Jedna od najboljih košarkašica Evrope, članica idealne petorke Evropskog prvenstva na kome je Srbija osvojila bronzu i devojka čije ime smo svi uzvikivali. Jasno je da se radi o Sonji Petrović.

Iako je 12. puta zaigrala na završnom turniru Evrolige, osvajala medalje i nastavlja da dominira parketom, Sonja je skromna, uvek nasmejana devojka iz Beograda koja nije dozvolila da je uspeh i slava promene. 

Kako pamtiš svoje detinjstvo i vreme kada je Sonja bila mala?

Odrastala sam na Savskom vencu, relativno blizu centra, u kraju koji je dosta opterećen saobraćajem, ali mi je detinjstvo ispunjeno slikama kako se stalno igramo. Bilo iza naše zgrade, ili kod drugarica u kraju čije zgrade imaju unutrašnja dvorišta gde smo se skupljali.

Moja osnovna škola “Njegoš” bila mi je dve ulice dalje. Pošto od 5. do 8. razreda postoji samo jedna smena, išlo se samo pre podne u školu, pa smo, svakog dana, posle nastave, ostajale u kraju i igrala se po dvorištima.

Sestra i ja smo uvek bile nemirne. Tata je uvek govorio: “Šta bi tek bilo da ste dečaci”. :)

Imali smo super detinjstvo. Ne deluje mi da sam odrastala kao tipično beogradsko dete jer smo imale veliko društvo i stalno bile van kuće.

Sećam se i kada je bilo bombardovanje, prvih par dana smo se plašili sirena, a kasnije po ceo dan provodili napolju. Trenirale smo na košu u zgradi preko puta i igrali se. U šali stalno govorim da sam bombardovanje MUP-a i Generalštaba prespavala iako su bukvalno dve ulice od mene. Moji su me probudili tada, pa sam videla plamen.

To tragično i traumatično iskustvo za neku decu, nama je ipak donelo i neke lepe uspomene jer smo po ceo dan bili sa društvom iz kraja.

Teška vremena vam nisu smetala da stvarate lepe uspomene.

Kada sam igrala u Americi, dosta ljudi me je pitalo o tom vremenu bombardovanja. Uvek sam im odgovarala da mi u Beogradu nismo mogli da živimo kao ljudi iz nekih drugih krajeva. Prvi dani jesu bili teški. Čuješ sirenu i odmah ulećeš u zgradu. A kasnije se više ni ne obazireš.

Baš preko puta naše zgrade, tata je napravio koš i bukvalno, kad ustanemo, do popodneva ceo kraj je bio tu. Trenirali smo, a ni bakama i dekama nije smetalo što kršimo kućni red. Tu smo se okupljali i mislili o drugim, lepšim stvarima i tako provodili vreme.

Košarku si počela da treniraš dosta rano. Kako je nastala ta ljubav prema narandžastoj lopti? Da li je na to uticala činjenica da je tvoj otac Radoslav Petrović bio košarkaški sudija, a potom i generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije i funkcioner FIBA?

U mojoj generaciji bila sam uvek među najvišima. Međutim, u tom našem društvu, bila sam najmlađa i najniža. Moji su uvek mislili da će moja sestra biti viša od mene. Zato su me forsirali da igram pleja dok sam bila mala.

Kao deca smo dosta putovali sa tatom. On je išao po kampovima, što na Kopaoniku, što na Zlatiboru, a tu su uvek bili tereni, lopta i deca koja treniraju. Tako je moju sestru Milenu i mene privukla košarka.

Iako smo navaljivale da treniramo, tata nije bio za to. Dolazio je iz tog sporta i bio upoznat sa svim pričama. Bio je na vrhu i znao šta se sve dešava. Baš smo ga dugo ubeđivale da nam dozvoli. Tek u drugom polugodištu prvog razreda, negde kada smo imale sedam i po godina, on je napravio školu košarke u našoj školi i okupio devojčice iz kraja. Tako smo sa našim drugaricama počele da treniramo.

