Čovek koji je obeležio srpsku pisanu reč u stihovima, i to kakvim stihovima... Svrstavaju ga u najznačajnijeg predstavnika kosmopolitske poezije, pisao između dva svetska rata, živeo između bomeskih kafana Beograda i Pariza, posećivao ga je Ivo Andrić, umro kao siromah. Sve postaje jasnije kada pomenemo njegovo umetničko ime - Rade Raka Drainac.

Život u vihoru

Pe­snik, esejista, novinar, pri­po­ve­dač, ro­man­si­jer Rade Drainac spada u red naj­in­te­re­sant­ni­jih ličnosti u srp­skoj knji­žev­no­sti iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. Rođen 1899. Godine u Topličkom kraju kao Radojko Jovanović, sa 23 godine menja ime i prezime u Rade Drainac. Otac Nedeljko, koji je muku mučio da prehrani porodicu, namenio je budućem pesniku zanimanje obućar. “Šilo” i “obućarska stopa” ne drže mladog poetu i odlazi u gimnaziju u Prokuplje. Po za­vr­še­nom pr­vom raz re­du pre­šao u gim­na­zi­ju u Kru­šev­cu.

Nemirnog i duha i tela, 1913. godine be­ži za Be­o­gra­d. Godine 1915., kao srednjoškolac sa srp­skom voj­skom prelazi Al­ba­nske planine. Godinu dana kasnije, školovanje nastavlja u Fran­cu­skoj. Prvo u Li­o­nu, zatim u Sent Etje­nu i Bo­li­jeu. I u tim godinama mladosti na površinu izbija njegov boemski duh, napušta školu, pi­še i na kraju ra­ta dolazi u Pa­riz. Kako bi preživeo ra­dio je u fa­bri­ci. Ali ne dugo.

Po­čet­kom 1919. sa­svim se pre­pušta bo­e­mi­ji, da bi se iste godine vratio u Srbiju. Za mesto stalnog boravka bira glav­no sa­sta­ja­li­šte mo­der­ni­stič­ki na­stro­je­nih pi­sa­ca i umet­ni­ka, po­vra­tni­ka iz Velikog ra­ta, beogradsku kafanuhotela “Moskva”, i zaslužuje mesto jednog od najviđenijih ličnosti umetničke boemije toga vremena. Objavljuje prvu zbirku pesama “Modri smeh”, zatim “Afroditin vrt” i “Erotikon" u samo tri primerka.

To je i vreme kada se Drainac počinje baviti novinarstvom i piše za „Balkan“, „Staru Srbiju“ i „Beogradski dnevnik“. No­vi­nar­sku ka­ri­je­ru na­sta­vlja u redakcijama „Politike“, „Novosti“, „Pravde“, „Samuprave“ i „Vremenu“. Opredeljuje se za  žanr reporterstva i putopise. Putuje po Jugolsaviji, ali i inostranstvu. Piše o Francuskoj, Grčkoj, Poljskoj, Austriji, Bugarskoj, Čekoslovačkoj, što mu je i osnovni izvor prihoda.

Rade Drainac 1922. godine pokreće časopis „Hipnos”, koji definiše kao „me­seč­nu re­vi­ju za in­tu­i­tiv­nu umet­nost“. Ma­ja meseca 1922. izdaje je­di­ni broj časopisa “Novo čovečanstvo”, karakterišući ga kao „in­ter­na­ci­o­nal­nu re­vi­ju za kul­tur­ne pro­ble­me“. I tu nije kraj njegovoj izdavačkoj delatnosti. “Front” štampa 1932. godine, a izlaze dva broja. Zatim u period 1936 – 1937. štampa trinaest brojeva časopisa “Slika aktuelnih događaja SAD”, da bi 1939. po­kre­nuo “Novu Brazdu” i izdao jedan broj. Piše pri­po­vet­ke “Srce na pazaru” 1929., te ro­ma­ne, od kojih se izdvaja “Španski zid”iz 1930. godine.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije - Naslovna strana časopisa "Hipnos"

Bandit ili pesnik

Kada je boemština bila privilegija odabranih, vreme kada se pisala istorija, ona kafanska jer boemi bez nje ne idu, ali i ona, „prava“ istorija. Ostala je zabeležena s prve polovine dvadesetog veka, ko bi mu znao da li i istinita, jutarnja priča iz jednog beogradskog parka:

„… I kada je imao iznajmljen stan, Tin Ujević bi radije, posle probdevene noći, odspavao malo na klupi u parku. Jednom prilikom, budeći ga, žandarm primeti još nekog ispod klupe:

- Pobogu, gospodine Tine, ko je to sa vama - a pesnik kaže:

- Tiše, probudićeš mi podstanara – Raku Drainca”.

