Danas priča o Damjanu Brankoviću obično počinje osvrtom na njegovu neobičnu porodičnu kuću, na samo par desetina metara od Hrama Svetog Save, o fasadi na kojoj se nalaze simboli slobodnih zidara, u to vreme ne tako tajnom redu kome je i Branković pripadao. Zgrada u nekadašnjoj Šumadijskoj ulici, a danas Bulevaru oslobođenja broj 2, podignuta je 1928. godine, u vreme kad su masoni intenzivno zidali po srpskoj prestonici. Branković, bogat i uticajan na međuratnoj političkoj sceni, angažovao je arhitektu Dragišu Brašovana, kome Beograd duguje zahvalnost za zgradu BIGZ, Dom vazduhoplovstva u Zemunu, "Ruskog cara". 

Na fasadi se nalaze svi uobičajni simboli slobodnih zidara, od obavezne piramide sa "svevidećim okom" do silueta žena obasjanih zracima sunca koje na ramenima nose sovu i ogledalo, simbole budnosti i samospoznaje. Izgled fasade upotpunjuju i nešto manji medaljoni koji simbolizuju faze u kojima slobodni zidari prelaze simbolične stepenike tokom prikupljanja svojih znanja. 

Ali ostaje misterija koje je bio čovek koji je sazidao ovo zdanje i koji je iz svojih patriotskih pobuda više puta pokušao da upozori Srbiju na sive oblake koji su se nadvijali nad njenom sudbinom. 

Čovek koji je znao sve

Damjan Branković rođen je u Bačkom Gradištu 1886. godine, a u Segedinu završava Višu trgovačku akademiju. U Beograd dolazi na samom prelazu vekova, 1899. godine, gde širi svoj posao i postaje jedan od najvećih beogradskih industrijalaca. Bio je vlasnik Beogradskog društva, udruženja za transport i trgovinu, s veoma dobrim vezama u Nemačkoj, kao i zastupnik brodarskog društvo "Severnonemački Lojd", te velikih proizvođače oružja "Krup" i "Mauzer". Bio je vrlo obrazovan i zabeleženo je da je govorio šest stranih jezika, dok je evropske filozofske klasike čitao u originalu. A iznad svega, bio je patriota. Pomagao je četnički pokret za oslobođenje u Staroj Srbiji, današnjoj Makedoniji. Kao mason i osnivač lože "Šumadija", bio je veoma dobro obavešten o političkim kretanjima u Evropi, a ova saznanja je koristio kako bi pomagao pripreme za oslobodilačke ratove koji su usledili. 

Nerazvijena Srbija se u tom periodu nalazila u vrlo teškim uslovima zbog Carinskog rata sa Austrougarskom. Promoćurni Branković uspeo je da preko bugarske luke Varne obezbedi uvoz žita iz carske Rusije, što je vremenom dovelo i do stvaranja savezništva između Srbije i Bugarske u Prvom balkanskom ratu. U narednim godinama, ovo će značajno uticati na jačanje srpske privrede, jer će Bugarska postati prolaz kroz koji će Srbija trgovati sa ostatkom Evrope, izbegavajući austrougarsku blokadu. 

Ovde se Brankovićev uticaj ne zaustavlja. Pred sam Prvi balkanski rat, Branković je putem svojih veza uspeo da sa 10.000 srebrnih dinara (danas oko 100.000 evra), podmiti austrougarske činovnike u Zemunu da propuste železničke lokomotive koje su bile zadržane na granici, a koje je Srbija regularno kupila u Nemačkoj i Češkoj. Neki smatraju da ovom prilikom nije bilo reči samo o podmićivanju, već da je dopuštenje došlo i sa višeg nivoa, opet zahvaljujući Brankoviću i njegovim tajanstvenim vezama. Savremenici su smatrali da su ove brzovozne lokomotive, koje su mogle da dostignu i 120 km/h, bile ključne za izvršenje brze mobilizacije vojske i prebacivanje opreme i vojnika ka Nišu, te uspešno vođenje Kumanovske bitke.

I u narednom ratu njegov doprinos je bio značajan. Uspeo je da obezbedi uvoz 2000 konja iz Rusije za potrebe srpske vojske. Naime, Srbija je zahvaljući kreditu od 98 miliona franaka koji je dobila od Francuske, a u čijem pregovaranju je Branković posredovao, kupila najnovije vojno naoružanje. Proviziju od 2% na koju je imao pravo kao pregovarač, odbio je i priložio u fond za kupovinu artiljerije. Problem je nastao jer nije bilo dovoljno životinja koje bi topove vukle. Za samo nedelju dana, Branković uspeva da dopremi ove dragocene životinje koje su vukle brdske topove, a Bugari su se kasnije žalili na veliku mobilnost srpske artiljerije.