Ja sam bila najmlađa i, sve do mog prelaska u Zvezdu, ja sam konstantno bila najmanja. Niko nije verovao da ću da izrastem dovoljno da bih igrala krilo, već su mislili da ću ostati mala. Ali, to je sve ispalo u moju korist.

 

Koliko ti je značilo što si počela kao organizator igre, a zatim menjala pozicije sve do krila?

I danas govorim da je to uticalo na mene da nisam tipično krilo – košgeter. Kada sam otišla u inostranstvo tata je baš muke mučio sa mnom jer, ako promašim prvih nekoliko šuteva, ne volim da forsiram dalje. Bila sam tako orijentisana da mi je bitnije da vodim ekipu, organizujem, popunjavam rupe koje osetim da postoje, a ne da dajem koševe. Na tome smo dosta radili.

I danas, ako loše otvorim utakmicu ili vidim da neko ima bolji dan, ne vidim potrebu zašto bih ja jurila neki moj prosek i igrala samo za sebe.

Opet, mislim da mi je to kasnije značilo i da su me veliki klubovi zvali jer su znali da ću im doprineti na različite načine. Da ne donosim samo poene.

S druge strane, nekada, kada je neophodno da daš što više koševa kako bi se nametnuo ili izborio za svoje mesto, to možda, nekada, nisam znala jer sam bila timski orijentisana i mislila uvek više na timski uspeh nego li na sebe.

Pre košarke sam bila jako razmažena, kao najmlađe dete u porodici. Dok smo bile deca, starija sestra je bila ta koja je nosila obe, sve me je puštala i činila da me zaštiti. Do košarke nisam znala šta to znači da nešto ne bude po mome.

Košarka me je naučila da postoje veće i šire stvari od mene i da moram da se žrtvujem kako bih ispunila neki cilj i prihvatim da nisam samo ja bitna.

Taj timski duh, bez košarke, verovatno ne bih nikada razvila. Zato i kažem da je timski sport, za mene, uvek ispred svakog individualnog jer, bez obzira na to da li ćeš biti uspešan ili ne, to odrastanje u zajednici te formira kao ličnost na specifičan način i nauči te da uvažavaš druge, njihovo mišljenje i potrebe. Ako to shvatiš na vreme, to ćeš kasnije preneti i na život.

Otac ti je najduže bio trener. Da li je to bila otežavajuća ili olakšavajuća okolnost.

On me je napravio kao igrača i kasnije, velikim delom, upravljao mojom karijerom. Imala sam sreće da sam imala nekoga pored sebe ko je znao da donese najbolju odluku u datom trenutku, jer bih se ja možda vodila samo emocijama.

Kada sam bila mlađa, nisam razmišljala o tome što me tata trenira. Moja sestra je bila ta koja je upijala više i priče i njegov odnos prema nama, a ja sam se nekako više šlepala pored nje i bila veselo, nasmejano derište koje nije svesno šta se dešava oko njega.

Međutim, kada smo malo porasle i kada su krenule prve prave utakmice i rezultati, bilo je teško jer su nas svi gledali kao njegove ćerke i svaki naš uspeh je gledan kroz prizmu da mi možda nismo dobre i da ni ne znamo da igramo, već da nas on forsira. Iskreno, mislim da svi ljudi koji tako osuđuju decu čiji roditelji dolaze iz sveta sporta, nisu ni svesni kroz šta mi prolazimo i da je to jedno veliko breme. To me je teralo da se duplo više borim kako bih pokazala da sam se ja izborila za sve to.

Nije bilo lako. Tata je moj najveći kritičar. Retko kada sam čula reči hvale o sebi. Ako mi neko kaže da me je hvalio, mene je to uvek znalo da iznenadi. Ali, isto tako, ja sam svesna da ne bih bila gde jesam da nije bilo njega. Ne samo što me je trenirao i upravljao mojom karijerom već je on i cela moja familija žrtvovala mnogo toga kako ne bih sama prolazila kroz sve. Oni su se postarali da moji prvi uspesi mene ne promene.

