Uvaženi novinar, poznati voditelj, autor čuvene emisije “Biseri”, renomirani pisac bestselera i scenarista, Vanja Bulić je ime koje znaju sve generacije. Beograđanin od svoje 5. godine, krčio je sebi put uprkos preprekama koje mu je život nametnuo.

Krenuli ste od novobeogradskog peska i dotakli zvezde medijskog neba.

Došao sam u Beograd 1952. godine. Moj tata je bio vojno lice i dosta smo se dosta selili. On je inače sa Durmitora, a majka sa Cetinja. Tata bi dobio raspored da ode u Štip, gde su me napravili, a onda sam se rodio u Kumanovu. Pa onda roditelji naprave moju sestru, a ona se rodi u Skoplju, pa nas pošalju u Vipavu u Sloveniji, odatle u Sarajevo i sve to u moje prve četiri godine života.

Na kraju smo te 1952. došli na Novi Beograd koji je tada bio, bukvalno, ostrvo na pesku sa mašinama koje su iz Save izbacivale vodu i šljunak. To nam je u detinjstvu bilo glavno mesto za igru. Bili smo kao Tom Sojer i Haklberi Fin. Jurili smo žabe i daždevnjake, pecali... Sećam se da smo skakali u bare, kupali se i onda kad izađeš sav si u pijavicama. Njih samo, onako, rukom skloniš i juri dalje.

Od paviljona do toplane ima oko 45 minuta pešaka. Mi smo tamo išli kao na izlet koji je najdalje na svetu. Tu smo pravili roštilj. Nabrali bi vrbove grane i stavljali krajnjsku kobasicu na njih i tako ih pekli na vatri... Uživancija.

Beograđanin ste postali sticajem nesrećnih okolnosti.

Tada su mi tatu odveli na Goli otok i tako sam, zahvaljujući nečemu najtežem što se dogodilo mojoj porodici, postao Beograđanin, pošto, posle toga, nije više bilo šetanja po Jugi.

Svakome je njegovo detinjstvo najlepše i ne bi ga menjao ni za šta drugo. Bilo je kakvo se samo poželeti može, kada se zaboravi taj drugi deo. U tom uzrastu ne možeš ni da zamisliš da stvari mogu biti i drugačije. Tek kasnije, razmišljajući o svemu, sam shvatio koja je razlika bila za one koji su imali oba roditelja uz sebe i koliko se to razlikovalo od odrastanja koje sam imao uz majku i sestru.

Roman koji sam napisao “Oko otoka”, nisam ga mogao objaviti dok je tata bio živ zato što je postojao strah da se priča o Golom otoku, čitav se dešava na Novom Beogradu. Govori o odrastanju dece vojnih lica i golootočana, o tome kako su kasnije bila vrbovana da rade za Državnu bezbednost... Najveći mangupi, kasnije, bila su upravo deca vojnih lica. Verovatno su ti njihovi psiholozi znali da deca koja su autoritarno odrasla pod jakim uticajem roditelja, pa još ako su još skrenuli malo u kriminal u tom, nekom, ranom periodu, mogli da ih lako uvuku u službu. Takođe, deca golootočana bi pristupala službi da okaju grehe svojih roditelja.

Kakav je bio Novi Beograd tog vremena?

On je bio Juga u malom. Tu su bila deca vojnih lica, železničari i policajci. To je bila kao neka enklava ljudi nesviknutih na gradsku sredinu. Nama je Zemun uvek bio “glavni” grad. Do sredine gimnazije ne znam da li sam 20 puta prešao preko Save. I to je bilo uglavnom kada je parada za 1. maj. Uzmemo hoklice i dođemo ranije kako bi uhvatili red. Stanemo ispred hotela Moskva i gledamo. Pri tom, ćale mi na Golom otoku, taj isti koji mi maše iz kola mi poslao tamo oca, a ti izbezumljen mašeš od sreće. Potpuno paradoksalno, ali tako je bilo.

S druge strane, svim tim ljudima, vojnim licima, koji su dolazili iz manjih sredina Zemun je izgledao ušuškano i podsećao ih na detinjstvo više nego li Beograd koji je bio bučno mesto.

U Beograd smo odlazili i vikendom, ponekad, do zoološkog vrta i na šetnju Kalemegdanom. Završavali bi kod biste tri narodna heroja i tu smo se slikali svaki put iznova.

