General Petar Živković bio je veoma vešt manipulator i politički igrač. Doduše, igrao je isključivo u svoju korist. Ali šta je to što mu je omogućilo apsolutnu moć i doživotno mesto uz skute kralja Aleksandra Karađorđevića?

Kad je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, građani Srbije ovaj čin nisu dočekali u miru. Jako ih je pogodilo jer su Bosnu smatrali srpskom zemljom. Narod je već zveckao oružjem uzvikujući da se problem ređi vojnim putem. Ali…

Dva pisma koja su otvorila vrata Živkovićevoj moći

Sukob sa Austrougarskom u tom trenutku bio bi apsolutni put u propast, naročito što su se druge sile držale po strani, ostavljajući Srbiju na vetrometini. Vlada i kralj Petar pomirili su se sa ovakvom situacijom jer nije bilo nikakvog smisla udariti silom. Zbog ovoga se među oficirskim zaverenicima javila želja za promenom kralja.

Petar je već bio star. Princ Đorđe suviše militantan, nestabilan i sklon konfliktima. Želeo je da uđe u sukob sa Austrougarskom čim dođe na vlast.

Takav princ im nikako nije išao naruku. Ni njima ni Srbiji. Odlučili da ga po svaku cenu moraju skloniti sa mesta prestolonaslednika. Najlakše rešenje bilo je da ga ubiju. Petar Živković stavio je otrov u flašu kisele vode koji je princ poneo sa sobom na pecanje. Đorđe Karađorđević nije nastradao jedino jer se tome direktno usprotivio Apis, koji je dojavio kapetanu Stojanu Popoviću (prinčevom ordonandu) da flašu razbije. I tako je prestolonaslednih ostao u životu. Kasnije se sam povukao iz političke scene, nakon slučajnog ubistva jednog svog sluge.

Međutim, prepredeni Petar Živković odlučio je da u zaveru protiv princa Đorđa Karađorđevića uvuče i njegovog brata – prestolonaslednika Aleksandra. I ne samo to! Lukavi Živković uspeo je da princa "navuče na tanak led" i od njega dobije pismo u kojem se jasno videlo da aktivno učestvuje u zaveri da ubije svog rođenog brata. Živković je pismo zadržao i pohranio u sefu jedne inostrane banke. Budući kralj Aleksandar je to znao kao i da, ukoliko bi se Živkoviću nešto desilo, bi pismo dospelo u prave ruke.

Još jedno pismo je bilo odgovorno za apsolutnu moć generala Petra Živkovića. U proleće 1917. godine počelo je da se šuška o zaključivanju mira. U skladu sa time, kako bi obezbedila bolji položaj i proširila svoje granice, Srbija je pokušala da dođe do predstavnika neprijateljskih sila kako bi im se dodvorila.

Ta misija bila je poverena Stojanu Protiću, koji je radi toga otputovao u Ženevu. Tamo je uspeo da se susretne sa princem Sikstom Burbonskim. Međutim, Protiću je rečeno da ne može da pregovara ukoliko nema punomoćje regenta Aleksandra. U želji da postigne što bolji efekat, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević u tom pismu žestoko je osuđivao i opruživao saveznike. Pismo je bilo predato Petru Živkoviću, kako bi ga odneo u Ženevu i predao Protiću. Međutim, odmah po njegovom kretanju na put, Amerika je objavila rat centralnim silama, što je situaciju odmah okrenulo u našu korist. Pismo je trebalo da se uništi jer bi njegov sadržaj Srbiju mogao mnogo da košta. Petar Živković se vratio bez pisma. Rekao je kako ga je uništio, no svi su znali da to nije istina i da ga je zadržao kako bi sebi osigurao poziciju apsolutne moći.

U prilog ovome govori i događaj kada mu je, nakon rata, bio obijen stan i izvršena premetačina. Priča se da, kada je saznao za ovo i da su razbojnici, očigledno, tražili dokumenta, rekao da je to što traže sklonjeno u sef neke strane banke i da će biti objavljeno u slučaju da mu se nešto desi. 

