Profesor Zoran Živković jedan je od naših najprevođenijih i najpopularnijih autora. Svoje bogato iskustvo, prefinjenim stilom pretočio je u 22 knjige, a njegove živopisne priče čitaoca neosetno uvlače u sebe i prosto vuku da svaku knjigu pročitate u jednom dahu.

Rođeni ste nedugo po završetku Drugog svetskog rata. Kako pamtite Beograd svog detinjstva?

Kao mesto bez saobraćajnih gužvi, čistog vazduha, konjskih zaprega, visokih snežnih nanosa, prvomajskih parada, dugačkih redova pred bioskopskim blagajnama, jedinstvenog mirisa roštilja oko bašte kafane “Lipov lad”, kupanja na Adi, igranja fudbala na ulici, koncerata Đorđa Marjanovića... A ponajpre ga pamtim po jednoj curici s mašnicom u kosi i šiškama, prćastog nosa, koja mi se, ko zna zašto, osmehnula...

Iz današnje perspektive to vreme posmatramo nostalgično kao “stara dobra vremena”. Da li je i u vašem sećanju to doba ostalo kao nešto čega se sećate sa setom ili su drugačije emocije na delu?

Nisu posredi “stara dobra vremena” već naša “stara dobra mladost”. Ona koja je, kako kaže kantautor, poklanjala i krala, bila neverna i nije suviše dala...

Kako je izgledalo odrastati u Beogradu šezdesetih i sedamdesetih godina godina prošlog veka? Kako su se mladi zabavljali, kako je izgledao noćni život?

U šezdesetim, slušale su se gramofonske ploče, više domaće nego strane, slušao se Radio Luksemburg, pojavili su se prvi rok-sastavi, išlo se na igranke, u modi je jedno vreme bio tvist (Čabi Čeker) – a onda su eksplodirali “Bitlsi” i više ništa nije bilo isto. Ušli smo u moderno doba.

U sedamdesetim sam već uveliko odrastao: završio sam fakultet, oženio se, magistrirao, blizanci su mi bili na putu. U jednu reč, prošlo je vreme sporta i razonode...

U odnosnu na današnje socijalne manire, internet, mobilne telefone, da li je to vreme bilo bolje ili gore?

Ni bolje ni gore. Drugačije. Moji studenti još nekako mogu da zamisle svet bez interneta. One jadnike koji su živeli u njemu sažaljivo predočavaju sebi bezmalo kao pećinske ljude. Nikako, međutim, nisu u stanju da pojme svet bez mobilnih telefona. Tu im imaginacija potpuno zakazuje. I ne vredi ništa što ih uveravam da se i bez mobilnih lepo živelo – možda manje komforno, ali bar nismo slušali po autobusima kako građani vode privatne, čak intimne razgovore bez imalo ustručavanja, dok ostali neumorno nešto prebiraju po tim napravama, ne primećujući lepotu sveta oko sebe...

Kako je izgledao studentski život u vreme kada ste studirali? Filmovi i serije koji govore o tim godinama obično prikazuju romansiranu verziju.

Tu je bilo najmanje promena. Slušaonice Filološkog fakulteta u kojima sam proveo studentske dane ni po čemu se nisu razlikovale od onih u kojima sam, trideset pet godina po diplomiranju, došao da predajem. Da nije mobilnih i malo drugačije mode u odevanju, sasvim sam 2007. mogao da zamislim da sam se vratio u 1968...

Kako ste gledali na studentske proteste 1968. godine? Da li su, kako je Tito na kraju rekao, studenti bili u pravu? Kakve se se posledice osetile po završetku protesta?

Mimoišao sam se sa studentskim protestima iz 1968. Oni su bili u proleće, a ja sam na jesen postao student. Uz to, politika me je tada znatno manje dodirivala nego što će to biti u devedesetim godinama...

Može li se povući paralela sa kasnijim studentskim protestima 1992. i 1996. godine?

Može, nesumnjivo, ali ja sam tada već odavno prestao da budem student, pa nisam baš dobar svedok. Tu sam deceniju proveo na ulicama i trgovima protestujući do iznemoglosti kao već odrastao čovek, koji možda još nije sasvim jasno znao šta hoće, ali svakako jeste šta neće, odnosno koga neće...

 

Najprevođeniji ste od svih savremenih srpskih književnika. Vaše priče emitovane su i na Radiju BiBiSi, dobitnik ste brojnih nagrada… U čemu je tajna tog izuzetnog uspeha? Da li to što ste, veoma predano, počeli da pišete u 45. godini, možda je ljubav prema pisanju i jeziku odigrala presudnu ulogu ili se radi o nečemu sasvim trećem?

Šta god da vam odgovorim, ispašće samohvala, a prema njoj osećam krajnju odbojnost. Možda je najmanje oholo reći da to što pišem nije loše, jer da jeste, ne bi izišlo u toliko zemalja. Pisac može da obmane jednog-dva izdavača, ali ne više od pedeset... 

Kako ste uplovili u svet naučne fantastike? Šta je to SF autentično pruža vama kao stvaraocu, s jedne, i čitaocima i ljubiteljima, s druge strane?

Pre svega i iznad svega, nisam stvaralac naučne fantastike. Protivno uvreženoj zabludi, rasprostranjenoj naročito među onima koji iz opravdanih ili manje opravdanih razloga nisu stigli da pročitaju baš nijednu od moje 22 prozne knjige, u njima nema SF-a čak ni u tragovima. Naučnom fantastikom bavio sam se petnaestak godina, od 1975. do 1990, u nizu svojstava: bio sam prevodilac, urednik, izdavač, istoričar i teoretičar žanra, magistrirao sam i doktorirao na njoj, napisao “SF enciklopediju“ – jedino što se nikada nisam oprobao kao pisac. Nisam ni mogao zato što sam prvi prozni red napisao 1993, a tada sam već izišao iz SF kosmosa...

