Za Iliju M.Kolarca savremenici su govorili da je "znao da stvori novac i na kamenu".

Tradicija poklanjanja, darivanja imovine sopstvenom narodu, na našim prostorima proteteže se od srednjovekovne srpske države do sredine dvadesetog veka. Tako da ćete na pročeljima najlepših građevina Beograda pročitati: Zadužbina kapetan Miše Anastasijevića, Luke Ćelovića Trebinjca, Ilije M. Kolaraca, Nikole Spasića, …

Među srpskim zadužbinarima Ilija Milosavljević Kolarac zauzima posebno mesto. U testamentu ovog sposobnog trgovca stoji: "da se od gotovine novaca odvoji 10.000 dukata i da se dade mome književnom fondu", a zatim i: "sve ostalo moje imanje, izuzimajući nekoliko poklona koje ću niže označiti, ostavljam na korist moga naroda". Od kada je zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta završena početkom tridesetih godina prošlog veka, ona je postala mesto u kome se građani susreću s najvećim dometima nauke i umetnosti.

Foto: Wikipedia -  Ilija M. Kolarac (1800-1878.)

Ilija Milosavljević Kolarac  srpski trgovac, sa izuzetnim razumevanjem značaja kulture i prosvete, ostavio je testamentom svu svoju imovinu prosveti i kulturi svoga naroda, osnivajući 1877. godine dve velike zadužbine: Književni fond (do danas je prevedeno i odštampano preko 200 književnih, naučnih i dela iz oblasti kulture) i Univerzitetski fond, koji je bio namenjen podizanju Kolarčevog narodnog univerziteta, za predstavljanje naučnih, književnih i kulturnih dostignuća obrazovanih ljudi tadašnjeg vremena. Zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta podignuta je 1932. godine, a arhitekta je bio Petar Bajalović. Programska delatnost na Kolarcu počela je 19. oktobra 1932. godine, a prvi koncert u Velikoj dvorani održan je 4. februara 1932. godine.

Od osnivanja do danas Kolarčeva zadužbina poštuje volju ostavitelja da njegova imovina bude trajno namenjena kulturi, umetnosti i obrazovanju srpskog naroda. Od 1968. godine Odbor Zadužbine Ilije M. Kolarca svake godine dodeljuje Plaketu Kolarčeve zadužbine za izuzetan doprinos razvoju programa Zadužbine, a od 1977. godine Godišnju nagradu Galerije za najbolju izložbu u protekloj izlagačkoj sezoni.

Od Kolara do čuvara srpske kulture

Ilija Milosavljević, rođen je u selu Kolari nadomak Smedereva 1800. godine, po kome i nosi svoj prepoznatljivi nadimak - Kolarac.

Kolari, selo kao i sva ostala sela koja se nalaze na starom carigradskom drumu od Velike Plane do Smedereva. Ali izgleda sa nekom "posebnom" mikroklimom, ili možda "ružom vetrova",  jer kroz istoriju dadoše mnoge viđenije ličnosti, generale, filozofe i profesore na uglednim školama. Tako je u jednoj od porodica ponikao i Sava Grujić, čuveni diplomata i jedno vreme predsednik srpske vlade. Korene iz ovog mesta vuče i slavni junak, general Panta Grujić. Iz Kolara je i Milan Marković, koji se proslavio kao profesor na Sorboni i koji je utvrdio vezu između Tolstojeve filozofije i Gandijeve političke taktike. Još jedan Kolarac, dr Mika Popović, ministar finansija, pronosio je slavu ovog mesta u devetnaestom veku. 

Vreta iz Kolara i Vule Kolarac bili su junaci Prvog srpskog ustanka. Drug iz ustanka spomenute dvojice bio je Aba-Milosav, nazvan tako što je znao abadžijski zanat, otac Ilije Kolarca. On nije smeo da čeka Turke 1813. prilikom njihovog povratka u Srbiju. Sa ženom Jovankom, sinom Ilijom i drugom decom beži u Banat. Od imanja imali su nešto pokretnih stvari i, kako izgleda, samo jedno ždrebe, koje je vezano za čamac preplivalo veliku reku.

Foto: historybreak.blogspot.rs - Kuća Ilije M. Kolarca

lija je osnovnu školu učio u svom rodnom mestu i to mu je bilo jedino redovno školovanje. Kolarac je kupovao u Pančevu od ribara ribu i prodavao je prebeglim Srbima.

Po objavi turske amnestije Ilija prelazi u Beograd i o svom dolasku govori: "Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?" U Beogradu se tada kratko zadržao. Prelazi u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića - Servijanca koji ga šalje u Vršac u trgovinu. Tu je naučio sve što trgovački momci uče i mogu da nauče u to vreme. Nekoliko godina kasnije Ilija se vraća u Beograd i postaje trgovački kalfa kod Milutina Radovanovića, i ženi se njegovom ćerkom Sinđelijom. Postaje gazda, veliki trgovac i preuzima primat u čaršiji punoj Grka, Cincara, Jevreja, Jermena i Turaka.

Sukob sa knezom Milošem zbog fesa

Onako lep i naočit, bio je i veliki kicoš: nosio je fes sa zlatnom kićankom i odelo vezeno srmom. Ali taj luksuz je zasmetao knezu Milošu Obrenoviću, koji zabranjuje nošenje skupocene odeće, na udaru je bio prvi, naravno, Ilija Kolarac, kome je knez pripretio batinama. Zato on započete poslove predaje ocu i braći, i vraća se u Pančevo, gde se posvećuje isključivo trgovini zrnastom hranom. Izvozio je preko braće brašno u Srbiju, a slao i tovare žita Dunavom za "gornja mesta". Ilija nije nekom drugom prepustio ni trgovinu marvom. Para se gomilala na paru, i Ilija ubrzo postaje viđena ličnost u Pančevu. Zvali su ga Ilija Srbijanac ili Servijaner. Tursku nošnju odavno je zamenio evropskim odelom. "Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi" - govorio je o tom vremenu docnije.

