iskusili na sopstvenoj koži. Ipak, uprkos siromaštvu, detinjstvo mi je ostalo u lepom sećanju.

Uvek sam govorio da sam došao na svet sa zakašnjenjem, najverovatnije kao posledica nestašice antibebi pilula! Naime, imao sam dva brata i sestru. Oni su svi bili osetno stariji, 10, 12 i 15 godina, i rano su otišli od kuće tako da sam se, zapravo, osećao kao jedinac.

Te godine obeležene su odrastanjem na ulici. Moji vršnjaci i ja smo večito bili na ulici. I sve što sam doživeo - doživeo sam na ulici. To se promenilo sa polaskom u školu, ali do tada je bio život na ulici i nigde više.

Kao klinci smo špartali prestonicom uzduž i popreko. Tako se zaista najbolje upoznaje grad. Taj recept sam primenio i kasnije u životu, kada sam gostovao po raznim evropskim metropolama. Ne postoji bolji način da zaista osetite jedan grad i ljude koji žive u njemu.

Recimo, redovno smo išli do Crvenog krsta, do bioskopa “Avala”. Redovi su bili golemi i vladala je pomama za kartama. Neretko smo sretali Gagu Nikolića i Batu Živojinovića, koji nas je, od milošte, prozvao “seljacima” zato što smo dolazili bosi, iako smo živeli samo tri trolejbuske stanice dalje.

Takođe, pešačili smo i do Vidin kapije, gde smo slušali priče pozorišnih glumaca, koje smo kasnije prepričavali između sebe.

Foto: Vojislav Vujanić

Da li su vam roditelji bili strogi?

Sećam se kako sam, jednog dana, igrao klikere sa drugarima. Otac je trebalo da se vrati sa posla popodne tako da sam bio sav zanet igrom. Međutim, dok sam ja bio tako sav obuzet igrom i nesvestan šta se oko mene dešava, samo sam osetio kako me je neko “zavalio” ćušku. Okrenuo sam se i video svog oca koji se ranije vratio. Iznenađeno sam ga pogledao ne shvatajući šta sam to loše uradio. Otac mi je samo rekao: “Prolazi profesor Milovanović, a ti mu se nisi javio”. Dakle, u našem domu je važilo pravilo da se stariji moraju poštovati, da je kulturno javiti se komšijama u prolazu i da je lepo ponašanje i ophođenje prema drugima nešto što se podrazumeva.

S druge strane, moj otac je bio zanatlija i uvek je govorio: "Da ja tebi dam lebac u ruke, pa ti posle radi šta hoćeš." To je značilo da sam morao da završim zanat. Paralelno sa alatničkim zanatom sam išao u muzičku školu. Svaki dan sam imao praksu. Bilo je pakleno postići sve to.

Iako se nikad nisam bavio zanatom, ipak sam mu zahvalan na tome. Dobro mi je došao u životu. Kada god bi se nešto pokvarilo u kući, ja bih to opravio. Znate, kada vi nešto uradite svojim rukama, osećate srećnije i zadovoljnije. Lepo je pokojni Duško Radović govorio: "Ti možeš da završiš škole koje god hoće, uvek te na kraju čeka zanat." I kada bolje razmislite, to je živa istina.

Uzgred, sećam se i prvog dana muzičke škole. Došao sam u kratkim pantalonama i odmah su me sa praga vratili nazad, uz reči: "U hram muzike se ne ulazi tako!"

Kada ste zaljubili u muziku?

Još pre osnovne škole jurcanje za loptom, tačnije krpenjačom, mi nije bilo dovoljno, pa sam počeo da se interesujem za muziku. Inače, ljubav prema muzici je bila porodična tradicija, otac i braća su svirali, čak je jedan brat imao apsolutni sluh.

Zapravo, sve je počelo sa jednom svadbom. Naime, nasred naše ulice su paradirali mlada i mladoženja, živa muzika je tutnjala i sva deca su izašla da gledaju. To je bilo opšte narodno veselje. I meni je to zagolicalo maštu. Okrenuo sam se i rekao sam drugarima da, kada bih imao neki instrument, imam osećaj da bih odmah mogao da počnem da sviram pesmu kojom su muzičari uveseljavali svatove.

