Petar Peca Popović za sobom ima impresivnu karijeru. Uz njegovo ime srodile su se titule muzički kritičar, rock istoričar, "Džuboks", "Rock", a slobodno se može reći da je upravo on nit koja prožima i ujedinjuje u sebi čitavu ex-YU rock scenu.

Za 011info Peca Popović govori o Beogradu u kome je odrastao i duhu prestonice koji ga je, na specifičan način oblikovao i njegovom životu dao poseban šmek.

Kako pamtite Beograd svog detinjstva?

Ovaj Beograd nije onaj Beograd, što ne znači da u ovom Beogradu nema drugih čuda kojih nije bilo u ono vreme. Znate, svako vraćanje unazad vas tera da prekopavate po sebi i vidite da li ste odrasli na način kako je taj Beograd vašeg detinjstva zaslužio.

Lično mislim da jesam ostario kako je taj Beograd zaslužio. To znači, ne pristajati nikada da budeš u krdu, da čuvaš to što si u svom odrastanju pokupio kao vrednosti, da ne zaboraviš učitelje koji su te uvodili u grad, u pismenost, obrazovanje, u neke lepote kojima si žudeo da se približiš.

Taj Beograd mog odrastanja te je terao da otvorenog duha putuješ po celom svetu i da vidiš zašto ti nikada iz takvog Beograda ne bi otišao. Šta to u ovom čudu ima, što na drugim adresama nema.

I kada malo bolje razmisliš, sve ono što si pokupio u detinjstvu, to i dan danas važi. Onaj ko ne voli svoj grad, svoju porodicu i svoju prvu adresu, taj ne voli nikoga. Ja u to duboko verujem.

 

Šta je to što, prema vašem mišljenju, našu prestonicu izdvaja od svih drugih gradova?

Danas ćemo u Beogradu naći milion i po mana, ali ono što niko ne može oduzeti ovom gradu, to je taj gradski duh koji je nedodirljiv ma ko bio na vlasti. Možeš ti da imaš koliku god moć, ali to ne znači da možeš uništiti ono po čemu se taj grad razlikuje od drugih. Ono na čemu su ti neki veliki čuvari Beograda postavili temelje koji su nesrušivi kroz vreme. Te temelje su pravili ljudi, a ne vlast, partija ili ideologija, već duh grada.

Ima jedna turska poslovica koja kaže: "Beži od grada na dve reke". Međutim, Beograd nije grad na dve, već na četiri reke. Beograd ima Dunav kao najvažniju evropsku reku, Savu kao najvažniju jugoslovensku, svoju autentičnu Topčiderku i najveću reku Zapadne Srbije -  Kolubaru. Sve te četiri vode idu ka jednom slivu, ali prolaze kroz filter Beograda i svaka nosi nešto. Jedna Evropu, druga regiju, treća Srbiju, a četvrta Beograd i sve se, simbolično sastaju ispod Pobednika koji je leđima okrenut ka Balkanu, a pogled mu je uprt ka Evropi.

Vladimir Velmar Janković je čovek koji je, po meni, to najbolje razumeo i objasnio taj večni sukob između Istoka i Zapada koji se lomio nad Beogradom.

Kada znaš da si iz tog nekog ambijenta izašao, onda moraš da budeš svestan da se ne smeš brukati prihvatajući vrednosti koje nisu tipične za Beograd.

Najveći mangupi Beograda, tu mislim na ljude velikog srca koji nisu vodili računa o koristi, već o tome na koji način brane taj gradski duh, nikada nisu marili za slavu. Njima je bilo važno da nešto umeju da urade što ne bruka grad, da urade nešto džabe za svoj grad, po čemu će te taj grad zapamtiti. Da napišu jedan stih, jednu rečenicu, da naprave na fudbalskom ili košarkaškom terenu jedan potez, da na ulici naprave bravuru koju drugi neće, da na igranci urade nešto posebno ili osmisle neki gradski geg. To su ljudi koji su meni bili važni.

Najlepše priče i knjige o Beogradu napisali su provincijalci. Beograd je oduvek bio veliki magnet za talentovane ljude. Ali, ono što su napisali oni koji su rođeni u Beogradu i sa čime su nas obavezali, to je ono na šta smo ponosni jer kroz njih mi gledamo i radujemo se uspesima onih koji su došli u Beograd i nešto napravili.

