Zoran Modli: Pilot na talasima radija

Krenuo je iz jedne prašnjave zemunske ulice čvrsto verujući da “samo nebo je granica”. I imao je pravo. Zoran Modli što “program vodli” postao je živa legenda domaćeg radija, bio di-džej u vreme kada taj termin nije ni postojao, bavio se novinarstvom i novim tehnologijama, pisao knjige...

Ali, to nije bilo dovoljno. Nešto ga je kopkalo i guralo da dođe do granice koju je sebi postavio. Postao je pilot, dodirnuo nebo, a potom i sjedinio svoje dve ljubavi vodeći radio emisiju iz pilotske kabine. 

Kako je izgledalo detinjstvo Zorana Modlija i da li vas je nešto iz tog perioda vodilo ka budućoj karijeri?

Odmah je vodilo :)

Moja porodica je bila mala – majka i ja. Otac je rano otišao, u vreme kada sam imao tri godine. Zato nisam bio upućen na eksterijer, da tako kažemo. Očevi obično vode sinove na utakmice i događanja gde je masa, gde se navija i događa takva vrsta dinamike. Bio sam upućen na događaje u kući, igrao se na ulici sa drugom decom.

Međutim, u mojoj ulici postojala su dva radio aparata, a jedan od njih se nalazio u garaži preko puta moje kuće. U toj garaži transportnog preduzeća sam provodio vreme dok je moja majka bila na poslu. Bilo je tu puno kamiona i to je bio moj svet. Provodio sam vreme sa šoferima koji su me, povremeno vozili na svoje ture. Bile su mi najdraže one kada su me vodili u fabriku čokolade Nada Štark, koja je bila u Zemunu. Tamo bih gledao kako se prave svi ti slatkiši. Za mene je to bilo čarobno – kao u onom filmu sa Džoni Depom “Čarli i fabrika čokolade” :)

To su moji nezaboravni prizori iz detinjstva. Gledanje beskonačnih traka kojima putuju nezapakovane čokolade. Ljubazne radnice u belim mantilima bi pokupile par čokolada, strpale u kesu i poklonile mi. Kući sam se vraćao kao sa trofejem, presrećan što imam tu privilegiju da sa izvora dobijem nešto za čime čeznemo kada uđemo u radnju.

S druge strane, radio koji je bio u čuvarevoj kućici me je u potpunosti fascinirao. Slušao sam ga stalno, a naročito nedeljom kada su prenošene fudbalske utakmice, a čuvar bi pojačao ton. Čuo sam glas Radivoja Markovića, ljude kako navijaju, urlaju, zvižde na utakmicama i to mi je bilo veoma uzbudljivo.

Onda bih kod kuće pravio svoj radio program. Uzimao bih neku drvenu kutiju od marmelade iz prodavnice sa ćoška. Strašno mi je ličila na radio aparat koji sam slušao. Iza nje bih pravio svoj svet radia. Dovlačio sam zvonca, čaše, različite udaraljke... i emitovao neku svoju muziku, pevao, lupetao svašta. Tako da moja sklonost ka radiju počinje još tada. Jer, ono što želiš da imaš, a nemaš, ostaje ti želja celog života. 

Da li je profesija na radiju bila jedino što ste u detinjstvu želeli da postanete?

Želeo sam svašta. Da postanem crtač stripova, recimo. Malo kasnije - filmski režiser, a onda, kao vrhunac svega, kino-operater! Razmišljao sam, kao režiser snimiš film i to je to, pa drugi itd. Ali, to je s vremena na vreme, a kino-operater svake večeri sa publikom gleda neke druge svetove i pušta druge filmove. U srednjoj školi sam želeo da postanem karikaturista, pa radio spiker, što je za mene bio vrhunac. Time sam zatvorio krug i vratio se radiju.

Počeo sam da zavirujem u studije Radio Beograda da bih lično video ko su ti ljudi čije glasove znam sa radija i koji mi godinama pomažu da u mašti stvaram slike događaja o kojima govore.

