Aleksandar Karakašević, predsednik Stonoteniskog saveza Srbije, reprezentativac i nosilac prezimena koje je već 50 godina sinonim za stoni tenis u Srbiji. Ovaj proslavljeni sportista za 011info govori o svojoj mladosti, odrastanju, karijeri i planovima koje namerava da ostvari.

Rođeni ste u Zemunu, tu ste odrastali i danas živite sa svojom porodicom. Koja su vaša prva sećanja kada je u pitanju ovaj deo grada?

Zemunski park. Prvih pet godina života sam živeo u Štrosmajerovoj ulici, na par metara od parka. Tu sam, umesto lopaticom, kopao pesak reketom i igrao se. Nisam se odvajao od reketa od svog trećeg rođendana. Tada sam dobio jedno tridesetak reketa i to je bio kraj, a definitivno sam prelomio sa 12-13 godina da želim da budem stonoteniser.

Dakle reket je od najranijih dana postao sastavni deo vašeg tela.

Sa 7 godina sam znao da promenim drške na reketu, što možda samo 2 procenta igrača na svetu zna da uradi. Skinem drške acetonom i nožem, zalepim, zamenim gume.

Reket je nešto za šta je većina igrača veoma vezana. Recimo Ilija Lupulesku. Sećam se kada su mu ukrali reket kojim je dugo igrao, dve godine nije mogao da se vrati. Koji god reket da je uzeo, nije ni blizu igrao kako je znao. Onda Zoran Kalinić je počeo i završio karijeru sa istim reketom, a kupio ga je na trafici. 

Jednostavno, reket je kao violina. Kada uzmeš tri reketa iz fabrike, u gram da su isti, opet nisu jednaki. Da li je drvo sečeno ovako ili onako, kako je sušeno, da li je bilo na kiši... sve to daje neki drugačiji zvuk i osećaj koji je jedinstven.

S druge strane, ja sam u mladosti lomio dosta reketa pa nisam imao baš takav odnos da kažem ovo je „moj reket“. Ipak, otac mi je pričao da to ne treba da radim jer je reket bitan. Kao klinac nisam to baš ozbiljno shvatao, međutim, kako stariš shvataš neke stvari i sve više veruješ u reket. Na kraju, eto, završiš sa tim jednim i, ne daj bože da se nešto desi.

Reket mora da mi bude perfektan, da nije nigde udaren, iskrzan, da nije pocepana guma i da je dobro zalepljena, inače ne mogu da igram. 

U kući po ceo dan provedem sa šmirglom kako bih napravio da mi drška bude baš kako treba i da mi „leži“. Mislim da je to jako važno za neki vrhunski sport. Da mora da se vodi računa i o tome. Današnju omladinu baš i ne zanima to mnogo. Ni ne pipnu dršku da vide da li im odgovara ili ne i to mi nikada neće biti jasno. Možda zato malo i oskudevamo sa rezultatima.

Stoni tenis je nešto što tradicionalno teče venama Karakaševića. Da li će biti i treće generacije?

Moj deda je u Zemun doneo prvi sto za stoni tenis. Istina, nije bio neki igrač, ali je zato moj otac u ovom sportu postigao veliki uspeh. Ja sam se zaljubio u taj reket i dan danas mi je upravo on glavna preokupacija.

S druge strane, nisam roditelj koji po svaku cenu želi da dete radi isto što i ja. Zavisiće sve od mog sina, ako bude to želeo i voleo odabraće stoni tenis. Ja se samo nadam da će se baviti sportom.

Vrlo je aktivan i u stanju je da ni ne sedne od jutra do večeri. Najveći problem nam je u vrtiću bilo spavanje. Dete neće u vrtić jer neće da spava. I onda smo se dogovorili da bude u dvorištu tih dva sata i da se igra. 

Vrhunski sport zahteva žrtvovanje vremena. Koliko vam je to teško padalo?

Posle petog razreda više nisam otišao ni na jednu ekskurziju. Nijedan petak nisam proveo u školi zbog turnira, a ni vikendom nisam imao kada da izlazim. 

Međutim, ni u jednom trenutku nisam zažalio zbog toga jer ja sam odlučio da budem sportista i, da treba opet, sve bih isto ponovio. 

