Ako na radiju, televiziji ili, tek onako u prolazu, čujete neku domaću hit numeru ogromna je verovatnoća da iza nje stoji Marko Kon.

U intervjuu za 011info ovaj kompozitor, muzički producent, tekstopisac, izvođač i glumac otkriva kada je napisao prvu pesmu i šta je potrebno da bi se napravio hit. 

Kako je Marko Kon započeo svoje putešestvije?

Kao i većina Beograđana rođen sam u bolnici „Narodni front“ odakle su me doneli u Nušićevu ulicu gde smo živeli. Prva, neka, sećanja su iz ranih sedamdesetih. Zapravo, nisam siguran da li su to sećanja ili pamtim priče.

Tu gde smo stanovali sve do 1984. godine, u blizini je Čavketov prolaz, tada se, naravno, nije tako zvao, i izlazak na Trg Nikole Pašića koji sam ja dugo vremena refleksno zvao Trg Marksa i Engelsa. Tako mi je ostalo u sećanju i tu nije bilo nikakve političke konotacije. Jedna od onih stvari koje izgovaraš pre nego što o njima i razmisliš. A, u malom parkiću kod Skupštine sam proveo detinjstvo. Moj kraj je bio tu od škole Drinka Pavlović, do Pionirskog parka.

Kako se sećate detinjstva?

To je bilo strašno davno.

Ljudski mozak je čudo. Mnogo bolje pamtimo lepe stvari nego li ružne. Najbolji primer za to je vojska. Ne pamtim da sam se osećao lošije nego kada sam bio u armiji. Kada je se danas prisećam, sećam se samo lepih i zabavnih stvari, a za one loše mi je baš potrebno da se pomučim kako bi ih se setio.

Kada pričamo o periodu osnovne škole – ničeg se lošeg ne sećam. Najradije bih izgovorio rečenicu koja je eklatantni primer opšteg mesta, a to je – to je bilo mnogo lepše i bezbrižnije vreme. Nisam siguran da je zaista bilo tako, ali ja ga tako subjektivno i emotivno doživljavam i tako ga se sećam.

Tada nisam razmišljao ni o čemu drugom sem da odem do parka i vratim se kući gde mi je mama napravila klopu.

Sa pozicije roditelja deluje ti da je danas strašnije, opasnije, nesigurnije. Međutim, siguran sam da će moja deca za 40 godina pričati o ovom vremenu kao izuzetno bezbrižnom periodu, jer je njima tako.

Mladi ljudi misle da će živeti večno, imaju potrebu da se kreću u čoporu, potrebu za pripadnošću. Sa 18 godina sam poznavao 5.000 ljudi sa dignutim čašama, a danas kada treba da pozovem 10 ljudi moram da vodim računa ko s kim ne govori :)

Strašno volim stari Beograd i onaj Beograd pre mene. Mislim da svako vreme nosi jedan fantastičan momenat koji mu je svojstven. Ipak, ni za čim ne patim, već se radujem budućem vremenu i nečemu što će doći. Trudim se da ne upadnem u zamku moje generacije koja glasi: „Današnjim klincima je dobro jer ne znaju za bolje“. To uopšte nije tačno ili je apsolutno tačno i važi za svaku generaciju.

Ako se dotaknemo muzike, jedna generacija tvrdi da naredna sluša groznu muziku, a to je uvek tako. Moj otac je bio šokiran mojim izborom muzike, moja generacija je šokirana izborom svoje dece, a njihova deca će misliti da je ta muzika grozna.

Evo klinci koji mi se muvaju po studiju su, pre par godina, pričali o koncertu Partibrejkersa i pitali se ko još njih sluša. Jedan od njih je odgovorio: „Ma to ovi matorci u vijetnamkama“.

Ja nosim vijetnamku zato što je bila moderna kada sam bio mlad, a matorci su tada nosili kapute od tvida. Ali, ti matorci su nosili takve kapute i kada su imali 20 godina. Isto tako, današnji klinci će nositi ono što i danas i u pedesetoj kada to bude bila garderoba matoraca. I super je što je tako.

Kako je došlo do vašeg spoja sa muzikom

Prvu pesmu sam na pisao u prvom razredu osnovne. Bilo je to potpuno dečije, naravno. Prvi bend sam imao u trećem osnovne, svirali smo rekete. Tada je počela, kao, neka ideja. Taj bend je potrajao do kraja osnovne škole gde smo šetali po dvorištu škole, maštali i pričali kako smo mi grupa, a naravno, ništa se nije dešavalo.

