Mika Aleksić – režiser, vrhunski pedagog, stručnjak za vaspitanje dece (malih ljudi, kako ih zove) i njihovo formiranje u dobre i uspešne ljude. Čuveni Mika Aleksić predstavlja oličenje beogradskog duha. Njegovo ime uvek se izgovara sa poštovanjem.

Kroz dramski studio Radio Beograda i dramsku školu "Stvar srca", ovaj stručnjak je, kroz decenije uspešnog rada, iznedrio brojna velika imena poput Nikole Koja, Nebojše Glogovca, Vuka Kostića, Mirjane Joković...

Za 011info, Mika Aleksić govori o svojim utiscima o prestonici, sećanjima iz detinjstva i objašnjava zašto je ljubav osnova svakog uspeha.

Rođeni ste na mestu gde se danas nalazi Čuburski park. Reklo bi se da ste od tada do danas neraskidivo vezani za ovaj deo grada. 

Zapravo, verujem da je Beograd na obodu Čubure. Prema mom mišljenju određen si mestom rođenja. Baš kao što je i bilo koja kultura određena pre svega geografskim pojmovima u kojima je nastala, razvijala se, živela… Osnova kulture je geografija, odnosno kultura je vezana za geografiju.

Znate kada kažete parče neba koje vidite iznad mesta gde ste. To nije parče neba već traka oivičena uglom gledanja, koja se okreće. To je krug i ono što vidimo je parče tog pojasa, a mi smo sujetni i gordi misleći da grad pripada nama. Mislim da mi, zapravo, pripadamo njemu. I nije stvar u tom pripadanju već je sve spojeno u jednom krugu.

Kad nasloniš uho na čuburski asfalt čuješ i šum kaldrme koju pokriva, ali i Čuburski potok koji danas teče kroz cevi, a ide ispod – ka Južnom bulevaru. Taj šum grada, koliko god da ga pokriješ nečim novim, on zauvek ostaje tu. To je možda važno za one koji istražuju korene, sećanja na to šta Čubura zaista jeste.

Tako da neki krajevi grada jesu sam Beograd, bez obzira na promene.

Inače, ne mislim da su promene uvek nešto što je naruženje ili da su nepoželjne. Niko nema pravo da te zadrži u prošlom vremenu, nema okivanja vremenom, to ne postoji. Ali, nema ni rušenja. Ne možeš da pregaziš vreme koje je bilo. Nije uredu da ga apstrahuješ kao da nije ni postojalo. Ono je kao kućni nakit koji se čuva za unuku ili praunuku.

 

Dakle, u sećanju dobro čuvate svoj kraj, još iz vremena kada ste bili mali?

Ozbiljno se ponosim time što nisam zaboravio svoje detinjstvo. Neko pamti samo lepe trenutke. Ja se ne odričem nijednog dela svog detinjstva.

Tu, kod škole Sveti Sava, tu smo se igrali. Hram Svetog Save bilo je mesto gde smo proveli najlepše trenutke detinjstva. Leti smo išli do Skerlićeve, a zimi do Neimara kako bismo se sankali.

Čubura je bila specifično mesto za odrastanje. Tu se tačno zna ko koliko vredi. I ne meriš to ti, već Čubura.

Recimo, kada bi se kretalo u neku ozbiljnu tuču, uvek bi bio neko ko će da kaže: "Ovaj ne može, a ovaj ide". Moram da priznam, nije mi uvek prijalo što ja ne mogu. "Ne ideš zato što je to rekao Mare". On je to objašnjavao govoreći da neke klince na Čuburi čuvamo, da se ne bi desilo da neko, kao što se desilo Tozi, izgubi oko. To se zbilo tokom tuče koja je počela zbog neke trešnje na graničnom pojasu ka naselju Neimar, a koju su obrali Čuburci. Divna je to trešnja bila. Ogromna.

Eh, kad se setim. Mi smo poznavali svaki deo Čubure. Kakav naučnik Mičurin. Znali smo tačno gde raste smokva, kad dozreva i koje je vrste. Gde su trešnje, a gde kajsije i šljivcige. To je sve bilo naše, Čubursko.