Zapravo, ništa nije trpelo zbog stonog tenisa. Bilo je drugačije, sporije vreme i moglo je sve da se stigne. Nije bilo mobilnih telefona.

Igrao sam klikere, fudbal, tapkao sam se. To su stvari, verujem, koje su veoma značile za kvalitet naših sportista jer ti naučiš u drugom razredu osnovne kako da prevariš onoga za sličicu, da taktiziraš na klikerima. To su stvari koje se uče kad si mali, tada se uči kako da pobeđuješ.

Kako ste, posle osmog razreda, usklađivali školu sa sportom. 

Upisao sam srednju školu i prestao da idem posle 15 dana jer sam shvatio da, ako budem išao redovno, neću moći da ispratim sportske obaveze. Zato sam se prebacio vanredno u Politehničku gde mi je profesor bio tata Janka Tipsarevića. 

U tu školu su išli i Danilović, Šapić i mnogi drugi jer je to bila škola za nas sportiste za koje se znalo da ćemo biti na nekom visokom nivou. 

Škola jeste važna, ali ne možeš je lako uskladiti sa sportom. 

Odrastali ste u Zemunu koji je, u ono vreme, bio poznat po „opasnim momcima sa asfalta“.

Sa svim tim ljudima, mnogi od njih su pokojni, sam se družio i proveo detinjstvo sa njima. Drago mi je što sam imao priliku da vidim kako je sve to funkcionisalo kod njih. Mene su gledali kao sportistu i imao sam velike drugare u njima. A bio sam i zaštićen kao beli medved.

Nikada nisam imao neki problem niti bio prisutan kada se bilo šta problematično desilo. Oni su bili momčine koje su meni uvek dale do znanja da može doći do nekog cirkusa i pošalju me kući. 

Sa njima sam provodio dane igrajući pikado i bilijar koji su bili na „krv i na nož“ pošto imam tu crtu da ne volim da gubim, kao i oni. Mislim da je to dobra škola u životu, ukoliko znaš da se distanciraš od gluposti. Kada shvatiš kako tu stvari funkcionišu, svašta ti kasnije u životu bude mnogo lakše.

Sa 25 godina odlučujete da karijeru nastavite u inostranstvu.

Najvažnije godine sam proveo pod sankcijama, putujući preko Budimpešte, po 7 sati stajao na granici svakog vikenda. Nismo igrali ekipno pet godina, što je bio veliki hendikep i nije bilo lako, ali nisam nezadovoljan. Kakve smo uslove imali, odlične smo rezultate ostvarili. Nismo imali terapeute, propisanu ishranu... Ideš po sali, moliš Bugare, Rumune, Grke da te njihov fizioterapeut izmasira. Bila je to improvizacija sporta.

S druge strane, napravio sam veliku grešku što nisam otišao u inostranstvo ranije. Otišao sam 2000. godine, a da sam to uradio tri godine ranije, posle Svetskog prvenstva u Mančesteru, mislim da bih bio mnogo bolji igrač. S druge strane, ostao sam ovde i bacio tu jednu godinu ’97-’98, onda sam imao dve jako lepe godine u Uzdinu i to su mi dve možda najlepše godine igranja, ali sam dosta propustio. Imao bih mnogo kvalitetniji trening i ne bih imao kafane po Zemunu.

Drugačiji je mentalitet, trening i pristup svemu u Nemačkoj. Mislim da je to moja najveća greška što nisam tada otišao.

Ipak, već 20 godina igram u inostranstvu. U Oksenhauzen, tada najbolji klub u Evropi, sam otišao zato što je Leo Amidžić bio trenter, a smatrao sam ga za jednog od najboljih trenera i verovao da mi može pomoći da budem još bolji. Međutim, samo što sam potpisao, on ode iz kluba i dođe trener iz Hrvatske koji mi je, sa nekim teorijama, upropastio godinu i po dana.

Kasnije sam prešao u Pluderhauzen gde sam proveo 13 godina, ali taj klub je više bio familija nego što je bio profesionalni klub. Putovao sam samo na mečeve i to nije to.

Kako je živeti u Nemačkoj?

Nije lako živeti u inostranstvu. Prvih godinu dana sam se baš namučio. Taman mi je u Beogradu krenulo sve kako treba, i onda odeš tamo u neko selo i imaš stoni tenis i telefon da čuješ svoje. Nisam mogao da se prilagodim tome i brzo sam se vratio i čak rešio da neću više ni da igram stoni tenis u Nemačkoj, ako moram da živim tamo.