Prvi pravi bend sam imao početkom srednje škole nakon što sam dobio električnu gitaru od roditelja kao nagradu za Vukovu diplomu. A, onda sam popustio u školi.

Bilo je tu ljudi koji su bili beskrajno talentovani, divno svirali, ali se niko, sem mene, danas ne bavi muzikom, već su sve ozbiljni ljudi koji rade neke ozbiljne poslove. 

Stric vam je bio vojno lice, a otac inženjer. Zanimljivo je da postoji čitava generacija muzičara, delom i pripadnika „Novog talasa“, koji su imali roditelje ili rodbinu u uniformi. Da li ste i vi bili buntovnik?

Kao klinac bio sam panker jer je to bila alternativa na alternativu. Bio sam uvek taj što je voleo da pretera.

Pank je u Americi, gde je nastao i Veliko Britaniji gde je sazreo, bio muzički, buntovnički pokret koji je nastao u najnižim slojevima radničkog društva. Kod nas su se pankom bavila deca iz stabilnih porodica, iz funkcionerskih i porodica vojnih lica.

Društvena situacija u sistemu kakav je bila SFRJ nije bila takva da je originalni pank nije mogao da sazri jer je, u komunističkom društvu, uz sve mane koje je imalo, čovek kao jedinka, bio poprilično zaštićen. Nije se mogao dobiti otkaz, to je bilo skoro pa nemoguće. Međutim, sa tim tadašnjim pankom bih povezao današnji street style muzički, alternativni hip-hop, trep... To su muzički pokreti koji nastaju u „društvenom talogu“ i imaju tu neku žestoku potrebu za suštinskim buntom i to se primilo i kod nas.

Recimo soundtrack filma i serije „Južni vetar“ je buntovnička muzika mlade generacije. Njihov bunt je potpuno različit od bunta moje generacije. Oni se takođe bune protiv establišmenta, ali svojim sredstvima.

Dok je SFRJ pank imao ono „Biti ružan, pametan i mlad“, kako je to Čontina (Nebojša Čonkić) „Pekinška patka“ pevala, bunt današnjih klinaca se sastoji u tome što odbijaju da budu obični i siromašni, pa makar i fejk. To je takođe bunt. Isto je borba protiv konzumerizma, samo nije toliko jasna. Oni odbijaju da budu onakvi kakvi su njihovi roditelji. Sociološki gledano je to potpuno isto. Klincima je u krvi da nerviraju roditelje muzikom koju slušaju. Kada prolazimo pored škole u kojoj se slavi matura i moja generacija je zgrožena muzikom koju slušaju klinci, meni je osmeh od uha do uha baš zbog toga. Jer, zamisli da im se sviđa ista muzika koja se sviđala nama? Koliko bi to bilo tužno za njih. To je kao da se meni sviđala muzika koju je moj otac slušao kada je maturirao.

Koliko je činjenica da ste odrastali u ulici koja je dobila ime po Branislavu Nušiću prognozirala satirično-komično-zabavni karakter vašeg daljeg života? 

Nikada nisam o tome razmišljao na taj način, mada mi se sada to sviđa. Ubaciću to u svoju zamišljenu autobiografiju.

Sa Nušićem se, kao piscem, upoznajemo vrlo rano. Sećam se pripovetke kada klinci odluče da jedu šibice i otkidaju onaj deo sa fosforom jer to im je, kao, gadno. Kada stanuješ u Nušićevoj ulici, pa čitaš njegova dela, imaš utisak kao da si mu bliži. Tako da, tačno, verovatno me je to donekle odredilo. Čak je i originalna redakcija „Ošišanog ježa“ bila tu u Nušićevoj.

Kraj u kome ste odrastali je iznedrio veliki broj ljudi koji su radili razne zanimljive stvari na estradi. U blizini je bila i čuvena kafana „Šumatovac“ koja je bila mesto na kome su se okupljala mnoga poznata imena.