Tada je bilo normalno da doneseš školsku knjižicu Bata Aci –  čuburskom bonvivanu koji je imao prvi automobil u kraju. Gotovo da mogu da osetim kako mi i sada bride dlanovi jer smo krpicama glancali taj auto. On bi vikendom svako dete provozao po dva kruga po Čuburi.

Njemu smo na uvid morali da donosimo knjižice. Morao je da proveri kakve smo imali ocene. Mogao si čak i neku paru da dobiješ. Od toga šta piše u knjižici zavisilo je da li ćeš ići u tuču.

Inače, te tuče su bile, da tako kažem, olimpijskog karaktera –  da se vidi ko je jači.

Tako je na Čuburi za svakoga bilo mesta –  i za mangupa, i za pesnika. Svako je imao svoju ulogu i uživao poštovanje. Bilo je načina da se proceni nečija hrabrost, sportska naklonost, pamet, interesovanja, talenat...

Sve je to bila Čubura i svi su znali da je svaka od tih stvari važna.

 

Cenili su se šmekeri.

Sećam se svog najvažnijeg mangupskog poena. Išla je grupa nas dečaka, od onih malih, do onih izraslih – ko štule da imaju –  i naiđemo na jednog momka koji je bio, onako, sav namrgođen.

Mi se zaustavimo jer smo bili na njegovoj teritoriji. Krene tu neko propitivanje. Mi čekamo da se razbežimo, sa zebnjom kao da može sve da nas stigne. Eto koliko je značio autoritet.

I u tom prepucavanju, taj tip mi kaže: "Ti, klempavi, slušaj..."

Ja ga prekinem i pitam: "Znaš li u čemu je razlika između tebe i mene?" On me gleda, prebaci sa noge na nogu i upita: "Koja?"

Kažem: "Ja sam sada u pelenama, ali kada budem bio u punoj snazi, ti ćeš ponovo početi da nosiš pelene".

On me gleda... gleda… pa kaže: "Prođi".

I tako nam otvorim put da bez straha možemo da idemo tom ulicom. Mislio sam da sam onoliku pobedu izvojevao... a niti sam znao šta sam rekao, niti na koji način je on to shvatio. Kako god, više nismo morali trkom da prolazimo kroz tu ulicu.

 

Što bi se reklo – bila su to neka lepa stara vremena. Danas kada ljudi to izgovore obično insinuiraju da su sada neka teška vremena.

Stalno se govori o nekim nesrećnim vremenima, teškim, strašnim. Onda u razgovoru sa “malim ljudima” sa kojima veći deo svog života radim, shvatam da oni stvarno veruju da su ovo neka teška vremena. Nije mi lako da im objasnim da su ovo fenomenalna vremena, fantastična. Ovo je vreme njihovog odrastanja, detinjstva. Nema boljeg vremena od tog.

Okrilje našeg detinjstva, mog… tvog… to je uvek najbolje vreme. Čak i kada je zasoljeno nekim vremenskim ili političkim nepogodama. Uvek je to jedno najvažnije, najbitnije vreme koje postoji – vreme odrastanja. Vreme odrastanja ili vreme detinjstva je mnogo važno, lepo i značajno i nema drugog vremena. To isto važi i za život. Nema drugog vremena. Ima ovog u kojem živimo i ono je fenomenalno.

Ako to prenesemo na život u Beogradu, onda je vreme u Beogradu uvek najbolje vreme, nema boljeg. Ne znam da li pristajete na to, ali to tako jeste.

Otuda imam taj neki pozitivistički smisao gledanja na Beograd. Zato i mislim da negde u podnaslovu Beograda treba da stoji "Večni grad". Da, to su te neke spone koje su vezane za stvaranje, za ljubav. Ta ljubav je smisao i tu dolazimo do duše grada.

 

Šta je sadržaj duše Beograda?

To je neizostavno ljubav.

Ono što jeste srž duše ovoga grada, to je neka mogućnost odbrane od samoće. Mislim da je to najdragoceniji deo beogradske i čuburske duše. Veliki sam lokalni patriota.

