Dušan Duda Ivković je jedan od najuspešnijih i najtrofejnijih trenera evropske i svetske košarke. Za više od četiri decenije trenerske karijere, osvojio je desetine trofeja sa klubovima koje je vodio u našoj zemlji, Grčkoj, Rusiji i Turskoj, a izdvajaju se dve Evrolige sa Olimpijakosom. Sa seniorskom reprezentacijom Jugoslavije, tri puta je bio šampion Evrope i jednom sveta, a 2009. je osvojio i prvu medalju Srbije u seniorskoj košarci. Potekao je iz Radničkog sa Crvenog Krsta, gde je trenerski stasao uz brata Slobodana.

Crveni Krst i Radnički imali su presudan uticaj na to šta će Duda Ivković postati u životu. Kako je izgledalo vaše odrastanje?

Od Frojda pa na dalje, mnogi smatraju da se ličnost formira u najranijem detinjstvu. Sigurno, negde do pete godine, moja porodica i starija sestra su tu odigrali presudnu ulogu.

Svakako, veliki uticaj su imali Crveni Krst i Radnički, čije mi je igralište bilo preko puta kuće u kojoj sam živeo.

Beograd je bio skroz drugačiji u to vreme. Beograd mog odrastanja je bio jedan mali grad. Mi smo bili vezani za Crveni Krst. Retko kada bi neko odlazio sa Krsta. Tada smo imali svoje poljanče koje nam je svima ostalo u srcu do danas. Verujem da moj brat, koji je umro jako mlad pre 23 godine, kada bi se danas pojavio na Crvenom Krstu, ne bi ga prepoznao. Mi smo znali svako dvorište, svaku kuću. U tim malim kućama i malim dvorištima, život je bio jednostavan. Nosile su se kape kamilavke. Niste na ulici mogli da vidite nijedan čitav oluk jer su svi udarali u njih da se pokažu.

Sećam se, kao najmlađi u šestočlanoj porodici, ja sam uvek imao neki zadatak. Od nošenja uglja za potpalu, pretakanja kupusa, kupovine hleba, do ovoga i onoga.

Šta se promenilo danas u odnosu na ta vremena?

Sećam se kada me je Lula, supruga Bate Živojinovića, sa kojima smo bili jako dobri, zvala da dođem na godišnjicu u našu crkvu. Nakon toga je trebalo da idemo u “Mladoženju”, a ja sam razmišljao kuda da prođem. Da li Golubačkom i Dravskom ulicom. Krenuo sam Dravskom i sve je bilo puno parkiranih automobila, tako da je moglo da se prođe samo sredinom ulice. Nijedna kuća iz mog detinjstva nije ostala, svuda su velike zgrade. Mnogi su ljudi rešili svoju egzistenciju dobijajući za te placeve neka određena sredstva i to jeste pozitivno. Ipak, u vreme našeg odrastanja, sve je bilo satkano od tih malih kuća u kojima su dominirali vrtovi puni cveća.

U to vreme Crveni Krst je bio dom mnogim ljudima koji će kasnije postati deo društvene, sportske i kulturne elite.

Ne sme se zaboraviti da je tadašnji Crveni Krst dao veliki broj umetnika – slikara i glumaca, vrhunske naučnike i bilo je za ponos živeti u takvom Beogradu.

Ono što je recimo Gaga Nikolić često znao da govori je: “Mi smo na Crvenom Krstu imali sve”. Inače, on je moj drugar iz klupe iz osnovne škole i bili smo jako dobri. Nažalost, njegov i moj posao su nas, nakon završetka fakulteta, razdvojili pa se nismo toliko često viđali.

Imali smo prestižno pozorište – Beogradsko dramsko. I veliki reditelji, poput Bate Putnika su znali da, nas sportiste, pozovu na generalne probe kako bi glumcima napravili ambijent kakav treba da bude pred premijeru.

Imali smo crkvu Pokrov presvete Bogorodice u kojoj sam kršten i gde smo odlazili na Vrbicu. Inače, uopšte nije tačno da je u vreme komunizma bilo zabranjeno da se slavi slava i da se ide u crkvu. Jednostavno, oni koji su to radili nisu bili podobni. Tako je verovatno u svim sistemima. Postoje podobni i nepodobni.

Takođe, imali smo i bioskop Avala gde smo gledali prve vestern filmove koji su dolazili tada i taj američki uticaj je bio ogroman u mom najranijem detinjstvu. Ne samo kroz pakete i sledovanja, jaja u prahu, sireva i sve ostalo, već i kroz filmove. Od Prohujalo sa vihorom, do Gregori Peka i Džon Vejna koje smo gledali bez daha.