Preteča Džejms Bonda

Branković je zbog svojih zalaganja uživao veliko poverenje srpskih vlasti, te bio osoba od poverenja koja je prikupljala saznanja o stanju u Evropi uoči Velikog rata. Zabeleženo je da su najave koje su početkom 1914. godine stigle do Brankovića bile veoma važne i beskrajno delikatne.

Naime, u proleće 1914. Branković je upozorio tadašnjeg premijera Nikolu Pašića da će Austrougarska napasti Srbiju, da je ultimatum već spreman, da je Nemačka dala odrešene ruke Austrougarskoj da napadne Srbiju, i da se samo čeka vreme i povod. Pašić je obavešten da su ovaj dogovor o napadu na Srbiju Franc Ferdinand i Vilhelm Drugi doneli u januaru 1914. u dvorcu Konopište. Do ovog saznanja Branković je došao zahvaljujući direktoru kompanije "Krupa" u Nemačkoj, Milonu, koji mu je ove informacije, kao dugogodišnjem poslovnom saradniku, prosledio u najvećem poverenju u Berlinu. 

Ovo nije bio prvi put da Branković upozorava Pašića na opasnost iz Beča, jer mu je 1908. godine preneo informaciju o aneksiji Bosne i Hercegovine, koju Pašić nije ozbiljno shvatio, a koja se ispostavila kao tačna. Nažalost, iako je Pašić prihvatio ovu informaciju kao tačnu i prouzdanu, prepreku za dalje pripreme Srbije predstavljali su predstojeći parlamentarni izbori, na koje su sve stranke bile usmerene i nije ih interesovala međunarodna politika. Ovo nije pokolebalo Brankovića, koji se okreće svojoj braći iz lože "Pobratim", koji su pokušali da preko svojih veza u francuskoj loži "Grand Orijent" i francuskog javnog mnjenja izvrše pritisak na Beč da odustane od napada. Njihov uticaj ovaj put nije bio dovoljan. Atentat Gavrila Principa samo je pokreno rat koji je bio izvestan, a Srbija je, i pored blagovremenog upozorenja, postala prva žrtva krvavog rata, nezabeleženog u tadašnjoj istoriji.  

Ni ovaj put Branković nije ostao po strani. Sa srpskom vojskom prelazi Albaniju i postaje jedan od nosilaca Albanske spomenice. Značajan je i njegov uticaj na rad Jugoslovenskog odbora u Švajcarskoj i povezivanje sa tamošnjim masonima, a bio je i član komisije za izvršenje Versajskog ugovora.

Zdrava ekonomija kao osnova mira

U periodu između dva rata, pored svojih trgovačkih poslova, Branković se okreće izučavanju ekonomskih prilika u zemlji i okruženju. Smatrao je da je, bez poznavanja ekonomskih prilika u nekoj zemlji, nemoguće pisati istoriju te zemlje. Uoči velike Svetske ekonomske krize, počeo je da za zalaže za stvaranje međunarodne ekonomske unije, zalagao se za zajedničku valutu i stvaranje zajedničkog balkanskog tržišta, te proširivanje ove ideje na članice Male Antante. Ovome se isprečilo ekonomsko jačanje Nemačke, ali su njegovo mišljenje cenili kako domaći, tako i nemački ministri finansija. Upozoravao je na opasnost da velika kriza može uticati na izbijanje novog rata, što se i ostvarilo.

Osnovao je Udruženje trgovinskih agenata i konsecionara, koji je bio preteča Privredne komore. Bio je i Veliki besednik Velike lože Jugoslavije i naglašavao je da masonerija mora biti patritotska i posvećena ostvarenju nacionalnih interesa pre svega, a onda i internacionalnih. Upravo zbog toga, hapšen je za vreme okupacije, a i posle rata je bio predmet raznih raspitivanja novih vlasti i tajanstvenog Instituta. Ovi zapisi danas se čuvaju u Arhivu Jugoslavije. 

Branković je bio i prijatelj najvećih srpskih pisaca, kao što su Isidora Sekulić, Ivo Andrić i Miloša Crnjanski, kao i kolekcionar slika. Podržavao je i pomagao razvoj podavalskih sela. Pored Albanske spomenice, bio je nosilac najvišeg civilnog odlikovanja Belog orla bez ukrštenih mačeva, Ordena jugoslovenske krune, i drugih brojnih domaćih i stranih odlikovanja. 

Damjan Branković preminuo je 1954. godine u dubokoj starosti. O svojim zaslugama nikada nije pričao.