Problem ljudi je što smo, od Aristotelove formulacije da je čovek društvena životinja, da mora da je u zajednici, došli do vremena kada su ljudi sve više stisnuti u prostoru i sa drugim ljudima. Brojčano nas je sve više, a sve smo usamljeniji.

Gotovo da se usamljenost jedinke meri brojem ljudi u okolini. To je strašno. A tu onda nema komunikacije, već samo bol. Imate varijantu da je milion ljudi oko tebe, a ti sam kao panj. I onda jedva čekaš da neki umorni čovek sedne na taj panj, da se malo odmori. Nadaš se da nećeš istruliti dok se ne pojavi osoba koja će da sedne.

To je prvi sadržaj duše koji Beograd nudi – mogućnost da nisi sam.

Znate kada turistički odete u neki grad, pa u šetnji prvo primetite glasan govor turista. To je njihov osećaj da su negde gde ih ljudi ne poznaju. To je privid slobode.

Kada šetate Beogradom, koji je pun nekih stranaca, to nećete videti i to nije slučajno. Oni nemaju potrebu da pokažu da su turisti. Ovde nema te glasnoće. Ovde su u šumu grada i Kinezi i Bugari.

Druga stvar je osećanje koje ljudi nose samim tim što su iz Beograda. To je privid tolerancije, ali jedan lep privid. Niko ti ne smeta. U mnogim sredinama, čak i u životinjskom carstvu, novajlija je uvek sumnjiv i to zbog moguće pretenzije na teritoriju. Možda u istoriji Beograda leži i odgovor: mi smo uvek branili teritoriju. Pre toga nismo nikada postavljali pitanje otkud ti ovde? To je ta tolerancija. Zato je Beograd otvoren grad. Bio je branjen u izrazito teškim događajima, ali se u istoriji pokazalo da su u odbrani učestvovali i oni u njemu nisu bili rođeni. Oni su branili duh Beograda koji su usvojili i koji je postao deo njih.

Zato je ovaj grad važno mesto za rođenje novih ljudi. To ih određuje kuda god da odu i gde god da žive. To ne može da se zaboravi, izmesti ili da nestane.

To je ta druga vrednost koju rođenjem dobijaš kao naslednik dela duše Beograda.

 

Duše koju niko do sada nije uspeo da pobedi.

Beograd je nemoguće pobediti, a za njega se ne navija, ne zato što je on po sebi gord, nego zato što su to mrvice koje on ne trpi. Biti uz njega – e to je vremenska privilegija.

Beograd ti daje osnov da voliš i da shvataš šire, da imaš to dobro osećanje zato što si tu i zato što za tebe uvek ima mesta, ko god da si.

Da li nekome ko nije iz prestonice, Beograd lakše postaje dom nego li što je to slučaj sa bilo kojim drugim gradom?

To je uslovljeno i tradicijom i kulturom tih nekih drugih zemalja. Generalno je to pitanje kolektiva i duše grada. Pariz je stvarno divan otvoren grad, ali kad se u njega izmestite kroz lične ili kolektivne seobe, vi ste tamo privremeni dokle god ste živi. Ovde vam račun na vremensko ograničenje niko ne ispostavlja. Ni kao cenu, ni kao nešto što je bitno. Ta spremnost da podelim sa tobom prostor, vreme i dušu Beograda, definitivno ne postoji na drugim mestima. Mislim, postoji kod nekog manjeg broja ljudi, ali su oni u takvoj manjini da se to ne primećuje. A u Beogradu se to primećuje što govori da je većina ljudi takva.

Život, kakav god da je i šta god da podrazumeva, je sadržaj Beograda. Kontinuitet u životu govori o vremenu, o trajanju ovog našeg grada. A Beograd čine ljudi.

Ja imam nelagodu čak i u kafani kada je za mojim stolom dosta ljudi, a ovaj sa strane nije. Nekako mi nije dobro. Znate koliko puta je bila varijanta - "Dođi, sedi kod nas".   Za našim stolom je više ljudi, dobra je atmosfera, a čovek je tamo sedeo sam.