U prvim trenucima tebi to deluje “Jao, nemam nikakvu slobodu u životu”, ali kasnije shvatiš da bez toga ne bi bila ista osoba i ne bi znala neke vrednosti u životu. Jeste bilo teško u nekim momentima, ali sam mu neizmerno zahvalna.

 

U vreme kada si bila tinejdžerka, da li si imala problema da pomiriš školu, društvo i zabavu s jedne i treninge, s druge strane?

Do fakulteta moji su insistirali da škola ne sme da trpi zbog košarke. Mama je bila zadužena za školu, tata za košarku i oboje su držali do svoje strane. Jeste to izgledalo kao da su nam dani ispunjeni. Išle smo u školu, treninge, išle smo na engleski i ples... i onda dođe petak, kada se slave svi rođendani, a mi idemo na trening. Čini ti se, u tom trenutku, kao da je smak sveta i da propuštaš sve dok se tvoji prijatelji druže. Ali, iz ove perspektive, naravno, sve to deluje smešno jer mi se sve to vratilo.

Nažalost, ima puno priča o ljudima koji su uložili isto koliko i ja, ali im se to nije vratilo. Ja nemam za čime da žalim. Zbog takvog života sam imala sreće da, pored ljudi iz košarke, imam super društvo iz osnovne i srednje škole koje me zna i pre nego što sam bila Sonja Petrović košarkašica. Sa njima imam drugačiji odnos jer me znaju kao najobičniju osobu i opet su izabrali da se druže sa mnom. Zato ti ljudi imaju posebno mesto za mene.

Sa druge strane, roditelji nas nisu vaspitavali tako da nam, recimo, određuju kada ćemo se vratiti kući iz grada. Puštali su nas da same odlučimo o tome, a ja sam uvek imala u glavi da, svaki put kada treba da donesem neku ludu odluku, se zapitam: “Šta bi moji rekli ako to uradim?” Čak i danas se vodim tim pravilom.

Recimo, kada sam otišla u Španiju, moje društvo iz gimnazije je bilo u fazonu: “Vau, imaš praznu gajbu u sred Barselone” – to je ono što svi priželjkujemo kada živimo sa roditeljima kao tinejdžeri. Ipak, meni je to sve delovalo usamljeno i činilo me nostalgičnom jer sam bila odvojena od svojih. Imala sam sve to, ali nisam imala sa kime da to podelim.

Naravno, ranije kada sam bila mlađa, imala sam periode kada sam izlazila i koristila svoju slobodu i samostalnost, ali mislim da nisam baš vodila neki preterano buntovan i zanimljiv život :)

Kad me neki ljudi sretnu, znaju da mi kažu: “Tebe moja mama i tata mnogo vole”. Ja im kažem, ja sam dosadna, mene uglavnom matorci vole :)

Imaš tek 30 godina, a govoriš o sebi i “vremenu kad si bila mlada” kao da si senior.

Valjda to ima veze sa time što sam veoma rano otišla od kuće i već 23 godine igram košarku, a 13 godina sam u inostranstvu. Kod nas sportista stvari su drugačije. Ti završavaš karijeru kada normalni ljudi nekako počinju da se formiraju i počinju svoje uzlazne putanje, grabe se za sebe. A mi smo uglavnom ostvarili sve i nemamo nečemu preteranom da stremimo.

Iz reprezentacije me stalno zezaju da pričam kao da sam neka baba, ali šta ću. :)

Igrala si u Čukaričkom i u Zvezdi. Koji period smatraš lepšim?

U Čukaričkom mi je bilo lepše jer sam bila mlađa i nisam bila svesna šta je utakmica, šta znači dati ovoliko ili onoliko poena. Mali si klub pa svaku pobedu doživljavaš kao da si osvojio svetsko prvenstvo.