Foto: Wikimedia Commons/ Bulgarian Archives State Agency - Kralj Aleksandar i Petar Živković (skroz desno)

Kraljeva diktatura i Živkovićeva apsolutna moć

Iako je general Dragutin Okanović, komandant Konjičke divizije optužio Živkovića da je “nervni bolesnik, zlo za vojsku i politički život, nemoralna osoba koja ne zaslužuje da bude na poziciji koju zauzima”, kralj Aleksandar je stao u Živkovićevu zaštitu.

Kriza koja je nastala usled nerešenog nacionalnog pitanja eskalirala je ubistvom poslanika Hrvatske seljačke stranke, i to usred parlamenta. Kralj je zaveo Šestojanuarsku diktaturu i odlučio da stvori jugoslovensku naciju, u nadi da će tako spasiti zemlju od raspada. Zavedena je potpuna centralizacija. Na čelo Kraljeve vlade, ali i Ministarstva unutrašnjih poslova stao je general Živković. Unifikovao je prosvetni, pravni i poreski sistem. Uveo je centralnu Agrarnu banku. Sve ovo je dovelo do poboljšanja funkcionisanja države. Borio se protiv razlika bilo one nacionalne, religijske ili regionalne i pokušavao da stvori i osnaži jedinstveni jugoslovenski identitet. Sa druge strane, Živković je progonio i uništavao protivnike i neistomišljenike.

Foto: UB "Svetozar Marković" / Beogradske opštinske novine 

Od zvezda do trnja, pa nazad

Međutim, došlo je do pritiska u i van zemlje protiv ove diktature. Kralj je polako počeo da popušta i da ublažava svoj režim. Javnost je nastavila da pritiska kralja protiv njegovog najvernijeg i najbližeg saradnika – Živkovića. Smatrali su da je on odgovoran za mnoga zlodela i da je opasan. U aprilu 1932. general Živković smenjen je sa mesta predsednika Vlade i vraćen u komandu Garde. Međutim, kralj se veoma plašio da Živković ne sprovede državni udar. Vrlo dobro je znao za šta je sve general sposoban, naročito kada je besan. Ovu dilemu prekinuo je događaj u Marseju – ubistvo Jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Postoje indicije da je, odmah nakon atentata vladara, Živković stao uz kneza Pavla Karađorđevića – kraljevog brata od strica.Na ovaj način omogućio je da knez postane namesnik maloletnom Petru II, a ne njegova majka, kraljica Marija.

U novoformiranoj vladi Petar Živkovič ponovo je postao minister vojske. Znajući za Živkovićevu moć, veze i beskrupuloznost, knez Pavle nije ga želeo u svojoj blizini. Za predsednika vlade postavio je Milana Stojadinovića koji je ubrzo uspeo da eliminiše Živkovića sa političke scene.

Nakon neuspelog atentata na Stojadinovića, Živković je penzionisan. Naravno, sumnjalo se da baš on stoji iza ovog zlodela.

Iako zvanično uklonjen iz vlasti, Petar Živković je ostao da iz senke povlači konce i diriguje političkom situacijom. Smatra se da je on bio odgovoran za proteste protiv Konkordata, a sa ciljem obaranja vlade Milana Stojadinovića.

Izbeglištvo 

Petar Živković je, ubrzo po započinjanju Drugog svetskog rata, još u aprilu 1941, napustio zemlju i prebegao u Egipat. U izbeglištvu se ponovo politički aktivirao. Otputovao je u Kanadu sa poverljivim diplomatskim zadacima. Smatra se da je jugoslovenska vlada u Londonu bila gotovo u potpunosti pod njegovim uticajem.

Odjednom je napustio jugoslovensku ideologiju i postao prosrpski orijentisan. Podržavao je Dražu Mihailovića i njegove gerilske jedinice. Nekoliko puta je predlagao formiranje različitih vojnih formacija (na primer u Africi) i napad saveznika na dalmatinsku obalu. Saveznici su ovaj predlog odbili. Planirao je i sabotaže protiv komunističkog režima.

Međutim, general Petar Živković nije dočekao ostvarenje nijedne od svojih novih akcija i planova.

Smrt ga je preduhitrila. Kažu da je umro 1947. godine, ostavljen od svih. Čak se ne zna ni gde je sahranjen. Neki kažu da je svoje poslednje konačište našao u Parizu, a drugi u Londonu.