S druge strane, na nekim drugim mestima, u nekim drugim gradovima, svačega sam se nagledao, pa i kako se preskače čovek koji leži na podu. Nadam se da tako nešto nikada neće prodreti u Beograd. Mi imamo sadržaj beogradske duše koji nije puk fizički sadržaj. U centrima nekih gradova bezdušni prostori mogu da budu fenomenalno arhitektonski oblikovani, ali...

 

Prema Vašem mišljenju, kako se postaje Beograđanin?

Beograd ne pravi Beograđane. Nikada ih nije pravio niti to može da uradi, niti se Beograđani rađaju. Beograđaninom se postaje umećem življenja, umećem prihvatanja duše Beograda i spajanjem njegove sa sopstvenom dušom. Samo tako je moguće napraviti leguru koji se zove Beograđanin.

Zato imate mnoge ljude koji su živeli ovde, a nisu Beograđani, ali i one koji su tu bili kratko, ali su postali Beograđani. 

Volite da putujete. Možete li izdvojiti neko neobično iskustvo koje ste proživeli?

Malo sam se zbunio kada sam upoznao jednu sjajnu ženu, profesorku, koja je mnogo znala o biljkama. Umorna od grada, izmestila se na Staru planinu gde smo se i sreli.

Njena teorija je bila da se biljke kreću tokom svog životnog ciklusa. I to ne samo u onom smislu kretanja kroz seme koje vetar ili ptica prenese na neko drugo tle.

Naime, ona je otkrila i dokazala da ako dobro znaš biljke i dođeš ispred nečije kuće, naravno pričamo o ruralnijim krajevima, po biljkama možeš tačno da znaš od čega je čovek bolestan.

Išao sam sa njom ne bih li video istinitost njene teorije. Kako odjednom, kada recimo čovek ima problem sa žuči, u dvorištu počnu da rastu maslačak i divlji kim. Dođu do samog praga, do ispod prozora i nude se kao pomoć.

A kada nestane taj čovek, nestanu i biljke.

 

Celog života se bavite mladim ljudima i razgovarate sa njima.

U biti razgovora su pitanje i odgovor. Nema drugog mehanizma. Danas kao da se nalazimo u nekom vremenu gde nam je nelagodno zbog pitanja ili odgovora.

Ja sam, kao mali čovek, znao, ili su mi makar tako govorili, da se mali ljudi međusobno razlikuju i cene po pitanjima. Trebalo bi da, kroz odgovore, matori ljudi daju i neku svoju skalu vrednosti. Taj neki ludački (u pozitivnom smislu) okvir kod mladog čovek, kad se pojavi sa pitanjima… Često neko pitanje ostane bez odgovora jer nemamo ljude koji bi umeli valjano da ga daju. A svako pitanje kod malih ljudi zaslužuje odgovor. Tu nema tabua.

Imao sam nesreću, ili sreću, da sam postavljao neka pitanja i imao problem zbog toga što mi neke stvari nisu bie jasne. Recimo, kako je neko izmislio da je nula paran broj? Odgovor je jednostavan i danas ga znam, ali je moja matematičarka smatrala da je to povreda pravila odnosa između učenika i nastavnika. Dobio sam ukor zbog tog pitanja.

Drugim rečima, kada se nešto drugo poturi umesto odgovora – nastaje problem.

Da uprostimo.

"Hoćete da popijete nešto?"

"Pa ne znam..."

Znači, i za najbanalnija pitanja pravi se neka odstupnica. To je deo vaspitanja. To je umeće mišljenja, korišćenja razuma. Ne vidim drugačije stvari nego da smo, u suštini, celog života izloženi unutarnjem traženju mere, i onoga što je volja, a koja je delimično i biološkog karaktera.

Rađamo se tako da je jedan deo nas volja, a drugi duša. A vi i sami znate, volja bez duše ne znači ništa. Volja je opasna. Duša bez volje je slaba i ne znači baš mnogo. Sadržaj duše su ljubav, dobrota, znanje, razumevanje, empatija... Sve je to sadržaj duše.

Kad kažem “da, ja sam rođen na toj Čuburi” i ako me pitate zašto mislim da je Čubura važna odgovor je da je to zato što sam ubeđen da i Čubura ima dušu.