Tada smo, kao klinci, pravili i “falšiće” – iglicom smo bušili papir i pravili “karte” kako bi se provukli da gledamo film. Iskreno, verujem da su nas oni koji su bili na vratima i cepali te karte, odmah provaljivali, ali su nas decu ipak puštali na projekcije znajući koliko nam to znači.

Imali smo i Radnički koji je bio klub sjanog imidža. Recimo 1973. od 12 klubova koje je imao, u pet je bio prvak države. Od toga ženski rukometni klub je trostruki prvak Evrope i države, muška košarka prvak države, uspehe boksera, rvača, šahista, da i ne pominjem.

To je bio naš svet, naš Krst. 

Koje je bilo glavno mesto za druženje među mladim Krstašima onog vremena?

Glavna zabava kada sam bio klinac bio je ringišpil u, takozvanoj, Najlon bašti. I kada su se momci udvarali, to su radili tako što su devojke zabacivali na ringišpilu, pa su se devojke kikotale.

Bio je tu i čuveni mangup u kraju iz tog vremena, on će kasnije postati šef sale kafane Domovina, Kalemegdanske terase i Kristal bara, moj drug Aca Đavo. Naime, on je znao da podrigne izuzetno jako. Zapravo, toliko jako da bi majstor za ringipšilom pomislio kako se nešto pokvarilo u motoru. I onda on počne da viče, pa ljudi panično poiskaču iz onih ljuljaški, a Aca i društvo umiru od smeha.

Takođe, svi smo voleli fudbal. Radnički je imao tim Majstori sa Dunava u kome su, sećam se, igrali Vidinić, Jokić, Ljubenović, Ognjanović i reprezentativci Tika Marković i Petaković. Mi smo živeli sa njima kao porodica.

U to vreme se dogodilo i da je jedna nevina dečija igra mogla da se završi fatalno po vas?

To je bio moj prvi nestašluk. Imao sam nekih šest godina tada. Pođemo mi kao klinci pešice na Dunavac da se kupamo. Poneli smo neku loptu, a u to vreme loptu nije imao baš svako. I tamo počne da mi vodena struja nosi loptu sve dalje i dalje.

Ja da je dohvatim, krenem ka njoj i počnem da upadam u mulj sve dublje i dublje, tako da sam počeo da se davim. Nekako uspem da malo odskočim iznad vode, a ovi moji kompanjoni Jovanovići, Vlasta, Mita i Coba, prva dvojica su bili mlađi od mene, a ovaj treći stariji, crkavaju od smeha, uopšte ne shvatajući da se davim.

Na svu sreću, naiđe jedan momak, tada student na DIF-u, izvadi me iz reke i ispumpa vodu iz mene. Posle sam stalno, sav ponosan, pričao kako me je spasao “jedan DIF-ovac”. Tada je biti DIF-ovac bilo oličenje junaštva, sportiste, dobro građenog čoveka, pa sam se osećao počastvovanim što me je jedan od njih izbavio.

Spomenuti Radnički je odigrao najbitniju ulogu što se tiče vaše sportske karijere.

Na prvom mestu, ja sam u Radničkom počeo da igram košarku. U Radničkom sam počeo da radim kao trener davne 1971.godine, na poziv mog prvog trenera Bore Cenića. To je bitno uticalo da se celog života posvetim trenerskom pozivu i radim jedan posao koji sam jako voleo. Zbog toga sam jako srećan čovek. Retko ko može da radi dugi niz godina posao koji voli i želi.

Druga stvar koja je jako bitna jeste to da Crveni Krst, odnosno Radnički, nije dao samo mnogo vrhunskih sportista. Mislim da nijedna sredina nije dala toliko vrhunskih kvalitetnih trenera kao Radnički. Tu bih izdvojio moja prva dva trenera Borivoja Cenića i Ranka Žeravicu, zatim čitav niz velikana poput pokojnog Cige Vasojevića, mog brata, Pljakića i Đorđevića, na kraju i moju malenkost, pa kasnije i ove mlađe trenere kao što je Vučurović i ostali. Da ne nabrajam da ne bih zaboravio i time uvredio nekoga.

Kako je izgledalo baviti se sportom tada? Neko bi rekao da je sve bilo, nekako, nevinije.

U to vreme nije bilo profesionalnih sportista. Dobar igrač je mogao da se razlikuje od ostalih po tome što je mogao da od Sofke dobije neki manji stan i da sebi priušti da vozi neki malo bolji auto.