U srednjoj školi rodila se ljubav prema muzici.

Od 16. godine sam imao rok sastav “Sidra”. Nas petorica iz razreda i, kasnije, još jedan član iz razreda do našeg. Ta grupa nas je još malo otuđila od centra grada jer nisi, tek tako, mogao da odeš na Dorćol i da tamo sviraš. Razlog je bio jednostavan. Oni koji su na sceni su mamac za devojke i, ako te Dorćolka gleda, ti dobiješ batine jer si sa Novog Beograda. Tako da smo bili skoncentrisani na Novi Beograd i bili smo najbolja novobeogradska grupa.

Prvi tekst o nama objavio je Zoran Modli u Ekspresu. Izmislio je naslov “Crvene knjižice jače od 220 volti”. Bila je velika gužva ispred paviljona 34, gde je bila sala u kojoj smo svirali, a mi zakasnili. I kažemo izvinite bili smo na partijskom sastanku i iz toga je on izvukao naslov. Rekao nam je “Ćuti, ovako će da vide ljudi da ste vi ideološki podobni”. :)

To vreme šezdesetih godina je bilo neverovatno. U jednom soliteru, mislim da je bio C21, u podrumskim prostorijama, u isto vreme su vežbala tri rok sastava. Tri hvata su bila osnov za sviranje i svi su bili muzičari. Niko, zapravo, nije znao šta je prava muzika, jer je sve bilo u začetku. Glavno je bilo da vičeš “o je”, mrdaš glavom i pevaš “bejbi, bejbi”.

Tek sam kasnije shvatio zašto je rok bio najveći kulturološki pokret 20. veka. Reči Mamas and Papas u pesmi Kalifornija spava, nekada smo shvatali kao ljubavnu baladu, a zapravo se radi o veoma angažovanim stihovima.

Rokendrol je veoma promenio Beograd. Kada je toliko uticao na nas u vojnom naselju, mogu samo da zamislim koliko je značio tek u centru Beograda i za gradske porodice. 

Kažete da ste bili najpopularniji novobeogradski bend. Da li ste uspevali da zaradite od svirke?

Na svaku igranku je dolazilo najmanje 500 ljudi. Samo u gimnaziji dva puta nedeljno igranke i cela škola dođe. Ako je ulaz 100 dinara, na kraju se skupi poprilično novca. Zamisli ti sad petoricu klinaca koji tri puta nedeljno uzmu toliko novca. Od 16. godine roditelji nisu imali razloga da mi daju novac. Davao sam ja njima.

Pola orkestra, uključujući i mene, igralo je odbojku. U 22. godini, kada su se škole završavale, smo ukapirali da niko od nas ne vidi budućnost u muzici, ali je odbojka bila i ostala bitnija od muzike. Zato se njome i dan danas bavim.

Najvažnije je da smo svi iz grupe, ne samo bili i ostali prijatelji, već smo postali kumovi jedni drugima. Našu decu smo učili da sviraju, zajedno pečemo rakiju, slavimo i gitare su uvek uz nas.

Ipak, najlepši deo života bio je leti dok smo svirali, naročito na moru. Tako smo bili, u dva navrata, predstavnici Beograda na Susretima mladih Jugoslavije u Prištini. To je neprocenjivo blago u životu. Međutim, danas vidim koliko je bilo manipulacija nama zapravo.

To kada smo otišli u Prištinu, bilo je odmah posle studentskih demonstracije 68-me. Sačekali su nas u Kosovu polju i odmah odveli na probu orkestra Bodeksi koji su činili Albanci. Sa njima smo se družili do koncerta kada smo upoznali grupu Božuri – Srbe. Na kraju smo se u Beograd vratili sa jednom albanskom pesmom koju smo pevali stalno kasnije. Hoću da kažem koliko su nam utuvljivali u glavu tu ideju bratstva i jedinstva, a u tim orkestrima je bilo onih koji su učestvovali na demonstracijama nekoliko dana pre toga. Sve sam to iskoristio za knjigu “Oko otoka” kasnije u kojoj sam opisao koliko nismo znali ko smo i šta smo i zašto nam se sve dogodilo posle devedesetih.

Pod kojom optužbom vam je otac završio na Golom otoku?

