Nakon što je Timočka buna ugušena, a Nikola Pašić, osuđenik na smrt, pobegao u Bugarsku, radikali su krenuli silaznom putanjom. U ovakvim okolnostima ideja o pravljenju, kakvog takvog, kompromisa radikala sa kraljem Milanom Obrenovićem, počela je da se pomalja.

Kaže se da "vreme leči sve rane". Tako je učinilo i da kraljev bes popusti pa suveren odlučuje da amnestira neke od radikala - njih 97 bilo je osuđeno na smrt, a 576 na tešku robiju.

Povratak otpisanih

Do 1887. godine radikali se vraćaju na vlast. Ovoga puta vođen ne socijalističkim idejama Svetozara Markovića, koje je u međuvremenu napustio, već nacionalizmom i buržoaskom politikom koju je usvojio, Nikola Pašić 1888. uspeva da progura donošenje novog Ustava, poznatijeg kao Radikalski ustav koji je uveo parlamentarnu vladavinu, lokalnu samoupravu i zagarantovana prava građana.

Nakon toga kralj Milan abdicira, a upravljanje zemljom preuzima namesništvo čekajući da maloletni Aleksandar Obrenović stasa. Kako se maloletni kralj uzdržavao od političkih aktivnosti, parlamentarizam je mogao da pusti korenje, dok su radikali dobijali na moći.

Na ovom temelju Pašić postaje gradonačelni Beograda. Na ovom mestu se nalazio od 1889. do 1891. (ovu titulu poneće i 1897.), a tokom svog mandata podigao je veliki zajam kako bi postavio kaldrmu na glavne prestoničke ulice.

Uspeh i popularnost koju je dobio kao gradonačelnik iskoristio je za pobedu na izborima. Tako Nikola Pašić 1891. postaje predsednik srpske vlade i ministar inostranih poslova.

Ipak, situacija u Srbiji se menja. Namesništvo 1892. formiranje vlade poverava liberalima, a kraljević Aleksandar naredne godine sprovodi državni udar proglašavajući sebe punoletnim.

U znak protesta radikali raspuštaju vladu, a novi kabinet formiraju naprednjaci i liberali na čelu sa Đorđem Simićem. Ali, kako su radikali imali većinu, na prvom glasanju skupština izglasava nepoverenje novoj vladi.

Kralj Aleksandar imao je spreman odgovor - novi državni udar kojim je ponovo postao važeči Namesnički ustav.

Usledio je neuspešni Ivanjdanski atentat na kralja Milana 1899. za koji su radikali bili optuženi. Pašić i radikalski prvaci našli su se na optuženičkoj klupi sa dobrim izgledima osude na smrt.

Kako bi se izvukao Pašić svoju stranku optužuje za buntovnički rad i traži njeno raspuštanje.

Ovo je rezultiralo dobijanjem pomilovanja i gubitkom autoriteta među partijskim kolegama.

Tako se Pašić povlači iz politike, ali samo na kratko - do atentata na Aleksandra Obrenovića.

Nakon što se Karađorđevići 1903. vraćaju na vlast, Nikola Pašić se ponovo aktivira i staje na čelo Radikalne stranke. Od tada njegova karijera išla je isključivo uzlaznom putanjom.

Već 27. novembra 1904. Pašić je ponovo predsednik vlade i sa ovog položaja, uz par kratkih izleta, više nije odlazio do svoje smrti 1926.

U pet navrata je bio predsednik Narodne skupštine, a na mestu ministra vanjskih dela našao se četiri puta, naravno, sve vreme predvodeći radikale.

Foto: Wikipedia - Kralj Petar I (u sredini) sa saradnicima, oko 1910. godine

Pašić i Carinski rat

Tog 12. januara 1906. Austrougarska je Srbiji uvela izuzetno visoke dadžbine na uvoz stoke. Tako je započeo tzv. Carinski rat u kome je Pašić, sa svojim radikalima bio prinuđen da se bori.

I nije bio nespreman. Obračun je trajao sve do 1911. godine, a zahvaljujući svom saborcu Lazi Paču, tadašnjem ministru finansija i pravom ekonomskom čudotvorcu, iz ovog sukoba Pašić je Srbiju učinio čistim pobednikom.

Trijumf u Carinskom ratu postignut je izuzetno veštom spoljnom politikom, ali i nepopularnim merama u zemlji - povećanjem poreza kako bi se stabilizovala ekonomska situacija.

Zauzvrat radikali su uspeli da, pred kraj Carinskog rata, dinar učine jačim od francuske valute, dok je srpska roba bila tražena u čitavoj Evropi.

 

Sledeće srede pročitajte nastavak priče o Nikoli Pašiću.

*Naslovna fotografija: Digitalni arhiv Nacionalne biblioteke Francuske i Digitalni arhiv Narodne biblioteke Srbije