Međutim, jako je bilo bitno da su ljudi uz sport bili i akademski obrazovani. Košarka, vaterpolo, odbojka su bili akademski sportovi, dok su se borilačkim uglavnom bavili ljudi iz radničke omladine. Tada je bilo tako.

Ja sam trenirao košarku, ali kako prestane letnje vreme, prelazio sam da treniram boks jer je postojala samo jedna sala na starom DIF-u gde su se zimi igrali turniri. Svako je tražio da se bavi još nekim sportom. U to vreme je bilo takvih sportista, poput Ljube Bojića, mog drugara sa Krsta, koji je za Olimpijadu 1960. u Rimu bio na spisku za tri tima – rukomet, odbojku i košarku.

Ljudi su dobijali mentalnu čvrstinu baveći se sportom. Svi su završavali škole i fakultete.

Ja sam veliki protivnik toga da od najranijeg detinjstva igrači napuštaju redovno školovanje i idu u privatne škole kako bi mogli da treniraju dva puta dnevno.

Toga nije bilo u moje vreme, a svi smo završavali fakultete. Sportisti su bili nosioci popularnosti. U generaciji mog brata, što je šest godina razlike, ispred bioskopa Jadran su se skupljali sportisti Korać, Đurić, Šekularac, a daleko najveći sportista u Beogradu je bio Zoran Petrović, novinar, koji je umro pre par godina.

Ipak, nisu svi talenti nastavljali da se bave sportom.

Ono što je bitno, sve je to trajalo do odlaska u vojsku oko 27. godine, do kada je služenje armije moglo da se odlaže. Tada bi se ljudi malo ugojili i retko ko je posle toga nastavljao da se bavi sportom. Danas vrhunski profesionalni igrači igraju i do 40. godine. Neko će reći da je bolji oporavak, da su bolji treninzi, organizacija... Ne. Danas je vrlo teško igračima da se odreknu tih enormno velikih primanja.

Jako je bitno doneti odluku da se igrač povuče ne baš u zenitu moći i popularnosti, ali tako da ga publika zapamti u tom najboljem svetlu. To je jedan od razloga zašto se ondašnji sportisti i danas pamte.

Jedan sam od srećnih ljudi koji je imao prilike da trenira vrhunske igrače. Od vremena kada sam počeo da radim kao seniorski trener, tadašnja Jugoslavija imala daleko najjaču ligu u Evropi. Moj razvoj pre svega dugujem vrhunskim trenerima. Sigurno da nisam bio vrhunski igrač, ali sam imao jako dobre trenere.

Partizanu ste doneli prvi evropski trofej i to na početku vaše karijere sa seniorskim igračima. Kako je izgledalo izaći iz ovih okvira ovde i igrati protiv timova iz Evrope koji su imali pomoć stranaca?

To je bila neka kruna mog trenerskog poziva. Neko će reći: “Tada si radio najbolje”. Ali, mislim da za uspeh u radu i trenerskom poslu, broj trofeja nije osnovno merilo. Trofeji i trenuci slave kratko traju. Uvek volim da citiram jednog američkog trenera sa koledža. Kada mu je rečeno da je te godine radio najbolje, odgovorio je: “Ne. Ja sam uvek radio najbolje što mogu, prenosio svoje znanje i trudio se da igrači budu što bolji. Ali, ove godine sam imao daleko najbolju generaciju igrača.”

U mojoj prvoj sezoni, imao sam srećnu okolnost da su mi tadašnja dva najbolja svetska igrača, Dalipagić i Kićanović, davali veliku podršku. Međutim, odlaskom Dalipagića u vojsku, dogodila se ogromna smena generacija u Partizanu. Te smene generacija treba raditi planski. Ali srećna okolnost je bila to da je tu bio Dragan Kićanović koji je okupio mlađe igrače. Da ne pominjem posle igrače koji su bili tada Farčića, Zečevića, Latifića i ostale. Pojavili su se mladi igrači kao što su Marić, Petrović, Kerkez, Todorić, Pešić, a imali su tu kapitena Kiću koji je to dobro i kvalitetno radio.

Sa moje strane, mi osvajamo trostruku titulu. U to vreme me je Kićanović molio da mu budem kum, ali sam mu rekao da sam mu ja trener i da je bolje da odabere nekoga od svojih saigrača.

