Znate ga kao tvrdog rokera, glumca, sudiju u Zvezdama Granda i borca koji je u ljutoj borbi pobedio koronu za manje od tri nedelje. Sa svojih dva metra visine, tetoviranim rukama i markantnim pogledom Đorđe David može vam se učiniti pomalo grub i nepristupačan. Međutim, iza ovog imidža krije se pravi zemunski džentlmen starog kova i emotivac koji se ne stidi da publici otvori srce.

Rođen si u Zemunu. Kako je izgledao život u ona „dobra stara“ vremena?

Ima ona čuvena rečenica koju je preuzeo jedan voditelj i kasnije malo izmenio: „Zemun je jedan divan grad u kome žive jako čudni ljudi“. Samo što ju je voditelj promenio u „jako divni ljudi“.

U vreme kada sam bio adolescent i sticao prve pojmove kada su u pitanju emocije, karakter, stavovi prema životu, ženama, drugarstvu, obrazovanju... Zemunce je bilo teško naterati da pređu reku.

Tih godina, Zemun je bio vrlo romantičan, nekako u stilu „Kada su cvetale tikve“. Kada smo se tukli onda su to bile dogovorene tuče. Kad neko padne, nisi ga više udarao nego, ako ustane – nastavljaš, ako ne – izgubio je. U moje vreme nije bilo oružja već je postojalo to neko viteštvo koje se baziralo na tome da braniš sebe i svoje. Mislim da je to jedna od najvećih doktrina tog nekog perioda odrastanja.

Godine mog odrastanja bila su romantična vremena gde smo mnogo više pažnje posvećivali onome što se zove prilaz devojci, načinu na koji ćeš zapodenuti razgovor. Tada se drhtalo kod prvog poljupca za razliku od toga kako danas stoje stvari i gde se klinci „muvaju“ putem interneta. To je banalizovanje svega i mislim da su ozbiljno uštinuti za ono što udvaranje „u četiri oka“ donosi. To pojeftinjenje emocija, a samim tim i gubitak romantike, doveli su do zaglupljivanja i pojednostavljivanja interakcije među ljudima, a pogotovo među polovima. Mislim da postoji ozbiljna frustracija bez obzira što nam je internet dao tu varijantu koju zovem: „Oš’, neš’ Bangladeš“. Mi to tako nismo radili i to su stvari na koje ne mogu nikada da pristanem jer sam svestan onoga što se u toj priči gubi. 

Postoje neke stvari koje ti u život uđu kada si mali i promene ti život. Šta je to bilo za tebe?

Za mene to je bio veliki EI Niš gramofon koji je izgledao kao kofer, a kada se otvori, odvajao se poklopac koji je bio zvučnik. U mojoj kući slušali su se Viki Leandros, Demis Rusos, Zdravko Čolić (tada jedini narodnjak po ondašnjim merilima), Queen, Tom Džouns... ali i dečije pesme koje je pokojni kompozitor Beli komponovao – kasnije sam sa njegovim sinovima Sanjom i Draganom Ilićem napravio karijeru.

Kada su bile slave i rođendani, uzimao bih taj zvučnik, stavljao ga na rame i pevao gostima koji su mi aplaudirali. Međutim, ti aplauzi mi nisu bili toliko važni koliko sam shvatio da mi zvuk gitare u srcu pravi uzbuđenje.

Kasnije sam imao i profesora gitare i završio nižu muzičku „Kosta Manojlović“, ali sam shvatio da instrumentalista od mene nikada neće biti jer sam suviše ekstrovertan i emotivan i da nema dovoljno tog nekog autizma da bih se bavio instrumentom. Još kao klinac sam shvatio da su moji vršnjaci bili mnogo bolji i mnogo ispred mene.