I tu su klinci krenuli da me zezaju kako pričam svašta i, kako bi pokazali da pričaj koješta, neko je otrčao do obližnje pijace i odande doneo jednu frulu. Uzeo sam je, malo prosvirao da se upoznam sa instrumentom i počeo da sviram – "Poleti soko nisko, pa visoko"! Svi su bili zapanjeni. Bili su uvereni da sam sve prethodno navežbao, a ja prvi put u životu uzeo frulu u ruke.

Foto: Vojislav Vujanić

Od frule ste neobično brzo došli do džez muzike.

Vrlo brzo sam se odlučio koju vrstu muzike ću svirati. Odmah sam znao da narodna muzika nije za mene. Dopadao mi se džez, koji sam počeo da slušam na radiju "Luksemburg" i to zahvaljujući bratu. U to vreme radio aparati su bili papreno skupi, pa je on sakupio delove i sastavio jedan. Trebalo mu je mesec dana, ali kada je završio bio sam presrećan. I tada kreće zaluđivanje muzikom.

Moj prvi muzički ansambl zvao se “Domino”. Svirali smo u foajeu Tehnološkog fakulteta. Tu su se održavale poznate igranke. Na njima bi se sjatio ceo grad, čak i opasni momci. Verovali ili ne, i tada ih je bilo. No, nas nisu dirali. Šta više, bili smo zaštićeni od strane svih bez obzira na to da li su oni bili u nekom međusobnom sukobu. Verovatno su smatrali da je uzvišeno ono čime se bavimo.

Nakon "Domina", pridružio sam se "Veselom bendžu". Bili smo pratnja Mikiju Jevremoviću, koji je tada bio baš velika zvezda. Tu smo stekli prvih “pet minuta” slave kada smo izvodili numeru “Marina”. Zapravo, taj nastup je bio svojevrsna prekretnica u mom životu. Naime, palo mi je na pamet da trubači u jednoj deonici, umesto da samo sviraju, imaju i koreografiju tako da naizmenično nekoliko nas čučne. Publika je bila oduševljena. Tada sam shvatio da publiku treba zabaviti muzički, ali da nije na odmet da im se priredi i vizuelna zabava.

Taj zaključak ste iskoristili sa Sedmoricom mladih.

Taj moj poriv da volim da nasmejem ljude oko sebe, koji sam imao još kao dečak, sam razvijao upravo sa “Sedmoricom mladih”. Princip rada u ovom asamblu se dosta razlikovao od manira koji je važio u drugim bendovima. Oni su imali vođu, koji napiše aranžman i utegne sve. Kod nas je vladalo samoupravljanje, gde je svako nečim doprinosio. Naravno da je bilo rasprava i to na nivou svađa, ali to je uvek bilo zarad kvaliteta. Svi sa strane su verovali da ćemo se raspasti za tri dana, ali to se nikad nije desilo. Istinu za volju, bilo je mučno i teško, ali vrlo plodno i učinkovito. Mislim da je to upravo i tajna uspeha “Sedmorice mladih”.

Mi smo znali da, ukoliko želimo da postignemo uspeh, moramo mnogo da radimo. Da bismo mnogo više radili, morali smo mnogo više sebe da cenimo. A, da bismo sebe cenili, morali smo da budemo tačni na probi. Nije bilo kašnjenja. Ukoliko ne dođeš na vreme, nebitno da li kasniš dva, tri, pet ili deset minuta, tog meseca nemaš "gažu". To je bilo rigorozno pravilo koje je važilo za sve u grupi. Ja sam platio jedanput i nikad više nisam zakasnio.

Foto: Vojislav Vujanić

Grupa je veoma brzo postigla ogromnu popularnost tako da ste se otisnuli i van granica ondašnje Jugoslavije.

Svega dva-tri meseca nakon što sam im se pridružio, tačnije 1964. godine, počeli smo da nastupamo u inostranstvu. Krenuli smo na godinu dana, a ostali 15 godina. Želeli smo da se uverimo koliko zaista vredimo, jer je naša država bila komunistička i postojala je određena barijera prema svemu što dolazi sa naših prostora.

