Prvi ples na repertoaru novinarskog bala “Trista čuda” bilo je kraljevo kolo. Kolo je poveo g. Obrad Simić ruku pod ruku sa gđom Kuzmić, suprugom predsednika Novinarskog udruženja. Njihova igra je naprečac postala “zarazna”, te je zahvatila čitavu dvoranu. 

Inače, ovo tradicionalno kolo, koje se igra u Srbiji još od prvog bala, očaralo je i staro i mlado. Ruku na srce, stari su bili uveliko verzirani, dok su mladi nehotice grešili, kao da imaju dve “leve” noge. No, niko nije previše pridavao pažnju tome, prvenstveno zato što se kolo igralo radi puke zabave, a ne nadmetanja.

Prvo večernje čudo

Po okončanju Kraljevog kola, usledio je gromoglasni aplauz, koji je odzvanjao i prelivao u susedne prostorije. A potom? Na red je došlo prvo od mnogih iznenađenja večeri. Prosto niotkuda sala je jednom utonula u mrak. Iz tmine se začuo sa jedan jedini glas, koji je dopirao sa pozornice. Bio je to spiker, koji je prozborio sledeće reči: “Evo prvo čudo! Dame i gospodo, ne bojte se mraka. Samo pažljivo gledajte u pozornicu i nasmejte se!”

To nije izmamilo osmehe, negoli salvu smeha. Mrkli mrak i ushićenje da se čudo pojavi služilo kao pojačivač kikotanja. Međutim, nekoliko bljeskova sa bine odmah je saseklo cerekanje u korenu, a ne i mrmljanja u bradu. Mnogi su se upitali o čemu je reč, o kakvom se čudu radi. Odgovor, naravno, nije izostao. Nadovezujući se na prethodnu rečenicu, spiker je izustio sledeće: “Jer ćete posle ponoći izaći u listu Trista čuda!” Iako je misterija time rešena, prisutnim damama jedna stvar i dalje nije bila jasna - da li su dobre ispale na slikama!

“Gola leđa i grudi u Kolarčevu kafanu”

Koliko u naredni mah, bilo je vreme za drugo čudo. Na scenu je stupio naš proslavljeni glumac Dušan Radenković, tumačeći ulogu Radisava iz Begaljice, koji se ušetao kao da je u pitanju neka seoska kafana. Okrenuvši se ka okupljeni, otpočeo je svog monolog:

“E, lepo vam je u ovu Kolarčevu kafanu! Nego, nisam znao da i u varoš ima ovolika golotinja. Što je kod nas u selu golotinja, to ni po jada. Ali, ovde u varoš, Bože mi oprosti. U one gola leđa, u one gole grudi, u one… Nego, ovaj, šta sam 'teo da kažem? Ovi ga novinari preteruju baš u svemu! Pazi koliki svet sakupiše!”

Plesu nikad kraja

Nedugo zatim na uopšte oduševljenje svih pojava čuvene gđe Žanke Stokić, u pratnji glumca g. Frana Novakovića, vinula je svečanost na neviđenu razinu. Oni su smesta zauzeli centar podijuma kako bi demonstrirali onakav bal kakav je u Beogradu bio pre 100 godina. Kako bi bolje dočarali to doba, Beogradska filharmonija se ponovo latila svojih instrumenata, sa koji su se otisnule nežne note u etar.

Potom je kucnuo čas da se svi vrate u sadašnjost, da prošlost ostane tamo gde joj i mesto, a da plesači XX veka istrče na scenu. Bile su to članovi ansambla Baleta Narodnog pozorišta, nije bilo potrebe vrbovati “dobrovoljce” iz Nemačke i Italije. Plesni par za rumbu je bio gđa Marina Olenjina i g. Žukovski. Sve njihove korake i pokrete u stopu je pratio orkestar, koji je bio savremeno uniformisan - u kratkim kaputićima od bele svile. Rumba je raspametila sve i dokazala da se bal “Trista čuda” zadesio u pravom veku.

Nova senzacija je bila spremna kao zapeta pušta, koju je konfersje grlato najavio: “Ali, moje dame i gospodo! Kroz koji minut počeće usmene novine! Alo, alo!” One su obećavale uživo etiopskog cara Hajla Selasija, britanskog državnika Dejvida Lojda Džordža, leskovačkog advokata Tošu Tonića, hrvatskog potiličara Vladimira Vlatka Mačoka i mnoge druge.

Čuvši objavu, publika je nagrnula na malu predavačku salu na drugom spratu. Zbijeni poput sardina, mnoštvo njih se zaglavilo na stepeništu koje vodilo do tog sprata. Na kraju većina je ipak uspela da se domogne sale i uživa u repertoaru. Ipak, zvezda tog programa je bila Mej Vest, tj. glas poznate američke pozorišne i filmskeglumice i seks simbola tog vremena.

Najveći spektakl večeri

A onda je red došao ono što su pripadnice lepšeg pola celo veče željno iščekivale - glas za lepoticu bala “Trista čuda”! Kandidatkinje su fotografisane po dvorani, a potom su se njihove slike uveličavale i lepile na glasačke kutije. Tako da je svaki birač mogao da jasno vidi za kog kandidata glasa, ubacujući kuglice u kutiju na kojoj se nalazi najljupkiji lik po njenom ili njegovom skromnom mišljenju.

Naravno, bilo je onih koji su agitovali da za određene lepotice. Nekoliko nadarenih i slatkorečivih govornika svojski se trudilo da njihove lepotice što bolje prođu na izboru. Ishod izbora je objavljen tek par dana kasnije, kada je izvesna gđica Desanka Cvetkovića ponela laskavu titulu “kraljice bala”.

 

Nastaviće se…