Ipak, tako sam od malih nogu počeo da se opredeljujem i okrećem prema gitaristima. Mogu da kažem da sam imao saradnju sa svim velikim gitaristima – od Vlatka Stefanovskog i Rasa, pa do Gorana Bregovića, Krleta i drugih. A najbolji gitarista, po mom mišljenju, sa kojim sam radio je Aleksandar Mitrović Tomi sa kojim radim već 18 godina.

S druge strane koji je bio tvoj prvi susret sa filmom?

To su bili Boris Dvornik i Bata Živojinović koje sam gledao u partizanskim filmovima u bioskopu. Škola nas je tada kolektivno vodila da gledamo filmove i ovaj dvojac je za mene bio poput Komandanta Marka i Bleka Stene. Bili su to likovi preko kojih smo sticali taj karakter ponosa i osećaj potrebe da se čuva i štiti ono što je tvoje.

Naravno, tada nisam ni sanjao da ću jednoga dana igrati sa Batom.

Spomenuo si klinačke tuče. Da li pamtiš neke?

Sećam se njih dve. U jednoj sam dobio, a u drugoj je protivnik „popio“ ozbiljne batine. To je bilo kod diskoteke, u hali sportova „Pinki“, mestu gde su se skupljali stvarno ozbiljni likovi koji su kasnije postajali ozbiljni kriminalci.

Sa jednim, danas pokojnim čovekom koji je bio poznat i ne želim da mu spominjem ime, imao sam tuču oko devojke, a oko čega drugog. I dobio sam ga.

A nekoliko meseci kasnije je čovek, koji je danas svešteno lice, iz istog razloga „ubio Boga“ u meni.

Kada smo kod devojaka, kakva su bila tvoja mladalačka ljubavna iskustva?

Kada su devojke u pitanju, moram da kažem da je to hendikep koji osećam i dan danas. Naime, nikada nisam umeo da „smuvam“ devojku, već sam uvek bio „smuvana strana“ jer sam celog života bio „sladak mali“. Obično su me, da tako kažem, „trošile“ neke starije od mene. Bilo je tu varijanti da me, kada sam imao nekih 18... 19 godina, „smuvaju“, kako smo ih zvali tada, „matorke“ od 32 ili 35 godina. Tu je bilo i poznatih žena iz našeg filmskog sveta, pevačica itd.

Ja sam bez oca ostao rano, sa nepunih 15 godina, tako da sam bio fasciniran starijim likovima koji su imali izražen intelekt i obrazovanje i upijao sam njihove priče o životnim iskustvima koja su doživeli. Upravo od tih matorih Zemunaca naučio sam jednu važnu stvar - pravi muškarac se nikada ne hvali i ne barata imenima. Toga se držim do danas.

E sad, zašto sam rekao da je to sve bio hendikep za mene. Pa, sve one su mene doživljavale kao lika iz romana Tomasa Mana „Smrt u Veneciji“ i za njih sam bio ta vrsta kolača.

Ali, tu je postojala i pozitivna strana. Naime, teorija koju sam postavio sa nekih 45 godina, iz dana u dan se ispostavlja sve tačnijom. A to je da te do treće godine vaspitava majka, onda te preuzima baba dok ne kreneš u školu, u pubertetu se vezuješ za starije sestre i mlađe tetke, a od prvog ljubavnog iskustva muškarca vaspitavaju žene sa kojima je imao to ljubavno iskustvo. Zato sam zahvalan što sam uvek bio na bezecu nekih vaspitanih žena koje imaju određene kodekse.

Ako tome pridodaš da sam rano ostao bez oca i da me je majka vaspitavala, kao i da sam tek u 50. godini postao otac, mislim da sam, u tom smislu, dobro sklepano ljudsko biće. Nisam neko ko je podao niti sam unesrećivao žene. Mislim da sam jedan od retkih muškaraca koji može da se pohvali da nikada nije digao ruku na ženu što je, čini mi se, na Balkanu, ozbiljna retkost.

Odrastao si u okruženju iz koga su, kao što i znamo, potekli i neki ljudi koji su bili s one strane zakona. Međutim, to na tebe nije imalo uticaja.