Kako dolazite do inspiracije za svoje knjige? Da li samo pisanje posmatrate kao svojevrsni zanat koji se uči i usavršava ili je u pitanju umetnost sa kojom se čovek rodi ili ne?

Da je posredi zanat, onda bi svako mogao da ga nauči i piše dobre knjige. Kako, međutim, na svetu ima daleko, daleko više loših nego dobrih proznih knjiga, očito je posredi umetnost. A što se tajne nadahnuća tiče, ako ikada proniknem u nju, smatraću to svojim najvećim književnim uspehom. I ne samo književnim...

 

Da li imate određene rituale kada radite? Da li ste, da tako kažemo, sujeverni u nekom smislu?

Nisam sujeveran. Ja sam čovek sumnje, ne vere, odnosno sujeverja. Kada delo sazri u meni, naprosto sednem za kompjuter i dam se na pisanje. Nema tu nikakve mistike niti razloga za sujeverne obrede...

Šta izdvajate od dela iz svog velikog opusa i po čemu?

Ja sam jedini građanin na ovoj planeti koji ne sme da se izjašnjava u ovom pogledu. Kao pisac ne smem da imam miljenike među svojim proznim delima. Bar ne zvanično. A kako stoji nezvanično – e, o tome moram da ćutim...

Kursevi kreativnog pisanja koje držite privlače veliku pažnju. Šta vam pruža takav rad? Da li nailazite na talentovane buduće pisce?

Rad s polaznicima mojih kurseva kreativnog pisanja pruža mi dragoceno zadovoljstvo što sam u prilici da pružim mentorsku podršku piscima koji stasavaju i kojima je ovakva vrste pouke veoma važna. Oni bi možda na kraju i sami došli do onoga što doznaju od mene, ali na ovaj način im je, verujem, lakše i jednostavnije. A prava je radost kada među onima s kojima radite otkrijete nekog uistinu nadarenog kome je potrebno tek malo podstreka i usmerenja. Da se ipak razumemo – ja nikoga ne mogu da proizvedem u pisca ako on ili ona to već nisu, makar u zametku, ako nemaju urođen prozni glas, ali svako mogu da im olakšam “godine učenja”, a to nipošto nije malo...

 

Može li se u Srbiji živeti od pisanja? Da li i u umetnosti važi pravilo da je najteže biti prorok u svom selu? Sudeći na osnovu vašeg romana Tumač fotografija koji je napravio bum u svetu, a kod nas nije privukao oko kritičarima, reklo bi se da je odgovor na ovo pitanje potvrdan.

U Srbiji se ne može živeti od pisanja – umetničke proze. Može, međutim, i to veoma lagodno, ako pišete trivijalnu književnost. Tu je nebo granica. Isto je i u muzici: kad ste još čuli za nekog srpskog kompozitora umetničke muzike koji lepo živi od svog rada, dok turbo-folk dive raskošno uživaju plodove svog arlaukanja...

Što se proze tiče, tu važi obrnuto pravilo: najlakše je biti prorok u svom selu. Mnogi ovdašnji dični književnici nikada nisu mrdnuli iz svog sela, tamo im je baš lepo, svi znaju za njih, svi ih uvažavaju, tu dobijaju nagrade i priznanja – zašto bi se uopšte baktali i zlopatili izlaskom u nekakav svet?

Što se mene tiče, ja, zapravo, nikada i nisam želeo da budem nekakav prorok – ni u selu, ni u gradu, ni u svetu. Uopšte nisam pisao s ambicijom da nešto prorokujem ni doslovno ni metaforički...

Da li je “nedolična ponuda” postati “Pisac u najam” jedan od legitimnih načina da pisac preživi u današnje vreme?

Ne znam. Nikada nisam dobio takvu ponudu. Voleo bih da kažem da ne bih pristao na nju ako bi jednom stigla, ali znam da je lako biti moralni šampion kada vas ništa ne dovodi u iskušenje...

Na čemu trenutno radite, kakvi su vam planovi za budućnost – kako sa novim knjigama, tako i sa školom kreativnog pisanja?

Ako ste već napisali 22 prozne knjige i niste beskrajno samoljubivi, onda se neumitno zapitate je li zbilja neophodno da napišete i 23. delo? Šta je to što još niste kazali u prozi, pa vam je potreban još jedan roman? Već na početku svog kursa kreativnog pisanja neuvijeno saopštim studentima šta je najteže u umetnosti kojom su odabrali da se bave – znati kada stati. Izbeći po svaku cenu da na završetku karijere dajete autogolove u vidu slabih i nepotrebnih dela tek da biste održali privid da ste još živi kao pisac. A uvek je bolje nemati nikakvu novu knjigu nego napisati lošu koja će, neumitno, poput trule jabuke obezvrediti sve ostale u kotarici zvanoj opus.

Dakle, trenutno ne pišem novu proznu knjigu, imam sasvim dovoljno starih za sve one koji bi me čitali, planovi su mi više vezani za prošlost nego za budućnost. Jedino je izvesno da ću se neposustalo baviti kreativnim pisanjem. Tu još i te kako imam šta da kažem, ne nadvija se nikakva opasnost oličena u truloj jabuci. Baš naprotiv – sve su jedre da jedrije biti ne mogu...