Znamo je kao novinarku koja uvek donosi ekskluzive, reporterku koja nalazi način gde drugi vide ćorsokake i osobu koja je Srbiji donosila svet. Mira Adanja Polak nezaustavljivo nastavlja da juri nove priče i sa puno entuzijazma obavlja svoj novinarski poziv. 

S obzirom na to da, kao novinar, posmatrate stvari na specifičan i pronicljiv način, kako vidite Beograd nekada, a kako vam izgleda danas i kako gledate na sve promene kroz koje je prošao?

M.A.P: Nikada o svom gradu nisam razmišljala analitički, stručno i znalački. Ja u njemu živim, a oduvek sam samo reagovala na ono što mi zasmeta pa mi bude žao što to nije bolje urađeno, a ponešto i bolje smišljeno.

Nikada nisam imala ambicije da se mešam u stvari koje ne znam i za koje nisam stručna. Volim lepo i funkcionalno, a imala sam prilike da taj svoj ukus i proverim putujući i posmatrajući gradove kroz koje sam prolazila.

Ali, pamtim da svaki put kada sleće avion, a dobra je vidljivost, a mesto mi je pored prozora, ja onda virim kroz prozor i gledam gradove odozgo i tako uvek gledam Beograd i doživljavam ga iz vazduha. Često viđam dobro planirane gradove koji su kao dobro komponovane slike. I onda zaključujem kako je to neko sigurno jako striktno planirao, znalački i, bez obzira na vreme koje prolazi, da mora da je postojala nit koja se provlačila kroz godine i godine i da su to radili oni koji umeju i koji su sigurno stručni. Uvek sam se plašila samo onih koji ne znaju, a da toga nisu svesni. Oduvek sam loše reagovala na razbacanost nepovezanost i ishitrenost, ali moje je da samo to primetim.

Beograd je mnogo toga prošao i na njemu se sve to vidi. Imam tu privilegiju da nam je porodica vekovima živela na Dorćolu. Sve porodice udaljene jedna od druge samo sa par ulica i sreća da kuća u kojoj živim nije srušena, da je temeljna i da je preživela dosta toga. Imam sreću da se ime ulice Cara Dušana nije menjala i da živim na istoj adresi poslednjih 50 godina. Zadovoljna sam činjenicom da je Bajlonijeva pijaca još tu, da sam imala tu čast da Gopsođu Bajloni upoznam lično u Lisabonu i da ime pijace nije izmenjeno. Uvek ću izabrati staru gradnju i voleti debele zidove, a osetila sam i radost nakon nove vesti što ću i dalje moći da veš prostirem na terasi jer je okrenuta ka unutrašnjem dvoristu. Kažu to može. 

Kako je izgledalo odrastati u Beogradu?

M.A.P: Odrastala sam sa svojom sestrom i bratom po pravilima porodice kojoj pripadam. Nismo imali zakonitosti kojih smo se pridržavali, a koje nisu dolazile od porodice. Odrastali smo kao i sva druga deca sa obavezama u kući i pravilom da nikada nemamo slabu ocenu na kraju godine koja bi poremetila letovanje. Nije bilo nikakvih pritisaka da se bude najbolji i da se bude poseban. Postojala su okupljanja po kućama kod prijatelja povodom nekoga datuma, ali to nije bilo često. Sećam se da me otac nije pustio da idem na neku 'žurku' zato sto sam spremala ispit. Na moje pitanje, ali to je 'samo jedno veče', on mi je objasnio da se tu ne radi o toj jednoj večeri nego o pet dana pre i pet dana posle razmišljanja o događaju i da to odvlači paznju od vaznog ispita. Nisam otišla.

Setim se toga i danas, kada spremam neki vazan intervju, ja moram da budem posvećena tome da se spremim i da mi osoba bude u mislima. Da budem u tome ...

Druženje u Beogradu u ono vreme kada ste studirali, teme o kojima su mladi razgovarali, vrednosti koje su dominirale... Da li se razlikuju od onoga čemu ste kasnije svedočili?

M.A.P: Moram da vas razočaram... teme su bile, makar sa mojim drugaricama, decko i muke kako razumeti muškarce jer su toliko različiti.... kako obezbediti karte za pozorište i koncerte, a vrednosti su bile da je neko savršen prijatelj na koga se možete osloniti. Imovinsko stanje i šta ko ima, nisu bile u prvom planu. Tamo gde sam se ja kretala stručnost, obrazovanje i etika bili su važni. Imali smo dovoljno, ali nikada previše. Otac mi je bio lekar Prof. Dr. Solomon Adanja i rasla sam sa osećanjem da je svemoguć jer je lečio ljude koji su se stalno time hvalili. Za mene je ta idealizacija lekara ostala do danas jer i danas lekare vidim kao moćnike koji mogu da spasu život.