Sećam se, nakon jednog nastupa u Nemačkoj tamošnja štampa je pisala "Orkestar iza gvozdene zavese oduševio". I to nam je malo smetalo. Onda smo seli sa tim novinarima i pitali ih šta misle o našem nastupu. Bili su oduševljeni. E dobro, ako je tako, možete li onda da ubuduće ne stavljate tu “gvozdenu zavesu” kada pišete? Naravno složili su se uz objašnjenje da su morali tako da pišu zbog urednika, ali da će nadalje tekstovi biti samo o našem nastupu bez mešanja politike.

Na naše svirke u Minhenu dolazili su i američki vojnici iz obližnjih baza i bili raspamećeni. Zvali su nas da ih posetimo u bazi i da nas ugoste. I dođemo mi. Baš su nas lepo dočekali i kroz priču, moj drugar trombonista izvadi sliku svog brata Živana Milića koji je bio veoma popularan kod nas. Međutim, to je bila slika iz vojske i američki vojnik koji ju je uzeo da pogleda, samo je onako ispustio iz ruku i rekao: “Neprijatelj”. Do te mere su išle predrasude koje su imali, a nisu ni znali gde je Jugoslavija. Pokušavali smo da objasnimo, ali se na kraju sve svelo na to da nas pitaju je li to levo ili desno kada se izađe iz kasarne.

Veliki uspeh, pored Evrope, postigli ste i u Sovjetskom savezu.

Oni su izuzetno cenili to što smo mi radili. To je bila jedna zatvorena zemlja. Sve je bilo pod kontrolom, pa isprva i naš repertoar. Unapred smo morali da objašnjavamo šta svaka pesma znači. Recimo, afroameričke duhovne pesme su bile zabranjene – “Previše zapadnjački zvuči” govorili su nam. Međutim, nakon što smo objasnili kakve su to pesme, da govore o slobodi i protiv ropstva, shvatili su i odobrili nam repertoar. Vremenom smo stekli njihovo veliko poverenje, tako da nas više uopšte nisu ni proveravali već nam je bilo dozvoljeno da izvodimo koje god numere želimo.

Čak i kasnije, po raspadu Sovjetskog Saveza kada je Rusija okrenula novi list i imala odrešene ruke da dovede bilo koga, oni su i dalje tražili nas, tako da nosim vrlo lepe uspomene odatle.

U Rusiji smo imali barem koncert dnevno, a ponekad i tri. Zato sam sa sobom uvek nosio dva kompleta garderobe pošto bih, nakon prvog koncerta bio mokar do gole kože. Onda se presvučem, ostavim prvi komplet da se suši i tako u krug.

Kada se podvuče crta, mi smo u Sovjetskom savezu proveli tri i po godine. Turneje su u principu trajale od dva do sedam meseci, a u predasima između njih rodio mi se sin. Video sam ga prva tri dana i potom otišao na devetomesečnu turneju. U međuvremenu majka mu je pokazivala moje slike. Kada sam se vratio i video ga, on je onako pokazivao prstom na mene, vikao “tata, tata”, ali je sve vreme bežao unazad. Suze su mi krenule. I danas mi jako teško pada kada se setim te scene.

Foto: Vojislav Vujanić

Da li je postojao jaz između nas i Sovjeta u to vreme?

Veliki. Recimo, bio je jedan inženjer koji je dolazio na skoro svaki naš nastup. Jednom smo pričali, bilo je to pred naš povratak kući, i ja kažem kako jedva čekam da vidim sina i da se opustim malo, da sednem u auto i provozam jedan krug po Beogradu što sam jako voleo jer me je smirivalo.

On pita: “Kakav krug?” Kažem, pa kolima.

“Nećeš mi valjda reći da imaš auto?”

Nije mi verovao da imam automobil jer je kod njih tada, pre 40 i kusur godina, bilo pravilo da, ma koliko novca imaš, da bi kupio automobil, morao si da se prijaviš, pa te onda prate narednih 10 godina da bi ti, eventualno, dozvolili da imaš automobil.

Mi smo bili komunistička zemlja, ali je ipak bilo drugačije. Kod nas su Mađari dolazili da kupe kakao. Bili su redovi po Knez Mihailovoj.

“Sedmorica mladih” su bili veoma popularni i kod Josipa Broza.