Oca sam rehabilitovo i kasnije u knjizi, između četvrtog i petog izdanja, ukratko objavio tu rehabilitaciju. On je bio predratni SKOJ-evac, učesnik rata od 1941, od 1942. član partije, kao major se nalazio na potpukovničkom mestu jednog od načelnika Vojno-istorijskog insituta. On je upao u onaj talas ljudi koji su odvedeni na Goli otok kada su rasčišćavani Srbi i Crnogorci da bi se napravilo mesto za slovenačke, hrvatske, muslimanske i druge kadrove. Vojska je uređivana po ključu – iz određene republike je procentualno moralo biti određeni broj oficira iz svake republike, a Crnogorci su imali 33 generala iz rata, isto i Srbi.

On je osuđen po tri tačke, od kojih je poslednja najstrašnija i glasi da je, neidentifikovanog dana, na neindentifikovanom mestu, izjavio da je došlo vreme da pošten čovek ne može kupiti duvana, nego samo kulaci i zelenaši. Za to je dobio četiri i po godine.

Prvih godinu dana je bio na Banjici u nekadašnjem logoru. Jednom nedeljno smo ga posećivali i nismo mogli da ga prepoznamo koliko je smršao. Dešavalo se da kažu da ga ne možemo videti jer je “na radnom zadatku”. To je značilo da su ga izubijali, pa da ga ne bi videli modrog. Sećam se kada smo ga prvi put videli, moja sestra je počela da plače i viče “Nije to moj tata”. Toliko se izmenio.

Sa majkom sam ga 1956. posetio na Golom otoku. Nismo ga poznali. On je samo pričao “Dobro je”. 

Posledice ste osetili i vi kroz život?

To me je pratilo kasnije, kao i svu decu golootočana. Nije da nam nisu dozvoljavali da radimo, ali nismo mogli da budemo na mestima koja smo zasluživali. Ja sam stalno bio pomoćnik glavnog urednika, a tek u 32. godini sam se prvi put zaposlio. Recimo u Borbi su 1972. raspisali konkurs koji je bio “nacrtan” za mene, ali nisam bio primljen. Kasnije sam saznao da je novina bila “organ KPJ” i kako onda da tu bude dete golootočana.

U listu “Novi Beograd” sam pisao 10 godina i stalno su mi pričali da će me zaposliti, ali ništa od toga nije bilo. Tek sam se kasnije zaposlio u “Omladinskim novinama” koje je baš bilo briga. Tada sam bio oženjen i imao dete. To je bila neverovatna redakcija. Danas svi koji znače nešto u novinarstvu izašli su iz omladinske štampe i bili glavni urednici. Recimo od šest žena u “Dugi”, polovina je došla iz Omladinskih novina, a svi koji su radili tamo danas su pisci ili umetnici.

Danas je televizija pobedila novine. U ono vreme, 90-tih, uletela je elektronika i počela da pobeđuje pisano novinarstvo. Da bi se izborio sa tim, morao si da pišeš u slikama. Da onaj ko čita ima utisak da sve to gleda. I to je bilo odlično da, onaj ko ima literalnu crtu, otkrije sebe.

Da li je i u detinjstvu bilo posledica zbog očevog odvođenja na Goli otok?

Nikada direktno. Vidiš da majke zovu decu kući kad se igraju sa tobom, da te ne posećuju porodice koje su ranije stalno dolazila...

S druge strane, imao sam utisak da me moja učiteljica, Zdravka Jovanović se zvala, stalno štiti. Sećam se da smo svi bili zaljubljeni u nju. Krajem osamdesetih sam je sreo na Hvaru. Prišao sam joj i rekao da želim da joj se zahvalim što me je štitila. Ona mi je odgovovorila da uopšte nije znala da mi je tata bio na Golom otoku. Tek tada sam skapirao koliko je njeno normalno ponašanje prema meni odskakalo od onih drugih koji su, pretpostavljam, bili u strahu i sklanjali se.

Kada se ćale vratio, sve je brzo došlo u neku normalu, ali ostalo je sve ono što je porodica preživela. Majka je izgubila bebu u šestom mesecu trudnoće. Otišla je sa stomakom i vratila se bez. Ja sam imao pet i po godina i ona me je mazila po nosu i pričala mi da je to “bio isto jedan bata takav kao ti, imao je nosić kao tvoj”. Da nije bilo svega ja bih danas imao brata, ali eto.

