Ako pripadate nekoj od mlađih generacija Beograđana, verovatno ste bar jednom na nekoj slavi ili sličnoj prigodnoj proslavi, kada se društvo razredi i vranac proradi, mogli da čujete priče o onoj "staroj Skadarljii" i boemima koji su se uz svirače jutrom vraćali iz "Dardanela" ili "Tri šešira". A jedna od centralnih figura tog davno prošlog zlatnog vremena boema bio je i danas zaboravljenih pesnik Dragomir Brzak. 

Poštanski činovnik u raljama umetnosti

Beograd je oduvek bio otvoreni grad. U njemu su kuću i dom nalazili ljudi sa raznih strana. Deo tog bogatog multietničkog kolorita bila je i porodica Brzak, poreklom iz Grčke. Rodonačelnik loze Hadži-Nikola Konstatinović Brzak, obreo se u Beogradu u ustaničko vreme, a za vreme kneza Miloša postaje glavi posrednik za uvoz robe iz Zemuna, što mu donosi veliko bogatstvo. Na ovom mestu smenjivao se sa Naumom Ičkom, od koga kupuje, danas srušenu, kuću u Ulici kralja Petra. Upravo će u ovoj kući, koja je poznata i kao "Ičkova" i kao "Brzakova kuća", 21. februara 1851. godine biti rođen Dragomir Brzak.

Dragomir Brzak bio je krajnje zanimljiva ličnost. U Beogradu je završio tzv. grčku školu, danas OŠ "Kralj Petar I", a zatim i gimnaziju. Obrazovanje će nastaviti u Beču, gde završava poštansko-telegrafski kurs. Kažu da je Beč na mladića krajnje pozitivno uticao, tako da se u Beograd vraća kao prvi srpski dendi. Naočiti Dragomir do kraja života je špacirao kroz varoš utegnut u odelo po najnovijoj modi i sa nezaobilaznim Habig šeširom, štucovane negovane brade i uvijenih brkova, a šuškalo se i da su njegove bujne kovrdže bile više posledica viklera nego prirode. Kao i brat Nikola, napušta porodičnu trgovačku tradiciju i postaje poštanski činovnik i telegrafista. Karijera će ga kasnije voditi u Upravu fondova, i na poslove inspektora Glavne kontrole, te inspektora pošte i telegrafa. Ipak, njegova prava ljubav biće i ostati umetnost.

Pesme izgubljene u vremenu

U umetnosti je bio svestran. Od rane mladosti je voleo da piše pesme, o čemu govori jedna anegdota zabeležena u "Vremenu", o tome kako je jednom prilikom profesor Pavlović kod antikvara pronašao knjižicu sa stihovima koji su ga podsećali na stihove Đure Jakšića, te je pohitao da ih podeli sa prijateljima u kafani "Dardaneli":

"...Kada Pavlović pročita poslednji stih pesme, on podiže glavu; pogled mu slučajno pade na Dragomira Brzaka: razrogačenih očiju, pobledeo, gotovo zgranut, Brzak se diže i preko stola pružajući ruku prema Pavloviću, gotovo prigušenim glasom reče: 

- Daj mi, molim te, tu knjigu da je samo vidim!

Brzak je očevidno, prihvatajući knjigu, izgledao dosta uzbuđen. 

Kada mu Pavlović pruži knjigu, Brzak je brzo dohvati i gotovo klonu na stolicu. Kao da se setio nečega što beše davno zaboravno, nečega dragog i prijatnog. Na zenicama mu se pojaviše i rasplinuše dve suzne kapi. 

- Boga ti, da mi pravo kažeš: od kud ti, od koga ti ovo?

- Kupio sam jutros na pijaci kod Zdravka pekara i antikvara, odgovara Pavlović

- Ama, je li to mogućno? Za ime Božje, je li mogućno?, uzvikavši iznenađeni Brzak. 

I stade žustro prelistavati i zagledati použutele listove i izbledelo mastilo. 

- Nekoliko godina, ljudi, ja uzalud tražim i nigde da nađem. To su moje prve pesme, moji prvi radovi,.. u njima sva mladost moja."

Ove prve pesme doživeće sudbinu osamdesetak drugih, rasutih po raznim novinama, časopisima i zbirkama i, vremenom, biće zaboravljene i skrajnute na margine srpske književne istorije. Ali o tome kasnije. U poeziji se uglavnom bavio rodoljubivim temama, pa tako piše o junacima iz srpske istorije - Sinđeliću, Tanasku Rajiću, Hajduk Veljku i drugima. 

Posao poštansko-telegrafskog i školskog inspektora vodio ga je po raznim selima i varošicama Srbije, te dogodovštine sa ovih putovanja beleži u brojnim pripovetkama kao što su: "Sirota boginja Talija!", "Vlast sve može", "Jedna idila", "Na silu lekar", koje su u raznim novinama, a kasnije i u zbirkama priča, izlazile pod imenom "U komisiji, svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika". Takođe, u beogradskoj varoši je bio poznat kao autor brojnih vrcavih epigrama (šaljivih i sakrastičnih priča u stihu), te je ostao zabeležen jedan o Janku Veselinoviću, Dragomirovom velikom prijatelju i saradniku:

"Čak si, Kardo, u teatru Đidu izigravao,
pa si onda trešten pijan na klupama spavao".

Njegova dela izlazila su u "Novoj iskri", "Bosanskoj vili", "Brankovom kolu", a sa Veselinovićem je bio jedan od osnivača porodičnog časopisa "Zvezda". Na naslovnici "Zvezde" nalazili su se Brzakovi stihovi: 

Haj! Poleti sjajna "Zvezdo"
Nebom visokim,
Pa posvetli braći mojoj
Svetom širokom!

Ne plaši se, mila "Zvezdo",
Guste tavnine!
Ne sustani... ne malakši
Sa te daljine!"

 

Nastavak priče o neobičnom i bogatom životu Dragomira Brzaka, pročitajte u našem Magazinu:

Dragomir Brzak (2) - Pisac najizvođenijeg srpskog komada sa pevanjem