Opet, da sam otišao ranije, možda bi mi sve to izgledalo drugačije i lakše bih prihvatio.

U karijeri ste osvojili mnogo odličja. Ipak, koja vam je najdraža medalja?

Sećam bronzane medalje u Gdanjsku 2011 na Evropskom prvenstvu. Ceo život sam želeo da osvojim tu pojedinačnu medalju, posebno što je neki Srbin pre toga tek davne 1974. osvojio pojedinačnu medalju na prvenstvu Evrope. To je najveća i najdraža medalja koju sam osvojio.

Već nekoliko godina ste na mestu predsednika Stonoteniskog saveza Srbije i uspeli ste da uradite mnogo toga za kratko vreme.

Kada sam preuzeo Savez ništa nismo imali. Minus ovoliki, minus onoliki. Međutim, iako ima onih koji govore kako Savez ništa ne valja, uspeli smo da vratimo sve dugove i imamo pet igrača na Olimpijskim igrama.

Savez sam preuzeo da bi igrali najbolji i stojim iza toga da sam ja zaslužan za to.

A, pošto to što radim ništa ne valja, onda me, valjda eto tako slučajno, izaberu u bord Svetske stonoteniske federacije, pošto tamo „samo slučajno“ mogu da te izaberu. I onda još dobiješ ocenu da si na vrhunskom nivou kao Savez iako radi jedan i po čovek tamo.

To što idemo na Olimpijadu kao jedna od 16 najboljih ekipa na svetu u stonom tenisu, to je nestvarno, najveće iznenađenje u poslednjih 50 godina u čitavom sportu i to je ono za šta smo se borili. Iako je put do medalje nemoguća misija, sama činjenica da smo se plasirali je neverovatan uspeh.

Nastupate i vi.

Da, u mešovitom dublu. To će biti moja šesta Olimpijada jer sam, eto, propustio Sidnej za jedan poen. A imao sam meč loptu i veoma mi je žao zbog toga.

Sa mesta prvog čoveka Saveza borite se za napredak stonog tenisa kod nas. Koje probleme vidite kao najveće?

Mene maksimalno ispoštuju i Olimpijski komitet i Ministarstvo sporta, sad to što nama malo pripada sa materijalne strane i što to ne može da se promeni, to već nije do mene. Trudim se maksimalno. Koliko godi mi gledali na sport u globalu, nije isto baviti se stonim tenisom koji igra 500 miliona ljudi i baviti se nekim sportom kojim se bavi 3.000 ljudi na svetu gde je sigurno mnogo lakše osvojiti medalju. Ovde imate samo Kineza 80 miliona. Zapravo, što se tiče kvantiteta, stoni tenis, iako se radi o pojedinačnom sportu, je treći u svetu i nalazi se ispred košarke.

Ne možemo mi imati iste rezultate kao neki sportovi u kojima je lakše osvojiti medalju.

U Srbiji i Evropi mi imamo veliki problem jer, da bi bio u vrhu stonog tenisa, za razliku od mnogih drugih sportova, posle 12. godine, moraš da ga igraš makar pet sati svakog dana. U suprotnom ne možeš da pariraš svetskom stonom tenisu, a posebno azijskom gde takmičari redovno igraju i po 8 sati dnevno.

Meni je sport kada uđeš u salu u 10, izađeš u 13, pa se vratiš u 17 i izađeš u 20 sati i tako 10 godina. E, onda možeš da postigneš vrhunske rezultate.

Sad u ovo vreme sa školom, privatnim časovima jezika, plivanjem i drugim aktivnostima – ne može se to ostvariti. Nisu toliki problem finansije koliko je teško pronaći decu koja će sa svojih 14 godina biti spremna da kažu ja hoću da budem stonoteniser i ići ću vanredno u školu kako bi se posvetio treningu u potpunosti. Ni mi kao Savez ne možemo da kažemo deci da to urade jer im niko ne može garantovati da će biti među najboljih 50 na svetu. To je nešto što nikada ne znaš. Može igrač da se povredi sa 17 godina i da završi karijeru, a nije išao u školu i šta onda?

