Ako bi vam prvi čovek Kneževine diskretno pripretio da će vas okačiti o krušku, moglo je biti samo dve opcije – ili da hvatate štraftu glavom bez obzira, ili da okrenete stvar na šalu.

Da je taj prvi čovek bio Miloš Obrenović, možda ne biste bili načisto koje od dva zla je manje. Teško da je moglo biti šale sa Knjazom koji je dao obezglaviti svog prethodnika vožda Karađorđa, a umeo je i te kako da bude plahovite naravi.

Najbolje su to znali njegovi najbliži saradnici. Koliko se znao oglušiti o propise da bi sačuvao neograničenu vlast, tako bi bezmalo svaki pokušaj da ga se urazumi bio osuđen na propast. O naprasitoj Miloševoj ćudi štošta su mogli reći i oni koji su mu lično bili na usluzi. Tako je svakodnevne pogrde slušao i knežev berberin i lekar, Nićifor Ninković. Dok mu je Miloš odmilja tepao Ćaja iz konaka (jer je Ćaja u Kragujevcu boravio u kneževom Konaku), svako malo bi među dvojicom zavarničile prepirke. Ninković se na koncu teškom mukom rešio kneževske službe, a bilo je i onih koje su Miloševa bockanja ipak zaobišla.

Zbog čega su Kragujevčani strahovali od vremešne kruške?

O dobroćudnijoj strani Miloševe prirode uglavnom se nije mnogo saznavalo iz zvanične istorije. Da je voleo da se našali (pa i progleda kroz prste zbog nehotičnih prestupa), uverili su se seljaci, kneževe kafedžije, čak i uvažena gospoda iz visokog društva u Beču.

Tako se verovatno ništa nije desilo ni Kragujevčanima koji su krišom kanili poseći jednu staru krušku usred grada. Dok se u Kragujevac nije preselio i Knez, čuvali su je zbog hlada – a onda joj je Miloš odredio da posluži javnom vešanju osuđenika.

Više se niko u celom gradu od tada nije usudio da je pogleda, a kamo li da joj stane pod hlad. U međuvremenu, načuvši da se priprema akcija odsecanja drveta kada i straža tokom noći zadrema, Knez se od srca nasmejao:

„Pa zar misle kako po Srbiji nema drugog drveća osim ove kruške, a i ona je izabrana ne zato što je nešto posebno, već samo što je na meti, i vide je i oni koji dolaze k meni i one koji odlaze.“

Možda jeste bio nepismen, ali nije se ni Miloš dao lako preveslati. Kako je ipak dobro poznavao ćud tipičnog srpskog seljaka, tako je i vladao: vodio je računa o tome šta misli plebs, zbog čega je svakodnevno kod njega dolazilo i desetine onih koji bi izložili kakvu molbu ili žalbu.

Miloš ih je pažljivo slušao, naročito ako su to bili pravični i pošteni ljudi. Pre nego li ih isprati, nije propuštao da upita o zdravlju u porodici, i tek onda, kao da ga to tobože ne dotiče, kratko zapitao: „Šta ’vako kaže narod u tvom kraju za vlas‘ i mene?“

Ove i još mnoge crtice iz Miloševog života našle su se u knjizi „Nenaručene priče“. Autor Mileta Mića Miloradović je, za razliku od istorije ispisane u udžbenicima, brižljivo sakupio anegdote o najmoćnijim srpskim dinastijama, otkrivajući njihove naravi i u nekom drugačijem svetlu.

1.500 groša koje Vuk Karadžić nikada nije video

Mada su ga neki iz naroda upoznali kao šaljivog i predusretljivog, umeo je knez Miloš katkad i da demantuje svoju širokogrudost. Tako je kratkih rukava ostao Vuk Karadžić, kada se 1816. godine, nameravajući da izda prvi „Rječnik“, obratio Milošu za pomoć. Pritom, Karadžić je „Rječnik“ želeo da posveti Knezu, dobivši od njega reč da će mu poslati 1.500 groša.

Osim posvete, Karadžić se potrudio da sadržaj posebno skroji za „Kneza i njegovu veselu družinu“. U „Rječnik“ je stoga uvrstio kratke pripovetke, umotvorine i doskočice iz svakodnevnog jezika. Zbog toga mu je, pak, zamerio Jovan Hadžić, budući osnivač Matice Srpske i jedan od najglasnijih protivnika Vukove jezičke reforme.

Naime, mnogi od tih izraza, kako je primetio Hadžić, bili su lascivni i „sramotni“. Karadžić je na to odvratio kako mu je namera bila da ugodi Knezu i njegovm ljudima, koji su voleli da se nadmeću psovkama izvrćući ih na šalu. Što se Miloševog obećanja tiče, samo je na tome i ostalo – Vuk nije video ni groša od obećanih 1.500, a Knez je zbog toga – ostao bez posvete.

 

Nastaviće se...