Imao sam fantastične prilike da odem na pogrešnu stranu, a to znači da sam imao i fantastične prilike da vrlo brzo skončam. U mojoj familiji su svi bili profesori, bankari i pravnici. Otac mi je bio član Saveza komunista i tajni savetnik prvo kod Tita u kabinetu, a posle kod Draže Markovića. Takođe sa gospodinom Mirom Vucom bio je tvorac onoga što se kod nas zove mala privreda. S druge strane, majka je bila direktorka svih filijala Beobanke na Novom Beogradu. Čak je, u jednom trenutku, bila šef i Slobodanu Miloševiću.

Međutim, sve to nije uticalo niti bilo važno kada je u pitanju odnos koji smo mi deca imali između sebe. Deca koja nisu imala novac, mi smo za njih skupljali lovu i oni su išli sa nama i u bioskop i na ekskurziju. Ali, to se nije radilo da bude pompezno i da neko stavi značku. Jednostavno se podrazumevalo da to tako treba.

Zemun ti je bio oslonac i u periodu nakon pogibije tvog oca.

Tačnije to je bila Zemunska gimnazija koja ima ozbiljnu tradiciju. Kada pogledaš ko su sve bili profesori i ko su sve ljudi koji su danas na sceni, što političkoj, što ekonomskoj, što medijskoj, skapiraš da je iz te gimnazije izlazila neka ekipa koja je bila stvarno posebna.

Zemunska gimnazija je jednostavno takva. Znam da su se direktor škole i sve te moje tetke koje su tada predavale u toj školi, i te kako trudili da svi mi porastemo u ljude koji će imati nekakav moral. To je bilo vreme nakon smrti Josipa Broza koji je svima bio centralna figura. Tada je važilo – volim mamu, volim tatu, ali najviše volim Tita. Tako smo učeni. Zemun i Zemunska gimnazija su tada imali veoma važnu ulogu u mom životu i kada su u pitanju odnosi prema ženama, ili kako volim da kažem „jačem polu“, ali i drugarstvu i saznavanju pravih vrednosti u životu.

Imam utisak da je Zemun i danas zadržao tu neku vrstu, za današnje vreme, krutog vaspitanja. Mislim da su klinci koji dolaze iz Zemuna i danas deca koja se baziraju na tim nemačkim formama vaspitanja i mislim da je to jako dobro.

Rat koji je grunuo 1991. samo je, na vrlo grub način, potvrdio sve te neke stvari koje smo, tokom odrastanja, mi u Zemunu saznavali. Mislim da sam, upravo zahvaljujući takvom vaspitanju i nekoj mojoj hrabrosti, lako prešao most i uklopio se u ekipu koja je ordinirala po Beogradu. 

Prilično si jedinstvena ličnost na domaćoj sceni. U sebi si objedinio i glumu i muziku i moglo bi se reći da si renesansna ličnost savremenog doba. Koliko je to teško ili lako?

Ne mogu da objasnim koliko je to bolno održati u današnje vreme. Ja sam glasnogovornik koji zadeva i propagira vrednosti visoko emotivnog i visoko intelektualnog nivoa.

Nisam najobrazovaniji, ni najinteligentniji, a nisam ni najemotivniji. Međutim, smatram da su te tri discipline veoma važne u odrastanju i formiranju ličnosti svakog od nas. To su stvari koje nas čine boljima bez obzira na to čime se bavimo u životu.

Svojih principa se držiš ne praveći kompromise i bez obzira na posledice?

Imam sedam godina radnog staža, nemam rešeno stambeno pitanje, nemam stalnu platu, ali sam negde ostao beogradska gerila u najlepšem smislu te reči i pokušavam da prenesem svoje stavove i emocije koliko god mogu.

