Jovan Gavrilović bio je jedan od onih slučajnih putnika koji su došli u Beograd tek da “vide sveta” i trajno ostali u njemu. Tokom 50 godina svog života u prestonici bio je državni činovnik, diplomata, kneževski namesnik, kicoš, osobenjak, ljubitelj filozofije i dobre hrane, narodni dobrotvor i još mnogo toga. Spomenik podignut njemu u čast i danas krasi najlepši beogradski park, Kalemegdan.

Trgovac koji je poštovao Kanta

Ne može se reći da je Jovan Gavrilović imao težak život. Rođen je u porodici bogatog trgovca Trivuna Gavrilovića u Vukovaru, 1796. godine. Porodica Gavrilović je osim materijalnim bogatstvom, raspolagala i onim nematerijalnim, duhovnim i intelektualnim, te se Trivun Gavrilović rado dičio da je svoj svojoj deci, a imao ih je još šestoro pored Jovana, pružio dobro obrazovanje. Jovanovo je počelo u osnovnoj školi u Vukovaru, a nastavilo se u luteranskom liceju u Šopronju, te Sremskim Karlovcima i Segedinu.

Ova obrazovna lutanja dovela su do toga da je vrlo rano savladao latinski, nemački i francuski, jezike koji su mu otvorili vrata u svet filozofije. Čitao je Cicerona, poštovao Voltera, ali njegov filozofski izbor je ipak bio Kant. Visok i krupan, uvek lepo odeven po najnovijoj i najskupljoj modi, poznavalac dobre kaplice i najfinijih delicija, bio je najtraženiji mladoženja Vukovara i Srema, ali je uvek nekako bežao u svet knjiga i prepiski sa srpskim intelektualcima onog vremena. Iako je očeva namera bila da bude naslednik porodičnog trgovačkog posla, Jovan se posvetio putu “slobodnog naučnika” u potrazi za smislom života.

Grafika: Wikimedia commons

Sremac u Beograd

Gavrilović je voleo i da putuje. Tako ga je slučaj naveo put Beograda 1829. godine. Tadašnji Beograd bio je "Meka" za srpske učenjake koji su rado dolazili u malenu Srbiju donoseći joj luču prosvetiteljstva. Dodatni poticaj, svakako, bio je i to što je u Beogradu tih godina boravio Vuk Karadžić, Gavrilovićev prijatelj s kojim je godinama unazad vodio uzbudljivu intelektualnu (i pomalo tračersku) prepisku.

Za razliku od Vukovara, gde zbog svog građanskog porekla nije mogao da dobije državni posao, u Beogradu je Gavrilović primljen širokih ruku. Beogradu ostaje privržen narednih pet decenija sa tri  prekida - tokom kratkog boravka u Kragujevcu, gde je namerno raspoređen jer je bilo poznato da ne voli da boravi u manjim mestima; zatim za vreme svog diplomatskog službovanja u Carigradu do 1833. godine; i  tokom boravka u Bukureštu, u istoj funkciji, 1836. godine.

Namesništvo

Po povratku u Beograd, Gavrilović postaje jedna od viđenijih ličnosti i kneževa osoba od poverenja. Tokom narednih decenija bio je ministar finansija, državi savetnik, upravnik Poslovno-trgovačke škole i jedan od osnivača i predsednik Srpskog učenog društva, preteče Srpske akademije nauka i umetnosti

Njegova odanost državi i kruni, dokazana je i kada je bez ikakve naknade ušao u Namesništvo koje se staralo o novoizabranom knezu Milanu. Ovo je, svakako, bila i njegova najteža uloga.

Mladi Milan bio je čudljiv, osetljiv, nemiran i potpuna suprotnost staloženom i mudrom Gavriloviću koji je odabran da bude njegov mentor i moralni kompas. U svojim pokušajima da upristoji mladića koje je odraslo u porodici rastrzanoj sukobima, Gavrilović je nailazio na prepreke svake vrste. Od osoblja dvora i oficira koji su momčića pokušavali da razmaze i iskvare na svaki način, do drugih namesnika, političara i samih Obrenovića koji su imali svoje planove kako da od dečaka naprave “pravog muškarca” i pravog gospodara. Ovakvo okruženje dovodilo je Gavrilovića od očaja, a mladi knez, prirodno prevrtljiv, uvek je nalazio način da ga dodatno razočara. Ipak, maniri i šarm po kojima je mladi knez bio poznat, možda su dokaz da Gavrilovićev uticaj ipak nije bio uzaludan. 

Dobrotvorni rad

I upravo je u prosvetnom radu ležala njegova najveća pasija. Pored filozofije, bavio se izučavanjem istorije, posebno istorije Prvog srpskog ustanka. Imućan i obrazovan, nije se libio da svoje bogatstvo podeli sa drugima. Tako je zabeleženo da je, pored Vuka Karadžića, novčano pomagao i Đuru Daničića i  svesrdno se zalagao za reformu srpskog jezika.

Poštovao je i cenio ideje Dositelja Obradovića i drugovao sa Lukijanom Mušickim, te se na svaki način trudio da pomogne razvoj prosvete u mladoj srpskoj državi.

Bio je dobrotvor “Učiteljskog udruženja” od njegovog osnivanja. Testamentom je celokupno svoje imanje od 250.000 dinara u zlatu ostavio upravo ovom uduženju za osnivanje fonda iz koga su se isplaćivale novčane potpore za učiteljsku siročad i udovice, te penzije za osiromašene učitelje.

Jovan Gavrilović umro je 1877. godine u Beogradu. Posle seobe starog Tašmajdanskog groblja, njegovi zemni ostaci su sa velikim poštovanjem preneseni na Novo groblje u Beogradu.

U znak zahvalnosti za njegov dobrotvorni i prosvetiteljski rad, “Učiteljsko udruženje” mu je 1893. godine podiglo spomenik na Kalemegdanu, rad vajara Petra Ubavkića.