Nažalost, nekada je Beogad bio meta najtalentovanijih ljudi sa ovih prostora. Danas je meta onih koji su u svojim sredinama prepoznati kao šalabajzeri, pa dođu u Beograd da se pokažu kroz neki rijaliti, pa onda mi mislimo da je to Beograd. To nije Beograd.

Rođeni ste na Topčideru gde ste i odrastali. Moglo bi se reći da je vaše tadašnje okruženje bilo veoma neobično.

Ja sam rođen u Beogradu koji je imao 400.000 stanovnika. Sada ima dva miliona, znači pet puta je veći, pet puta je drugačiji. Kraj iznad Miloševog konaka je deo grada u kome sam rođen i gde sam odrastao. To je kraj koji je fizički cilj svakoga ko je hteo da se pokaže u bivšoj Jugoslaviji - doći na Dedinje.

Topčider je mesto gde je napravljen naš prvi dvor i prva crkva u Beogradu. Tu je i prvi spomenik Žetelnica u Topčiderskom parku. Tu je živeo Arčibald Rajs. Ovde se nalazio rudnik gde se vadio kamen od koga su napravljene neke od najvažnijih zgrada u Beogradu. Od njega je napravljena moja škola Branko Radičević i 10. beogradska, odnosno Gimnazija kralja Aleksandra i internat, današnji arhiv. Od tog kamena je napravljeno postolje za spomenik u Stražilovu Branku Radičeviću.

Ne zaboravite da se Milošev konak nalazi iza poslednjeg brežuljka Šumadije. Tu se Šumadija završava i počinje ravnica ka Savi. Knjaz je odatle, sa pristaništa kod kafane Gospodarska mehana, otišao u svoje izgnanstvo i tu se i vratio.

Taj kraj je interesantan. U tom internatu, kada je otvoren 1936. Nikola Karaklajić je bio jedan od prvih učenika koji su primljeni, a tu su dolazili samo najbolji učenici iz cele Jugoslavije. Karaklajić je rođen u baraci u Nebojšinoj ulici i nije pamtio svog oca, već samo majku koja je prala sudove i veš po celom kraju. I on je, kao siromašan, ali dobar đak došao tu i bio generacija sa kraljem Petrom II. Zajedno su bili sirotinja i kralj.

Kada sam išao u osnovnu i srednju školu, tu su išla deca svih rukovodilaca iz bivše Jugoslavije. Od porodica Broz i Ranković, pa do svih ostalih. Oni su jeli istu užinu kao i mi, niko nije išao u privatne škole i svi su sa nama odrastali, išli na naše žureve, igranke, zabave i na naše slave.

Dakle imate lepa sećanja na to vreme?

Bio sam srećan što sam išao u školu koja je bila okružena ulicama Petra Čajkovskog, Vase Pelagića i Andre Nikolića. Nijedno ime se nije promenilo. Zamislite kako je divno odrastati u školi koja je okružena imenima takvih velikana i koliko ste srećni što ne rastete u ulici koja svakih nekoliko godina, s promenom vlasti, menja ime. To je bila neka moja i sreća moje generacije.

S druge strane, rastete u kraju gde je u Hajd parku jedno od najvećih stratišta.

Zahvaljujući ocu od najranijeg detinjstva imali ste priliku da upoznate značajne ljude koji su ostavili dubok trag u Beogradu.

Tek sada shvatam koliko je bio interesantan taj period mog života. Moj otac je 1952. godine, tamo pored ulaska u Sajam gde je bio Eurosalon, a što je sada srušeno, tu je imao fabriku nameštaja, koja mu je oduzeta 1946. pa je dobio radni prostor u Koste Glavinića gde je pravio sva studja u Beogradu, uključujući i prvi televizijski studio na Sajmu. Radio je sa čuvenim arhitektama kao što je čika Dragiša Brašovan, naš kućni prijatelj.

Otac je, 1952. sa Milovanom Jakšićem, čuvenim golmanom naše reprezentacije iz Montevidea 1930. godine, obnovio klub BASK, na igralištu fudbalskog kluba Senjak. Ponosan sam na to da je članska karta broj 1 bio Milovan Jakšić, broj 2 Bogdan Popović, moj otac, broj 3 Vladanko Stojaković, čuveni sportski reporter i broj 4 ja, koji sam tada imao tri godine.

