Već više od 180 godina odoleva zubu vremena, istorijskim promenama i ratovima. Konak knjeginje Ljubice u Beogradu jedno je od retkih zdanja iz doba prve vladavine Miloša Obrenovića koja i danas krase srpsku prestonicu. Osmišljena kao vladarska rezidencija, ova kuća sagrađena zapravo je imala ulogu da zastrašenom mužu obezbedi begstvo od svoje prevarene žene preke naravi.

Lepa, udata i nevoljena

"Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati", beše proročanstvo jednog Turčina koje dade Ljubici još dok je beba bila u selu Srezojevci. Tako i bi.

Najviđenija među svim devojkama, Ljubica se, u proleće 1806. godine udala za, tada vojvodu, Miloša Obrenovića. Kum na venčanju bio je vožd Karađorđe, a stari svat Lazar Mutap.

Na početku braka Ljubica i Miloš živeli su u Brusnici, u maloj kući njenog devera Milana. Buduća kneginja se nije libila posla. kuvala je, nosila ponude radnicima na njivu, brinula oko stoke i služila supruga. Uz Miloševu dozvolu, nakon što bi mu poljubila ruku i obraćala mu se sa Vi, sedala je za sofru i poslužila ga čašicom rakije, a nakon čitanja molitve jela bi sa njim.

Slika: Stevan Todorović, 1882. - Kneginja Ljubica sa sinom Milanom

Ljubica je bila stroga žena, kako se danas kaže, "starog kova". Oblačila se jednostavno, a u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka za pojasom je vazda imala dva pištolja.

U narodu je bila jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti 19. veka. Po propasti Prvog srpskog ustanka, kada je Miloš hteo sa decom da je skloni iz zemlje, odlučno je rekla: "Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti".

O njenom borbenom duhu govori i događaj tokom borbi kod Ljubića, nako povlačenja ustanika pred Turcima. Ljubica ih je okupila i rekla: "Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo". Dovoljno je reći da je ohrabrena vojska krenula u napad i dobila bitku.

Ovakva žena bila je spremna da izdrži sve. Jedino što nije mogla da istrpi bila su Miloševa brojna neverstva.

Kad kubura opali

Jednom prilikom Miloš iz turskog roblja ukrade Petriju Pljakić i dovede je u Crnuću, gde je tada živeo sa porodicom, i dade je Ljubici kao sluškinju. Petrija beše vesela, mlada, lepa i vredna. Polako, privlačila je Miloševu pažnju i naklonost.

Da li na Ljubicinu sugestiju ili usled drugih razloga, nedugo zatim bračni par se seli za Kragujevac gde je sazidan veliki konak, jedan za Miloša i drugi za Ljubicu. Međutim, knez se često vraćao u Crnuće gde nije bilo Ljubice da ga ometa u drugovanju sa Petrijom.

Međutim, 1819. godine Ljubica, koja je u tom trenutku bila trudna, a za to je najverovatnije znao samo mali krug ljudi, odlučila je da više neće trpeti muževljevo neverstvo. Za ovu odluku presudno je uticao aber da kneza nagovaraju da se oženi Petrijom pošto Ljubica dugo nije rađala, a trebalo je ostaviti naslednika.

Ljubica se zaputi u Crnuću. Zateče Petriju dok je nameštala krevete. Usledio je kratak razgovor:

"Kome spremaš dve postelje, Petrija?"

"Spremam jednu gospodaru, drugu meni."

"A gde ću ja spavati noćas?"

"Vala Bogu, prostrana je kuća!"

"Zar tako, Petrija?"

"Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao", drsko odgovori Petrija.

"A kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi", reče Ljubica i dohvati knežev pištolj koji je stajao na uzglavlju.

"Pištolj jes' Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoče li slagati!" izgovorila je i pucala ostavivši Petriju na mestu mrtvu.

Knez je bi van sebe od besa. Ljubica je izbegla smrtnu kaznu samo zahvaljujući svojoj trudnoći i porodici koja je zapretila pobunom na Rudniku. Oktobra 1819. rodiće Milana, a činjenica da je Milošu dala naslednika bila joj je dodatna zaštita.

Slika: Pavel Đurković - Knez Miloš Obrenović je bio poznat kao ženskaroš i preljubnik, ali nikad se nije razveo od Ljubice

Serijski preljubnik

Ljubica je pokušavala godinama da povrati naklonost kneza, ali joj Miloš nije opraštao Petrijinu smrt. Nastavio je sa aferama iz koji je, kako se veruje, imao 11 dece. Ipak, Ljubica mu je predstavljala smetnju te je to, najverovatnije, bio razlog za pravljenje konaka u Beogradu i preseljenje Ljubice.

Žurbu je knezu nalagao još jedan Ljubicin ispad. Navodno, ona se spremala za obračun sa Stanom Ristić iz Stragara, novom ljubavnicom kneza. Ljubica je, sa dve napunjene kubure u nedrima, uhvaćena kako se krije ispod mosta u Kragujevcu kojim je Stana trebalo da prođe. Kazna joj je bila 25 batina kojih se nije ni najmanje uplašila.