Prvi nastup za Tita smo imali šezdeset i neke. Nisam siguran tačno za godinu, ali nakon prvog nastupa usledio je poziv i za drugi, i treći, itd. Ubrzo smo postali Titovi miljenici i nijedna zabava, bilo diplomatska ili ne, nije mogla da prođe bez nas. Važno je naglasiti da niko od nas nije bio član Komunističke partije. Ni jedan od nas. Znači, u njegovom kabinetu se ipak gledalo da li znaš nešto da radiš ili ne.

Krajem 60-ih dobili smo poziv da, sa Titom, idemo na putovanje oko sveta "Galebom". Mi smo uveliko bili u inostranstvu i vezani ugovorima. Poručili smo mu da bismo rado pošli ako bi mogao da svojim uticajem pomeri angažmane ili poništi ugovore. Usledio je odgovor nakon sedam dana: "Nastavite vi da radite svoj posao. To što radite - radite odlično. Predstavljate Jugoslaviju na najbolji mogući način."

Upravo taj dobar glas koji nas je pratio u inostranstvu je zaslužan i za to što smo bili oslobođeni služenja vojske. Naime, dok smo bili u inostranstvu stigao nam je poziv.

Međutim, naš konzul u Nemačkoj nam je rekao da će on poslati jedno pismo i da mu se javimo za nedelju dana. To pismo je došlo do Tita i maršal je lično aminovao da budemo oslobođeni služenja vojnog roka, smatrajući da smo zemlji korisniji na bini nego na obuci.

Foto: Vojislav Vujanić

Pored muzičke, ostvarili ste karijeru i na “daskama koje život znače” i to u zlatno doba Ateljea 212.

Da, radilo se o predstavi po delu Bulgakova. Među sjajnom glumačkom ekipom koja je radila taj komad posebno su se izdvajali Zoran Radmilović, Bora Todorović i Mira Banjac. Ja sam se tu pojavio na inicijativu čuvenog režisera, Saše Petrovića. On je, i te kako, bio upoznat sa mojim delom i pozvao me je na probu.

U početku sam bio u grču tokom mizanscena. Saša mi je rekao da se samo opustim i posle nekog vremena sam se oslobodio. Kada nađete tu nit, vi samo je vučete. Šteta što se nisam duže zadržao. Odvukle su me obaveze prema ansamblu. Tih godinu i po dana je bilo divno iskustvo. Ne samo na sceni, već i pored scene. To je bilo nezaboravno iskustvo sa tim ljudima tamo. Prava jedna porodica. Na te daske nisam dolazio zbog honorara, on je išao za nezbrinutu decu, nego sam dolazio na napunim baterije.

I posetite čuveni bife.

Uzgred, taj “Atelje” je imao nadasve poznati bife. Pošto je bio majušan, Ljuba Moljac i Baja Bačić su ga proglasili za "maligni bife"! Tamo se tačno znalo ko šta pije. Pera Kralj je pio vinjak, a Gaga Nikolić viski. Inače, Gagu znam od malih nogu. On je bio sa Krsta, dve stanica od mene. Zajedno smo bili na fakultetu i glumili. No, ja nisam posećivao bife zbog kapljice, već zbog ljudi koji su tamo obitavali. Proživljvao sam ono što sam sanjao - da budem sa takvim velikanima i da od njih učim.

Sećam se kada sam se sa Ljubom Moljcem, u pet ujutro, vraćao sa nekog gostovanja i u kafani kod televizije naiđemo na Pavla Vujisića. I on nas zove da sednemo sa njim. Mi onako umorni nismo imali izbora. Spustimo se u one stolice kad će Paja: “Je li Ljubo sećaš li se ti kad smo onda ti i ja pojeli celo jagnje”. Kaže Ljuba: “Kako zajedno kad sam ja uzeo samo zaponjak, a ti smazao sve ostalo”.

Bili su to sjajni ljudi.

Foto: Vojislav Vujanić

Devedesetih “Sedmorica mladih” su prestali sa radom. Tada ste se okrenuli jednoj drugoj vrsti zabavnog programa.

