Na tromeđi Senjaka, Dedinja i Prokopa nalazi se naselje Stevana Filipovića. Čini ga jedna ulica u kojoj je smešteno pet solitera, jedna dugačka zgrada i parkić u kome se,  na malenom platou pored visoke breze, nalazi bista Stevanu Stjepanu Filipoviću – mladiću koji je u smrt otišao hrabro, sa podignutim pesnicama, pozivajući na borbu protiv okupatora. 

Tri imena – jedan heroj 

Stjepan Filipović rođen je 27. januara 1916. godine u Opuzenu na obali Neretve, a u matične knjige upisan je kao Stipan.

Njegova porodica se, trbuhom za kruhom, selila od Mostara (gde su ovog heroja zvali Stjepan), preko Županje, pa sve do Kragujevca u kojem su i ostali. Ovde dobija i ime Stevan koje će proslaviti i pod kojim će biti zapisan u zvaničnim dokumentima.

Ipak, u Beogradu će njegova ulica nositi dva imena Stjepan Stevan Filipović. 

Kako se kalio čelik

Težak život pun selidbi, gubitak oba roditelja dok je bio gotovo dete i netolerancija prema nepravdi i nejednakosti uticali su na Stevana da se, kao devetnaestogodišnjak, zainteresuje za revolucionarni radnički pokret.

U to vreme (1935. – 1937.) ovaj pokret delovao je preko različitih organizacija, između ostalih i sportskog društva "Radnički". Mladi Stevan bio je vatreni navijač ovog kluba. Malo po malo i mladić je sve više počeo da čita i da upija nove ideje.

Omiljena knjiga bila mu je "Kako se kalio čelik" sa čijim se glavnim junakom lako identifikovao. U njemu se sve brže razvijala misao o političkom aktivizmu u kojem je, nedugo potom, počeo sve češće da učestvuje. 

Foto: Wikipedia / Arhiva - Stevan Filipović  kao vojnik sa sestrom Jelicom             

Okupacija – od ilegalca do velikog borca

Okupacija Kraljevine Jugoslavije Stevana Filipovića zatekla je u Kragujevcu gde je živeo ilegalno, skrivajući se od okupatora i od policije. U tom periodu radio je na prikupljanju municije kako bi se podigao oružani ustanak protiv porobljivača.

Krajem juna 1941. godine, Stevan je upućen u Valjevo kako bi potpomogao formiranje Valjevskog patrizanskog odreda. Jedan od prvih boraca Kolubarske partizanske čete, koja je ulazila u sastav ovog odreda, bio je baš Stevan Filipović.

Okupljeni partizani počeli su sa pružanjem otpora neprijatelju, a jedna od prvih, ali značajnih akcija bila je napad na nemačke oficire.

Stevan Filipović, Srećko Milićević i Savatije Stanišić patrolirali su u Bukovima (zapadni deo planine Maljen). Najednom, čuli su kako im se približava neki automobil koji je iz Užica išao u pravcu Valjeva. Morali su brzo da donesu odluku i da reaguju.

Da li je neprijateljski? Da li učiniti nešto ili ga pustiti da prođe? Da li su putnici naoružani i spremni na borbu? Da li smo dovoljno naoružani da ih savladamo? Pitanja su se rojila, a trebalo je doneti odluku u nekoliko sekundi.

Brujanje motora se približavalo. Moralo se delati. Odlučili su da napadnu.

Kada se automobil približio, hrabri Stevan, Srećko i Savatije su zapucali. Međutim vozač je bio vrlo spretan i priseban, pa je uspeo da automobil pun nemačkih oficira izvede is zasede i nastavi put.

Kako je Kolubarska četa rasla, tako su i njihove akcije postajale sve zahtevnije i složenije. Ubrzo je Stevan Filipović bio postavljen za zamenika komandanta ove čete i dobio nadimak Steva Kolubarac.

Foto: Sanja Milutinović - Spomenik Stevanu Stjepanu Filipoviću 

Dosije F-102 – nemoguć slučaj

Jedne noći nakon što su se povukli iz borbe i rasparčali četu, Stevan je sa dvojicom partizana krenuo ka Milini i Sipulji. Iscrpljeni, gladni i promrzli, nakon lutanja jer nisu poznavali teren, odlučili su da uđu u prvu kuću na koju naiđu.

U selu Trbosilje kod Loznice konačno su ugledali kuću koja je iznutra bila osvetljena. Nadajući se da će unutra zateći seljake koji će im pružiti konačište i obrok, ušli su unutra. Nažalost, umesto tople večere sačekali su ih četnici koji su ih savladali i zarobili.

Nakon hapšenja, Stevan Filipović bio je predat Nemcima koji su ga 31. decembra 1941. transportovali u nacistički Šabački logor. Nakon upornih ispitivanja i mučenja Nemci od Filipovića ništa nisu mogli da saznaju o partizanima i njihovim saradnicima. Zbog toga su ga 20. februara predali Gestapou u Beogradu, nadajući se da će ovi mučitelji sa iskustvom uspeti da ga slome iz njega izvuku informacije.

Nad njim su sprovođene različite metode ispitivanja i torture, ali Stevan nije poklekao. Zbog toga je SS potpukovnik Ludvig Tajhman na Stevanov dosije koji je bio pod oznakom F-102 napisao "nemoguć slučaj". Nakon ovog zaključka Filipovića su, 25. marta 1942. poslali u Valjevo, u štab 741. pešadijskog puka radi pogubljenja.

Stevan je iz zatvora uspeo da pošalje poruku sestri Jelici, za koju je bio veoma vezan, i poruči joj da je u zarobljeništvu. Ona je nekako uspela da izmoli posetu bratu, a kad je došla, Stevan je bio u tako teškom stanju da su mu dvojica zatvorenika pomogla da izađe iz sobe u kojoj je boravio. Poručio joj je da čuva najmlađeg brata Dragana i da se bori protiv okupatora.

Na rastanku, sestra mu je predala odelo – drap pantalone na štrafte, braon sako i kapu "titovku". Ova garderoba postala je, zajedno sa Stevanom, simbol otpora.

U nastavku pročitajte šta se dešavalo u poslednjim danima Steve Filipovića i kako je jedna fotografija završila u zgradi UN:

Stjepan Filipović (2) – čovek koji je i sa gubilišta pozivao na borbu protiv okupatora