Ipak, da nije bilo svega toga, ja verovatno danas ne bih bio ovakav kakav sam. Bio bih obično generalsko dete.

Kako se danas sećate školskih dana?

Osnovnu školu sam počeo 1954. u “Američkim barakama” kako su ih zvali. Tu su stanovali Crnotravci koji su pravili Studentski grad, kostur hotela Jugoslavija i počeli Savezno izvršno veće. Sećam se olajisanog patosa, peći bubnjare i WC-a sa iscepanim novinama navučenim na ekser. Onda se gradila jedna po jedna škola, koje sam ja preskakao i prešao u školu Žikica Jovanović Španac. Ona je posle prerasla u 9. beogradsku gimnaziju u koju sam išao. Bila je to stvarno stroga škola. Imali smo direktora koji je stajao na ulaznim vratima, a mi rokeri, počeli da zavrćemo kosu. On samo uzme olovku i izvuče nam kosu sugerišući da je potrebno da se ošišamo.

Imao sam profesorku srpsko-hrvatskog Mioljka Mijović se zvala, koja je tražila od nas da, jednom u 10 dana, idemo u pozorište, a da joj kasnije prepričamo šta smo tamo videli. Odlazili bi autobusom, a vraćali se pešaka, tako da je to bilo sat-sat i po smejanja i šale. Od nje nam je ostalo, čitavoj generaciji, da redovno idemo u pozorište i ja samo tada nosim sako. Pozorište je najbliži susret sa nekim iz sveta umetnosti i zaista sam profesorki zahvalan na tome.

U sećanju mi je i matursko veče koje smo proslavljali u Domu vazduhoplovstva u Zemunu. Posle toga, pred zoru, otišli smo peške do grada. Prvi put u odelima. Nosili smo “Beatles” sake sa presvučenim dugmićima. Idemo mi tako pored Konaka knjeginje Ljubice i tu malo da odmorimo, stanemo i naslonimo se na ogradu. A ona sveže ofarbana i svi umažemo sakoe. Tačno nam je Bog pokazao da nisu odela za nas :) 

Studentske demonstracije, nešto kasnije, sticajem okolnosti ste propustili.

U to vreme sam studirao medicinu. Te večeri je moj orkestar svirao na terasi Radničkog univerziteta, odmah tu uz Studentski grad. Tu su izbile glavne gužve jer nisu hteli da puste studente na “Pesmu leta”. Oni se uzveru gore, dođu do nas i pobacaju nam zvučnike uz povike “Ua crvena buržoazija”. A mi jadnici, jedva se skrpili da kupimo sve, kakva crvena buržoazija. Tom ulicom Pariske komune sutradan kreće bulumenta prema Beogradu. Ja se brijem kod kuće nameravajući da krenem na studentske demonstracije, već okačio bedž i sve. U tom trenutku, čujem komšinicu Kosu kako viče ćaletu “Dušane, ne daj ga krenuli su mitraljezom”. I ćale me zaključa, tako da sam studentske demonstracije proveo u kupatilu.

Medicinu ipak niste završili?

Ukapirao sam da je, i za buduće pacijente i za mene, bolje tako. Naime, kada sam polagao predvojničku obuku kod profesora Aleksandra Markovića, koji je bio hirurg i ispitivao na 2. hiruškoj kada je bio dežuran. I dođeš tamo u 7:30 ujutro i čekaš do popodne kada ima vremena da te ispita. Za to vreme vidiš svašta da tačno izvagaš da li je to za tebe ili ne. Sećam se da sam osetio čisti miris roštilja. U to uleću četvorica radnika izbezumljena i dovode kolegu kome je ruka spaljena kada se zapalilo neko bure sa naftom. Tada sam rekao da me medicina neće od jeseni videti više. Želeo sam da budem pedijatar i samo sam zamislio šta bi bilo da mi dođe tako povređeno dete...

Pošto sam već krenuo da pišem, odlučio sam da upišem Fakultet političkih nauka. Međutim, radio sam, imao i novca od orkestra. Čim ti uđeš u mašinu i visiš po redakciji, od fakulteta nema ništa. 

Tokom života ste više puta menjali adresu u Beogradu, ali je Novi Beograd uvek imao posebno mesto u vašem srcu i želeli ste da mu se vratite, ali...