Međutim, taj rivalitet između Kićanovića i Dalipagića, ako je uopšte postojao, pomogao im je da izrastu i budu najbolji igrači. Ja tada nisam imao dovoljno iskustva. Kompletna uprava Partizana bila je podeljena na Prajince i Kićince, a moje prisustvo sa nedovoljno iskustva nije moglo da osujeti te podele. Umesto da smo ih sastavili kada se ovaj vratio iz vojske, a mogli su da igraju još jednu sezonu zajedno, sigruno da bi Partizan bio prvak Evrope tada. Ali je Kića odlučio da ide u vojsku da pokaže da li će taj isti tim da bude sa Prajom u stanju da napravi isti rezultat. Praja je na samom početku, nažalost, imao povredu.

Često sam im govorio – Vi ste najbolji, ali ste u nekoj zavisti gori od Silvane Armenulić i Lepe Lukić. Nisam imao dovoljno autoriteta tada da im kažem – Bićemo prvaci Evrope sigurno, dajte da sastavimo tim. Sada, sa ovim iskustvom bih to mogao da rešim, ali je u to vreme to bilo mnogo teško.

S druge strane, ako pravimo komparaciju između tadašnjih naših igrača i ostalih profesionalnih igrača. Na primer, Bil Bredli, gradonačelnih Njujorka i član Njujork Niksa, protiv koga sam igrao na nekim turnejama sa reprezentacijom Univerziteta Beograd, imao je priliku da po milanski košarkaški klub Simental šalje privatni avion kako bi igrali utakmicu. Mi nismo imali takva sredstva, a postizali smo velike uspehe. 

Vodili ste verovatno najmoćniju reprezentaciju Jugoslavije koja je ikada postojala. U tom periodu od 1989. – 1991. godine, kako je bilo napraviti selekciju kada na svakoj poziciji imaš igrače za bar dve reprezentacije?

Da sam ostao u zemlji i, posle Partizana, recimo, bio trener Zvezde, nikada ne bih postao trener reprezentacije. To je onaj sindrom, da bi nešto uspeo, moraš prvo da se pomeriš, pa da se vratiš. I tada, uz pomoć hrvatskog saveza postajem trener reprezentacije. To je bila, čini mi se 1987. godina, a mi od, negde 1978. nismo osvojili zlato.

Nažalost, ta čuvena generacija “zlatnih dečaka” je 1983. doživela kompletan debakl. Ja postajem selektor i startujem 1987. Univerzijadu u Zagrebu. Dolazimo do situacije kako napraviti tim, gde je selektor imao zahvalnu ulogu da može da bira i da napravi tim gledajući da to bude tim sa perspektivom i da ne bude sastavljen samo od najboljih igrača, već da tu bude jedna hemija u kojoj će grupa dati najviše.

Već 86-87. naša reprezentacija je bila omražena u gotovo svakoj dvorani u Evropi. Publika nam je zviždala, bilo je isceniranih situacija, izmišljenih incidenata, a tu je i ona čuvena utakmica sa Rusima gde smo primili 10 poena za jedan minut.

Tada, nemajući para, išli smo na neku novogodišnju turneju i u dvorani Bersi (Pariz) igrači su na teren, koji je bio u mraku, izlazili kroz neki neki obruč koji je bio u plamenu. To je delovalo impresivno. Međutim, sve se orilo od zvižduka. Pitao sam se kako je moguće da tako mladi igrači, od Dražena Petrovića, preko Kukoča, Rađe, Divca, Paspalja, tako loše budu primljeni.

Moj prvi rez je bio da iz reprezentacije odstranim Acu Petrovića i Grbovića. Sastanak u Zagrebu, hotel Palace, stručni savet, predsednik Mirko Novosel me pita: “Zašto izostavljate prvo krilo Evrope, a Petrović će doneti mir u timu. Kako će reagovati Dražen Petrović na sve?”.

Rekao sam samo da se ne slažem sa njim i da je to moj izbor.

Prolazi dva dana, oni ne objavljuju spisak igrača. Ja zovem i kažem, ako nećete da objavite spisak tražite drugog trenera. Objavili su spisak i Dražen nije odreagovao niti bilo ko drugi. I tako je ta reprezentacija formirana.

Koliko je bilo “lako” trenirati takve velike igrače?

Imao sam tu sreću da sam trenirao i zlatne dečake i ove koji su praktično ambasadori naše košarke koji su otvorili granicu prema NBA, pa sve do Bogdanovića, Marjanovića, Bjelice. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa tim igračima.

