Matija Bećković je rekao za dolazak "belih" Rusa: "Njihov dolazak bio je velika nesreća za njih, ali  velika sreća za nas i našu tek stvorenu, ratom razorenu i opustošenu zemlju. Gotovo da nije bilo dela grada u koji nije dospeo neki Rus, lekar ili profesor."

Vladimir Albinavič Majevski, istoričar ruske emigracije i savremenik, zapisuje: "Rusi su ušli tada u Srpsku zemlju neopterećeni kvotama, vizama, raznoraznim ograničenjima, pasošima i sl. Bratska zemlja privila je Ruse uz sebe. Nije ih sprečavala formalnostima koje su postojale prilikom ulaska u evropske zemlje i američke države.To treba zapamtiti i sećati se sa zahvalnošću…"

Fenomen "zarubežnaja Rosija - zagranična Rusija"

Priča o Rusima na našim prostorima i najstarija sećanja na Ruse u srpskim zemljama sežu na početak 15. veka, još iz vremena prodora Turske na Balkan, Nevesinjske puške, srpskih ustanaka za oslobođenje, preko XVI i XVII veka. Prvi svetski rat, turbulentna dešavanja u Carskoj Rusiji s početka dvedesetog veka, Oktobarska revolucija, građanski rat između "crvenih" i "belih",  pokrenulo je više od dva miliona ljudi da bolje sutra potraže širom Evrope. Reka izbeglica je potekla posle građanskog rata iz Rusije, obrela se i u Srbiji. Mnogi kažu da je to bio cvet ruskog društva i intiligencije. Taj skoro nemerljivi ljudski potencijal, u godinama koje slede, izvršiće strahoviti uticaj na Kraljevinu i značajno doprineti sveukupnom razvoju Srbije, pre svega, na polju nauke, kulture i umetnosti. I procvat industrije u mnogome je rezultat obrazovanja naših stručnjaka na tehničkim fakultetima, gde su radili ruski predavači, naučnici i univerzitetski profesori. Imena ruskih akademika poput Laskareva, Saltikova, Bilimoviča, Farmakovskog i drugih, i dan danas se sa poštovanjem pominju u Srpskoj Akademiji nauka. Oni su ovde pronašli dom i utočište.

Foto: Wikipedia / arhivska fotografija - Oficirski kadar generala Vrangela na putu Kraljevo - Raška, april 1924.

Srbija je primila oko 100.000 emigranata, civila i vojnika. Najveća ruska zajednica formirana je u Beogradu (preko deset hiljada ljudi). i bila je jedna od 300 ruskih zajednica na prostoru Kraljevine. Ruskim izbeglicama u srpskim krajevima narod je priređivao srdačne dočeke.

Leta 1921. postignut je sporazum da u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca dođe vojni kontingent od 20.000 vojnika barona, generala Vrangela i kompletnog njegovog štaba od 120 ljudi. General Vrangel je 1924. godine osnovao i "Ruski opšti vojni savez" koji je udruživao i organizovao vojnike i oficire bivše Ruske carske vojske. Inače, ruski vojnici su vršili službu u Srpskoj graničnoj straži.

U Srbiji našle su utočište i tri kozačke vojske: kubanska, donska i tverska. Na njihovom čelu su bili atamani Neumenko, Bogojevski i Udovenko sa oko 7.000 kozaka. Sve u svemu, blizu 40.000 vojnika obrelo se u Jugoslaviji, a najvećim delom u Srbiji. Vrangelove vojne formacije sačuvane su netaknute pod komandom ruskih oficira. Jedna grupa od 120 ruskih oficira bila je angažovana na radu u Pirotehničkom zavodu u Kragujevcu, a zatim u vojnom sanitetu.

Ruski inženjeri i arhitekte koji su oblikovali Beograd

A Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca je nedostajalo kvalifikovanih kadrova u svim oblastima. Stoga su lekari, tehnički stručnjaci, kulturni delatnici, geometri, predavači dosta lako nalazili posao. Na čelo univerzitetskih katedri u Kraljevini došlo je 28 ruskih profesora. Procene istoričara su da je u našu zemlju došlo hiljadu dvesta inženjera, što je činilo 40 procenata svih ruskih inženjera emigranata. Sredinom 1922, pored Društva ruskih inženjera, osnovano je i Društvo ruskih arhitekata. Uz podršku kralja Aleksandra, ruski stručnjaci su bili zaposleni u državnim ustanovama. Nemerljivo je ono što je ruski školovani kadar doneo Srbiji, u oblastima zdravstva, nauke, arhitekture, kulture. Na kulturološkoj mapi Kraljevine SHS, zabeležena su imena 400 ruskih arhitekata, inženjera, slikara, koji su doprineli uzdizanju naučnih ustanova, unapređivanju privrednog života, a ruski umetnici pretvorili su Beogradsku operu i pozorište u ustanovu evropskog ranga. Skoro preko noći grad je obrise orijentalnog zamenio modernim izgledom jedne evropske prestonice, a velika uloga u oblikovanju novog lica Beograda pripala je ruskim arhitektima Verhovskom, Baumgartneru, a pre svega Krasnovu.