O tome svedoči i to da je narednu Miloševu ljubavnicu, za koju su svi znali, Jelenku zvanu Mala Gospođa, takođe nameravala da upozna sa svojim kuburama, ali ju je preseljenje u beogradski konak u tome onemogućilo.

Ljubicino pokajanje

Nakon uspeha Ustavobranitelja i svrgavanja kneza Miloša sa vlasti 1842. godine, usledilo je progonstvo tokom kog se Ljubica teško razbolela. Umrla je 1843. u progonstvu u Novom Sadu, tada Austrijskom carstvu, uz svoje troje dece. Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.

U poslednjim časovima kajala se za sve svoje grehe, ali za jedan se plašila da oprost nikada neće dobiti: "Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikada! Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta. Grešna druga, šta učinih?..."

 

Izgradnja konaka Kneginje Ljubice

Konak knjeginje Ljubice sagrađen je u periodu 1829. – 1831. od strane neimara Hadži Nikole Živkovića. Knez Miloš, kome se žurilo da Ljubicu prebaci za Beograd, mu je naložio izgradnju objekta rečima: "Ili ćemo peći vola ili zaljuljati konopac".

Ovo zdanje, po svojoj arhitekturi i rasporedu prostorija, predstavlja uniju orijentalnog i evropskog stila što ga je u ono vreme, kao i danas, čini jednim od najreprezentativnijih u Beogradu.

Zgradu čine podrum, prizemlje i sprat, dok je 1836. dozidan i amam, kao i neke sporedne prostorije, dajući ukupnu površinu od 1400 kvadrata.

Konak kneginje Ljubice podignut je na uglu ulica Kneza Sime Markovića i Kralja Petra, na mestu gde se pre toga nalazio stari dvor koji je srušen zbog oronulosti.

Foto: Wikipedia - Zapušteni konak 1876. godine

Konak kneginje Ljubice predstavlja prelomni trenutak u beogradskoj arhitekturi, jer svojim spoljnim oblikovanjem i dekorativnim elementima nagoveštava uticaj evropske arhitekture koji je došao u Srbiju nakon Hatišerifa 1930. godine.

Ipak, nepoverenje i blizina Turaka na Kalemegranu uticali su na to da konak originalno bude opasan visokim zidom, dok je na krovu postavljena osmatračnica u obliku svetlarnika.

Možda i prva vest o Konaku knjeginje Ljubice dolazi iz putopisa Ota Dibislava Pirha, nemačkog oficira i putopisca koji kaže: "Jedan malen deo Beograda odskočio je prema ostalim, a to je jedan mali prostor na jugozapadnom kraju glavne ulice u gornjoj varoši. (...) Iako nije najveća, po svojoj formi to je najlepša zgrada koju sam u Srbiji video. Novi konak se već po ulozi koja mu je bila namenjena razlikovao od običnih privatnih kuća za stanovanje i „sadrži izvesne odlike koje ga (...) stavljaju u red utvrđenih dvoraca velikih paša i bogatih begova".

Kneginja Ljubica želela je da život na dvoru uredi na visokom nivou. U sačuvanoj prepisci između kneginje i kneza Miloša Ljubica traži od muža da se "za služitelje u dvoru nabave crvene čarape". Ipak, knez nije bio voljan da troši novac i kneginji odgovara da "se ona može služiti i sama, bez slugu".

Foto: Wikipedia / Snežana Negovanović - Renovirana unutrašnjost konaka

Istorijat konaka

Za vreme prve vlade kneza Miloša u Konaku kneginje Ljubice nalazila se glavna državna blagajna. Namesništvo knjaževsko, do povratka kneza Mihaila u Srbiju 1840, održavalo je u Konaku sednice, a knez Mihailo je u Konaku živeo do 1842. godine.

Nakon toga tu se nalazio Licej, zatim Prva beogradska gimnazija, pa Apelacioni kasacioni sud. Godine 1912. u Konak je smešten Zavod za vaspitanje gluvoneme dece, a od 1929. Muzej savremene umetnosti. Do 6. aprila 1941. u zgradi se nalazio Crkveni muzej. Od 1945. do 1947. u Konaku je bio smešten deo Patrijaršije, a od 1947. Republički zavod za zaštitu spomenika kulture.

Od 1971. do 1979. godine preduzeti su konzervatorsko-restauratorski radovi kojima su izvršene sanacija objekta i obnova fasade i enterijera. Tom prilikom, Konak kneginje Ljubice, koji je i danas u sastavu Muzeja grada Beograda, adaptiran je za reprezentativnu muzejsku postavku.

Foto: Pavle Kaplanec - Konak je danas muzej

Konak kneginje Ljubice je 1979. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja, a naredne godine je otvoren za javnost kao muzej memorijalnog tipa.

Stalnu postavku muzeja predstavlja autentični nameštaj beogradskih građanskih kuća 19. veka, u orijentalno-balkanskom stilu, kao i drugih stilova sa uticajem srednje i zapadne Evrope toga vremena.