U Zvezdi je već počela da se stvara priča da sam talenat, da se stvaraju očekivanja. Imala sam sreće da je tu bilo zaista divno društvo i što sam prolazila sve sa mojom Milenom koja je brinula o nama. Znam da me ona za neke stvari proklinje :)

Jednom smo igrali kod kuće, na našem terenu u Šumicama, ali smo imali crvene, a ne bele dresove. Pošto Milena uvek kasni, ja sam pakovala torbu i spakovala greškom bele dresove. Čim smo stigli, ona je na 40 minuta pre utakmice, morala da se vraća kući da donosi dres jer je starija. I znam da me je proklinjala celu utakmicu jer nije mogla da se sastavi sa loptom.

Čak su nas neke drugarice zezale da sam joj bila privezak u tom periodu jer se trudila da me štiti i sve je stavljala na svoja leđa, a ja sam igrala košarku i zezala se.

Kasnije, kada sam otišla od kuće i osamostalila se, trudila sam se da ja nju zaštitim, a i prerasla sam je i postala za pola glave viša od nje. :)

Tvoj odlazak u Barselonu, čini se da ti je teško pao, s obzirom da si još bila maloletna, a preko noći si ostala bez podrške bliskih osoba koje su ostale u Beogradu. Kako je to profesionalno uticalo na tebe?

Sada kada gledam, nisam sigurna da sam bila spremna da idem sa 17 godina. Ali, situacija u srpskoj košarci je bila takva da smo procenili kako je najbolje za moju karijeru da odem. Sve se dogodilo brzo jer nisam bila sigurna da li će mi FIBA dati dozvolu ili ne. Trebalo je da krenem u treći razred srednje škole redovno, a razmišljamo da li je potrebno da se ispišem i krenem vanredno... sve je bilo na bum.

Sećam se, bio je novembar kada sam otišla sa tatom. Leteli smo iz Italije do Španije i, sećam se da sam sve vreme plakala i nisam mogla da prestanem. Pozdravila sam se i sa mamom i sa sestrom i bilo mi je baš teško. Plakala sam i kada sam se vraćala posle Nove godine. Kasnije se nekako navikneš, živiš u koferima i, čak i kada dođeš kući, tu si na par dana i ne možeš da osetiš tu draž koja dom čini domom.

Tata i ja smo živeli sami, što je atipična zajednica i po prvi put sam se posvetila samo košarci i bila je to velika promena. Došla sam iz Zvezda gde je ekipa bila dosta formirana na meni, igrala sam 40 minuta, a tamo sam otišla i trebalo je da se izborim za svoje mesto. Jedan dan igraš 10 minuta, drugi 30 minuta. Ja nisam neko ko je navikao da forsira i trebalo mi je vremena da ukapiram da ne mogu da igram 10 minuta, a da nisam šutnula na koš jer sam čekala savršenu situaciju kada je rezonski da to uradim.

Tata i ja smo se tada baš borili da me on izmeneni i promeni ta neka moja ubeđenja.

Imala sam sreće da je jedna Srpkinja bila u timu i ona je brinula o meni kada moji nisu tu. Da nije bilo nje Barselonu ne bih ni upoznala. Sećam se, iz sale sam donela loptu kući da bi trenirala i odlazila sam u teretanu pa mi se dešavalo da ne odem do centra ili do plaže. Ona je bila ta koja je uspevala da me natera da izađem.

Mislim da, kao mlad igrač, ti uopšte ne shvataš da li si spreman ili nisi za odlazak u inostranstvo. Navikneš da si najbolji u svojim kategorijama i da se diže neka fama, a kada pređeš na seniorski nivo, sve je potpuno različito i imaš ljude koji su možda tehnički bolji od tebe ili fizički jači i da nemaš više mesto koje si imao.

Ta prva godina u Barseloni mi je bila baš teška, ali me je formirala i otvorila mi oči gde moram dodatno da radim i zapnem, šta je potrebno da menjam, gde funkcionišem dobro, a gde ne. Zato to iskustvo smatram dragocenim.

Posle Barselone prelaziš u Burž. Kako si se tu snašla?

Meni je u Francuskoj bilo super, verovatno zbog toga kakva sam. Nisam tražila da izlazim, da se provodim, a Burž je mali grad u kome, posle 20h, nema nikoga na ulici.