Sećam se da je moj otac bio donator ograde koja se zidala oko igrališta i, kako ograda nije bila završena, a igrala se utakmica jedne nedelje i navijači su skakali, ja sam upao u krečanu, odakle me izvadio Milovan Jakšić. On me je spasao tada, a preminuo je tri meseca kasnije u Egiptu vodeći Crvenu Zvezdu.

I komšiluk vam je bio veoma zanimljiv.

Ulica u kojoj sam odrastao je napravljena posle Prvog svetskog rata kada je kralj Petar I Belorusima koji su doneli kulturu u Srbiju, podelio placeve na Topčiderskom brdu. Tada ste imali Rumunsku ulicu (današnja Užička), Tolstojevu, Avgusta Šenoje, koja je bila moja ulica (danas je to ulica Đoke Jovanovića), pa Avgusta Cesarca i Teodora Drajzera.

Tu su bile sve male kućice Rusa, spikera na Radio Beogradu, arhitekata...

Kuća u kojoj sam rođen je bila kuća dopisnika ruske "Pravde" Žukova, napravljena 1924. Ali, 1948. posle rezolucije Infrombiroa, on je morao da ide i tu kućicu je prodao mom ocu.

Tako sam odrastao među ruskim kućama gde su svi okolo pričali ruski, francuski i nemački, a preko puta je bila jedina visoka kuća koju je napravio Teodor Lukač, otac čuvenog profesora Sergeja Lukača koji je osnovao žurnalizam na Fakultetu političkih nauka i bio jedan od osnivača NIN-a i čuveni novinar.

Sad, zamislite kako je izgledalo kada njemu dođu prijatelji, a on nas klince sa ulice povede da igramo fudbal. I onda dođe Gligorić, čuveni šahista, napravi svoju ekipu, a Lukač pozove nas decu.

Sećam se i kada je komšija iz moje ulice, gospodin Ratko Petrović, direktor GSP, kupio Lejland autobus. Njegov sin Miša je tada doneo u školu mali model Lejlanda u školu da vidimo kakvi će biti autobusi koji su, posle, išli kroz Beograd.

Na ulici ste mogli da vidite Tita i Jovanku kako se šetaju. Danas je drugačije. Na 15 metara od mene stanuje predsednik Srbije, ali ne možete da ga vidite. Ako i proleti auto, on je sa zatamnjenim staklima, a Tita ste mogli da vidite kako se normalno šeta bez obezbeđenja.

Čak, kada je Tito umro, predsednik u jednom mandatu je bio Pera Stambolić koji je stanovao u našoj ulici. On je, čovek, jedanput svratio kod nas u dvorište u papučama.

 

Dakle bili ste okruženi veličinama i upoznali ih kao obične ljude?

Znate kako, mi smo gradili kriterijum veličine na osnovu junaka iz knjiga i filmova. Za mene je junak bio Tom Sojer, Ajvanho, Odisej, Ava Gardner, Frenk Sinatra, Elvis, zato što su oni uradili nešto veliko.

Kada sam imao 13 godina, Bitlsi su za mene bili junaci jer su osvojili čitav svet bez ispaljenog metka. Pokazali su da u 20. veku, veku velikih ratova, sukoba i mržnje, postoji nešto što može da ovlada svetom bez opaljenog metka.

Kasnije su se pojavili Majkl Džordan, Kasijus Klej, Majkl Džekson... Znate, u Americi, to je bilo u vreme kada je Džordan sa Čikagom uzeo šestu titulu, jedan čovek mi je rekao da, na zemaljskoj kugli ne postoji ulica u kojoj, kada bi Džordan ušao, ne bi svi istrčali da ga vide.

A mi se divimo danas nekim drugačijim ljudima umesto da ih pitamo: "Izvinite, a šta ste vi to veliko uradili?" Hajde neka odu u Sudan, Čad, na Tasmaniju pa neka te prepoznaju.

Nama nisu bili važni ljudi iz politike. Politika je ušla u naše živote suviše kasno i nije nam bila važna. Kako da ti bude neko važan kada ti znaš njegovog sina ili ćerku i znaš da su oni normalni ljudi. Ta deca nisu tražila protekciju u školi, nije ih niko dovozio kolima u školu, već su bili sa nama i, na velikom odmoru, jeli parče hleba sa Uninim žutim sirom.

