Već je naredna godina pokazala šta će od Rajka Mitića postati na terenu. Za reprezentaciju je zaigrao već u maju 1946., kad su sa 2:0 u Pragu „plavi“ potukli Čehoslovačku. Ovaj duel je označio i njegov prvi nastup kao strelca. Pritom je iste godine kao kapiten poveo svoj klub i do prve titule šampiona.

Rajko Mitić, superligaš pred svim tribinama

Do kraja naredne decenije, titulu državnog prvaka osvojiće još 5 puta: 1951., 1953., 1956., 1957. i 1959. godine. Samo za plavu reprezentaciju odigrao je 59 mečeva i u 32 navrata zatresao protivnički gol. U međuvremenu, sijao je i na terenima van Jugoslavije – najpre na Olimpijskim igrama u Londonu i Helsinkiju (1948. i 1952.), na kojima je ubrao srebrne medalje. Na Svetskim prvenstvima potom je zaigrao 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj. Nakon dva trofeja osvojena na nacionalnom Kupu, dres reprezentacije je poslednji put obukao na meču protiv Rumunije u Bukureštu 1957. godine.

Ipak, do kraja je ostao veran svom matičnom klubu. Kao jedan od prvih fudbalera pod okriljem Crvene Zvezde, čika Rajko je na teren izašao 572 puta i dao 262 pogotka.

Otuda je i ostao simbol prestoničkog kluba, istovremeno stvarajući deo istorije jugoslovenskog fudbala. Poslednji put je kao kapiten pred tribine izašao krajem 1958. godine – beše to finale Kupa Jugoslavije protiv mostarskog Veleža, kada je njegov tim ubedljivo poveo sa 4:o. Ipak, ljubav prema fudbalu ni nakon toga ga nije sasvim odvojila od terena. Nakon igračke karijere, u Crvenoj Zvezdi je ostao kao tehnički direktor, trener i selektor.

Do njegovog zvaničnog penzionisanja prošlo je još 23 godine. U isto vreme, veštine kojima je vladao nije demonstrirao samo pred punim stadionskim gledalištima. Tako su ljubitelji fudbala, zaprativši aktuelnosti na stranicama sportskih listova, poznavali čika Rajka i kao kolumnistu i komentatora. Za „Tempo“ je pisao dok je još bio aktivan na terenu, a pažnju je držao i čitaocima „Sporta“. Potom je godinama bio član Zvezdinog stručnog štaba, ali i savezni kapiten-selektor FSJ. Mitićev selektorski uspeh – a istovremeno i uspeh njegove ekipe – krunisan je vicešampionatom na Evropskom prvenstvu u Italiji 1968. godine.

 

Kraj ili ipak produžeci: na terenima i po završetku (radne) utakmice

I nakon formalnog okončanja karijere 1983. godine, Rajko Mitić je ostao aktivan na ostalim terenima. Druga velika ljubav, novinarstvo, zadržala ga je na stranicama magazina „Tempo“. Uz volonterski rad u crveno-belom klubu, čika Rajko je bio član najužeg rukovodstva, i uz to predsednik njegove Skupštine i član sekcije veterana.

U međuvremenu, na sportskom i životnom terenu najpre je igračima i kolegama trenerima pokazao šta znači biti pravi igrač. Njegova igra je ostala simbol fer-pleja: pobeđivao je bez nadmetanja, protivnike poštovao kao da su u njegovom timu, a sve uspehe postigao je posvećenošću i veštinom.

Tako su i oni oko njega, osim sportskih, mogli štošta naučiti i o gospodskim manirima. Time je zavredeo titulu asa među saigračima u reprezentaciji, dok su ga istim očima gledali i iskreni navijači. Naposletku, čitavom sportskom univerzumu neke od najvećih lekcija ostavio je zahvaljujući harizmi i džentlmenskom stavu.

Tako je i ostalo sve do 29. marta 2008. godine. Iako je toga dana sišao i sa životnog terena, neponovljivi as zauzeo je večiti tron superligaša: kao zaštitni znak Crvene Zvezde i domaćeg fudbala, ali i zaslužno prva od pet Zvezdinih zvezda.

Nije stoga moglo drugačije sem da i stadion „delija“ u prestonici ponese njegovo ime. Predlog je stigao od navijača Crvene Zvezde, a decembra 2014. godine aminovala ga je i Skupština kluba. Za neprocenjivi doprinos sportu odužio mu se potom i Beograd: samo mesec dana kasnije, nekadašnja ulica Banjički venac postala je ulica Rajka Mitića. A od novembra 2017. godine, bista legende jugoslovenskog fudbala dočekuje i posetioce čika Rajkovog stadiona.