Foto: Wikipedia / Pinki - Spomen-kosturnica branilaca Beograda 1914-1915, delo je ruskog skulptora Romana Verhovskoja

Nikolaj Petrovič Krasnov, koji je projektovao zdanja Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova, kraljevski dvor na Dedinju, crkvu Ružicu, spoljašnji izgled Doma Narodne skupštine, možda i najpoznatije građevine u Srbiji nastale posle srednjovekovnih manastira. Tu su još i zdanja Državnog arhiva Srbije, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, itd.

Za drugačiji, moderniji i glamurozniji izgled gradskog jezgra Beograda nisu ništa manje zaslužni graditeljski virtuozi, njegove kolege: Vasilije Baumgarten, Sergej Smirnov, Vasilj Androsov, Valerij Staševski i Grigorij Samojlov.

Njihove najznačajnije ideje i uticaj mogu se videti u delu Univerzitetskog centra oko Parka Ćirila i Metodija, poznatijem kao "Park kod Vuka", Savskom šetalištu sa Velikim stepeništem na Kalemegdanu, palati Patrijaršije SPC, Dvoru Kralja Aleksandra i na Dedinju, Zgradi Glavne pošte. Ideje o mostu preko Ade i spuštanju Beograda na reke i prvi nacrti tih projekata potekli su od ruskih arhitekata.

 

Foto: Wikipedia - Palata Penzionog fonda, u kojoj se danas nalazi Pozorište na Terazijama, delo je arhitekte Gregorija Samojlova

Posebno je dragoceno njihovo učestvovanje u projektovanju i izgradnji železnica, tako da ni pruga Beograd-Bar nije prošla bez njihovog doprinosa.

Ruske arhitekete su u dobroj meri zadužile Srbiju, a ništa manje nije značajan dolazak i rad ruskih lekara, naprotiv. Istraživanje dr. Litvinjenka vrlo precizno i pedantno popisuje 435 ruskih lekara koji su pristigli u Srbiju i odmah počeli da rade. Ako se zna da je Srbija u ratovima između 1912-1918 godine izgubila 147 svojih lekara, onda je jasno šta je njihov dolazak značio za napaćenu Srbiju. Među njima, posebno se izdvajaju 16 univerzitetskih profesora medicine, a pre svih, Aleksandar Ignjatovski, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Među naučnim organizacijama koje su ovde osnovali Rusi, posebno se isticao Ruski naučni institut u Beogradu. On je osnovan 16. septembra 1928. godine sa ciljem da podržava i unapređuje rusku naučnu misao i delatnost. Finansiranje Ruskog naučnog instituta preuzela je na sebe Vlada Kraljevine SHS, pa je uskoro ovaj naučni centar stekao zavidnu reputaciju u okruženju i slovio za vodeći, iako su još dva takva ruska naučna centra bili osnovani u Berlinu i Pragu.

Foto: Pavle Kaplanec - Veliko stepenište na Kalemegdanu delo je arhitekte Georgija (Đorđa) Kovaljevskog

Ništa bez podrške kralja

I Ruska pravoslavna crkva sa mitropolitom Antonijem na čelu, smeštena je u Sremske Karlovce. Ovi arhijereji, koji su predstavljali duhovno plemstvo carske Rusije, bili su svesrdno prihvaćeni od Srpske pravoslavne crkve. Takav je bio i odnos prema ruskim sveštenicima i kaluđerima. Mitropolitu Antoniju bio je ustupljen dvor srpskog patrijarha u Sremskim Karlovcima, gde su održavane i redovne sednice Sinoda Ruske crkve u izbeglištvu.

Pored Državne komisije, značajnu pomoć ruskim izbeglicama pružali su Dvor i sam kralj Aleksandar. Postojao je i Fond kneginje Jelene za pomoć ruskim izbeglicama. Veze regenta Aleksandra Karađorđevića sa ruskom emigracijom bile su veoma prisne i trajne. Carska ruska zastava stalno je visila na zgradi preko puta kraljevog Dvora.

Foto: Wikipedia - Aleksandar Solovjov bio je slavista, prevodilac, i profesor slovenskog i vizantijskog prava 

U Srbiji, pre svega u Beogradu, živeli su i radili i ovi ruski emigranti: general Konstantin Smirnov, profesor mehanike na Beogradskom Univerzitetu, geolog i mineralog, profesor BU, član SANU; Georgije Pio-Ulski, istoričar prava; Vladimir Laskarev, profesor mehanike na BU; Grigorije Deničenko, profesor mehanike na BU; Konstantin Serebrjakov; general Boris Nilovič Litvinov, filolog, slavista, paleograf, profesor na BU i član SANU; Stepan Kulbakin, dopisni član SANU; Jevgenije Spektorski, istoričar i filolog, profesor na BU; Aleksandar Pogodin; general Mihail Fjodorovič Skorodunov; general-potpukovnik Boris Aleksandrovič Štajfon, vizantolog, profesor na BU i član SANU; Georgije Ostrogorski, profesor istorije slovenskog i vizantijskog prava; Konstantin Voronjec, enciklopedista; Aleksandar Solovjov i mnogi drugi sa visokim zvanjima i ogromnim iskustvom u različitim oblastima društvenih i prirodnih nauka.

U Srbiji su živeli potomci i rođaci Suvorova, Puškina, Ljermontova, Tolstoja, Bulgakova…