Tako da, na kraju, odluka ostaje na detetu i njegovim roditeljima, da li će probati ili ne. Zato i jeste teško pronaći decu koja su spremna to da urade.

Mi, recimo, sada imamo jako perspektivne seniorke. Sve one studiraju i jednostavno nemaju dovoljno vremena za trening. Jednostavno, moraš da se posvetiš tom sportu i tokom i posle treninga.

Kod nas je veliki problem što deca, kada završe trening stave reket u futrolu, odu i do sledećeg treninga više ni ne pomisle na stoni tenis. Moji drugari i ja, sećam se, bili smo sve vreme u tome. Pričali smo o stonom tenisu posle treninga, tokom druženja... Stalno.

Opet, danas mladi mogu da odu na YouTube i da pogledaju bilo koji meč koji ih zanima. Mi smo nosili jednu kameru, pa kad nas petoro igra u isto vreme, većamo koga ćemo da snimamo. Ne verujem da smo dva puta u životu imali prilike da pogledamo snimak nekog meča.

Sada postoji nenormalna prilika da se sve to isprati, ali se to ne dešava i ne znam šta bi to trebalo da se dogodi kako bi se stvari popravile.

Moje mišljenje je da ćemo mi, za nekih 12 godina, na Olimpijskim igrama imati jako malo učesnika, a o medaljama da ne govorim. Daj bože da grešim, ali neke 2032. godine videćemo koliko naših sportista će biti na Olimpijadi.

Obično se misli da za treniranje stonog tenisa treba imati sto, mrežicu, rekete, lopticu i to je to. Da li je baš tako?

Zapravo nama treba najviše mesta za trening. Recimo, u Beogradu praktično ni jedna hala sem Arene koja ima pomoćnu halu, ne ispunjava uslove za održavanje međunarodnog prvenstva jer nemaju trening sale. Potreban je ring 7 puta 14 metara po stolu. I ako se prijavi 200 igrača, potrebno je 12 stolova, a još toliko je potrebno za zagrevanje kod seniorskih takmičenja. Za to prosto nema mesta. U Kovilovu smo organizovali takmičenje, pa smo pregrađivali salu pošto je velika, ali u Beogradu ne možemo da organizujemo turnir.

Sve to dovodi do drugih problema na takmičenjima. Celog života, počev od zemunske „Mladosti“, trenirao sam u, praktično, svim salama u Beogradu. Tamo gde treniram, imam zid, stub, ring koji je kratak i na to sam naučio da se orijentišem u prostoru.

Međutim, kada iz takvih sala dođeš u ozbiljnu halu gde je ring 10 sa 20 metara i nema nigde zida u blizini, prva dva dana ne znaš da se krećeš i stalno si na metar i po od lopte. Nemaš orijentaciju i dok se namestiš već se vraćaš kući. Ali, borimo se. 

Do kada će Karakašević namerava da igra?

Ovo je definitivno poslednja godina. I ovo sada što igram prvu ligu u Nemačkoj mi je teška muka. Imao sam neki plan, da se nije desilo sve ovo sa koronom, da odigram Olimpijadu, odigram prvenstvo Evrope, osvojim medalju i da se oprostim u Zemunu. To bi bilo tačno 30 godina mog igranja u A selekciji.

Međutim, da li će biti Tokija ili ne, od toga dosta zavisi. Ipak, mislim da je ovo profesionalno poslednja godina. Neću ostaviti stoni tenis. Igraću neku petu ligu u Nemačkoj, ali ne mogu više. Sve me boli. Znaš kad vidiš da si spor. Ti hoćeš, misliš da možeš, a zapravo možeš jednom, a 10 puta ne možeš. To je teško za glavu i zato mislim da je bilo dosta.

Kakvi su planovi za dalje?

Hoću da stoni tenis ovde pomerim sa mrtve tačke. Sada imam priliku, pošto sam izabran u svetskoj federaciji, a i prvi put su izabrani bivši stonoteniseri i mislim da postoji mogućnost da se neke stvari poboljšaju. Da se povećaju malo mrežice, da se uspori igra i vrati joj se atraktivnost koju je izgubila. Sada je manje taktike i veštine u stonom tenisu, a više se igra na snagu.

Pored toga bih voleo da odigram još jednom prvenstvo Evrope i ako ga bude sledeće godine, tu ću nastupiti sebi za ljubav.