Kada trenirate vanserijske talente, to uopšte nije lako. Neko će pomisliti dovoljno je da im bacite loptu i oni će igrati. To uopšte nije tako. Ja sam na pripremama za Olimpijadu 1988. godine držao reprezentaciju čitavih pet i po meseci i šteta što ta generacija nije imala prilike da igra protiv prvog Dream Tima 1992.

Da bi se tim talentima čovek nametnuo, mora kroz određeni rad i period, da unapredi njihovu igru i da se oni fokusiraju znajući da će biti bolji. Dražen Petrović, koji je tada je igrao u Real Madridu, je govorio: “Ja sam siguran da mene cele sezone ove pripreme igre reprezentacije drže.” Nakon što je otišao u NBA promenile su se neke vizije, ali dobro. Tada je hteo poseban tretman kao Divac koji sa Lejkersima igra finale sa Detroitom do juna, pa da i njemu bude omogućeno da se tada priključi reprezentaciji.

Međutim kroz rad i odnose moraš da tražiš od igrača da daju najviše što je moguće.

Teško je bilo, na primer, naterati dalmatinca da trenira prepodne. Oni su svi “fjakasti” tada.

Raditi sa reprezentacijom nije samo napraviti 5 na 5. Moraš kao lider da se izdigneš iznad novinskih napisa, mogućih tenzija i problema da bi održao hemiju među igračima. Uvek treba da im ponudiš nešto, da budeš primer svojim ponašanjem, primer koji će pratiti.

U ta vremena bili smo izuzetan tim, neposredno pred raspad zemlje niko nikoga nije imenovao sa “Hej ti, Crnogorac, Makedonac, Slovenac, Srbine...” To je postignuto dugim nizom godina, dobrom selekcijom. Ljudi su shvatili da će kroz reprezentaciju steći žicu internacionalnog iskustva, znanja i svega ostaloga i da će kroz sve to postati mnogo bolji. Plus, tada nije postojao ni play off ni Evroliga sa toliko utakmica. Prvenstva su trajala vrlo kratko tako da sam imao priliku da igrače dugo vremena držim na okupu. 

I niko nije odbijao da igra za nacionalni tim.

Nisu igrači bili tada ni toliko opterećeni, pa jedan hoće, a drugi neće da igra. Budite sigurni da svaki od tih igrača ako ne igra za reprezentaciju, to često nije njegova želja. Ali on ne sme da kaže da mu je, najčešće, trener rekao da to nije dobro za njega, da će izgubiti svežinu, rizikuje da se povredi. Onda se pitaju menadžeri pa tek onda dolazi odluka igrača da igra ili da ne igra. 

Da li žalite za tom 1992. i propuštenom prilikom da se igra protiv Amerikanaca?

Velika je šteta, ono što smo mi sanjali, a nismo dočekali, da ta dominantna generacija igrača ne igra protiv Dream Teama sa Medžikom i Džordanom i ostalim igračima. Mislim da smo mogli da ih dobijemo.

To su bili najteži trenuci u mojoj trenerskoj karijeri, kada sam osetio da politika utiče na sve to i kada su nam oduzeli pravo da igramo. Najteže mi je bilo da to saopštim igračima kada smo se okupili u Solunu. Nismo čak mogli da se okupimo u Beogradu.

A onda 1995. dobijamo šansu da se vratimo na scenu sa reprezentativnom košarom. Vi ste ostali selektor i trebalo je napraviti čudo. Svi pamte to zlato i prvi doček ispred Skupštine, ali kako je izgledao put do toga?

To je bio ključni momenat. U vreme sankcija mi nismo mogli da okupimo igrače u Beogradu. Mnogi su se plašili da će biti mobilizovani i odvedeni na ratište, a nije se lako moglo ni doputovati u zemlju. Međutim, imali smo veliku podršku i Grka i mojih klubova u kojima sam radio tako da smo uspevali da, uz pomoć grčkog saveza, formiramo All Star timove, jer nismo mogli da se zovemo Jugoslavija. Ja sam preuzimao ulogu i organizatora i pripreme i sve ostalo.

Sticajem okolnosti, dobijamo šansu da 1995. nastupamo. To je bilo važno jer osvajanjem prvenstva Evrope dobijamo pravo da igramo i na Olimpijadi i na svetskom prvenstvu.

U kvalifikacijama smo imali utakmicu protiv Bugara gde, na kraju oni vode sa jedan razlike, a Paspalj treba da šutira dva penala. U tajm autu ja kažem igračima: “A sada će Paspalj da ubaci oba bacanja i sve će biti uredu.” Međutim, on ubaci samo jedno, tako da smo otišli u produžetke gde smo jedva dobili i prošli dalje.