Iz mog odrastanja, imate makar 10 čuvenih novinara, ali Ivana Živkov, ćerka Pere Stambolića je pisala najbolje među nama, a imali ste i Tirketa i Borku Pavićević, Nenada Briskija, Momu Pantelića, Branku Jeremić, Bojanu Antunović, Macana Vesovića, Vladu Bajca... to su kasnije sve bili urednici svih novina.

Ja se na to ponosim, što znam da je postojalo vreme kada niste zbog tate i mame ili zbog prezimena bili važni, već zato što ste dobro radili to što ste radili. Ne zaboravite da je u našem kraju osnovan rok bend koju su napravila deca političara. Oni su došli kod Nikole Karaklajića i pitali ga kako treba da se zovu. On im je rekao da je pravo ime za njih "Bravo" jer niko neće vikati "Ua Bravo".

Sećam se, na prvu Gitarijadu 1966. svi smo išli zajedno. Imate na izložbi 101 slika sa Gitarijade Tomislava Peternika i profesora Debeljkovića, na 20 slika vidite decu rukovodilaca koji skaču zajedno sa nama, a tu vidite i Dobricu Ćosića koji gleda šta se događa kao i Makavejeva. Hajde danas napravite koncert pa u fan pit stavite nekog funkcionera.

Bilo je drugačije vreme.

 

Svi su sve delili zajedno.

Imao sam rođake u Kanadi i Škotskoj. Kada pošalju paket sa žvakama, ja ga nosim u školu i svi delimo. Tako smo odrastali, deleći ono što smo imali ne vezano od toga ko je iz koje kuće. To je nešto što vas je posle obavezalo da u životu shvatite da su mnogi stvari prolazne, ali dobrota i prijateljstvo su neprolazne kategorije.

I memorija.

Ja nisam nikakav pisac, ali se sećam nekakvih stvari i to ne dozvoljavam da se zaboravi. Ne dozvoljavam da neko dođe i kaže: "Svi su oni isti". Pa nisu. Jer nisu svi ušli u javni saobraćaj sa istim ambicijama. Neko je ušao da se obogati, ali mene su uvek impresionirali oni koji su hteli da nekakvom dobrotom nešto učine, pre svega, gradu. Da nešto urade što nije rađeno i da kažu: "I to je Beograd".

Dakle, Beograd je bio grad koji vas je obrazovao na jedan poseban način?

Od kad me mama rodila, do danas, sve što sam radio, ako je bio u pitanju grad Beograd, nisam hteo da uzmem ni jedan dinar honorara. Sve sam radio džabe jer sam hteo da se revanširam gradu za ono što me je on naučio.

Recimo, 1966. godine, tu u Gradskoj kafani na Trgu republike, svako popodne je sedeo Miljan Miljanić i pričao sa nama. Mi dođemo i pitamo ga šta misli kako je igrao naš drug Jakša. On kaže: "U dobra mu je desna noga, ali je neozbiljan."

A onda na Terazijama imate Jovana Bulja koji usmerava saobražaj, a kod Konja uveče se skupe naši drugovi iz Zagreba. Kina i Sima dođu motorima popodne, pa idemo kod Laze šećera u diskoteku, a oni se u jedan noću vraćaju za Zagreb jer igraju balet.

Medžik bas autobusi koji su išli od Londona do Istambula su stajali na Trgu republike i na Trgu Marksa i Engelsa. Onda upoznate nove ljude, pa ih povedete kući, upoznate se.

Vidite Ivu Andrića kako ide Knez Mihajlovom ka Malom Kalemegdanu da gleda košarku, a preko puta Ruskog cara stoji Žućko. Prođete štraftom i vidite ceo Beograd.

To je bilo takvo vreme.

Pazite, Bitlsi otpevaju "All you need is love" na Mondoviziji 1967. sutradan ispred Doma omladine, svi mi smo već imali napravljene, od šlafroka koje smo uzimali od majki i tetki, košulje na cvetiće.

A nije bilo interneta. Slušate Radio Luksemburg koji krči i sutradan dođete u školu i lažete ko je šta čuo, jer niko nije znao engleski. Pa na Gitarijadi su pevači izlazili sa tekstom pesme na engleskom koji su, na ćirilici ispisivali na ruci i čitali.