Oženjen je bio samo jednom, i to lepom Darinkom, ćerkom uglednog senatora Hadži-Ristića. Ovaj brak nije dugo potrajao. Zamenile su je brojne druge žene, uglavnom tuđe. Kafana je bila njegova kuća, gde je tugu za majkom, koju nikada nije preboleo, lečio je uz čašicu više. Sebe je možda najbolje opisao u stihovima pesme „Bandit ili pesnik“:

Priznajem da sam idiot i genije bio

I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.

Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.

Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje

Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće

Me po Skandalu.

I ni briga me nije

Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć

Pesnik sa banditom boj bije!

Foto: Digitalna arhiva Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" / "Pravda", 1933.

Pariški dani, al i noći

Od 1926. odlazi u Pariz, gde jedno vreme živi svirajući violinu u bioskopu uz projekcije nemih filmova. Neuredan, boemski život počinje da uzima danak u zdravlju, pa se vraća u Srbiju. Nastaju feljtoni i pu­to­pi­si “Putujem, putujem” i “Lepote i čuda Pariza”, “Rasvetljenje” kri­ti­ke i ese­ji iz 1928. godine. Sre­di­nom tri­de­se­tih godina u fokusu interesovanja i pisanja su mu dru­štve ano­ma­li­je, po­li­tič­ka pro­ble­ma­tika, pa „so­ci­jal­ne hro­ni­ke“ ob­ja­vlji­va­ne u “Pravdi” tog vremena u dva maha od­vode ga pred sud. I ako mu je zdravlje narušeno, u punom je stvaralačkom naponu. Ob­ja­vlju­je no­ve pe­sme, po­le­mi­še sa so­ci­jal­nim pi­sci­ma. Sve više vremena provodi u rodnom Topličkom kraju, narušenog zdravlja jer tuberkoloza uzima maha.

Pred izbijanje II Svetskog rata je mobilisan kao mitraljezac. Učestvuje u borbama protiv Nemaca kod Užica, da bi ga kasnije saradnici okupatora uhapsili pod op­tu­žbom da je ko­mu­nista. Zatvoren je u Bla­cu, oda­kle ga spa­sava pi­sme­na ga­ran­ci­je vi­đe­nih To­pli­ča­na. U sanatorijumu na Ozrenu kod Sokobanje boravi od leta 1942. godine, gde ga posećuje Ivo Andrić.

Bolest je bila u odmaklom stanju, le­če­nje ne daje očekivane rezultate, te u pro­le­će 1943. dolazi u Dr­žav­nu op­štu bol­ni­cu u Beogradu. Rade Drainac je od tuberkoloze umro 1. ma­ja iste godine, imao je 43 godine. Sa­hra­njen je dva da­na ka­sni­je, kao siromah, o tro­šku Op­šti­ne na be­o­grad­skom No­vom gro­blju.

Na poslednjem ispraćaju stihove njegove pesme "Nirvana" govorio je veliki srpski glumac Milivoje Živanović. Otišao je onako kako je napisao u svojoj pesmi "Epitaf na mom grobu". Rade je napisao: "Više moje glave ni ploče ni poprsja, kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba. Ne treba časti skitaču, koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba."

I nije zaboravljen

Tradicionalna pesnička manifestacija "Drainčevi susreti pesnika" više od pedeset puta do sada, okupila je najeminenetije pesnike sa ovih prostora, članove Udruženja književnika Srbije, koji za vreme trajanja manifestacije sem Prokuplja, prigodnim programima obiđu sva mesta Topličkog kraja. Dodeljuje se i pesnička nagrada “Drainac”.

Na brdu Hisar iznad Prokuplja postavljena je bista Radeta Drainca. U Beogradu osnovna škola u Borči nosi ime Drainca, kao i ulica na Čukarici.