Onda, na nesreću, na tom prvenstvu dva puta dobijemo domaćina. Prvi put u grupi i drugi put u polufinalu. I napravi se onaj haos, kakav je već bio, na terenu. Gde moju suprugu prebiju u gledalištu. Ta neka grčka filozofija i mržnja, to je došlo do toga verovatno podstaknuto samim vrhom grčke košarke, mada posle toga i ambasada Grčke u Beogradu i mnogi građani Grčke su mi poslali hiljade telegrama izvinjenja.

Utakmica sa Litvanijom sigurno da je nezaboravna, ali sam taj pristup i dolazak do finala bili su izuzetno teški.

Sećam se, tada su me pitali koliki honorar tražim da vodim reprezentaciju. Rekao sam im da se reprezentacija ne takmiči i da ne želim da uzimam nikakav novac. Moje je da treniram reprezentaciju dok ne izađemo na prvo veliko takmičenje, a posle ću se povući. To moje povlačenje bilo je posle 1995.

Tada sam Željka vrlo teško nagovorio da prihvati taj posao. Posle jedne noći provedene u Atini gde je bila velika grupa ljudi, među kojima Maljković, Šakota, Željko i Duško Bajević, u novinama izađe naša slika sa naslovom “Srpski lobi”, a ja označen kao neki vođa. Posle tog sastanka sam uspeo da Željka privolim da preuzme reprezentaciju. Međutim, tada je Čović tražio da Željko bude trener, a ja da ostanem selektor. Rekao samu mu: “Slušaj u ovom poslu može odgovornost da preuzme samo jedan čovek”. Ipak, prihvatio sam jer mislim da je to bilo najbolje za tim. 

Za tim kome nije nedostajalo ni motivacije, ni volje, iako novca nije bilo?

Sećam se da sam pred prvenstvo Evrope supruzi rekao: “Daj, vidi kakvi smo, idi negde nađi neke košulje da ličimo na nešto.” Kaže ona gde da nađem 10 košulja i kravata. Ubi se žena jureći kroz Atinu dok nije našla neke šarene košulje za sve, pa smo na kraju ličili na tim.

Slično je bilo i sa mlađim sportistima. Moj burazer skupi juniorsku reprezentaciju da isto igra nešto u Grčkoj. Smesti ih u hotel, a kada su izašli na teren, ja vidim da oni igraju u ženskim dresovima. Bio je tada neki Marko Lagos koji je držao Nike tamo i ja ga zamolim da donese dresove za tu decu. Šta da vam kažem, bili smo kao neki tim van zemlje, koji iznad svega voli svoju zemlju. Nikada niko nije odbio da dođe i upravo taj duh nas je održao od 1992. do 1995.

Naročito što smo 1990. slavili nakon što je profesor Šaper došao iz Tokija i saopštio da smo dobili organizaciju svetskog prvenstva 1994. Nažalost, nismo imali sreće. Ne samo da ga nismo igrali u Beogradu pošto je prebačeno u Kanadu, nego nismo uopšte ni učestvovali. Bile su to izuzetno burne godine. 

Malo vedrija tema je vaša prva Evroliga sa Olimpijakosom 1997? U to vreme grčka košarka doživljavaja najveću ekspanziju. Rastu budžeti klubova, dovode se najbolji igrači i treneri.

Mislim da je PAOK, koji sam trenirao 1993. trebalo da bude prvi grčki prvak Evrope. Međutim, sticajem okolnosti, košem u poslednjoj sekundi smo izgubili od Benetona. To je bila jedna dobra hemija, dobri igrači. Onda dolazi ta 1997. godina. Tada su bila jako velika TV prava. Znam da je evroligaški tim od grčke televizije imao prihod od 4 miliona evra, samo od TV prava.

Posle 1996., kada je titulu osvojio Panatanaikos, ja dolazim u Olimpijakos i te godine dosta superiorno dobijamo Barselonu u finalu. Što reče Sale posle utakmice, nikada nas niko nije tako dobro isčitao.

Međutim, Olimpijakos tada pravi veliku grešku. Neko je predsedniku Sokratisu Kokalisu, velikom imenu u Grčkoj, napunio glavu da nešto nije u redu sa Dejvidom Riversom koji je bio bitan igrač u Olimpijakosu. Negde u januaru, kada smo postavili jedan sistem i adaptirali se, obilazimo Sokratis i ja igrače i dolazimo do Riversa. On predsedniku kaže da je te godine na četiri takmičenja bio MVP igrač i da očekuje da bude bolje plaćen, čak u kategoriji najplaćenijih igrača poput Danilovića u Bolonji.