Često se ljudi smeju, ali u svakoj borbi imaš takvih stvari, ali imaš i hvaljenja. Prema sebi moraš da budeš precizno određen zbog čega radiš to radiš. Do skora sam sve to činio samo zbog svojih mladih ljudi u bendu, a to su Tomi, Džela i Đole, a od skoro imam još jednu mladu dušu a to je moja ćerka Staša.

Znam da je ono najgore što o meni može da čuje to da sam bio ludak koji je plovio u oblacima ne želeći da se prikloni realnosti. U današnje vreme to mi zvuči kao ozbiljan kompliment.

S druge strane, mislim da smo se danas odrodili od svega što je kuća, vaspitanje. Možda će nekome biti čudno što to priča čovek koji je istetoviran i svira rokenrol, ali mislim da su to danas romantična obeležja. Klinci danas furaju vrlo ozbiljne discipline, počev od vijagre da bi fascinirali pre svega sebe, pa onda kolege i tek onda devojke jer o njima uopšte ne razmišljaju. Kao roditelj ozbiljno se brinem za svoje dete. Trudim se da se kod nje stvari postave kako treba. Naravno, moja supruga Ana je izuzetno posvećena detetu, sa njom provodi najviše vremena i zaista je izvrsna majka. Ja, kao čovek koji mora stalno da bude u lovu i donosi lovinu, provodim mnogo manje vremena sa ćerkom.

Sve sfere kojima se baviš su takve da u njima postoji ta neka obrazovno-vaspitna nota i može se primetiti da mnogo napora ulažeš baš u tom pravcu.

Šokiran sam da ljudi u 21. veku, pored toliko mogućnosti koje im se daju, imaju toliko mržnje i nerazumevanja za ljude koji imaju suprotno mišljenje. Zapanjen sam tom količinom lošega.

Još više me zgražava priča da su ljudi koji su javne ličnosti, u stanju da se, zbog politike ili zbog, ne znam ni ja čega, spuste na najniži nivo i koriste psovke. Da zaborave da su džentlmeni, da se prema ženama koje su „sa druge strane“ vrlo bahato ponašaju i ne biraju reči kako će ih okarakterisati. Javna ličnost je neko ko bi trebalo da bude uzor. Dovoljno je da postoji samo nekoliko osoba koji u tebe gledaju kao u čoveka za kojim treba poći i ti već imaš ozbiljnu odgovornost.

Međutim, čovek dok ne dobije dete ne kapira koja je to vrsta težine. Zato se borim za tu priču koja se zove „da se ne zaboravi“. Ne samo da se ne zaboravi istorija i ko nam je učinio nešto dobro ili loše, nego da se ne zaboravi ono na čemu je Balkan rastao, Balkan koji je bio jedna celina pod imenom SFRJ. Da se ne zaboravi da je kralj Milan zaustavio rat sa Bugarskom na 24 sata kako bi propustio konvoj i poslao pomoć ranjenicima sa protivničke strane – čin koji se nikada nije ponovio bilo gde u svetu.

Mora da se zna da imamo ljude sa ovih prostora koji su instrumentalisti, a koji se nalaze u svetskim enciklopedijama kao retki umetnici velikog umeća, mora i da se zna da smo, kada su u pitanju film i teatar bili vrednovani na jako visokom nivou.

Zato se rukovodim doktrinom da svaki umetnik, kao glasnogovornik ekonomskog i političkog odraza jedne zemlje, mora da bude blizak vlastima. Zašto? Zato što umetnik bez sredstava, a to su finansije i mediji, praktično ne postoji i nije u mogućnosti da ispuni svoju ulogu i ostvari svoj zadatak.

Bata Živojinović, je na ovu temu znao da kaže: „Ćopavi je umeo da nas budi u dva noću da ga razveselimo, ali smo znali, kada je trebalo da se snimaju Neretva i Sutjeska, da mi njega zovemo u dva noću i istog trenutka bi odreagovao i obezbeđivao novac“.