Nije mi uspelo da se vratim na Novi Beograd zato što je moja supruga Bulburderka, oni su drugi svet. Ona kad ode na Novi Beograd, ne zna gde je :) A, ja kad odem na njen severac i vidim one uske ulice, takođe se načisto izgubim.

Lepota Novog Beograda je u tome što su tu ljudi navikli da idu na reku i zavoleli je. To je jedan poseban odnos. Ja sam do svoje 27. godine života, sa kumom visio na pecanju kod hotela Jugoslavija. Bilo je raznih vrsta ribe, onih zbog koje ljudi danas odlaze 50-70 kilometara da bi je upecali. Sama voda je bila mnogo čistija. U 3-4 ujutro bi došao do mene i zviznuo mi ispod prozora natovaren štapovima za pecanja. I samo bi otišli i uživali do devet izjutra. Međutim, od kako je kum poginuo nikada više nisam išao na pecanje.

S druge strane, kad god bih tražio stan, gledao sam da ima terasu ka Novom Beogradu. Sećam se stana u General Ždanovoj, terasa je, preko dva malo “razmaknuta” solitera, gledala tačno prema Novom Beogradu. Onda bih uveče odlazio da gledam i uživam. 

Kako ste ušli u novinarstvo i kako je izgledao taj put?

Počeo sam da pišem tako što sam sastavljao pesme u akrostihu i išao u literalnu sekciju tokom srednje škole, ali u tajnosti od svih, pošto su tamo išle samo devojke, pa da me ne bi zezali. Prva pesma je bila Vera, a kada sam došao do Ilinke, onih sedam strofa je bilo nemoguće sastaviti pa sam odustao :)

Sa 17 godina išao sam na radne akcije sa drugovima iz benda. To su bila lepa vremena - 30 dana smo svirali svako veče ispred barake i nakon što sam se vratio, primili su nas, svu šestoricu, u partiju. Moj ćale mislio da sam saradnik policije.

Moji prvi tekstovi su bili u jednom primerku. Bile su to zidne novine na radnim akcijama, a prva stvar koja mi je objavljena bila je jedna pesma u listu “4. juli” koji je imao stranu za mlade.

Kada sam imao 20 godina, bili su izabrani najbolji akcijaši te godine i pozvani da dođu na Đerdap. Tu je bio Tito kome je jedna drugarica predala buket cveća i dobili smo svi njegovu sliku. Kada sam se vratio u Beograd, odem do lista Novi Beograd, ispričam kako je bilo i oni mi kažu da napišem nešto o tome.

I ja to rukom napišem sve, komšinica mi prekuca kad, ono ispade šest kucanih strana. Predam ja to sa slikom i oni objave preko cele stranice sliku i ispod mojih šest redova. :)

Međutim, urednik je video da znam da pišem, pozvao me i tako sam počeo da pišem za taj list, a u međuvremenu sam počeo da piskaram i za manje listove Student, i 4. juli. Tokom tog perioda sam prošao kroz sve pozicije, od kurira do tehničkog urednika i dobro naučio posao.

Kada sam otišao u vojsku sa 27 godina, postao sam vojnik novinar. Odatle sam sve novine zatrpavao tekstovima iz vojske, pošto u redakcijama nisu mogli da dođu do tih informacija, a meni su dozvoljavali da pravim reklamu vojsci.

Kada sam izašao, pozvali su me iz Borbe da pišem za stranu “Naše oružane snage”. Raspišu konkurs za mene i... prime ženu sa poljoprivrednog fakulteta. 

Ipak, četiri godine kasnije, sudbina vam se osmehnula?

Sretne me na ulici Milomir Kragović, on je kasnije bio urednik izdavačke delatnosti “Borbi” i glavni urednik “Osmice”. Pitao me: “Šta radiš sada, sećam se slao si nam dobre tekstove iz vojske”. Rekao sam mu da pišem u listu Novi Beograd, a on me pozvao da, sutradan dođem do redakcije. Tako i bi. Grujica Spasić je bio glavni urednik i dao mi da napišem tekst o najplemenitijem događaju godine. Bila je to priča o jednom momku sa Dorćola koji je spasio svoj kraj sprečivši da eksplodiraju neka burad sa butan gasom. Napisao sam tekst i predao ga u 13h. I zove me sutradan Grujica, sav egzaltiran: “Čoveče odlično pišeš, da li bi radio za nas?”. Rekoh kako ne bi. Pošaljem biografiju i tu nastane problem – mogli su da primaju ljude do 27. godina starosti, a ja sam imao već 32.