Recimo, kada je bio prvi Fest, prikazani su filmovi Woodstok i Easy riders. U holu Doma sindikata vi vidite čoveka za koga pričaju da će biti poznat glumac - Džeka Nikolsona kome svako može da priđe i da popriča sa njim.

Ja tu prepoznam Pitera Fondu i njegovu devojku majku Mišel iz Mammas and Pappas, a pored njih stoji Denis Hoper, junak filma Easy riders. I je sve je to bilo najnormalnije za nas.

Onda imali ste sajam knjiga od 1957. Tada sam bio drugi razred osnovne škole i učiteljica Jovanka Kalaban nas je vodila i od tada sam bio na svakom Sajmu knjiga do sada.

Tada sam donosio pod miškama knjige koje su koštale, kao današnjih 3 dinara, a koje su mi mnogo značile kasnije u životu.

Našao sam bedeker Miloša Crnjanskog o Beogradu iz 1936. Sada su ga objavili kao luksuzno izdanje, a tada je to bila mala skromna knjižica kada namernik dođe u Beograd, da može da sazna nešto o gradu.

Sećam se da je Politika, svojevremeno pisala, da je bila neviđena produkcija - 800 novih naslova na Sajmu knjiga. A, sada imate 12.000 naslova godišnje na Sajmu knjiga.

S druge strane, postajale su i neke, da kažemo, nekonvencionalne učiteljice.

Kada pričate o Beogradu, ja pričam o Tofiji, to je bila najpoznatija ženska moje generacije u vreme kada nije postojao rijaliti.

Postoji jedan dokumentarni film "Cigla za učiteljicu". On nije o Tofiji, našoj drugarici, ali je sličan primer. Radi se o jednoj ostareloj Romkinji koja živi u Banatu u skroz razrušenoj kući. Film priča o tome kako, kada je bila mlada i zdrava i podučavala ljude, i kuća je bila sređena, ali vremenom je propala. I onda je svako koga je ona nešto učila doneo ciglu i napravili su joj od toga novu kuću.

E, to je bila Tofija u naše vreme. Sede ljudi tako u "Šibici", kafani kluba "Grafičar", i ona dođe priđe vam i samo pokaže prstom i kaže: "Sa ovim sam bila, sa ovim sam bila, i sa ovim..." I samo svi pobegnu iz kafane.

Ona je bila jedna od tih ličnosti s kraja šezdesetih koja je bila učiteljica. Niko od nje nije dobio neku bolest i Tofija je bila simbol Beograda.

Šta je to što bi ste promenili u današnjem Beogradu?

Kada bih bio vlast doneo bih odluku da gradonačelnik Beograda mora da bude rođen u Beogradu i isto bi važilo za svaki drugi grad. Zašto?

Problem je kada nema neka baka ili deka koji će te pitati: "Je li sine šta radiš ti od ovog našeg grada?"

Ako si iz Beograda imaš odgovornost prema svom detinjstvu, prema ulicama na kojima si odrastao, prema komšiluku i vrednostima. Ja sam u ovom gradu prvi put video nebo, prvi put video travu, reku... To me obavezuje na nešto.

Zato u svetu i postoje gradovi gde ne možete da budete gradonačelnik ukoliko niste rođeni u njemu. Taj čovek zna šta je to što mora da čuva i da se ne sme srušiti kult tog grada.

Imate veoma raznovrsnu karijeru. Rok istoričar, novinar, snimili ste dokumentarac o Sretenu Stefanoviću olimpijcu "Život kao zbir krugova". Radili ste i u inostranstvu. Čime ste se vodili u svom radu?

Kada nešto radite u svom gradu imate obavezu da se ne obrukate, a kada radite u inostranstvu onda sam nosio duh ovog grada, obavezu, ček iz ovog grada. Uvek sam voleo da budem umešan u stvari koje drugi ljudi nisu već radili. Jer nema smisla da ponavljamo nešto što su drugi, bolji već radili. Ali, učestvovati u nekim malim pomacima, to mi je uvek bio izazov. Izazov mi je bio i da to radim sa novim ljudima i da povučem mlade ljude.

Meni su moji idoli davali šansu. Nikola Karaklajić, Duško Radović, Mića Ilić Minimaks, Dragan Marković Tirke, Milan Vlajčić, najbolji ljudi u poslu su mene zvali. I onda imate obavezu da se ne obrukate.

