On ima najbolji pogled u gradu, on dočekuje brodove, nadgleda ulivanje Save u Dunav, ponosit je i star više od veka. Povrh svega, on je simbol Beograda. Manje je poznato, međutim, da je Pobednik u svoje vreme izazvao više polemike i ljutnje nego danas nesrećna fontana na Slaviji.


Koga je Pobednik pobedio?

Godine 1913. tadašnja vlast Beograda odlučuje da je red da grad postane bogatiji za spomenik koji će slaviti kraj Prvog balkanskog rata (a potom i Drugog). Ivan Meštrović je u tom trenutku već renomirani svestki skulptor tako da mu je poveren i ovaj, izuzetno važan zadatak.

Foto: George Grantham Bain Collection 

Prvi obrisi bronzanog tela koje će postati simbol Beograda nazirali su se u sali za fizičko osnovne škole "Kralj Petar Prvi" u ulici koja danas nosi ime istog kralja. Beleške govore da je za potrebe izrade spomenika od pet metara, a u nedostatku tako ogromnog zatvorenog prostora u Beogradu na početku XX veka, deo krova sale bio uklonjen, te se Pobednik protezao vertikalno na 2 sprata. Meštrovićeva zamisao je, u dogovoru sa vlastima grada, bila da spomenik osvane na Terazijama koje su u ono vreme bile Trg prestolonasladnika Aleksandra, na vrhu velike, ovalne fotane. Projekat se zvao "Alegorija".

Već sledeće godine počinje Prvi svetski rat, Meštrović je primoran da napusti svoj beogradski studio i odlazi za Prag a njegov nedovršeni rad u jedan podrum na Senjaku gde će čamiti narednih nekoliko godina. Uporedo sa Pobednikom, Meštrović je radio na kalupima za velelepnu fontanu. Središnji stub na pet svojevrsnih "spratova", koji predstavljaju pet stotina godina pod turskom vlašću, je trebalo da bude okružen lavovima koji su dočekali rat i sa njim bili uništeni u suterenu škole u kojoj je skulptor radio.

Foto: Arhiva Narodne biblioteke Srbije

Golotinja samo za znatiželjne

Kada je mir ponovo bio na snazi a autor spreman da nastavi gde je stao, nove prilike u zemlji su takve da spomenik više nikoga ne zanima - štaviše, Beogradska opština odbija da isplati Meštrovića i time je započet dug proces suđenja i razvlačenja po beloj i žutoj štampi onog vremena. Postoje i priče da su se beogradske dame protivile javnoj golotinji te vrste i da im je prilika golog, neživog muškarca na sred glavnog gradskog trga bila neprihvatljiva. Zapravo, iza ovog argumenta su mahom stajali muškarci, prosto jer su bili jedini koji su igrali neku ulogu na političkoj sceni Srbije. Pojedini će ga prihvatiti, ali na drugoj lokaciji, među kojima se spominje i današnji Trg republike. Treća grupa je smatrala da nema ničeg spornog u vezi sa spomenikom. Ne možemo ni da zamislimo kako bi "glas naroda" izgledao u vidu Facebook statusa, da ga je bilo 1910-tih godina. Štampe, međutim, jeste bilo, a novinari su koristili svoju ulogu da izraze lično mišljenje, koliko su već smeli, koristeći se i ironijom i statirom. Predlagali su da spomenik svake nedelje postavlja na drugo mesto u gradu, ili da se postavi na Terazije pa da se oblači i svlači shodno vremenskim prilikama, ili da se jednostavno ubaci u fontanu kako bi imao opravdanje za svoju golotinju (ovo je najoriginalnije rešenje, priznaćete).

Foto: Arhiva Narodne biblioteke Srbije

Elem - godine 1928, sa petnaest godina zakašnjenja, Grad konačno donosi odluku - spomenik će, bez svoje fontane, biti postavljen na kalemegdanskoj terasi, okrenut ka rekama, tako da njegove najintimnije delove može da vidi samo onaj koji to baš želi. I tako i bi - na godišnjicu proboja Solunskog fronta, na stubu visokom 12 metara, nikao je Pobednik.

Stameni ratnik odlučnog izraza lica, slovenski Herkules sa položenim, ali spremnim mačem u desnoj i sivim sokolom u levoj ruci, postavljen je da čuva grad i slavi pobedu svih Jugoslovena nad nizom dušmana. Fontana čiji su delovi nestali, ili su uništeni, oživela je u rukama vajara Veselka Zorića a na osnovu Meštrovićevih nacrta pronađenih u njegovom ateljeu u Zagrebu.

 

Hajka na Pobednika, međutim, nikada nije završena. Štaviše, forumima i komentarima na članke na ovu temu, u onlajn izdanjima dnevnih novina, preovlađuju rasprave, najpre podrivane nacionalističkim uverenjima. One se protežu od dvosmislenosti Pobednikovih simbola, navodnih skrivenih namera autora, do "prave nacionalnosti" bronzanog čoveka. To nas tera da se zapitamo - da nije Pobednika, šta bi bio simbol Beograda?