Mi koji ljudima pokušavamo da podarimo neku vrstu umetnosti i koji smo osuđeni na scenu, ukoliko nemamo priliku da prikažemo kako to mislimo i delamo, praktično i ne postojimo. To je osnovna zvezda vodilja u mojoj glavi.

To je način da se borim za to da svako ima pravo na svoj stav, a da li ću sa tobom da sednem ili ne, e to određuje kakav si čovek, kakav si prema svojoj deci, svom bratu, supruzi, roditeljima, poslu... A to da li si ovog ili onog političkog opredeljenja, za koji klub navijaš, to su stvari koje su tvoje lične. Recimo Goran Grbović je neko sa kim sam intiman prijatelj, a iz sve snage navijam za Zvezdu. Prema tome, moramo da shvatimo da gledamo ko je čovek preko puta nas, a ne koje su njegove sfere interesovanja.

Prihvatio si da budeš član žirija u Zvezdama Granda. Čini se da nisu svi najbolje razumeli zašto si to uradio i da zapravo iza svega stoji jasan cilj.

Na moj ulazak u Zvezde Granda polu-muzičari su uputili kritike, a oni ozbiljniji muzičari su ćutali. Suština je da su Zvezde Granda poligon koji je Saša Popović dao meni da propagiram svoju priču, rokenrol i moj odnos prema muzici. Od kako sam tu došao, pevaju se neke druge pesme i tu u udarnom terminu možeš da čuješ više pop i rok muzike nego li na drugim televizijama.

Mogu da kažem da, i u prvoj sezoni i u ovoj koja dolazi, sa svim klincima sa kojima sam radio imam dobar kontakt i verujem da su im značili časovi koje sam sa njima imao.

Rad u ovom žiriju nije nimalo lak. Treba izdržati pet dana uzastopno po 10 sati snimanja u kontinuitetu. Zato i kažem da su tamo sve prave zveri. Ko god i šta god mislio o Viki, Bosancu, Mariji, Karleuši, treba da zna da su to ljudi koji imaju konjske živce. Nikome od njih nije potrebno da budu u žiriju Zvezda Granda, ali su svi oni tu jer, svako od njih ponaosob ima neku svoju ideju u glavi koju želi da ostvari i zbog toga su tu.

S druge strane ljudi misle da sam napravio kompromis ulaskom u ovaj žiri. Ne. Došlo je do toga da je trebalo staviti nešto žestoko čak i u tu vrstu priče tako da sam ja ostao dosledan sebi, a i Grand je ostao dosledan sebi.

Mislim da me je sve to u mnogome i podmladilo. Kada radiš sa tim klincima na pevanju, na izrazu, impostaciji (načinu stavaranja tona u grlu), sa njima se vraćaš na korene te obnoviš stvari koje su ti se malo izgubile iz izraza, emocije, tehnike. Tako da, dokle god me čuka bude služila, ja ću se time baviti. Kada vidim da sam nekoga učinio srećnim, to i mene čini srećnim i ne očekujem ništa više zauzvrat. 

Sa svojom ekipom iz benda Death Saw napravio si pomalo neobičan album.

Kao čovek koji je negde između tog nekog novog vremena i onoga što su bili postulati na kojima sam rastao i vaspitavao se, sa bendom sam uradio album sa obradama popularnih pesama sa ex-Yu prostora. Vidim da dosta klinaca na koncertima zna te pesme koje su starije od njih samih. Ipak, očigledno da ih te neke boje ljubavi i rokenrola iz tih pesama diraju, samo nemaju mnogo prilike da se sa tim sretnu.

Naravno ove numere smo obukli u košulju 21. veka da vidimo da li će to klince zaintrigirati. Ja sam ubeđen da hoće jer, na čistu emociju niko ne može da ostane indiferentan.

Koji muzički, a koji glumački nastup bi izdvojio?