Filmadžija sam i film 21 gram mi je zanimljiv, to – koliko nauka pretpostavlja da je težina duše. Sa druge strane, nema šanse da se odgovori šta je duša, kako nastaje? Nagađamo. A, postoji i važna je.

 

S jedne strane imate stroge kriterijume za prijem dece u vašu školu "Stvar srca". S druge, oni sa kojima ste radili postali su veoma uspešni ljudi. U čemu je tajna vašeg rada?

Naučiti da misliš je jedino što se u sistemu obrazovanja nikada ne upotrebljava. Naročito ne u školama. Mali čovek mora sve da nauči. Da gleda, da puzi, da hoda, da jede... sve mora da zna. Kroz sistem škole i preko roditelja on uči te praktične stvari. Jedino što se ne uči jeste umeće mišljenja. To te niko ne uči.

Tokom odrastanja mnogo uticaja imaju neke prirodne stvari, zakoni ali i društvene stvari. A mi sve mislimo da nije tako i da sve zavisi od nas. To je glupost novog roditeljstva. Ima priroda tu i te kako šta da uradi.

Bojim se da je upravo tehnologija pokazala taj nedostatak. S kojom brzinom je mali ljudi prisvajaju? A sve to samo iz jednog razloga – uopšte ih ne zanima šta stoji iza tog mobilnog telefona ili tableta. Oni nauče da kad stisnu neko dugme – nešto se pojavi, a zašto, to ih ne interesuje.

To je usvajanje informacija koje ne vode ka znanju nego ka upotrebnoj vrednosti. Mi smo u gimnaziji učili apstraktne delove matematike. Danas se u prvom razredu osnovne škole uče skupovi zato što je apstraktni način razmišljanja mnogo bliži malim ljudima nego li onima koji su već formirani.

Kada je u pitanju umeće mišljenja ali i govora postoji mnogo prostora za napredovanje. Apsurd je da na raznim fakultetima obrazujemo toliko mnogo mladih ljudi koji su, zapravo, nepismeni. Na kom to fakultetu postoji srpski jezik kao predmet? On se tek ponegde izučava.

Pazite, postoji strani jezik, ali nema srpskog. A osnova kulture, osnovi mišljenja su u maternjem jeziku. Zbog toga imamo polupismene novinare, urednike, pisce. Nešto u sistemu nije kako treba. A imamo najdivniji jezik na svetu. Ne treba tu mnogo pameti. Po broju vokala srpski jezik u ravni je sa starogrčkim i latinskim jezikom. Mi imamo dugačke reči, ali imamo i mnogo vokala pa su lake za izgovor. To kako je Vuk sve to skrojio, sa svim manama i stvarima koje nije stigao da završi… To je bio krojač svetskog tipa.

Pazite, 30 znakova – 30 slova – 30 glasova, to je jedinstven jezik, toga nema nigde osim u srpskom.

Drugi jezici imaju poluglasove, glasove koji se ne izgovaraju ili hiljade znakova. A srpski jezik je konstruisan fenomenalno i mi smo rođeni uz njega, a ne stignemo da ga naučimo i dođemo do umeća govora.

I tako vi dobijete lekara koji, tokom obrazovanja, ne stigne da pročita ni strip, a kamoli novine. Pojavi se kao veliki stručnjak, a onda shvatite da ima problem sa konstrukcijom rečenice na srpskom. Ali fantastično govori engleski, u stručnom smislu.

To vam je kao što, ovi “mali ljudi” koji dolaze u grupu, ne znaju kako se zove najbliži park na Trgu republike. Oni ne znaju ništa o Beogradu, do te mere da sam zapanjen. Kao da privremeno žive u hotelskom smeštaju.

Zato deci dajem zadatke da obilaze izložbe, pozorišta i druge sadržaje u Beogradu jer sve to postoji zbog njih. Oni moraju na to da se naviknu i da to postane deo njihovog odrastanja.

Dakle trudite se da na njih utičete što pozitivnije?

Uticaj je sam po sebi ograničen. Znate kako se kaže daleko od očiju, daleko od srca.

