Iako nije imao „čisto“ srpsko poreklo, hvaljen je i opevan u brojnim epskim pesmama.

Pronicljive vojne strategije obezbedile su mu poštovanje i naklonost gotovo svih vladara njegovog vremena.

Čak i ljuti neprijatelji, suočeni sa prekaljenim i proračunatim vojskovođom, behu prinuđeni da stave prst na čelo i dobro promisle kako da mu podmetnu nogu. A danas ga kao narodnog heroja slave 3 balkanske države: Mađarska, Rumunija i Srbija. Za četrdesetak godina vojničke, namesničke i kapetanske karijere, Janoš Hunjadi (Hunyadi János ‚ odnosno Sibinjanin Janko, 1387. - 1456.) obezbedio je sebi mesto na stranicama istorije Balkana.

Grafika: Chronica Hungarorum

U prvoj polovini XIX veka, obeleženoj nebrojenim Hunajdijevim pohodima protiv Osmanlija, beše gotovo nemoguće naći se u milosti vladajuće garniture bez određenog pedigrea. Janoševa majka Eržebet Moržinaj bila je ćerka vlaškog plemića iz oblasti Hunjad, a sam Janoš je tvrdio da je potomak kralja Žigmunda Luksemburškog. Veruje se da je zbog toga uživao naklonost ugarskih vlastodržaca, ali je ipak bio „nedovoljno plemićkog porekla“ da bi postao mađarskim kraljem.

Uprkos tome, Hunjadi je od oca, izvesnog vojskovođe Vojka, bio u prilici da nauči – a potom i primeni – mnoštvo mudrih borbenih taktika. Vojničku karijeru započeo je u službi despota Stefana Lazarevića, i već u ranoj mladosti se istakao kao veoma sposoban vojnik. Ubrzo prelazi u službu kralja Žigmonda, a već od 1420. godine postaje učesnik husitskih ratova i bitke za oslobođenje Smedereva od Turaka.

Hunjadijeve diplomatske sposobnosti primetio je i nemački kralj Albert II, koji mu 1438. godine dodeljuje titulu bana od Severina. Tada Hunjadi stiče i najviše simpatija balkanskih hrišćana, ali i veliku odgovornost prilikom odbrane istočnog dela kraljevine od širenja Otomanske imperije.

Grafika: Korvinski grb porodice Janoša Hunjadija

Kao nagrada za promišljenu politiku, Hunjadiju biva poverena titula guvernera Erdelja i kapetana Beograda. To je, s druge strane, značilo i da breme ratova protiv Osmanlija gotovo u potpunosti pada na Janoševa pleća. Aktivno učešće u borbama tokom 1442. godine, proterivanje neprijateljske vojske izvan granica svojih teritorija, a potom i pobeda u bici kod Đerdapa na Dunavu, dokaz su da se u toj ulozi prilično dobro snašao.

Zahvaljujući brojnim pobedama, Hunjadija su redom slavili kao glavnog branitelja hrišćanstva. Napokon je postojala nada da će Balkan za svagda biti oslobođen vladavine Osmanlija – ali neprijatelj se ipak nije dao lako pobediti.

Grafika: Poljska hronika iz 1564 - Bitka kod Varne

Naime, usled protivljenja pape proterivanju Turaka sa Balkana – a potom i dosluha srpskog despota Đurađa Brankovića i turskog Sultana Murata – Hunjadijeva vojska krajem 1444. doživljava teški poraz u bici kod Varne. Sam Hunjadi tom prilikom jedva je izbegao smrt, da bi svega 4 godine kasnije doživeo i drugu veliku izdaju – i to ponovo od strane despota Brankovića i tadašnjeg predstolonaslednika Vlaške. Poraz hrišćanske vojske u bici na Kosovu završio se Hunjadijevim zatočeništvom u Smederevu, sve dok za njegovo oslobađanje nije plaćen otkup.

Da nije tek tako prihvatao poraz, Hunjadi dokazuje zadajući teške udarce turskoj vojsci u bici kod Kruševca 1454. godine, ali i tokom opsade Beograda jula 1456. Floti od 2 stotine brodova tada su se sa svih strana pridružili hrišćani koji su, sa ili bez oružja, branili grad sa kopna, u potpunosti spremni da žestoko potuku neprijatelja.


Grafika: Nepoznati turski grafičar - Opsada Beograda 1456.

Ova taktika se pokazala više nego uspešnom – Hunjadijeva pobeda obezbedila je mir na jugoistočnim granicama države u narednih 70 godina, što ujedno beše i jedna od najvećih zasluga cenjenog vojskovođe. Ipak, po završetku bitke za odbranu Beograda, u kampu njegove vojske izbija velika epidemija kuge. Iako je dokazao svoju nadmoć nad neprijateljem, Janoša je naposletku ipak pobedila opaka bolest. Naime, 11. avgusta 1456. godine, svega 3 nedelje nakon poslednje bitke, Hunjadi umire od posledica zaraze kugom.

Grafika: Wikipedia / Jafe

Um caruje, snaga klade valja – tako bi mogao glasiti moto Janoša Hunjadija u misiji oslobođenja Balkana od Turaka. Ne samo da je mudrost stavljao ispred sirove snage, već je u ratnim pohodima, pored glomaznih srednjevekovnih armija, koristio prednosti manjih, ali hitrijih jedinica. To beše sasvim dovoljno da izazove paniku u redovima neprijateljske vojske. Iako je gotovo do kraja života ostao nepismen, Hunjadi se kao vojskovođa istakao svojom mudrom politikom, diplomatskim sposobnostima i uvođenjem novina u borbene strategije koje su ovdašnji hrišćani prihvatili i tokom dalje odbrane od Turaka. Njegovi podvizi i danas krase stranice mađarske, rumunske i srpske istorije, te ga sva tri naroda slave kao svog istinskog heroja.