Bodrili smo ga kao Milutinca u Montevideu, plašili ga se kao Vuka dok je gledao Asku kako Igra u tami. Viktor Savić jedan je od najpopularnijih glumaca mlađe generacije, ali i veliki humanitarac koji stoji iza organizacije muzičkog festivala Dance4Life kojim se prikupljaju sredstva za pomoć onima kojima je najpotrebnija.

Ovaj beogradski momak, kako kaže, posle svih glumačkih uspeha sanja o još jednoj životnoj roli – ulozi supruga i oca.

Živiš na Banovom brdu i reklo bi se da imaš jak lokal patriotizam.

Rođen sam na Senjaku odnosno na Topčiderskom brdu, u kući gde je i moj otac došao na svet. Tamo sam živeo do svoje treće godine, a onda smo se preselili na Banovo brdo, gde sam išao u vrtić i školu. Zanimljivo, srednja škola mi je bila na Dedinju tako da su ta tri brda donela veliki broj prijatelja i obeležila moj život, iako mi je Banovo brdo najbliže srcu.

Šta najviše voliš na Banovom brdu?

To što je ovo kraj smešten između šume i jezera, mada sam uvek više naginjao ka šumi i parkovima, dalje od gužve. Izgleda da mi sa brda najređe silazimo na Adu J Brdo je puno sportskih terena, na BASK-u sam trenirao rukomet i sve mi se nekako tu dešava baš na Banovom brdu. Osećam ga kao svoj dom što i jeste.

Kako je izgledalo odrastanje osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka?

Išao sam u osnovnu školu Josif Pančić, koja je oduvek bila na dobrom glasu i zaista imao jedno normalno detinjstvo koje sam provodio sa drugovima iz škole. Devedesete nisam osetio na onaj negativan način, mada je moj otac stalno išao u Bosnu vozeći pomoć za izbeglice. Znao sam šta se dešava, ali roditelji su me od svega toga čuvali i štitili. Iz te moje tadašnje, dečije perspektive, bilo je jasno da nešto nije u redu jer u Beteksu više nije bilo Mastersa, Hi-Mena i ekipe, da se kupe, a rafovi su bili prazni. Samo je sve stalo.

Naputovao si se i, što se kaže, video sveta. Šta je to što Beograd izdvaja od drugih prestonica?

U Beogradu postoji veća sloboda nego li bilo gde drugde. Ovo moje uverene potvrdio je jedan Parižanin koji je, oduševljen Beogradom, svojoj supruzi rekao da ljudi ovde nisu ni svesni šta imaju – Beograd danas je kao Pariz iz 30-tih, 40-tih godina kada su svi bili ludi za njim. Ljudi su ovde slobodni da se bave onim što vole, otvoreni su jedni prema drugima, ali i prema strancima. Gde god da sam otišao, tako nešto nisam osetio. Ljubaznost da, ali tu potrebu i želju koju ljudi u Beogradu imaju da se sve ovo naše mnogo dopadne drugima. Toga nema nigde drugde. Beograd ima tu neku energiju Berlina, makar prema mom mišljenju, i potrebno je da vuče na tu neku underground stranu, a ne ka nekim fensi pričama tipa Dubai.

Kako ocenjuješ beogradsku kulturnu scenu u odnosu na Berlin, Pariz…?

Mislim da se kod nas mnogo više cene glumci. Ne mislim finansijski. Glumci i umetnici su kod nas visoko rangirani i cenjeni u društvu. S druge strane, ono što se kod nas guši, dok se recimo u Berlinu veoma podstiče jeste kultura street arta. Mislim da bi trebalo da se mnogo više otvorimo po ovom pitanju i damo prostora umetnicima da se lakše iskažu.

Kako i zašto ti si odabrao baš glumu za svoj poziv?

To mi je, kao klincu, najbolje išlo. Krenuo sam u grupu kod Ružice Sokić i Bate Paskaljevića, a posle godinu dana prešao kod Mike Aleksića gde sam proveo 10 godina i osetio prve čari glumačkog posla. Nekako prirodno i spontano, potom sam, iz prvog puta, upisao Fakultet dramskih umetnosti. S druge strane imao sam želju i da se bavim sportom, ali sam sada veoma srećan što sam završio u umetnosti, a ne u sportu, jer imam problema sa kičmom i povredama. Život profesionalnog sportiste je pun odricanja. Da u sportu je možda više novca, ali on nije nešto što meni predstavlja nešto značajno u životu. Naravno, potrebno je da ga ima kako bi čovek živeo, ali nije ono za čime bih jurio. Sportisti relativno brzo završavaju karijeru i žrtvuju mnogo toga kako bi zaradili novac od koga će kasnije živeti. Ja se nikada ne bih odrekao svega što sam proživeo.