Imala sam super trenera koji je imao porodicu i malu decu, ali je ipak svakog jutra kada sam htela, dolazio da trenira sa mnom. Imao je sistem, svi smo igrali jednako, poštovale su se akcije i tačno se znao redosled. Meni je to odgovaralo jer sam dobra da ispunim ono što mi se zada da uradim.

Sa Buržom sam imala prvu Evroligu i prvi da sam otišla na Final Four i sve mi je delovalo nemoguće. Do tada nisam znala ni za jednu stranu igračicu na pravi način. Odjednom upoznaješ sve to i shvataš koji je to nivo ženske košarke i kako igraju neke od njih. Bila je to veoma “eye opening” sezona za mene i imam zaista divne uspomene.

Inače, imali smo dve Sonje u ekipi, mene i jednu Hrvaticu, pa su mene zvali Junior. I danas kada sretnem nekog navijača ili saigračicu iz tog vremena, i dalje me zovu tako :)

Kada govoriš o drugim košarkašicama, uvek to činiš sa divljenjem. S druge strane, ti si izabrana za člana idealne petorke Evropskog prvenstva. Kada si sebe počela da percipiraš kao dobrog igrača?

Mislim da sam donekle to možda osetila u Pragu. Poenta je što sam sa Spartakom osvojila dve Evrolige i tu su pola ekipe činile Amerikanke i to najbolje na svetu čija se imena i danas spominju sa poštovanjem. Smatrala sam uspehom što sam uopšte u tom sastavu.

Sećam se, prve godine u Spartaku nisam igrala tu sezonu jer sam na leto sa reprezentacijom pokidala ligamente i dogovorili smo se da dođem na pola sezone nakon operacije u Moskvi i oporavka kod kuće. Došla sam, bila je neka utakmica i pričala sam sa kondicionim trenerom nešto, pa je on otišao da završi nešto. I stojim na hodniku sama, sramota me svega, samo da neko ne prođe koga znam jer će me biti sramota da se ja, niko i ništa, javim tom nekom. I prolazi Dajana Taurasi i zove me po imenu i prezimenu i grli me. Samo sam pomislila – Zar se ovo zaista dešava? Ona zna ko sam ja.

Tu sam naučila kako se takva veličina ophodi prema košarci, kako trenira, kako igra protiv najbolje ekipe, kako protiv poslednje ekipe u ligi, kako motiviše saigračice i kako se ponaša prema fizioterapeutu. To su neke stvari koje najbolje učiš od takvih veličina.

U Spartaku sam prošla sve uloge. Od toga da budem 12. igračica, pa da budem zamena, šesti igrač, u prvoj petorci i na kraju lider koji je ekipu predvodio do Final Foura.

To mi je pomoglo da znam kako se oseća i ona 12. i ona 5. i ona prva u ekipi i da mogu da sa svakom od njih nađem zajednički jezik.

S te strane mislim da me je Spartak izgradio kao igrača i kao osobu. To su odnosi koji, ako ih preneseš u život, su škola i za svaki drugi posao i uređenje međuljudskih odnosa u nekoj kompaniji. Dosta specifičnih situacija je bilo.

Možeš li da izdvojiš neku?

Šabtaij Kalmanovič je tada bio vlasnik kluba. Kada sam došla na operaciju smestili su me u hotel i pripremili sve da idem kod doktora. Drugog dana sam otišla kod njega u kancelariju da se upoznamo i on mi je dao kovertu punu para uz reči: “Evo ti da imaš da trošiš ovih dana”.

Ja ništa nisam trošila. Moji su bili sa mnom i oni su kupovali hranu. Kada se sve završilo, posle operacije sam došla i vratila mu istu tu kovertu. Moji su me tako učili, naravno da neću prihvatiti.

On mi je samo rekao: “Sonja, žena nikada ne vraća muškarcu pare”. Koliko god sam se ubeđivala sa njim, nije hteo ni da čuje da mu vratim novac.