Tu je i Radio Beograd, to je osnovno. Spustiš se Nušićevom do Makedonske i naletiš na „Šumatovac“ koji je bio „Kafe Estrada“, tu su sedeli svi koji su ikada bavili muzikom. Tu su se pravili dilovi, trgovalo se pesmama, prodavali polovni automobili. Moj tonski snimatelj Dragan Vukićević Vukša, sa kojim sam radio u periodu ranog 21. veka, je svojevremeno kupio poršea od Laze Ristovskog i to baš u „Šumatovcu“.

Tu si na jednom mestu mogao da vidiš Miroslava Ilića i Olivera Mandića u istom trenutku, tako da je to bilo jedno veoma značajno mesto. Opet, meni je „Šumatovac“ bio mesto pored koga se svakodnevno prolazilo. Zanimljivo je da je  taj odnos Beograđana prema zvezdama zaista specifičan i možda postoji još samo u Sarajevu. Nekako smo naučeni da nije pristojno snažno reagovati na poznatu facu kada je vidiš. Tako smo baždareni od samog početka.

Tako sam čitao intervjue ozbiljnih holivudskih zvezda koje su bile u Beogradu i svi govore kako su upravo time oduševljeni. Recimo Džerald Batler je izjavljivao da je to potpuno fantastična stvar. On ode u kafić i potpuno mu je jasno da su ga svi prepoznali, ali niko ne reaguje. Ja sam ga video u jednom kafiću na dva stola od mene, prepoznao ga i... nikom ništa. Prosto nismo takvi da prilazimo i tražimo autograme. To povezujem sa time što sam, još kao klinac, viđao, praktično ispred kuće, Sedmoricu mladih i Nešu leptira. Navikneš se. To su ljudi koje voliš, gledaš na televiziji, uživaš u njihovim nastupima.

Nešu smo svi voleli i radovali se kada ga vidimo, ali smo smatrali da nije ok da ga gnjavimo na ulici. Mnogo je mlad preminuo. Tek sada shvatam koliko je malo godina imao. Nisam to smatrao kao klinac.

Kada smo kod godina, uskoro će vam rođendan. Razmišljate li o vremenu koje prolazi?

Ja sam čovek okrenut budućnosti. Strašno se radujem godinama koje dolazi. Razlika u odnosu na period rane mladosti je to što sada mogu konkretnije da planiram neke stvari. Sada sam bolji u planiranju i predviđanju svog daljeg puta i stremljenja. Kada sam bio mlađi ponekad je to odlazilo u maštarije. Sada nemam neke naročite želje, već planove. Prestao sam da maštarim već, ako nešto želim, onda to pretvorim u plan koji realizujem.

Čekam da omatorim još malo, jedno 30, 40 godina, pošto sam još suviše mlad, pa da počnem da pišem memoare.

Volim da budem ambiciozan i mislim da nisam ni do zenita stigao već nešto važno tek treba da se desi.

Za očekivati je da čovek koji svira sedam instrumenata bude ambiciozan.

Čudna je ta moja ambicioznost. Kod mene postoji želja za novim saznanjem. Ja sviram više instrumenata, ali zapravo mogu da se služim sa njima, a ni u jednom nisam ozbiljan svirač jer me repetitivnost ubija. Mogu na gitari da odsviram svašta, čak i ceo koncert ako treba, ali me strašno mrzi da vežbam.

Zanimljivo mi je da otkrijem kako se do nečeg dolazi, a kasnije kada je potrebno masterizovati to, više nemam živce jer sam već rešio zadatak. Loži me mentalni izazov.

Inače volim da rešavam probleme i kada nađem rešenje nije mi više zanimljivo da u tome budem savršen. Tako sam pristupao svemu. Provalio sam kako ću iz gitare da izvučem to što mi treba, a baš da budem najbrži, ne moram jer imam koga da pozovem da mi to odsvira, a ja ću da mu objasnim. 

Široka je lepeza stvari kojima se bavite – aranžer, tekstopisac, kompozitor, glumac, voditelj... Kako bi ste sebe okarakterisali?

Najlepše bi bilo reći multimedijalna ličnost, ali to je verovatno „najizlizanija“ moguća titula na svetu.

Ovako, ja volim da kažem da sam kompozitor, ali to nije zanimanje već titula. Svako može da napiše pesmu, ali ne može svako da se zove kompozitorom. To je nešto što mora da se zasluži i to je velika stvar.

