Žitelji srpske prestonice već stotinama godina prenose legendu o prokletstvu Brankovog mosta. Radi se o usudu tako mračnom, snažnom i zlokobnom da Brankov most, već vekovima, privlači crne sudbine i smrt.

O prokletstvu javno se retko kada govori. Samo u kafani, nakon što odzvoni ponoć sa Saborne crkve, a terevenka se stiša, stari Beograđani o njemu prozbore po koju. Tada počinje priča o Liman džamiji i njenom krvavom rušenju.

Foto: Wikipedia

Mračne sile na delu

"Znaš li ti da je ovde nekada stajao drugi, a ne Brankov most? Da, da. Ali je on srušen zbog prokletstva", reči su kojima obično počinje prepričavanje legende mlađim naraštajima. "I godinama ljudi pokušavaju da se ubiju tu na mostu. Svako malo pa novine pišu o tome. A misliš da je to sve, eto tako, slučajno?" nastavlja se priča.

Istini za volju, Brankov most zaista jeste crna tačka u Beogradu, kada su samoubistva u pitanju. Zvanična statistika kaže da svake godine blizu 40 osoba izvrši ili pokuša samoubistvo skokom sa ove građevine, a najpoznatiji slučaj dogodio se 26. marta 1984. godine. Tada je čuveni Branko Ćopić, jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca, sebi oduzeo život na ovom mestu. Od tada, mnogi Beograđani čak pogrešno veruju da je Brankov most upravo po ovom velikanu dobio ime.

Ubistvo srpskog dečaka i rušenje džamije

Prokletstvo Brankovog mosta datira iz 1862. godine. Tada su Turci, kod Čukur-česme na Dorćolu, gde se sada nalazi spomenik, ubili srpskog dečaka Savu Petkovića.

Razljućeni ovim svirepim činom, građani Beograda su krenuli u osvetu, smatrajući da krv zahteva krv. Preplašeno tursko stanovništvo Savamale dalo se u beg. Dobar deo njih utočište je našao u kalemegdanskoj tvrđavi, dok su ostali pokušali da se sakriju u Liman džamiji koja se nalazila tačno na postamentu današnjeg Brankovog mosta.

Foto: Pavle Kaplanec

Ovde priča ima dve verzije. Prema prvoj, Srbi su opkolili Liman džamiju, ali su nakon nekoliko sati odlučili da odustanu od osvete. Mađutim, druga verzija navodi da je džamija zapaljena i da su svi Turci koji su se u njoj zabarikadirali, živi spaljeni.

Upravo duhovi ovih žrtava, kako se veruje, uzrok su prokletstva Brankovog mosta.

Liman džamija je do 1930. godine bila u ruševinama, ali je niko nije dirao sve dok nije počela izgradnja mosta Kralja Aleksandra. Ruševine su tada sklonjene, a prema pričama starih, upravo je tada uznemireni duhovi žrtava. Nemci su srušili most Kralja Aleksandra sedam godina nakon izgradnje i od tada do danas, prokletstvo nastavlja da progoni Beograđane.

Uvod u oslobođenje od Turaka

Sukobi kod Čukur česme počeli su kada su turski vojnici iz obesti razbili krčag o glavu dečaka Save, koji je od povreda izdahnuo. Srpski žandarmi su ubrzo uhapsili ubice, ali se sukob dve strana ubrzo rasplamsao i proširio sve do Velike pijace -  današnji Studentski park. U sukobima su poginuli žandarm Đorđe Nišlija i tumač Sima Nešić.

 Pošto je formalno primirje potpisano u zoru narednog dana, očekivalo se smirivanje situacije, ali je potom, 17. juna, usledilo bombardovanje beogradske varoši od strane Turaka sa tvrđave, koje je nastavljeno i tokom noći.

Ima li kraja prokletstvu?

Čuvari legende o usudu Brankovog mosta oprečnih su mišljenja o tome da li će prokretstvo ikada biti skinuto i kada. Jedni veruju da mu kraja nikada biti neće. Kako kažu, duhovima je oduzeto jedino mesto koji im je ulivalo sigurnost u zagrobnom životu i zato se nikada neće smiriti.

Grafika: Adam Stefanović

Drugi, pak, govore da, iako nije poznat ukupan broj žrtava spaljivanja Liman džamije, onda kada most bude odneo tri puta više života, duhovi će se smiriti.

Ima i trećih koji veruju da Beograđane od Limanskih duhova čuva dečak sa Čukur-česme koji vekovima nastavlja da se bori protiv ovih aveti. Jednom kada ih sve bude porazio, nestaće i prokletstvo.

Zahvaljujući veštini Mihaila Obrenovića, koji je tada bio knjaz Srbije, ovi događaji doveli su, postupno, do povlačenja Turaka sa teritorije tadašnjih okvira Srbije.