Mnogo je koncerata koje ću zauvek čuvati u sećanju. Recimo, koncert za Novu godinu u Vranju kada je za 20 minuta napadalo 40 cm snega. Organizatori su bili spremni da odlože, ali nismo dozvolili da se to dogodi jer je došlo more ljudi. Svirali smo 2 sata i 15 minuta i tukli kao da je bilo plus 40.

Takođe, pamtiću unplugged koncert u okviru manifestacije „Ratkovićevi dani“ u Bijelom polju. U sali je bilo nekih 300-350 ljudi. Koncert se pretvorio u rokenrol emotivni kabare gde je pola publike plakalo. Aplauz je trajao tri i po minuta, vraćali su nas na bis. U meni je tada nešto je tada puklo i otvorilo se. Zaista je bilo nezaboravno.

Što se tiče pozorišta, svaki put kada se setim predstave „Tesla i bitka na magnetnom polju“ koju smo radili na velikoj sceni Narodnog pozorišta, srce me boli što je sa time stalo. To je predstava koja je po četiri meseca unapred bila rasprodata. Za nju nam je puno pomogao upravnik Narodnog pozorišta, Leontina koja je radila muziku za predstavi i gradska vlast koja je našla novac da se predstava privede kraju.

Na tu predstavu majke i očevi su se tukli sa babama i dedama ko će da vodi decu jer su i oni u toj bajci uživali.

Gluma mi negde fali. Malo sam filmova u životu odradio, a mislim da je to nešto sa čime bih mogao da se borim. Žao mi je što nisam imao priliku da se pojavim u nekim filmovima i serijama. Recimo, žao mi je što me u Bjelinoj seriji „Balkan“ od reditelja i producenata niko nije video u njoj, ili što nisam makar prošao kroz jedan kadar u filmu „Tri palme za dve bitange i ribicu.“ Za mene su to kultni filmovi koji su stavljeni na marginu.

Kakvi su planovi za dalje? Situacija sa pandemijom je zasigurno poremetila sve, a i sam si preležao koronu i na sve to još si imao i peh sa slomljenom nogom.

Na dan 11. marta imali smo 17 dogovorenih koncerata. Par dana kasnije nastupilo je vanredno stanje, a 23. sam završio na infektivnoj klinici. Bilo je zakazano desetak predstava vodvilja „Sex bomb“ u organizaciji i režiji Radeta Vukotića i sve je pomereno.

Krajem jula pregovarali smo za neke koncerte u Banjaluci i Makedoniji, ali i to je propalo. Vrlo je nezahvalno planirati bilo šta u ovim okolnostima, ali radimo na tome.

Trenutno kreiramo dizajn omota albuma koji će uskoro izaći i planiramo spot sa Ivanom Peters za pesmu „Gde si“ koju smo obradili, a što je ostvarenje mog sna. Njen glas je nešto što Bog retko šalje na zemlju.

Takođe, najgledaniji šou na Balkanu, a to su Zvezde Granda, nastavljamo da snimamo u septembru.

Sada sa svojih uskoro 56. godina trčim počasni krug za svoje dete, za moju Anu i mlade ljude u bendu koji su sa mnom već 18 godina. Koliko će trajati taj počasni krug zavisi isključivo od mene, a nadam se da će trajati barem 15 godina. Idem u teretanu jer fizička kondicija pomaže i jačanju karaktera i psihičkoj stabilnosti, pogotovu u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo. Naravno, pruža i spremnost da daš sve od sebe kada se popneš na binu. Ne pristajem na to da sam limitiran u onome što se zove rokenrol, stejdž i moje pevanje. Ono što bend očekuje od mene to moram da im pružim jer oni meni uvek daju uvek preko mere.

Rokenrol je poslednja oaza ne političke, ne ekonomske već emotivne slobode. Bajaga je davnih dana rekao, ali to ostaje maksima: „Koja sila vlada svetom hipici u 50-toj svoju decu plaše bombama, bombama i katakombama“.

Kakva neverovatna istina.