U životu nisu važne pare, važno je ne obrukati se i ne prokockati poverenje koje vam je neko ukazao. Ako jednom prokockaš poverenje, to si uradio zauvek.

Drugi princip mi je bio uvek da ne radim za novac ono što volim. Imao sam sreću da, tamo gde sam bio zaposlen, imam dobra primanja. Međutim, ta primanja je uvek uzimala moja žena, pa nisam ni znao kolika mi je plata.

Šta god drugo da sam radio nisam želeo da uzmem novac jer sam već bio plaćen. Kako ti mene možeš da platiš kada sam ja urednik jednih novina? Kako da me platiš ako radim za Ujedinjene nacije ili Evropsku uniju?

Ako kažeš ja radim za jedan ili za 100 dinara, onda ti znaju cenu i mogu da te ucenjuju cenom. Ovako, ako radiš džabe, to je najskuplje i za tebe i za njih. Za tebe, zato što znaš da, ako se obrukaš, ceo sistem pada, a ako uradiš nešto lepo, ohrabriš nekoga iz tvog okruženja da radi i vidi da postoji ta mogućnost.

Uvek sam voleo da okupljam ljude koje vidiš da svetle u noći, da u njima ima neko čudo. Na radiju sam dobio šansu iako je komisija spikera koja je napisala na tabli da mene ne treba puštati uživo u program jer ne umem da kažem slovo "R", pa me Nikola Karaklajić pustio.

Nikada nisam bio na radnoj akciji pa sam otišao kao komandant brigade i bili smo najbolji u Jugoslaviji. Moj je uslov bio samo da sa mnom idu oni koji nikada nisu bili na radnoj akciji. Jer onaj koji je bio uključen, on je već pokvaren, već je naučio da folira.

Na toj radnoj akciji, ja sam bio jedini komandant sa 18 žuljeva. Mesecima nisam mogao da ispravim prste koliko su mi ruke bile izranjavane. Ali, kako ja da budem komandant i sedim u hladovini, a oni rade? Kako da kopamo kanalizaciju kroz septičku jamu, a da ja ne idem prvi?

To je princip kog sam se uvek držao. Jedino tako možeš nekome da budeš primer.

Jedan od najvećih uspeha postigli ste sa časopisom "Rock".

Imao sam sreću da sam sa svojom redakcijom, koja je počela u podrumu Politike, da napravimo najveći tiraž u istoriji jugoslovenske štampe - imali smo 150.000 prodatih primeraka.

Bili smo u staroj zgradi koja je bila između Šumatovca i nove zgrade Politike. Kada se redakcija okupila rekao sam im: "U ovoj zgradi žive duhovi. U ovim prostorijama nekada su bili Nušić, Crnjanski, Andrić, Ribnikari. Svi najčuveniji autori ovog jezika i mi to moramo da poštujemo i branimo taj duh". Iz te redakcije su otišli ljudi koji su dobili sve nagrade na svetu.

Rašić je fotograf u Londonu, Tanja je na radio stanici u Australiji, Vejvoda sa Bilalom radi filmove i muziku u Parizu, Snežana je radila sa Marinom Abramović, a sada je umetnica u Nemačkoj, Markovićka je urednica Kosmopolitena u Španiji. Svi izašli iz iste redakcije.

Opečeni su tim primerom. Danas nemate omladinsku štampu i nemate odakle da crpite kadrove nego se odmah neko uključi preko Twittera ili Facebooka i postane novinar. Drugačiji su putevi.

Drugačije je kada svakog dana vidite Viba ili čika Predraga Milojevića. Kada ih vidite nije vam sve jedno, to su divovi. Imao sam sreću i privilegiju što sam poznavao sve divove koje sam želeo da upoznam i da od njih svašta čujem.

Sada vam izlazi knjiga.

Knjiga se zove "Proleća u Topčideru". Od 2007. godine, svake nedelje u Blicu pišem tekstove i tu ima preko 700 tekstova. Od toga u 173 je bila reč o Beogradu na neki način. I onda je Mihajlo Pantić, urednik Književne opštine Vršac, pitao da li može da napravi izbor i da se to objavi. Tako je izabrano 59 tekstova koji su sabrani u knjigu.

Posedujete veoma značajnu arhivu časopisa i literature vezane za rock muziku. Šta planirate da uradite sa njom?