Mislim da je moje osnovno zanimanje muzički producent. Ali, tu se javlja terminološki problem jer producent toliko toga različitog znači. Producent u direktnom prevodu znači proizvođač, što nikako ne odgovara onome što radim. Ruski prevod muzičkog producenta je nešto što bi najviše odgovaralo mom osnovnom zanimanju – oni to zovu „zvukorežiser“.

Sve što ste spomenuli jesu stvari kojima sam se bavio, pisao sam i tekstove, ali uvek iz pozicije producenta iz pozicije nekoga ko ima viziju kompletne završene numere, pa kakav joj tekst treba. Svega par puta sam pisao tekst kao što to obično rade tekstopisci.

Gluma, s druge strane, je vrsta scenske umetnosti koja je bliska bilo kojoj vrsti saopštavajuće umetnosti u koju spada i muzika i kažu ljudi sa kojima sam sarađivao da sam talentovan. E sad, divno je kada neko čoveku od 50 godina kaže – „Baš je talentovan“ :) To se obično govori klincima čiji talenat treba da preraste u nešto konkretnije. 

Producirali ste i komponovali muziku za različite žanrove, medije i izvođače. Šta je ono što najviše volite da radite?

Trenutno se super osećam radeći filmsku muziku. Prvi put sam muziku za film radio 1994. godine za „Paket aranžman“, a onda sam imao ogromnu pauzu. Prvi sledeći film za koji sam radio muziku bio je „Mali Budo“ iz 2014. godine. Jednostavno nije bilo vremena.

Posle 25 godina predominatnog posla na estradi, filmska muzika je veliko oslobođenje jer filmska muzika nema osnovni estradni imperativ, a to je – da napraviš hit.

Na estradi, od kako sam ja počinjao, stvari su se drastično promenile. Nekada smo pravili ploče, albume koji bi bili jedno malo veće delo i gledali smo da to bude kompaktno i koherentno, da od toga napraviš izvođača. Više smo se bavili pravljenjem karijera nego li pravljenjem pesama.

Onda se sve strašno promenilo i došli smo u vreme singlova. Sada je veliki događaj kada neko izbaci album, jer se to prosto ne radi. Međutim, sada imaš još veći imperativ da svaka pesma koju uradiš mora da bude hit. Ako nije, onda si u problemu.

Kada je filmska muzika u pitanju, ti treba da u filmu imaš pesmu koja je hit, ali ona nije najvažniji deo. Ona je song. Što je bolji film i kvalitetnija pesma, to će bolje proći. Skoro da nema filma u kome nema velikog hita. Ali, najbolja filmska muzika je ona koju uopšte ne primećuješ dok je neko ne ugasi. A kada je ugasi, onda se zapitaš šta je ovo, film ne može da se gleda.

Filmska muzika ima svoja pravila i postulate koji su mi, relativno novi, pa mi je sve to jako uzbudljivo i tu se pronalazim i dobro snalazim. Veoma me ispunjava u ovom periodu života.

Muzičari obično govore da hit ne može da se napravi već da se on dogodi i zavisi od mnogo stvari.

Da. Zavisi, naravno, od tonova pesme, teksta, aranžmana koji mora da bude u odgovarajućem trendu. Takođe, zavisi od toga ko ga izvodi i kako. Opet, indirektno zavisi od silnih okolnosti.

Ono što sam primetio u ovom korona periodu jeste da pravi hitovi zapravo izostaju. Pregledi na YouTubu su značajno pali, da je social impact muzike generalno niži nego li u drugim periodima. Onda izvlačimo zaključak zašto je to tako. Popularna muzika je soundtrack naših života. Pesme koju volimo, ne volimo toliko zbog samih pesama koliko zbog okolnosti u kojima smo ih čuli.

Ja strašno volim pesmu koja je svirala na radiju u trenutku mog prvog poljupca i to je za svakog tačno. Nama autorima muzike je zadatak da, u trenutku kada se neko bude prvi put poljubio, baš moja pesma bude na radiju.

U ovom trenutku kada smo uglavnom izolovani, nemaš za šta da vežeš pesmu. Recimo da pesma priča o tome kako izlazimo u grad i super ćemo se provesti, ali samo mi devojčice. Kako danas da pristupiš slušanju takve pesme kada sediš kod kuće, a na takve pesme smo navikli da nas dižu i da uz njih skačemo. Dakle, pravog hita nema.