Znam da sam sa Sestrom i bratom imala u sobi slike čuvenih slikara, a majka istoričar umetnosti, nas je stalno propitivala o imenima slikara i ispred nas stavljala reprodukcije, a mi bi za svojim vršnjacima pogađali autore. Kuća je bila otvorena. Dolazilo je mnogo prijatelja kod nas i čitava istorija zemlje prolazila je kroz nasu kuću gde smo, sve troje dece, gledali sve države u nastajanju i nestajanju. Uvek je nešto nekoga bolelo, pa bi dolazio kod oca da se posavetuje. Tu sam sve naučila, videla, sve uživo.

Da li su ljudi sa kojima ste studirali i danas oni sa kojima se družite? Da li ste sa njima poslovno sarađivali?

M.A.P: Skoro svi koji su sa mnom išli u školu ili studirali su otišli van zemlje. Osoba koju viđam je Gordana Kuić, autor više romana i TV serija. Sa njom često pričam, ali ne upoređujemo nikada, jer se neke stvari ne mogu upoređivati, niti ponoviti. Nikada nisam imala biznis niti poslovno sarađivala sa osobama sa kojima se družim.

Proputovali ste i, što se kaže, videli sveta. Šta je ono što srpsku prestonicu izdvaja u odnosu na druge svetske metropole?

M.A.P: Navodim reči onih koji dolaze... Kažu da smo gostoljubivi, da smo plahi, da se lepo provode, da vole da dođu, da im izgleda da je sve provod. Neke stvari im nisu jasne i doživljavaju nas često kao neki vikend.

Oni koji se zadrže počinju da po nešto i zameraju. Plaši ih i privlači taj noćni život za koji kažu da ga nigde nisu sretali. Oni nas tek otkrivaju jer o nama nisu mogli mnogo toga dobrog da čuju. Misle da smo haotični, netačni i da se tek učimo redu. Mnoge stvari ne razumeju.

Da li neki deo Beograda posebno volite? Zašto? Kakve vas uspomene vezuju za taj kraj?

M.A.P: Volim Dorćol i to donji Dorćol koji tek sada ponovo otkrivaju. Volim sve delove koje invazivno ne dograđuju bez koncepta i plana. Volim razbarušenu pijacu više od sređene. Volim da nađem svoju prodavačicu na istom mestu gde sam je i nalazila. Volim uvek kafe koji je blizu kuće i gde mogu da pročitam novine na miru i volim da nađem iste stvari na istom mestu, a ne da se uputim u radnju za hemijsko, a da je tamo picerija i da niko ne ume da mi kaže šta se desilo...

Zašto ste se odlučili za novinarstvo?

M.A.P: Nije to bila odluka to se desilo. Greškom sam se u nevreme iskrcala u Manili i izgubila avion za Beograd na povratku od rođaka iz Sidneja u Australiji. Mislim da tada nismo imali diplomatske odnose sa Tajlandom. Ipak, odmah sam dobila ličnog policajca i hotel. Čekajući sledeći avion, koji je dolazio za 3 dana, pokazivali su mi lepote Manile i okoline. Taj članak sam ponudila Politici. Objavljen je na dve strane. Kažu da je bilo dobro i tada sam shvatila da to umem i želim. Pisala sam svuda... Nema novine za koju nisam pisala, a u Televiziju sam dosla vec kao formiran novinar pre 47 godina.... ne mogu da verujem.... I od tada, eto, svaki dan je isti kao na početku.

Ah da ... kao devojčica od 13 godina, jurila sam značajne ličnosti za autogram. Zubina Mehtu sam srela kada je prvi put došao u Beograd. Gde god bih videla dešavanja volela sam da odem i vidim sta se događa. Ipak, u školi nisam pokazivala nikakvo posebno interesovanje za novinarstvo, niti sam se izdvajala u razredu.

Oduvek sam mislila, kao i danas, da mogu da menjam svet. Tako i danas snimam i pokazujem, pa možda neko i primeti i primeni nešto.

U vreme kada ste počinjali, konkurencija je bila veoma jaka. Da li to smatrate prednošću ili manom?

M.A.P: Nisam ja osećala nikada konkurenciju. Ja sam išla nekim svojim putem, jurila svoju zvezdu. Ako me pitate koju, ne umem da vam kažem. Uvrtim u glavi nešto i onda to moram da realizujem. Naučila sam da sledim svoj instinkt, da se ne upoređujem i da nikada ne posežem za nekim zvanjem... I nevolim da sudim o nekome. Zamislite da moram da kažem nekome da nema smisla za posao koji radi. Još imam, možda, idealizovanu sliku zanimanja kojim se bavim, ali da nemam ne bih mogla da to radim.