Sećaš li se svog prvog posla i samih svojih početaka?

Bilo je to pred kraj sedmog razreda kada sam na RTS-u učestvovao u emisiji o računarima. To je bio prvi kasting koji sam prošao kao član grupe Mike Aleksića. Prva uloga u filmu zapravo nije jedna. U isto vreme sam igrao u Šejtanovom ratniku, Optimistima. A što se tiče pozorišta, mislim da mi je prva uloga bila u predstavi Snežana i sedam patuljaka u pozorištu Boško Buha čiji sam sada član, a odmah zatim sam na večernjoj sceni igrao Ukroćenu goropad.

Da li iz svoje bogate karijere neku ulogu posebno izdvajaš?

Vezujem se za sve svoje uloge i nezahvalno mi je da odvojim samo jednu. Recimo uloga Milutinca u Montevideu bila je nešto sasvim drugačije od svega što sam igrao pre toga. Takođe, ovoj ulozi prethodio je film Šišanje koji bih takođe morao da izdvojim, kao i saradnju sa Milanom Karadžićem, zatim Velika Drama Siniše Kovačevića koju i dalje igram u Narodnom pozorištu, pa Igra u tami koju sam prvo igrao kao predstavu, da bi smo Vuk Kostić i ja kasnije u našoj produkciji pretvorili u film. Sve te uloge mi mnogo znače.

Igrao si veoma raznolike uloge, čak ekstremno suprotne poput onih u Šišanju i seriji Senke nad Balkanom. Nema mnogo glumaca koji se mogu pohvaliti takvom paletom uloga. Da li je u pitanju sreća ili nešto drugo?

S jedne strane ima tu malo sreće, ali je, s druge, to i pitanje izbora. Dragan Bjelogrlić nije od starta zacrtao da će meni dati ulogu fotografa/narkomana. Bjela je želeo da radimo zajedno, ali su veće uloge zahtevale malo starije glumce i nisu bile za mene. Rekao mi je da ima par manjih uloga od kojih bi mi neka odgovarala i, kako sam prvu krenuo da čitam, oduševio sam se. Otvara se gepek, njega vade isprebijanog – bilo je, što se kaže, odmah kupljeno iako se pojavljujem u samo dve epizode. Evo sada će se možda raditi druga sezona i mogao sam da se strpim i da tu opet igram nekog detektiva… Međutim, kada bih vratio vreme, opet bih istu odluku doneo. Glumom sam počeo da se bavim zato što mi omogućava da budem bilo ko. To me privlači, pokreće i ispunjava.

U poslednjih par godina sam i odbio nekoliko uloga jer su mi ličile na nešto što sam već radio. Za glumca i veštinu nije dobro da se ušuška u jednom tipu uloga koji radi lako, kao radi kao je na auto-pilotu. Ne znam, možda ću i ja jednoga dana osetiti da me tako nešto ispunjama. Međutim, ako mi bude dosadilo, pa dobro, ne moram da se bavim glumom. Evo sada smo Andrija Milošević i ja, sa pozorištem na Banovom brdu, potpisali ugovor na pet godina da uređujemo kulturni program velike scene.

Ono što radim ne određuje ko sam ja, već je obrnuto. Kako je rekao Oskar Vajld – Mi smo glagol, a ne imenica.

Serije Pet i Senke nad Balkanom čini se da su domaću produkciju znatno približile američkoj. Hvatamo li korak sa najvećim igračima?

Mislim da tu najveća zasluga pripada samom Bjelogrliću i produkcijama koja su radile ove dve serije jer podižu nivo ispod kog onda ne može da se ide. Zapravo može se ići niže, ali samo ukoliko je mnogo dobra priča koja može da podnese niskobudžetnu varijantu. Serije su u celom svetu broj jedan. Najisplativije su, najzanimljivije, pružaju prostor da se razvijaju i likovi i priča.

Šta je sa projektom Komunalci?