Spiker Branislav Surutka bio je idol. Umeo je svojom interpretacijom ponekad da natera i suze na oči kada bi pročitao kakvu emotivnu priču o ljudima. Takve je, recimo, pisao reporter Radio Beograda Živorad Mihajlović, o običnim ljudima i njihovim nevoljama. Jednom sam se ušunjao u Radio Beograd i potražio Surutku. Upoznali smo se, a onda sam ga pitao da li možda ima neki od Mihajlovićevih tekstova. Odmah ga je nazvao, a meni rekao gde da odem i sretnem se sa Mihajlovićem. Ovaj mi je dao pregršt svojih tekstova! Bio sam presrećan. E, onda sam kod kuće naglas čitao te tekstove, sve imitirajući Surutku, mada moj glas nikada nije ima performanse klasičnog radijskog spikera.

Zanimljivo, osim par izuzetaka, nikada nisam želeo lično da upoznam ljude kojima se divim. Bojao sam se da ne pokvare utisak, želeo sam da ostanu ono što su za mene uvek bili – idoli. 

Karijeru di-džeja započeli ste radeći sa Davidom Albaharijem tokom školskih dana. Kako je izgledala ta saradnja i kako je do nje došlo?

Nas dvojica smo išli u istu gimnaziju, samo je on bio godinu dana stariji od mene. Puštali smo ploče našim vršnjacima u školskoj sali sa trošnim podom. Albahari je donosio svoj gramofon i svi smo sedeli i slušali muziku, ali niko nije smeo da igra pošto je postojala opasnost da propadnemo u nastavničku zbornicu koja se nalazila ispod nas.

Počeli smo da radimo zajedno nakon što sam se par puta pojavio kod Nikole Karaklajića u tada veoma popularnoj radio emisiji “Sastanak u 9 i 5”. Bila je velika stvar pojaviti se na radiju, pa još dva puta! Gostovao sam kao slušalac koji je imao neke dobre ploče i bio voljan da ih donese kako bi ih emitovali na radiju. Za to se pročulo, pa me je Albahari pozvao da zajedno puštamo ploče i ja sam oduševljeno prihvatio.

Kako ste dolazili do vinila?

Ploče smo nabavljali tako što bi štedeli od džeparca, a zatim bi smo slali novac u Englesku, firmi “Papworths” koja nam je isporučivala hit singlove. Kako pošta ne bi videla šta šaljemo, novac smo maskirali između dva indiga i, uz propratno pisamce, slali kovertu.

Sa Davidom sam se družio sve dok nas putevi nisu razvukli. A to se desilo po završetku srednje škole i mature. Ja sam otišao u novinarstvo i Politiku Ekspres, a počeo sam da radim i kao di-džej u “Sinagogi”, a Albahari je dosta putovao. Išao je povremeno u Englesku i, po povratku, pričao kako se proveo. Uz one kulturološke impresije bilo je tu i bizarnosti poput doživljaja iz londonskog gradskog autobusa u kom ga je startovao neki “matorac koji mi je disao za vrat.” Imao je silne muke da se otarasi tog svog udvarača. :)

Svojevremeno ste rekli da je dobro što je Albahari postao pisac i što vi niste otiši tim putem. Međutim, iza sebe imate pregršt novinarskih tekstova, ali i sjajnih knjiga vezanih za avijaciju.

Sam sam sebi skočio u usta i u pero i u tastaturu :) Ipak, sebe ne posmatram kao pisca, već kao popularizatora jedne profesije koja je obeležila moj život. Moje knjige su posvećene avijaciji i onima koji žele da u nju uđu i tu ostanu.

Zanimljivo je da nisam nikada napisao knjigu o disk džokejima, mada sam imao takvu ideju u glavi. Čitao sam knjigu koju je napisao DJ Rosko, kultni engleski DJ koji je imao svoje čuvene putujuće diskoteke, ali bio i radio di-džej.