Bili ste spremni da sami finansirate svoje priče. Odakle tolika hrabrost i da li bi ste i danas bili spremni na tako velike žrtve?

M.A.P: Sve je stvar izbora. Hoću tu priču, a dugo treba da se sve realizuje... Onda ja preduzmem korake i to uradim. Da sam čekala, ništa ne bih uradila. Administracija je takva da usporava kada nešto hoćete da uradite, a ja sve što hoću, stvarno hoću. Kada se ukaže prilika, moram je iskoristiti odmah.To je pitanje izbora... Uvek bih uradila isto i uvek i sada radim isto. Često sam nestrpljiva. Često mi je moje brzo reagovanje donelo ono što sam želela. Ali, neke stvari čekam dugo. Nije sve to baš jednostavno i lako.

Važite za osobu koja ima snažna poznanstva na svim mestima, uključujući i jevrejsku zajednicu u Beogradu. Kako ste stvarali kontakte i koliko su vam oni značili u poslu?

M.A.P: Moji kontakti su u prepoznavanju pravih ljudi. Nepogrešivo osetim kapacitete i nekih ljudi koji možda i nisu bitni u nekom vremenu, ali će biti. Da li mi u tome pomaže moja struka psihologa ili činjenica da nikada ništa nisam zanemarila, niti nešto omalovažila, ne znam. Da li ima mnogo veze to sto sam jevrejka ne znam, ali me to često pitaju misleći da mora da je tu taj gvint, a ja mislim da je sve u posvećenosti, načinu gledanja i selekciji.

Zanimljivo je da ste retko kada u svojoj karijeri trčali tamo gde su svi. Naprotiv, “bušite” tamo gde će tek svi doći kada niko još nije ni svestan gde je prava priča. Kako vam to polazi za rukom?

M.A.P: Gledanje unapred je važno, traženje zakonitosti, dosta čitanja i slušanja umnih ljudi na koje često niko ne obraća pažnju. Važno je čuti, a ljudi samo jure i ne čuju. Mnoge stvari uradila sam prerano, a danas izgledaju kao da su snimljene juče.

Sve ima svoj tok i stvari se ipak odvijaju po nekim zakonitostima. Verujte da u suštini nema mnogo iznenađenja osim kada jedan od mojih unuka nestane na pola sata, a ne znate gde je. A on iskopa na zabranjenom mestu u dvorištu vikendice rupu. Zna da to ne sme, ali on stalno to radi. Kazu da je na mene. 

Radili ste priče sa brojnim svetskim liderima, državnicima, ljudima od uticaja. Koga bi ste izdvojili?

M.A.P: Izdvojila bih Bzezinskog, Rokfelera, Raisu Gorbačov, Kisindžera, ali iznad svih Jovanku Broz jer se spremam da sve sredim i napišem ono što do sada nisam. Ima toliko toga što ne znamo jer nam jednostavno nikada nisu ni rekli.

Pričali ste sa dugačkom listom poznatih i uticajnih osoba. Ima li nekih zanimljivih priča u vezi sa njima? Da li veliki ljudi imaju nešto zajedničko?

M.A.P: Veliki ljudi imaju zajedničko da su jednostavni, odmereni, lepog ponašanja i cene sagovornika. Deluju tako obično i mirno, a ako shvate da ste zaista zaiteresovani za ono što rade, poklanjaju vam neverovatno vreme i pažnju.

Svojevremeno ste bili na spisku putnika za let spejs-šatlom. Šta nam možete reći o tome?

M.A.P: Dobila sam broj 10 za taj put na Mesec jer sam radila neke reportaze... potsetili ste me na to... To je više za mene bila neka simbolika, ali verujte da ja nikada neću to iskorititi. Suviše sam zabavljena životom koji vodimo.

Mira Adanja Polak danas radi punom parom. Kakvi su vam planovi za budućnost i može li vas nešto zaustaviti?

M.A.P: Nemam ja planova. Samo znam da u četvrtak imam ekipu, da ne smem da kasnim i da me čeka još jedna emisija koja mora biti predata na vreme i kasnije postavljena na sajt.

Budući da i dalje radite sa neverovatnim entuzijazmom, koji su snovi koje i dalje jurite?

M.A.P: Kada ne budem imala entuzijazam? Ne znam kako to izgleda ... kao radim nesto sto ne volim i neću.... To nikada do sada nisam iskusila.