Večito nam je organizovao večere, dovodio nam je Erosa Ramazzotia, svog prijatelja i pevačicu Kelis da nastupaju za nas.

Mislim da je on jedna od ličnosti koja je promenila žensku košarku. Prvi je počeo sa ogromnim ugovorima i doveo do toga da Rusi između sebe budu mnogo konkurentniji, a to je promenilo čitavo tržište u Evropi.

Tada sam imala samo 19 godina i mislim da sam dobro prošla i potrudila sam se da me sve to ne izmeni.

Posle operacija ligamenata bila si u situaciji da si u punoj snazi, a razmišljaš o završetku karijere. Zasigurno je bila potrebna velika mentalna snaga da se izboriš sa svime.

Prva operacija je bila pred odlazak u Spartak. Proletela mi je karijera pred očima. Nisam znala do tada za tako ozbiljnu povredu.

Nije mi povreda bila toliko bolna koliko dosadna. Čovek mora da bude uporan, da ponavlja jedne te iste vežbe, da bude strpljiv kada će da prohoda, kada da protrči. U tom trenutku sam bila najbolji igrač Evrope u mlađim kategorijama i odjednom sve one produžavaju, igraju, prave tranziciju sa mladog igrača u seniorke, a ja stagniram. Uspela sam da se vratim u Spartak na vreme i oni su, u znak zahvalnosti koliko sam bila uporna, odveli me na Final Four i da osvojim Evroligu.

I sledeća sezona je počela sa velikim očekivanjima i ja se opet povredim. Odmah sam znala da sam opet pokidala ligamente. Došla sam u hotel, pozvala moje i rekla da ne mogu da prolazim ponovo kroz sve. Oni su došli prvim avionom i dok smo sedeli i pričali o tome šta ja hoću, šta neću, samo su se javili ljudi iz Spartaka i rekli da prvim avionom idem u Izrael da me pregledaju i operišu. Nekako, ta njihova vera da ću se ja sigurno vratiti me je naterala da ne analiziram i ne filozofiram previše, nego da krenem dalje.

Celu sezonu sam se vraćala i nisam bila baš skroz fit da igram. Naravno, oni od kojih sam bila bolja su me prevazišli i počela sam da se pitam dokle više i čemu sve to, možda je prošao voz i vreme je da prihvatim realnost da nisam uspela.

Međutim, imala sam oko sebe ljude koji baš veruju u mene, a po prirodi sam veoma upona i ambicijozna, i onda, dokle god su oni bili spremni da veruju u mene, i ja sam bila spremna da im uzvratim i potrudim se još više da to ispadne kako treba.

Bilo je baš momenata. I danas mi se dešavaju gluposti, toliko da su ljudi oko mene u fazonu “Dokle više Sonja i zašto uvek ti.” Sad na pripremama sam slomila prst i sve saigračice su se pitale “Kako se uvek tebi dešavaju takve stvari?”

Mislim da me je Spartak dosta izgradio i naterao da shvatim kako se dolazi do uspeha i da sam se posle svake povrede vraćala bolja nego što sam bila pre nje.

Zatim je usledio uspeh sa reprezentacijom. Moglo bi se reći da, ako smo imali onu generaciju “Zlatnih dečaka”, vi ste naše “Zlatne devojčice”. Kako si doživela sve to?

Ja nisam bila sa reprezentacijom u tim prvim godinama kada su grabile ka vrhu. Sećam se da sam došla iz Praga. Tek smo osvojili Evroligu i to je klub u kome sam osetila da sam deo evropskog vrha. Marina me je kontaktirala da se vratim. Bila sam dosta poljuljana šta je prava odluka i brinulo me je kako ću se uklopiti u ekipu koja je već formirana. Znala sam da ću im košarkaški doprineti, ali znala sam i da je ženka košarka mnogo više i mimo terena i brinulo me je da tu nešto ne poremetim.

Naravno, moji su rekli: “To je nacionalni dres, tu nema razmišljanja”. Naše porodične odluke se donose demokratski i pošto sam bila nadglasana, to je značilo da moram da se vratim u reprezentaciju.