Kada je ansambl prestao sa radom, ja sam nastavio još neko vreme. Jednostavno, nisam mogao bez toga. Međutim, s obzirom na situaciju, bombardovanje i sve one muke, nikome nije bilo do svirke. Bio sam jako utučen, jer sam smatrao da još uvek mogu da dam nešto.

Kada je ponovo počelo da se živi, usledio je poziv od Zorana Predića sa "YU-infa", gde mi je izložio kakav je šou imao na umu. Kamen spoticanje je bio novac. Nije bilo ni cvonjka. Niko nije hteo da mi se pridruži na projektu jer se nije plaćalo, pa sam sve morao sam da radim. Tekstove za te skečeve od nekoliko minuta je pisao Dejan Pataković iz "Politike", a ideja je bila da igram dijalog sa samim sobom.

Željko Mitrović je bio oduševljen time i želeo je da sarađujemo. Isprva, zbog finansija, ništa nismo preduzeli, ali kada se obezbedio budžet, naredne tri godine sam radio šou "Povuci ručnu". Sa malo novca ta emisija je donosila izuzetnu gledanost.

Takvog programa nikada nema dovoljno.

Inače, najveći kompliment za svoju komediju sam dobio od legendarnog Mije Aleksića. Radili smo neki skeč, gde sam ja oponašao pijanca. Mija je tom prilikom prozborio: "Mi glumimo, a ovaj je pravi!"

Nedavno ste dobili nagradu za životno delo.

Da, došla je od nekoga od koga uopšte nisam očekivao – od džezera, odnosno džez festivala u Nišu. Oni su primetili da nijedan naš nastup nije prošao bez nekoliko džez numera. Anasmb je dobio nagradu za promovisanje džeza, a ja sam dobio za životno delo.

I baš tog dana me zove moj komšija glumac Boda Ninković i kaže da dolazi na kafu. Kažem mu: “Čekaj, nisam kod kuće. U Nišu sam dobijam nagradu za životno delo”. On će na to: “Au, to ne valja”.

Dok je tog duha sve je kako treba. 

Budući da ste iz porodice koja je generacijama u muzici, da li i vaši naslednici gaje iste afinitete?

Ja nikada nisam hteo da ih forsiram. Moje dve ćerke, bliznakinje, još kao male su pevale fenomenalno. Znao sam da ih odvedem u studio i snimim. Kasnije sam to puštao nekim ljudima. Čim su čuli pitali su ko to peva. Kažem da su to moje ćerke. “Ju dovedi ih odmah”.

Međutim, one pevaju “za po kući”. U ovom poslu morate da bude posvećeni, da idete glavom bez pitanja. Mi smo nastupali nakon 8-časovne vožnje, sa temperaturom od 38.9, neispavani, itd. Uopšte nema veze da li ti nešto fali, da li si prethodne noći bio na koncertu i prevezao 800 kilometara da bi ga čuo, kada izađeš na scenu moraš da pružiš maksimum. To kod svoje dece nisam video, te nisam ni želeo da pokušavaju uprkos tome što imaju veliki talenat.

Foto: Vojislav Vujanić

Imate li nekakvih planova za dalje?

Prošle godine smo sa radio "Kamiondžije" sa neponovljivim Vlastom Velisavljevićem. To je bila komedija van seta. On je čak i tako poznim godinama svaku priliku koristio za šegu. Jednom smo snimali kod Uba i u pauzama mene bi svaki prolaznik pozdravljao. Primetivši to, Vlasta je prokomentarisao: "Je li, jesi li ti iz ovog mesta?”

“Nisam. Što?”

“Pa, vidim svi te znaju!"

Drugi put su mi na sceni pukle pantalone. Nisam hteo da rizikujem da se vidi na snimku, pa sam ih promenio. Međutim, onda mi je na tim pantalonama pukao rajfešlus. Čim je to video Vlasta je šeretski prokomentarisao: "Šta ćeš, mnogo si se uzbudio!"

Poslednje što sam uradio je bila dirigentska pantomima za džez festival u Nišu. Oni su tražili da nastupim s njima, ali ja sam potpuno ispao iz štosa što se tiče sviranja. Ako mesec dana ne vežbate duvački instrument, to je kao da ga nikad niste svirali.

Tako da, nemam nekih planova. Sada mi je sva pažnja usmerena na unuke.