Ono što još mislim da će biti implikacija, sve ovo će proći u nekom trenutku, ali pesme iz ovog perioda se neće slušati kada se završi ovaj pandemijski pritisak, pre svega na lekare. I kada budemo mogli da slobodno izlazimo u grad neće biti potražnje za pesmama koje su nastale tokom 2020. i 2021. jer će nas sećanje vući na loše stvari.

Ne slušamo najveće hitove iz vremena bombardovanja, zar ne? Pamtimo ih i možemo da ih pustimo ponekad ako hoćemo da nekome pokažemo kakvo je bilo to vreme, ali niko ne pušta te pesme samo da bi ih slušao.

Trajete već veoma dugo vremena i prošli ste sve – od reketa do YouTuba. Prošli ste kroz široku lepezu novih tehnologija i načina rada, a stvari nastavljaju da se menjaju sve brže. 

Menja se tehnika proizvodnje pesme, njenog plasmana na tržište, sve se menja. Kada sam počinjao bilo je dovoljno da se pojaviš u emisiji „Nedeljno popodne“ na RTV Beograd i da cela Jugoslavija zna ko si. Ali je pojaviti se u toj emisiji bilo nezamislivo teško. To je bio ozbiljan, ozbiljan, ozbiljan proces gde si morao mnogo da zaslužiš da do toga dođe.

Danas, pojaviti se na televiziji nije ništa, a kamo li na nekoj društvenoj platformi. Međutim, to danas više ne znači ništa. Pa dnevno se na Spotify postavi 60.000 pesama. Sada nam fali muzički urednik, neko ko će da kaže „Poslušaj ovo“, a nekada su me ti urednici nervirali jer nisu znali da prepoznaju sledeći trend, a sada mi nedostaju da kažu „Ovo valja“.

Da li je teže raditi danas ili pre nekoliko decenija?

Isto je. Drugačiji su tehnika i tehnologija rada, ali suština je ista. Nekada je bio potreban veliki trud da dođeš na televiziju, a danas je potrebno uložiti ga u to da se izdvojiš. Suštinski je to isto.

Naravno, da mi je ova pamet bila onda... Sa sadašnjom spoznajom svega bih se odmah vratio u vreme kada sam imao 20 godina i hitovima zasuo Evropu. Sada znam šta treba. A kada bi mi neko izbrisao sećanje i vratio me u 1991. godinu, pa nisam baš siguran.

Kada se dogodio veliki proboj u vašoj karijeri?

Mislim da je 1994. godina bila prelomna, kada sam sarađivao sa Gruom na albumu „Pravo u raj“, a 1995. smo završili „Kralj kokaina“, „Bunda, bunda“ i „Idemo na Mars“.

U to vreme svi su znali te pesme, s jedne strane, a s druge čim se pojavi neki hit pretpostavljalo se da iza nje stoji Kon.

Trudili smo se, Kobac i ja, da radimo malo drugačije od drugih. Mislim da smo imali malo konkretniji promišljaj od drugih. Svojevremeno su Radovan i Žika iz grupe „Zana“, kod Fute u studiju razgovarali i onda je Radovan rekao Žiki: „A znaš li zašto su ova dvojica bolji od drugih? Zato što Kon svira gitaru i ne može bez gitariste“.

Ustvari, ranih devedesetih gitara je ispala iz mode. To što sam pravio pesme koristeći se gitarom stvaralo je neki drugi zvuk u odnosu na pesme koje su se pravile samo na klavijaturama. Kada držiš gitaru ona te navlači na neku drugu stranu. Ne znam kako da to tačno objasnim.

S druge strane, modernu muziku devedesetih si mogao da napraviš u kućnim uslovima. Tako je nastao pojam „House“ muzike. To je strašno oslobađajuće. Ti sedneš za svoj komp sa malim zvučnicima i napraviš pesmu koja funkcioniše. Međutim, mi smo, sticajem okolnosti i komunikacijom sa nekim malo starijim ljudima od nas, od početka odlučili da pristup proizvodnji pesama bude starinski. I tada smo odlazili u profesionalne studije iako tehnološki to nije bilo neophodno. To je dalo tu neku razliku koja se čuje i 25 godina kasnije.