Nije samo stvar kod malih ljudi prepoznati, kroz nagoveštaj, čak i intuitivno, njihovo interesovanje, umeće, poziciju u budućnosti. Na svakom čoveku se vidi kako će izgledati kao deda, kakve će bore imati, kakvo će mu biti telo; iako je sada dete.

Kako to prepoznati, e to je stvar iskustva i znanja.

 

Priča se i da ste odličan majstor i da sjajno uređujete stanove.

Nisam majstor profesionalac, ali volim zanatske radove. Sam sam radio podno grejanje, radijatore...

Sređivao sam prvi momački stan Vuka Kostića – od pločica preko šanka, pa do gipsanih radova.

To jeste jednostavan posao, ali je ta jednostavnost tako primamljiva, lepljiva… Onda se upecaš i zavoliš sve to.

U svom životu sam sagradio nekoliko kuća i stanova. Tako sam i Vukov jer znam da ima "retke" prste i da bi mu se taj novac, koji je dobio od nekog nasledstva, izvukao. Zato je to nasledstvo moralo da se pretvori u nešto što, za jednog mladog čoveka, ima smisao ali i upotrebnu vrednost. To sam znao iz ličnog iskustva.

Kao mlad podigao sam kredit da bih sredio tavan, pa otišao na more. Sva sreća pa sam jedan deo tog kredita pretvorio u neke daske i cevi za adaptaciju. Premda sam više od dve trećine poneo na letovanje.

Od tih uspomena, ni jednu nisam uspeo da ugradim u stan. Morao sve sam da radim jer nisam imao pare za majstora. Od elektrike, grejanja, pločice, zidanje… sve sam to uradio sam i tako sam i počeo time da se bavim.

 

Kako vidite svoju budućnost?

Meni je budućnost mala. To je kao da me pitate o mom braku. Nije stvar koliko će on trajati, nego koliko traje. Odgovor je, ipak, u prošlom vremenu. Moja budućnost je u prošlom vremenu, kao i bilo čija ko je je u nekim godinama koje, biološki, određuju status.

Da li određuju duševni status? Na neki način da, ali u mom slučaju ne utiču mnogo.

Ne volim da pričam o događajima koji će doći, zagledan i isčekujući vreme koje dolazi. Većina ljudi to doživljava sa nekim strahom. Ja sam tu otvoren i čist. Oplakivati vreme koje dolazi je ružna osobina, strah od toga je još ružnija, a planovi mislim da su nedopustivi u nekim vremenima. Ljudski planovi nisu ništa drugo nego put ka uspehu, ka ostvarivanju uspeha. Nažalost, sve češće smo svedoci da se polarizovalo društvo. Da ovaj stariji deo "učestvuje" u uspehu mladih, tako što ne bi voleli da on postoji. A, moj smisao života je upravo suprotan - pomoći mladima da uspeju.

O mom uspehu može da govori samo umeće i rad malih ljudi sa kojima radim, a moje je da ih obavežem prema njihovom daru jer tu mogu jako da zabrljaju, da budu neodgovorni prema tome.

Verujem da, ako se nešto pamti o čoveku, da ću ja biti upamćen po njima, ljudima sa kojima sam radio.

 

Da li spremate nekoga ko će vas naslediti ili mislite da postoji neko ko će to učiniti?

Mislim da to nije stvar ni odluke, niti razmišljanja. To je stvar vremena. Možda mogu indirektno da odgovorim.

Na Pravnom fakultetu postoji jedan asistent i jedan docent koji su bili moji đaci. Na Muzičkoj akademiji postoje ljudi koji su docenti, a bili su u grupi, na FDU njih 11, koji su asistenti, docenti, a sada će biti i jedan profesor, bili su u mojoj grupi.

Mislim da je to odgovor.

Nije stvar da neko mene zameni niti ja mislim da je to važno. Ako se misli na nastavak te neke primenjene pedagogije, onda se to već događa. Na katedri za pozorišnu režiju, glumu, montažu, organizaciju, dramaturgiju... Svuda su ti ljudi koji su prošli kroz moju školu u tom nekom nastavno naučnom radu, odnosno procesu. Mnogi su to već iskoristili.