Međutim, dešava se nešto čudno. Dogovorili su se o nekoj cifri, pa je to poništeno. Od strane Riversa je data neka ponuda koja je trajala 24 sata, a niko se nije javljao na telefon od strane Olimpijakosa. Sećam se, izlazimo na proglašenje prvaka Evrope u Španiji i on zove. Kaže odlazi u Fortitudo. Da je on tada ostao, plus Bodiroga koji je javio da želi da dođe u Olimpijakos, mogao je da se napravi tim koji bi, onako šetajući, mogao da bude prvak dugi niz godina.

Bili ste u svim grčkim klubovima osim Panatanaikosa. Sami ste govorili da vam je za reputaciju veoma značilo što ste, kao mlad trener, otišli u Aris. Kako je izgledalo doći iz sistema koji je ovde bio gde resursa nema, ali postoji nekakva hijerarhija i organizacija, tamo gde je svega u izobilju, a nakon toga otići u Rusiju gde je takođe postojala ekspanzija košarke sa ciljem da se pokori Evropa. Kako je izgledalo prelaziti iz jednog sistema u drugi?

Ako ćemo da pričamo o Arisu 1980. i CSKA 2002. daću vam neke podatke.

Moj veliki prijatelj Miltijadis Velos mi je prvo dao neku ponudu za Aris. Mene tada nije interesovalo nikakvo inostranstvo. Čak mislim da se ona zemlja nije raspala 1991. da ne bih ni imao aspiracije da odem, ali ko zna. Tada sam ga odbio i posle toga vodio reprezentaciju na Balkanskom prvenstvu u Klužu. Međutim, on mi je tada ponovo prišao sa istom ponudom.

Neposredno pre toga, desilo se da je moj stariji sin Petar dobije bronhitis koji vodi ka astmi i lekari su rekli da mora brzo da menja klimu. Tada mi je bilo krivo što sam prvobitno odbio. Srećom, ponovio je ponudu i odlazim u Aris.

Tamo je sve bilo dezorganizovano. Igrači su dolazili biciklom na trening kada ko hoće, radio je ko šta hoće, bez ikakvog reda. Kostas Dimu, tadašnji najbolji sudija, dođe i kaže mi: “Gde si došao prijatelju, vi ćete sve utakmice da gubite sa 50 razlike”.

Međutim, meni na prvoj utakmici Aris – Olimpijakos, igrač od 15 godina u startnoj postavi. Taktika mi je bila da okupim te mlađe igrače koji su željni dokazivanja i to je dalo velike rezultate. Imali smo i Galisa koji nije bio samo prvi strelac, već i odličan odbrambeni igrač. I verujem da je nepravda što Aris sa Galisom i Janakisom nije osvojio prvenstvo Evrope.

A bila je jedna jako čudna situacija, da klub koji treniraš, zapravo, ne želi da bude prvak. Naime, trebalo je da usledi glasanje članova za upravu kluba i da je Aris osvojio prvenstvo Grčke, ne bi moglo da dođe do smene uprave. Pa tako zbog unutrašnjih interesa kluba nije osvojeno prvenstvo.

S druge strane, u Rusiji je bilo nešto malo drugačije. Zapravo, 2000. godine mislio sam da je vreme da prestanem da radim. Došao sam u Beograd, ali kada sam video kakva je atmosfera, rekao sam da ipak moram da napravim neku organizaciju života da mogu da nastavim da živim kao i do tada. I rekoh odoh da radim.

To leto sam pregovarao sa čelnicima Denver Nagetsa, i tadašnji generalni menadžer Kiki Vandevej je bio zainteresovan da dobijem šansu. Denver je u tom trenutku imao prostora u budžetu za plate za ozbiljna pojačanja i dobru poziciju za predstojeći draft. Ipak, pregovori su se odvijali jako dugo, i ja sam rekao da imam zakazan sastanak sa CSKA u Nici, i da ako ne konkretizujemo sve pre njega, odlazim u Moskvu. Tako je i bilo, iako su se oni nakon potpisanog ugovora ponovo javili, dao sam svoju reč i prihvatio se važnog i velikog posla koji je sledio.

