Sima Andrejević Igumanov rođen je u Prizrenu, burne ustaničke 1804. godine u porodici poznatog trgovca Andreje Đorđevića. Zbog pomoći ustanicima, pre svega kroz kupovinu oružja i naoružavanje, Adreja, koji je važio za velikog rodoljuba, zapao je u materijalne probleme i ostavio potomstvo u dugovima. Najmlađi od četvorice sinova, Sima, zbog toga je odrastao u manastiru Sveti Marko kod Prizrena, gde je njegov najstariji brat Aksentije bio iguman. Pod budnim okom bratstva manastira, Sima je naučio da čita i piše, a pošto su ga po bratu već zvali "Sima igumanov", zvanično je uzeo to prezime 1856. godine, pridodavši ga prezimenu koje je već nosio po ocu - Andrejević. Sima Igumanov zapamćen je kao veliki srpski dobrotvor – ostavio je Srbima veliki broj crkava, škola, sirotišta, pevačkih društava, ali je pomagao i bolesne, nemoćne i siromašne. Na Terazijama, sa desne strane kada krenete ka Skupštini, nalazi se i velika zgrada njegove zadužbine - Igumanova palata

Bogatstvo zasnovano na trgovini duvanom i pijavicama

Svoju poslovnu imperiju počeo je da gradi na burmutu, duvanu koji se šmrče, u fabrici burmuta u Prizrenu gde je od učenika dospeo do suvlasnika. Neuspešni pokušaj pokretanja fabrike u Aleksincu vodi ga u Makedoniju. Zakupio je bare i jezera kod Bitolja da bi sakupljao danas krajne neobičnu lovinu - pijavice, koje je pakovao i prevozio u Beograd, a zatim uz pomoć ortaka distribuirao po Evropi. U to vreme, pijavice su bile na ceni kao lekovito sredstvo, jer se smatralo da puštanje krvi leči sve bolesti, a Simi je toliko dobro išao posao da mu je turski paša jednom oduzeo celu spremljenu isporuku. Paša se tu nije zaustavio, nego je preko svojih veza uredio da Sima bude zatvoren, a izlaz iz mulja apsane video je kada je posao prepustio srebroljubivom paši. 

Da u svakoj nesreći postoji neka svetla tačka, svedoči i sudbiniski susret u carigradskom kazamatu, gde je mladi Sima sreo je jednog prizrenskog Turčina, agu, dobrog prijatelja svog brata igumana. Po izlasku na slobodu, Sima je nastavio brigu o utamničenom agi, posećivao ga i donosio mu hranu. Zauzvrat, aga mu je poverio skriveni novac, uz obavezu da ga upotrebi kako bi ponovo započeo posao u trgovini, uz uslov da mu vrati sa delom zarade, ili, ako ga ubiju u zatvoru, da novac da njegovoj porodici u Prizrenu. Ovo obećanje Sima je ispunio – do kraja života se brinuo o aginoj porodici i izdržavao ih, a dao je i bogat miraz aginoj ćerki. Sa početnim kapitalom, odlučio je da se vrati prvobitnom poslu  prerade i trgovine duvanom koji mu je dobro krenuo, prvo u Carigradu, a zatim i u Rusiji, u Odesi i Kijevu, pa u Beogradu. 1833. godine ženi se Sultanom Drvadarević, sa kojom za četiri godine kratkog braka dobija Manojla i Magu.

Foto: Wikipedia / PedjaNbg - Pročelje Igumanove palate

Zadužbine

Porodični Sime Igumanova nije bio srećan. Posle smrti supruge Sultane i ćerke Mage, odlučio je da se više ne ženi i posvećuje se sinu Manojlu. Nažalost, i Manojlo umire 1865. godine, a Sima, skrhan bolom i tugom za sinom, odlučuje da usvoji svu omladinu svog kraja. Osniva zadužbinu kojoj je zaveštao sva dobra koja je dugodišnjim radom i štednjom stvorio.

Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca jedna je od najplodonosnijih ustanova te vrste u srpskom narodu. Testamentom je zaveštao da Zadužbina pod upravom Srpske pravoslavne crkve i patrijarha. 1871. u Prizrenu gradi zgradu koja postaje sedište Pravoslavne srpske bogoslovije u Prizrenu. Zadatak Bogoslovije bio je "da sprema mladiće srpske narodnosti, a pravoslavne vere u Otomanskoj imperiji za narodne sveštenike i učitelje". Prizrenska bogoslovija je iškolovala više učitelja nego sveštenika, a dala je i više vladika, a svoje znanje su u njoj stekla trojica srpskih patrijarha: Varnava, Gavrilo i Pavla, koji je kasnije i bio profesor na ovoj bogosloviji.

Za Beograd je posebno značajna velika Igumanova palata na Terazijama, koja je bila glavno vlasništvo fonda iz kojeg su finansirane dobrotvorne i prosvetne akcije. Zbog svoje monumentalnosti i lepote, ovo zdanje svakako zaslužuje epitet palate. Izgradnja zgrade Zadužbine Sime Andrejevića Igumanova, započeta je 1937. godine u stilu modernizma, a po projektu braće Petra i Branka Krstića. Pored modernističkih elemenata, na fasadi se nalaze i ukrasni elementi srpsko-vizantijskog stila. Na vrhu palate nalazila se tri i po metra visoka skulptura Sime Igumanova sa siročićima, koja je posle Drugog svetskog rata uklonjena. Ime Sime Igumanova sa pročelja zgrade, srećom, nije moglo biti izbrisano, tako i da danas stoji. Zbog svog izuzetnog arhitektonskog značaja, ova zgrada je 1977. godine stavljena pod zaštitu države kao spomenik kulture.

Posle Drugog svetskog rata, kao i većina zadužbina, prestala je sa radom. Zaslugom patrijarha Pavla, zadužbina je 1991. godine obnovila rad, što je podrazumevalo i vraćanje palate na Terazijam. Posle burnih devedesetih i progona srpskog naroda sa Kosova i Metohije, Prizrenska bogoslovija je privremeno izmeštena u Niš. Za izgradnju novog škloskog zadanja korišćena su isključivo sredstvima Igumanove zadužbine podignuto.

Foto: Wikipedia / Radosav Stojanović - Crkva i porta manastira Svetog Marka gde se nalazi grob Sime Igumanova, 1992. godine

Celog sebe ugradio za dobro srpskog naroda

Sima Andrejević Igumanov spada u red najvećih srpskih zadužbinara. Tokom čitavog života živeo je asketski, bio je u potpunosti predan bogu i humanizmu, tako da je sve što je zaradio koristio za pomoć bolesnim, unesrećenim i pomagao je siromašne učenike. Takođe, pomagao je srpske crkve i manastire, a posebno je bio vezan za manastir Svetog Marka u kome je živeo i školovao se do svoje 18. godine.

Jednom prilikom je pokojni patrijarh Pavle, bivši učenik i profesor Prizrenske bogoslovije, rekao da nije založio samo sav svoj imetak, već celog sebe u prosvetne i humanitarne ciljeve čime je uzrastao u velikog dobrotvora celog srpskog naroda.         

Sima Andrejević Igumanov preminuo je 1883. godine. Sahranjen je u porti Svetog Marka u selu Koriša, kod Prizrena. 

Mnogo toga je ovaj nesebični i plemeniti čovek poklonio svom narodu. Ono što i danas svedoči o njegovom dobročinstvu je palata na Terazijama koja govori o vremenu u kome su imućni ljudi čak i posle smrti usmeravali svoj novac kako bi pomogli svom narodu.