Rosko vam je bio snažna inspiracija?

Upravo je on uticao na mene da osmislim svoju putujuću diskoteku i nastupam u različitim gradovima. Imao sam malu ekipu, dobar lajt šou i dva kino-projektora (video uređaja tada nije bilo) s kojih sam puštao neke filmske inserte, za bolju zabavu publike i da ne gledaju samo mene. Skakutao sam na bini, pevao, najavljivao, u stvari - pravio vizualizovani radio šou.

Engleski disk džokej Tony Prince i manir kojim je on nastupao na programu legendarnog Radio Luksemburga obarali su me s nogu tokom gimnazijskih dana. Kada sam počeo da radim na radiju, on mi je nekako bio model koji me je inspirisao u tom delu posla. Imao sam priliku i da ga upoznam ranih sedamdesetih godina. Bilo je to u zagrebačkom Domu sportova gde je organizovana velika Revija jugoslavenskih disk džokeja. Tony Prince je bio specijalni gost i tada sam imao čast da ga vidim uživo, mada je njegova karijera tada već bila ispod mog “radara”.

Da li ste, u to vreme, odlazili u disko?

Ne. Uvek sam se čudio publici koja može da izdrži nekoliko sati u toj buci koja reže uši, u dimu i u gužvi u kojoj vas gaze i guraju. Divio sam se ljudima koji su dolazili i na moje programe i pitao se “kako ih samo ne mrzi?”. Čak i danas, kada se takvi događaji organizuju na otvorenom, nemam želju da odem.

Šta se dešavalo nakon što ste završili srednju školu?

Sebe smatram Zemuncem i imam “kompleks male varoši”. Zemun mog detinjstva je bio mali u odnosu na Beograd. Sve što se događalo u Beogradu, za mene je bio drugi svet, glamur u kome se ne snalazim. I kada sam počeo da radim kao novinar u “Ekspresu”, kao i svi početnici, startovao sam u beogradskoj rubrici, ali sam pisao zemunsku hroniku.

Ipak, radio sam u velikom listu i znao sam da uveče sednem pored Save kod Brankovog mosta i gledam ka pristaništu, pa onda malo gore u ka Sabornoj crkvi i Albaniji, Beograd koji svetli u noći. Govorio bih sebi: “Zorane, ti si sada gospodar Beograda!”. Zamišljao sam da, kao novinar velikog lista u velikom gradu, postajem gospodar sudbine jer pišem o tom velikom Beogradu. Smešno izgleda to danas kada ima puno dnevnh listova. Onda su postojale samo četiri dnevne novine – Novosti, Politika, Borba, Politika ekspres. Bila je velika stvar postati novinar. Kada vam izađe par tekstova, svi znaju za vas jer su pročitali ono što ste objavili.

Ali, radio vas je i dalje privlačio.

Disk džokeji i radio voditelji u ono vreme nisu postojali. Želeo sam da ponudim nešto novo i autentično i mislio da će mi u tome od velike pomoći biti ako upišem Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, kako se tada zvao današnji FDU. Ušao sam u uži izbor, ali srećom nisam prošao dalje. To ne bi valjalo jer bih verovatno otišao na sasvim drugu stranu.

Međutim, onda se pojavilo zanimanje radio voditelja. Led su probili Nikola Nešković sa emisijom “Prijatelj zvezda”, a zatim Milovan Ilić sa emisijom “Minimaks”. To je bilo vreme kada su se i druge stvari otvarale. Proradio je klub “kod Laze Šećera” pokraj Ateljea 212, puštane su ploče u “Cepelinu” na Tašu, pa u “Akvarijusu”, a mi smo 1969. otvorili diskoteku u zemunskoj “Sinagogi”.

Iste te godine u junu počeo je da radi Beograd 202, prvi neformalni radio na kome sam jedno vreme pisao tekstove za spikere večernjeg programa. Da otvori ovu stanicu Radio Beograd je bio prosto nateran, jer se neposredno pre toga pojavila Radio Avala. Ova stanica je emitovala program samo dve nedelje, ugašena je jer je bila piratska, ali je imala snažan odjek jer je pokazala da publika želi nešto novo.