Kad mu je 1855. umrla žena - sahranjuje je u Beogradu. Smrt Sinđelije snažno ga je pogodila i prosto izmenila. U Beograd se vraća 1856. i zida kuću u Kastriotinoj ulici br. 1, danas Makedonskoj.

Foto: Pinterest - Iako je bio opozicionar i protivnik vlasti, jedna od centralnih beogradskih ulica nosi ime po Kolarcu

Književni mecena i politički opozicionar

Bio je poznat kao čovek koji je voleo da bude okružen naprednim i obrazovanim ljudima. Pomagao je književnike i davao bogate priloge. On je prvi štampao roman "Grof od Monte Krista"  A. Dime oca, te se zato na knjizi nalazi i njegova slika. Često je učestvovao u diskusijama učenih ljudi. Tema su bile reforme u Srbiji i potrebe naroda. Kritikovali su birokratiju, zelenaštvo, policijske stege i samovolju neodgovornih ministara. Rivalstvo i netrpeljivost između kneza Miloša i Kolarca javila se već na početku Ilijine trgovačke afirmacije. On je bio uključen u gotovo sve aktivnosti protiv Obrenovića.

Kolarac je 1861. osnovao književni fond. Od svojih prihoda godišnje izdvaja 100 dukata za podršku književnosti i objavljivanje dela na srpskom jeziku koja "časnost, rodoljubije i polezna znanja u narodu rasprostiru". Predsednik Odbora tog fonda bio je Kosta Cukić, sekretar Ljubomir Nenadović, a članovi Panta Jovanović, Emilijan Josimović, Miloje Lešjanin, Dimitrije Matić i Josif Pančić. Kolarac je i finansirao tu vrstu političke agitacije. Nije se libio oštrih i otvorenih izjava. To ga je svrstavalo u otvorene antiobrenovićevce i nepomirljive opozicionare. Bio je u prisnim vezama sa Jevremom Markovićem i naslednicima političkih doktrina njegovog brata socijaliste Svetozara Markovića.

Za vreme Topolske bune, pored Jevrema Markovića i Adama Čumića, Miloš je bacio u okove i Iliju Kolarca, koji je imao osamdeset godina.Tamničenje Kolarca  smatrano je najvećim skandalom onog doba u Srbiji. Iako je okivan i osuđivan, Kolarac je morao biti pomilovan, ali je njegovo zdravlje bilo narušeno. Do juče impozantan, krupan starac, pod obilatom grivom kao sneg bele kose, uvek odeven sa biranom elegancijom, on je odjednom postao ruina. Umro je 6. oktobra 1878. godine.

Foto: Arhiva Dragana Stanića - Zadužbina je otvorena 1932. godine

Bogata ostavština Ilije M. Kolarca

Ilija M. Kolarc nije zaboravio ni svoje rodno Kolare. Testamentom  je zaveštao 200 zlatnih dukata za školu, za školovanje talentovanih, pametnih i  đaka koji su bili iz siromašnih porodica. Od prvog novca zarađenog trgovinom kupio je zvono za crkvu teško 300 kilograma. Zvono je kasnije tokom Prvog svetskog rata skinuto i pretopljenjo od strane Austrougara.

Ilija Kolarac ostavio je imovinu vrednu milion dinara u zlatu, 20.000 dukata u gotovini, srebrni pribor za 12 osoba i sablju Tome Vučića, koju je on čuvao kao relikviju. Svoje bogatstvo testamentom je namenio za razvoj prosvete, za osnivanje Beogradskog univerziteta i Književni fond "Ilija M. Kolarac". Pored glavnih, testament je imao i sporedne legate. Adam Čumić je dobio rentu od 200 dukata godišnje, Kolarčevim rođacima u Bavaništu donosio je oko 1.000 dukata, kolarskoj školi 200, beogradskoj sirotinji 100 dukata...

Po smrti velikog dobrotora, a uz snažnu podršku vlasti, pokušalo se osporiti njegov testament. "Vlasti su bile stavljene pred jedan nov skandal. Njima sad nikako nije išlo u račun da dođe do osnivanja Kolarčeve zadužbine. Želeli su da se zaboravi da je taj čovek uopšte i postojao. Zato je trebalo oboriti Kolarčev testament, pisan 25. februara 1877. Posle jedne tek jedva završene afere, otvarala se druga. Čak i oni koji su mrzeli Kolarca žalili su što je starac umro i svojom smrću izazvao novu uzbunu u javnom mnjenju i opšte pohvale u narodu", zapisao je Milan Jovanović-Stojmirović. Tek na trećoj i poslednjoj sudskoj instanci, pred Kasacionim sudom, Kolarčev testament je ipak bio proglašen pravno valjanim. Pokojnikovi rođaci su izgubili spor i Kolarčeva zadužbina je bila osnovana, podignut je i Kolarčev narodni univerzitet, bez koga Beograd danas ne bio ono što jeste.

Dvorana Kolarca, po rečima mnogih umetnika kao i posetilaca, reprezentativna je dvorana u regionu sa neprevaziđenom akustikom. Zbog akustičnih perfomansi i zbog publike, svetski poznati umetnici česti su gosti ovoga zadužbinarskog zdanja. Kolarčeva zadužbina je danas upravo vizija zadužbinara - eminentna ustanova kulture.