Pre toga nije bilo nekih reprezentativnih uspeha i delovalo mi je da smo dobre, ali nisam bila sigurna da ćemo osvojiti medalju. Mada, u ekipi je bilo par devojaka koje su bile sigurne da osvajamo medalju.

Mi se šalimo da smo ekipa koja je sa najmanje pobeda osvaja medalje. To leto mi smo, sa ne znam koliko poraza bile prve, a muškarci su sa dva poraza bili četvrti. Jednostavno, imamo to nešto da bitne utakmice igramo kako treba. Onda kada je bilo najbitnije, četvrtinu finala, polufinale i finale kako smo odigrale, meni je i dalje nadrealno.

Taj uspeh je mnogima bio iznenađenje jer su nas svi potenjivali. Čak i sa bronzom na Olimpijadi pričalo se da smo uspeli protiv Australije, pa nam se posrećilo. I onda kada smo kiksnuli u Pragu, to je ljudima bio dodatni povod da misle kako je sve bilo dva leta iznenađenja.

Zato mi je medalja sa ovogodišnjeg prvenstva možda najdraža. Mi smo tu već šest godina na sceni i od toga smo četiri bile u top četiri. Mislim da je to dokaz da nismo iznenađenje nego da stvarno imamo jednu sjajnu generaciju, na čelu sa trenerom koja je tu. Niko ne voli da igra protiv nas. :)

Imale smo jako puno uspeha u mlađim kategorijama i dugo se čekalo. Zato mi je jako drago da smo to uspele da prenesemo i na seniorski nivo.

 

Osvojile ste medalju. Ti si rizikovala igrajući sa povredom i čeka te operacija, ali to niko nije mogao da primeti. Šta te motivisalo?

Činjenica da smo igrali Evropsko prvenstvo igrali kod kuće i da je kvalifikaciono za Tokio je sve nas naterala da budemo okrenuti ka njemu. Od kiksa u Pragu smo non stop razmišljale o tome.

Ja sam u avgustu, kada sam počela da se spremam za moju sezonu, imala problem sa kolenom i strahovala da neću proći medicinske testove da odem u klub. Od tada, pa sve do poslednjeg pregleda pred pripreme sa reprezentacijom bilo je pod znakom pitanja da li ću moći da igram i kada da odem na operaciju. Ali, ni u jednom trenutku nisam dovodila u pitanje želju da igram za nacionalni tim. Te naše pobede nam daju emocije koje ni sa čim ne mogu da se porede. Još više sam počela da ih cenim jer u Rusiji, kada smo pobedile za odlazak na Final Four, ja trčim ka klupi, a dočekuju me potpuno mirna lica jer je njima normalno da sa sastavom koji imamo idemo dalje. :)

U reprezentaciji kada, tokom zagrevanja, damo koš sa pola terena, mi skačemo kao da smo osvojile olimpijsko zlato. Mislim da to dovoljno govori kakve emocije imamo kada igramo za nacionalni tim.

Imala sam sreće da je Marina smirena, kakva jeste, seli smo sa medicinskim stafom i napravili dogovor. Izdržala sam pripreme bolje nego što sam očekivala. Čak mi je i naš kondicioni priznao, a on ništa ne priznaje – on minut pred kraj protiv Švedske gde vodimo 40 razlike, više: “Brže, jače, skači” – čak je i on priznao da sam iznela bolje nego što je mislio da ću. Jeste da je bilo momenata kada sam osećala da ja nisam ja, ali ono što mi imamo međusobno me je teralo da guram dalje i verujem u sebe kao da sam ona prava Sonja.

Znači da te očekujemo u reprezentaciji u Japanu da se zajedno radujemo medalji?

Akcija je da operišem koleno krajem septembra i imam dva meseca oporavka. Tako sam se i sa klubom dogovorila da se javim u decembru i da se u januaru vratim u igračku formu za kvalifikacije za Tokio. Učiniću sve što mogu da budem u reprezentaciji jer mislim da bi to zatvorilo taj krug generacije, da si u dva olimpijska ciklusa. Mali je broj reprezentacija koje nisu velesile, a da su to uspele. Mislim da bi za nas to bio uspeh.