Nepunu godinu kasnije otvoren je Studio B koji je funkcionisao potpuno drugačije od Radio Beograda. Išlo se na improvizaciju, a najcenjeniji su bili voditelji koji pred sobom nisu imali nikakav papir :) Na ovu stanicu sam upao zahvaljujući radu u diskoteci. Snimio sam pola sata nastupa i to je bilo to. Ostvario sam davnašnju želju i počeo da radim na radiju.

Imali ste brojne emisije i stekli ogromno iskustvo. Šta je, prema vašem mišljenju, najvašnije za dobar radijski program?

Potrebno je imati dobar sadržaj. Od svih radio emisija koje sam radio, posebno mesto zauzima emisija Ventilator 202 iz osamdesetih, moj najveći uspeh. Ona je napravila iskorak na planu demo muzike i plasmana nepoznatih autora. Bila je nekako, “multidisciplinarna”, pa je okupljali ljude od Bore Čorbe, Saše Lošića, Bregovića i mnogih, tek kasnije proslavljenih muzičara, pa sve do naučnika, avijatičara i ljudi iz IT sveta.

U Ventilatoru ste delili čak i kompijuterske programe sa publikom na zanimljiv način i, zapravo bili prvi koji je tako nešto uradio kod nas i počeo da popularizuje ono što će kasnije biti poznato kao IT.

U svet tehnologije sam ušao tako što sam se zainteresovao za jednu igračku – ZX81. To je bila 1983. godina kada sam krenuo sa demo snimcima koje su slali neafirmisani rokeri, a ja ih puštao zajedno sa svetskim zvezdama.

ZX81 je bio računar sa 1 kilobajtom u koji ste morali da ukucavate program da bi nešto uradili s njim. Ovaj računar mi je doneo drugar, tada pilot JAT-a, da bi mi skrenuo misli sa jedne nesreće kojoj sam bio svedok. Naime, tada sam bio upravnik na beogradskom sportskom aerodromu Lisičiji Jarak, gde je pred mojim očima poginuo moj dobar prijatelj i njegov učenik kada su se zakucali avionom u zemlju.

Drugar mi je doneo ZX 81 i ukucao komandu za pokretanje simulatora leta koji sam prvi put u životu video u digitalnom obliku. Već krajem 1983. godine nabavio sam ZX Spektrum sa 48 kilobajta potpuno fasciniran računarima.

U to vreme časopis Galaksija je počeo da izbacuje dodatak “Računari u vašoj kući” koji je uređivao Jovan Regasek.

Upravo on mi je predložio da preko radija pustimo jedan program, to jest zvuk sa kasete na kojoj je program. Na drugoj strani, slušaoci su mogli da snime taj zvuk i imaju i oni taj program. I tako smo počeli. Prvo smo pustili program za repaginaciju programskih linija u Basicu. Uspelo je, a zatim smo nastavili i sa drugim programima za ZX, a kasnije i za Comodore 64 i računar Galaksija.

Kasnije su emisiji gostovali razni zanimljivi ljudi. Recimo, Borislav Mitrović-Buč, čovek koji je prvi napisao knjigu na ZX Spectrumu, pa dvojica momaka koji su sastavili priručnik za ovaj računar, Dragan Tanaskoski i Vlada Janković, koji će kasnije stvoriti izdavačku kuću “Mikro knjiga”.

Danas o IT sferi nema smisla više govoriti na takav način tako da u emisiji ZAIR koji danas radim pričamo kako sve to utiče na naše živote, kako nas menja i kakav je uticaj svega toga na civilizaciju u celosti, jer je sve protkano mešavinom realnog i cyber sveta. Zato se emisija i zove “Zakon akcije i reakcije” (ZAIR).

Avijacija, koju smo samo spomenuli do sada, jedan je od najvažnijih delova vašeg života. Kako ste se tu obreli?