Tu je zaslužan Srđan Čolić „Mobi Dik“. On je insistirao na tome da se radi u studiju, i Srđan Babović kolega. Oni su nas naučili da se to tako radi tako da smo, za razliku od drugih koji su samo glas snimali studijski, mi tamo radili sve.

Koju numeru bi ste izdvojili iz svog opusa i zašto? 

Strašno je dug period da bih izdvojio tek tako nešto. Volim „Kralja kokaina“ jer je to prvi megahit na kome sam nešto radio, mada je to Srđanova pesma, njegov je tekst. Ipak, to je hit koji je meni važan.

Volim i „Flamingose“ kao čitav projekat. Nije još dovoljno vremena proteklo, ali kada se to bude vratilo u neki retro, tek tada će ljudi shvatiti koliko je tu bilo fantastične produkcije i muzike. Ima pesama koje ljudi ne znaju, a koje su genijalne.

Takođe, fantastična saradnja sa Mirom Škorić, pa Dragana Mirković, jedan nestvaran vokal, Hari Mata Hari... da ne nabrajam jer nekoga ću izostaviti.

Koji žanr najviše volite da radite?

Nema toga. To je nešto čega moraš da se odrekneš kada počneš profesionalno da se baviš muzikom. Prestao sam da slušam muziku kao običan slušalac. Kada mi pustiš novu pesmu odmah slušam šta svira bas, a šta šuška. Potpuno me druge stvari lože. Odem u klub i slušam na koliko herca se spustio bas. Tekstove uopšte ne slušam, sem ako se baš ne skoncentrišem, a tekst je jako važan.

Svojevremeno sam sedeo sa Draganom Brajovićem koji je napravi pesmu Željku Samardžiću, koji se u tom trenutku nalazio u Americi. I pošalje mu samo tekst SMS-om. Ne sećam se ni koja je pesma bila. Stiže mu odgovor: „Nosi kod Abadića da se radi aranžman“. Kasnije mi je Željko rekao: „Pa ne može biti loša melodija na onako divan tekst“. I tačno je. Prosto je sve leglo. 

Radite i sa inostranstvom.

Da. Više nego što se misli, manje nego što bih voleo. Miksao sam jednu pesmu Aviciju. Taman smo uspostavili super komunikaciju kada je preminuo. Radio sam puno sinhronizacije crtaća za Foks, Disney, Blue sky i to uglavnom kao producent i poneka uloga. To je direktna komunikacija sa strancima koji su potpuni drugi nivo priče.

Trenutno komponujem muziku za jedan grčki film i započeo sam da radim na češkom SF fimu sa zapanjujućim scenarijom, mada nas je pandemija sada stopirala. Tu je i saradnja sa južnokorejskim producentom koji je radio „Parazita“, a radim i na numerama za drugi deo filma „Južni vetar“. 

Ne sme se zaboraviti sve što ste radili vezano za Evroviziju, uključujući i nastup na Eurosingu sa numerom „Cipela“ 2009 godine. Koliko je to značilo za vašu karijeru?

Radio sam aranžman za Crnu Goru 2008. godine u Beogradu i 2010. sam radio kao producent za Bosnu, a 2009. sam radio i Flamingose.

Evrovizija je super TV emisija. Ne prave se veliki poslovi na Evroviziji. Završi se sve i idemo kući. Ne dešava se da se tu potpisuju neki ugovori. To se prosto ne dešava. Evrovizija je ekosistem za sebe koji je samodovoljan. 

Kakvi su vam planovi za skoriju budućnost?

Sve vreme radimo sa naše dve potpisnice Andjelinom i Tarom. To su dve mlade izvođačice koje su već poprilično značajne i imaju milionske preglede na YouTubu. Tari smo već spremili album i samo čekamo pogodan trenutak. Radimo i sa Jenni Martin koja je igrala u filmu „Montevideo, vidimo se“. Tu su i Donnie & Vasco koji počinju sa dve numere iz „Južnog vetra“, a onda idemo dalje.

Svima završavamo razne numere, ali prosto mi je žao da izbacimo te pesme u ovim okolnostima kada ne može narod da se veseli uz njih.

Šta bi ste poručili mladima koji bi želeli da krenu vašim stopama?

Moraju imati jako puno strpljenja i da se spreme na gomilu neuspeha i grešaka. Na saplitanja i padanja. Onda otreseš prašinu i kreneš dalje. Nema neke druge filozofije osim upornosti i posvećenosti.