Što se tiče medalje, nezahvalno je govoriti o tome. Realno, Ameriku u ženskoj košarci ne može niko da primiriše. Ljudi ne znaju da su one u ženskoj ubedljivije nego li u muškoj košarci, a tu je još nekoliko veoma jakih reprezentacija. Zapravo, više nema slabih protivnika.

Daleko mi je da pričam o tome, ali jedno je sigurno, sve devojke koje budu igrale u našoj reprezentaciji daće sve od sebe, a ako se prođe grupa – sve je moguće.

Spominješ kako su Amerikanke dominantne. Ti si igrala u WNBA ligi. Kako je izgledalo to iskustvo i u čemu je njihova prednost?

Što se tiče tehnike, Evropa je tu bolja. Najveća razlika je u tome što je tamo igra bazirana na fizikalijama. Igra se brže, igračice su fizički jače i mali je broj igračica iz Evrope koje mogu da im pariraju. S druge strane, mislim da je retko koja evropska igračica tamo dobila pravu priliku.

Kada sam igrala u Čikagu bila sam baš mlada. To je bila slabija ekipa i to mi je bilo prvi put da sam u ekipi koja ne pobeđuje stalno i bilo mi je to teško iskustvo.

U Finisku je sve bilo potpuno drugačije. Imala sam sreću što sam u Finiksu stvarno igrala. Imala sam utakmice od sjaja do očaja. Od toga da počnem u petorci i budem najbolja, do toga da ne uradim ništa dobro. Tamo nemaš pravo na opuštanje, na dva dana menjaš suparnika i moraš da se prilagođavaš na nešto novo. Ceo sistem je drugačiji od onoga u kome smo mi vaspitani, od načina igre, položaja trenera, odnosa igračica u ekipi. Malo je teže da se snađeš, ali to je nešto što treba videti i bilo koja naša igračica ako ima prilike, treba da ode.

Hale su pune. U Finiksu su muški i ženski tim povezani i sve što oni koriste, koristimo i mi i kada shvatiš kako to funkcioniše, shvatiš koliko je zapravo sve to veliko. Stvarno je drugačije u odnosu na sve u Evropi. Ipak, ja više volim da igram u Evropi i evropsku košarku.

Kakvi su planovi za dalje? Znamo da se udaješ za našeg veslača Miloša Vasića :)

Svadba će uskoro i to sam uključila u planiranje termina za operaciju kolena, jer nisam želela da medeni mesec provedem radeći vežbe i posećujući terapije.

U decembru idem u Đironu u Španiji i baš sam zadovoljna odlukom. Mislim da mi je trebalo da se iz hladne profesionalne Rusije prebacim u toplije krajeve gde igračice uleću na teren i grle te, a svaka pobeda se proslavlja kao da je titula.

Takođe, spremamo se za Tokio. Nadam se da ćemo se kvalifikovati i svi smo mislima okrenuti ka tome.

Da li je bavljenje profesurom i dalje nešto o čemu razmišljaš?

Posle košarke to je moj posao iz snova, mada me mnogi ne vide u tome :) Volela bih da radim sa decom. Svesna sam da to nije kao u vreme kada sam ja bila đak, ali me privlači. Diplomirala sam na FON-u i razmišljam o završavanju mastera koji bi mi mogao otvoriti vrata za ove moje želje.

Mislim da ne bih ostajala u košarci po završetku karijere, ali nikad se ne zna. Možda se pojavi se neka prilika koja će me privući. 

Ali, bi volela da radiš u Srbiji?

Miloš i ja planiramo da živimo u Srbiji. Ja sam baš vezana za Beograd i za moje, a Miloš je još vezaniji za Srbiju nego ja. Sada samo ostaje da vidimo kada ćemo i početi da živimo ovde, a ne u koferima.