Nikada nisam verovao u genetske predispozicije za nešto. Međutim, moj otac je bio poznat konstruktor aviona, ali ja to nisam znao u mladosti.

Od drugova u “Sinagogi” sam čuo da JAT organizuje besplatnu obuku za sportske pilote. JAT je pokrenuo taj projekat kao pripremu za otvaranje škole u Vršcu. Međutim, u to vreme sam počinjao na Studiju B, radio kao disk džokej i život mi je i bez toga bio zanimljiv. Mislio sam, ko će sad da ide u neki aerodromski hangar i sluša o tome kako avion leti, a nema perje. Tako da sam tu prvu šansu propustio.

Nekoliko godina kasnije, 1975, bio sam u fazi napuštanja Studija B. I onda mi je opet drugar rekao da je raspisan konkurs za obuku pilota u Vazduhoplovnom savezu Beograda. Otišli smo, prošao sam uspešno lekarski pregled i počeo sa kursom.

Da mi je neko tada rekao da ću biti pilot koji vozi putničke avione samo bih rekao “nema šanse!” Međutim, kada čovek jednom krene u to, sve ga jače vuče. Avijacija mi je postala najvažnija stvar u životu, a di-džejing je bio način da zaradim novac za časove letenja do prve dozvole.

Tu je glavni problem bio što sam dolazio iz sveta medija. Zato su me malo podozrivo gledali, pa je trebalo vremena da me prihvate. Ipak, da nisam otišao u avijaciji već ostao na radiju, pitam se kako bi izgledao moj život danas. Poslednjih par decenija ljudi sa radija od tog posla uglavnom imaju malo vajde, stanice su stalno u finansijskim problemima i jedva opstaju.

Kao pilot, mogao sam sebi da priuštim zadovoljstvo zvano radio, a da ne razmišljam da li će mi neko plaćati za to ili ne.

Od 2002. godine sam svoju emisiju odlučio da prebacim u sajber prostor i ne vezujem se samo za jedan radio. Pravim emisije u kućnoj produkciji, a emituje ih ko želi. U Beogradu je to Radio Laguna, što mi posebno imponuje. 

Kao pilot proputovali ste svet. Kakav je Beograd u poređenju sa drugim metropolama?

O Beogradu nikada nisam razmišljao sa nekim naročitim sentimentom. Uvek će mi biti drago sećanje na prašnjave zemunske ulice u kojima sam odrastao, fabrike koje su nas okruživale, širile smrad i taložile sivu prašinu na naša prozorska okna. Svi idealizujemo detinjstvo, ali ne bih danas rekao za takvo okruženje da je nešto naročito. Svejedno, takav Zemun mi je bio lep, a u ono vreme dosta tihi Beograd (u koji se retko odlazilo), predstavljao je pravo otkriće.

Ali, kako čovek raste, svet mu postaje sve manji. Danas ne vidim gde bih to mogao da živim, a da nije Beograd.

Vankuver, a naročito London, bili su mi veoma privlačni. Međutim, tamo je lepo provesti mesec i dva, ali šta posle? Ja ne mogu tamo da preselim sve svoje prijatelje. Zato sam uvek razmišljao po sistemu “more, sedi ‘di si, jer…”. Zato volim da sednem na terasu nekog splava na levoj obali Save, blizu mojih blokova i gledam avione koji odlaze i dolaze prelećući Adu Međicu, dok kuckam na svom iPadu… 

Šta dalje planira Zoran Modli?

Rešio sam da dođem do 1.000 emisije sa ZAIR-om, što i nije neki problem. Biće već do kraja 2019. Možda se dogodi neka genijalnost za kojom svi čeznemo, ali ona se ne dešava po komandi, već onda kad to ne očekujemo. Nažalost, kada se pogledam u ogledalo, ne vidim u njemu nikakvog genija. Ne preostaje mi ništa drugo nego da i u budućnosti istrajem u onome što već radim.