U tom trenutku mi postavljamo jedan CSKA u situaciji gde je postojala kriza ruske košarke i klupske i reprezentativne. Igramo tri final foura gde je trebalo da vrhunac posla bude final four u Moskvi, da osvojimo tu titulu. Međutim, te iste godine dobijamo četiri puta Tau Keramiku i igramo polu finale. Tamo igraju, Kalderon, Priđoni, Maciauskas, Noćioni, Skola i Umberto i, nažalost, gubimo tu utakmicu pod velikim pritiskom. 

Poznata je izjava Andreja Vatutina, predsednik CSKA : “Do dolaska gospodina Ivkovića, ruska košarka je bila u jaruzi. Posle tog dolaska mi smo krenuli ka vrhu.”

Već 2007. Rusija biva prvak Evrope, sa Holdenom koga sam ja doveo, a CSKA je i dan danas u samom vrhu. U samom sistemu to se rešava na određene načine, pronalaze se sponzori koji imaju zadatak da sponzorišu u interesu Rusije i ruskog sporta.

Željkov i moj rad je doveo do toga da reprezentacija Grčke 2005. bila u finalu, a da su u njoj igrala osmorica igrača koje smo nas dvojica trenirali. Naš rad tog perioda je unapredio košarku u Grčkoj.

Priča za sebe je titula koju ste 2012. godine uzeli sa Olimpijakosom. Nikada se nije desilo da se jedan tim, koji se susretne sa toliko problema tokom sezone, na kraju izdigne i uspe da prevaziđe sve i osvoji titulu koja je bila nezamisliva u tom trenutku bilo kome.

To su neke draži sporta. Uvek se boriš i razmišljaš da možeš nešto da uradiš. Objektivno, nikada gori tim nisam trenirao nego što je bio Olimpijakos do januara te godine.

Smatram da je potrebno minimum dve godine da bi se ostvarila veza sa igračima, da ne moram igraču ni da kažem šta želim, već je dovoljno da ga pogledam i on zna šta ja hoću.

Imao sam tada prespore centre, Spanulisa koji je previše držao loptu; budžet je skresan sa 35, na 6,7 miliona za igrače, gde je Spanulis sam imao 2,4 miliona, a za ostalo je trebalo potpisati sa 15 igrača.

I odlučujem da uzmem Lova koga je Partizan otpustio i još jednog centra i postajemo potpuno drugi tim koji je izvanredno branio pikenrol. Dobrom igrom stižemo do polufinala gde dobijamo Barselonu potpuno zasluženo, ali u nas finalu čeka CSKA koji je bio najdominantniji tim. Verovatno, da smo igrali 100 utakmica sa njima, teško da bi dobili ijednu. Prvo poluvreme gubimo ubedljivo. Ja napravim haos u svlačionici, svašta kažem Spanulisu, ne bi li ih razbudio. Posle minus 19 trgoše se klinci. Pukla je energija iz publike i prešla na teren. Evo sada se naježim kada se setim. To je nešto što treba doživeti na terenu.

Ta transformacija tima koja se dogodila u šest meseci bila je potpuno neverovatna i nešto što se zaista retko može videti.

Radnički je nedavno proslavio 99 godina postojanja, a natovaren je problemima. Čak ste pristali i da budete na mestu predsednika kako bi pomogli klubu. Kako se borite?

U trenutku kada su me pozvali, nisam hteo da budem predsednik, iako sam kroz istoriju imao funkcije i u društvu i u košarkaškom klubu. Tada su mi rekli, “Stavili su nam šapu na lokaciju, moramo da se spasavamo”. To se ispostavilo tačnim. Odjedanput se izgubilo ono što je Radnički, dobijajući tu Sokolanu i pravo doživotnog korišćenja imao.

Onda sam odlučio da pomognem i da se borimo za Radnički koliko možemo.

S druge strane, uspeli smo da prikupimo nešto novca za proslavu stogodišnjice Radničkog.

Kada se pojavilo malo para, neko je imao ideju da pravi vatromet, što je po meni bilo nečuveno. Ne može se praviti vatromet na proslavi, a koliko juče nije bilo ni struje ni vode. Mora se biti malo skromniji. U startu sam odbio da budem predsednik Organizacionog odbora. Ipak, tražio sam da mi podnesu izveštaj o svakoj ponudi i svakom dinaru gde je otišao.

Novac koji smo dobili, dogovorili smo se da ne trošimo ni na šta drugo nego isključivo u svrhu priprema stogodišnjice proslave.

Da se razumemo, ja volim Partizan i pratim šta se tu dešava, ali sam ostao veran Radničkom i Crvenom Krstu.

Radnički nam je mnogo dao i nadam se da smo mi uspeli da mu nekako uzvratimo.