Znači, situacija nije bila obećavajuća?

Isprva nije. Međutim, zbog Branke Krailović i mene su promenuli statut i primili nas.

Onda me je krenulo. Dešavalo se da mi u jednom danu izađu tekstovi u tri novine. Gde god odem ja sam donosio tekstove i reportaže za više novina. To sam voleo i umeo da radim.

Sa 35 godina, dobijem poziv da odem u Prosvetni pregled i iz pragmatičnih razloga prihvatim. Naime, oni su izlazili mesec i po dana zimi i dva i po meseca leti. Tu sam uživao osam godina i odatle pisao za sve žive novine. Niko nije znao gde sam zapravo zaposlen. :) Odlazio sam na Zlatibor i odatle slao intervjue različitim novinama.

Sa mesta pomoćnika glavnog urednika, odatle su me smenili iz čiste ljubomore. Drugog objašnjenja nema niti su ga dali. I ja onda pređem u Dugu.

Posle toga je usledio prelazak na televiziju.

Počeo sam na OK kanalu negde 98, pa zatim na Trećem kanalu “Bisere” i “Zam” koja je bila prva privatna emisija, a mi voditelji tada smo imali najveću popularnost ikada. Pre toga nisam radio kao voditelj, ali su smatrali da sam dobar za to. I tu sam dovodio i glumce, i pevače i razne ljude.

Promenili ste nekoliko televizijskih kuća, ali je emisija Biseri ono što je, reklo bi se, ostavilo poseban pečan na vašu karijeru.

Meni je tu bilo najvažnije da saznam zašto je neko krenuo određenim putem u životu. Mislim da su Biseri upravo zbog toga privukli pažnju publike. Čovek može da gleda i da pomisli kako je gost neko sličan njemu, osoba kojoj se nešto desilo u životu što se može dogoditi svakome. To prepoznavanje sebe u drugima je suština Bisera.

Imali ste muškarce i žene kao goste. Koj pol je bolji sagovornik i kog gosta ćete pamtiti?

Žene. Kad se žena otvori to je to. Ako dođe muškarac narkoman, na primer, on će uraditi sve da se prikaže kao neki baja. Žena kad kaže da je narkomanka ili prostitutka, ona je obeležena. Zato kada dođu ispirčaju iskreno i otvoreno čitavu priču.

Zauvek ću pamtiti priču jedne žene koja je bila u logoru u Gnjilanu. Kasnije su me zvali da to ide kao dokazni materijal u Hag. Davio sam u emisiji dok sam slušao šta priča. Toliko je bila teška priča. Pokazala je slike kako je izgledala kada je izašla. Počupane kose, slomljene ruke dok su je, vezanu za radijator, silovali redom. Pobegla je tako što je iskočila kroz prozor i pala ispred crnca pripadnika Kfora. On joj je samo pokazao da ide dalje i ona je otpuzala do puta gde je naišao neki Albanac kolima. Video je, ubacio je u kola i vozio kilometar dalje, jer nije smeo više. Tako se spasila.

Film “Lepa sela lepo gore” je rađen prema vašem tekstu. Možemo li očekivati i kada, ekranizaciju nekog od vaših romana? Kakvi su planovi za dalje?

Tu postoje dva problema. Prvi, filmovi su skupa “igračka” i drugo moj drugar Dragan Bjelogrlić nema kad da pročita neki od romana.

Sarađujem sa TV Koreni, namenjenoj Srbima i Albancima u dijaspori. Tu vodim intervjue i smirene razgovore o Kosovu. To mi je veoma lepo.

Takođe radim na novoj knjizi o dvostrukom ubistvu na modnoj reviji i planiram da idem na Zlatibor što češće i više mogu :)

Nadam se da ću pokrenuti i emisiju Biseri na kvadrat gde bi dolazili gosti od pre 20 godina i ispričali šta je bilo u međuvremenu.

Iskreno, u poslovnom smislu se nikada nisam osećao bolje nego li sad.