Postoje dve inicijative, jedna privatna u kojoj muzičari pokušavaju da ožive Rock muzej, i druga od strane Muzeja Jugoslavije. Sklon sam da ono što imam dam Muzeju Jugoslavije jer sam rođen u Jugoslaviji i to što sam radio bilo je vezano za prostor jezika i emocija.

Nažalost, puno se stvari vremenom izgubilo. Recimo 1985. na Zaječarskoj Gitarijadi list Rock je bio jedan od pokrovitelja i pitali su me šta mogu da naprave kao propratnu manifestaciju. Predložio sam da u bibilioteci naprave izložbu prvih muzičkih časopisa. Poslao sam im 64 časopisa koji su, nakon završetka manifestacije, bačeni u Timok. Da to imam sada, vredeli bi makar 200.000 dolara. Tu je bio prvi broj Bilborda iz 1896, prvi broj Melody makera iz 1926, prvi broj New musical iz 1952, prvi broj Soundsa iz 1970. koji je bio probni broj, pa prvi broj Rolling Stone magazina gde je prodato samo 8.000 primeraka. Sve to je pobacano.

Ljudi kod nas još nemaju odnos prema tome, ne doživljavaju to kao ozbiljnu vrednost.

Upoznali ste brojne zvezde i intervjuisali ih. Koga možete izdvojiti?

Mislim da je najdragocenije iskustvo bio David Byrne iz Talking heads. Upoznali smo se 1982. Inače, rođen je u gradiću Dumbarton u Škotskoj, gde sam i ja živeo četiri godine.

Od 1977. do 2019. on je sve vreme aktuelan, ali nikada pozivajući se na prošlost. Uvek radi stvar koja je u dosluhu sa vremenom. Uvek čačka nešto novo.

Kada je bio prvi put u Beogradu 1982, pitao sam ga šta mogu da mu dam. Rekao mi je: "Ploče sa vašom narodnom muzikom". Odneo je čak 27 albuma sa sobom i poslao mi kasnije razglednicu gde je napisao "Au, ala ima interesantnih ploča".

 

Šta Peca Popović planira dalje?

Kada imate ovakav zdravstveni status kao ja, ne smete da imate neke posebne planove. Imam 13 stentova, 8 bajpasova, 8 operacija, 7 infrakta. Treba izdržati. Ima još poslova koje moram da završim. Evo čekam sada unuče, to je izazov.

Sve što se dogovaram sada, to je na jako kratak period. Ne mogu da kažem za godinu dana, nije korektno. Sve drugo je neozbiljno. Kako da vam obećam, pa da vas prevarim.

Ipak, posle toliko godina rada, i dalje ste puni elana.

A šta da radite? Da budete penzioner i da se predate. Da idete da igrate šah i da vam neko ukrade konja ili pijuna?

Mislim da prosto imam obavezu još. Ima mnogo nekakvih malih stvari u kojima valja učestvovati. Ima još nekih talenata koje treba ohrabriti, ideja kojima treba pomoći i greota je da tu ne pomognete.

Ne mogu da uradim ništa veliko, ali mislim da sa iskustvom mogu pomoći ovima koji hoće nešto da urade, ta to slobodno urade. Važno je te talentovane ljude ohrabriti. Verujem da talenat zaslužuje da bude pokazan, da ideja zaslužuje da bude realizovana ukoliko je dobra.

Evo sada se zaluđujem sa etno-arheološko-ekološkim krajem Župa. U toj regiji od 39 kvadratnih kilometara postoje dve vrste autohtonog grožđa - Tamnjanika i Rskavac (Prokupac) koje je sveti Sava doneo sa groba svog oca iz Hilandara.

Tu je živeo i gospodin Marković koji je izmislio vinjak. Vinjak je kovanica od viski i konjak. Marković je, kao ranjenik u Prvom svetskom ratu, u Francuskoj završio enologiju i doneo tu ideju u Srbiju.

Ono što želimo jeste da oživimo jedan deo iznad Župe. Tu su "poljane" kuće gde su živeli ljudi od svetog Trifuna do berbe i čuvali grožđe. Tu nameravamo da napravimo etno selo, biblioteku i muzej tog kraja i da te kuće budu kao hotel i da se sve zaštiti pod UNESCO.

To verujem da treba uraditi, mada je sve jako komplikovano, ali postoji nekoliko mladih ljudi koji veruju izvodljivost.