Tu seriju mogu izdvojiti kao nešto najdraže što sam do sada radio. Skupili smo se kao drugari i krenuli da pravimo nešto zajedno. Odrasli smo na stvarima kao što je Saturday night live i komičarima starije generacije koji su svakako imali uticaja na nas.

Komunalci su zapravo YouTube projekat koji zahteva ulaganja. Za početak novac koji smo sami davali, ali i vreme koje nam svima nedostaje, a koje smo investirali u snimanje, montažu...

Nismo želeli da sa Komunalcima idemo na televiziju jer bi nam to nametnulo brojna ograničenja, a na YouTube-u ovako nešto ne može da se naplati. Pod ovim uslovima bilo je moguće snimiti samo par epizoda i to smo uradili. Ostala je još jedna koja nije izmontirana.

Često spominjemo Komunalce kao nešto čemu uvek možemo da se vratimo i što predstavlja sjajan glumački zadatak.

Razmišljaš li o inostranoj karijeri?

Uvek sam bio u fazonu ’ako me neko pozove, ok mogu da prihvatim’. Međutim, ne zanima me da jurim takve priče. Veoma sam vezan za moj kraj i ljude u njemu. Ne bih mogao da ih ostavim na duže vreme.

Takođe, kada je u pitanju Holivud, ljudi znaju da pomisle kako samo njih tamo čekaju, kao da se ne radi o mestu gde su se sjatili ljudi iz celog sveta. Mi imamo jezičku barijeru koja ti određuje šta možeš da radiš u Holivudu, a ne želim da, kakve god pare bile u pitanju, idem iz filma u film i igram ruske kriminalce, izbeglice… To nije moj put.

Ali zato humanitarni rad i muzika jesu. Šta se tu dešava?

Po svojoj važnosti u mom životu, humanitarni rad je na prvom mestu i mislim da bi trebalo da bude tako u svačijem. Način na koji se borim sa još puno ljudi je organizacija muzičkog festivala Igraj za život gde uspevamo da skupimo i po nekoliko desetina hiljada evra pomoći za pojedince kojima je prijateljska ruka potrebna. Tu smo pod velikim pritiskom. Moraš da pozoveš mnogo ljudi, pitaš ih da rade za džabe, ali sve to vredi. Hvala Bogu ovde je situacija takva da se ljudi u 90% slučajeva odazovu jer vide da je cilj ispravan.

Ako je nekome potrebna pomoć, a mi možemo da mu pomognemo, onda i moramo da mu pomognemo to je normalna stvar, normalno razmišljanje kojim se vodim. Pogotovo mi javne ličnosti imamo obavezu i dužnost da, ako dođemo do stadijuma da nas ljudi vole i prepoznaju nas, naša je obaveza da kažemo ono što je važno i što je suština.

Imao sam situaciju kad mi je jedna devojčica od 14-15 godina prišla i rekla mi da je moj fan i da sam joj ja najveća podrška i da zbog onoga što sam govorio u medijima ne želi da ode iz Srbije. Meni je ta jedna osoba dovoljna satisfakcija. Nema tog aplauza, nagrade koja može da se meri sa tim. Zbog te devojke ja sam nastavio da se borim. Ona je pomogla meni, ja sam pomogao njoj i to je normalna stvar, tako i treba da bude.

Kako stoje stvari sa tvojom muzikom? Rep je nešto čemu si veoma posvećen.

To je poligon s kog mogu da pričam neke stvari koje zaista želim da kažem bez rizika da će biti izmenjene, da će biti izvučeno kao suština nešto što to zapravo nije. Tu nema posrednika između mene i onoga koji tu poruku čuje. To je način na koji se praznim, a opet muzika je ono što me ispunjava. Nažalost nemam dovoljno vremena da se bavim rep muzikom onako kako bih voleo, jer od muzike ne zarađujem i ne bavim se komercijalnim stvarima. Tako da malo krene, malo stane :D Sada će mi izaći dve nove pesme, a za to je zaslužna dobra volja svih ljudi koji su na njima dobrovoljno učestvovali.

Kakvi su ti planovi za dalje?

Samo lagano i uzbrdo :) Ne pravim neke posebne planove. Želja mi je da se ostvarim kao čovek kroz porodicu, ženu i decu. To smatram najvažnijom stvari u životu pored humanitarnog rada.