Kada je godine 1999. godine, nakon bezmalo pola veka provedenih van Srbije, prešla prag porodične kuće u Birčaninovoj 21, Katarinu Veljković zatekao je sumoran prizor. Prizor sličan onima iz serijala o ukletim kućama, gde raskoš ustupa mesto ruinama i ništavilu.

Da nisu bili od porodica etiketiranih kao "trula buržoazija", Veljkovići bi danas pričali drugačiju priču. Jer gđa Katarina se, i pre no što je 1953. napustila Srbiju, morala pomiriti sa tim da njen dom više nije njen. Posleratne prilike u društvu i vlast koja je sebi dala za pravo prisvojiti tuđe, zapečatili su ne samo sudbinu porodice, već i svekolikog njenog blaga.

U ime naroda, tada im je oduzeto sve. Pola veka docnije, tek poneki nagoveštaj svedočio je o retkom prestoničkom biseru. A Veljkovići su se u ono vreme imali čime podičiti. Njihov dom beše među političkim, ekonomskim i kulturnim jezgrima Beograda, a sama porodica zaslužna je za to što se i u prestonici moglo naći parče Evrope. Nekada prepuna unikata neprocenjive vrednosti, ova je kuća, paradoksalno, postala ogledalom višedecenijskog nemara države prema sopstvenoj kulturi i tradiciji.

Foto: Wikipedia - Vojislav Veljković, tvorac jugoslovenskog dinara i osnivač prvog privatnog muzeja

Daleko od toga da je ovaj dom tek prekonoć postao kućom aveti i duhova. Katarina i njen brat Bogdan, uz roditelje Vojislava i Ljudmilu, Srbiju su napustili pošto su njihova imena dospela na listu nepoželjnih. Komunistička vlast naložila je da sav imetak dobrostojećih pripadne narodu, te su dolaskom Drugog svetskog rata kuću nasledili brojni "padobranci".

A kad toliki neznanci godinama dolaze i odlaze, nemoguće je očekivati da ne ostave za sobom tragova. I to onih rđavih; poput nagorelih mrlja opušaka ili krova koji godinama prokišnjava. Osakaćena kolekcija umetnina kojoj je nemoguće ući u trag, devastirani delovi pokućstva – među njima i (delimično) preživela relikvija kao što je klavir na kome je svirala kćerka Vuka Karadžića, Mina – samo je deo onog sumornog prizora koji je gđu Veljković zatekao po povratku.

Nakon što se odlučila vratiti, poslednji među stanarima napustili su kuću. Katarini je tada ostao nimalo lak zadatak renoviranja i restauracije doma načetog decenijama nepažnje i nebrige. Ovo je, međutim, bio lakši deo posla: kudikamo težom pokazaće se potraga za riznicom nestalom za vreme i po svršetku rata.

Foto: Privatna arhiva porodice Veljović - Vojislav Veljković (otac Katarine Veljković) sa suprugom Ljudmilom

Veljkovići, familija sa pedigreom

Muke koje su na pragu ’40-tih zadesile porodicu Veljković trajale su više od pola veka. Sama njena istorija, ipak, seže mnogo dalje. Od Katarininih dveju rođaka – Milice i Ruže Orešković, dvorskih dama kraljice Natalije Obrenović, te čukundede Avrama Petronijevića – ambasadora kneza Miloša – ova je porodica oduvek bila poštovana i cenjena. Kao pravnici, ministri, visoki oficiri i sudije, Katarinini preci su još od Prvog srpskog ustanka davali pečat politici i ekonomiji Srbije.

To su, pre svega, bili Katarinin deda Stojan – doktorant prava na Univerzitetu u Hajdelbergu, te njegov sin Vojislav Veljković – "otac jugoslovenskog dinara", svojevremeno ministar finansija i osnivač "Srpskog književnog glasnika". Potomak Stojanovog drugog sina Jovana, još jedan Vojislav, stekao je, pak, ugled kao direktor prvog parnog mlina i pivare.

Na pragu 20. veka, porodica će se kao najzaslužnijom pamtiti po umetničkom nasleđu darovanom srpskoj prestonici. Kulturna baština će se uz Veljkoviće useliti upravo u Birčaninovu 21, čineći tako njihov dom čuvarem bogate kulturne riznice.

 Foto: Wikipedia / Jörg Bittner Unna - Jedan od odlivaka Mikelanđelovog "Mojsija" bio je u vlasništvu Vojislava Veljkovića, a posle nacionalizacije, prešao je u vlasništvo Fakulteta primenjenih umetnosti

Rađanje umetničkog paviljona "Muzeo"

Izgrađenu davne 1873. godine, kuću je deceniju kasnije kupio Katarinin deda Stojan. I dok joj je većina predaka mesto našla u ekonomiji, diplomatiji i politici, Stojanov sin Vojislav (1865-1931) – Katarinin deda-stric – naklonost ka umetnosti pokazao je još kao student pariske Sorbone. Već tada je počeo sakupljati dela evropskih i srpskih umetnika, pri čemu mu je poznanstvo sa Pajom Jovanovićem i Betom Vuksanović u tome dalo značajan podsticaj.

Počev od njihovih dela, Vojislavova kolekcija vremenom je rasla. Na pragu 30-tih godina, u zbirci se našlo impozantnih 250 dela – od slika Uroša Predića, Save Šumanovića, Jovana Popovića i Nadežde Petrović, do Pelegrinija, Adolfa Pjera Lulua, Brauninga, Pol-Alber Bernara i Žil-Aleksandra Gruna. Među 21 odlivkom renesansnih skulptura, pak, izdvojilo se nekoliko ekskluziviteta: skulptura "Mojsije", "Robovi" i "Dan i noć", legendarnog Mikelanđela Buonarotija.

Uz tako bogatu kolekciju, Veljković je u svom posedstvu imao pravi privatni muzej. A boljeg mesta za udomiti ga od očeve kuće teško da je imao. Vojislav ih je ipak najpre doneo u beogradsku Krunsku ulicu, a odluku da je zbrine u porodičnom domu nakon Vojislavove smrti doneo je Katarinin deda Stojan.

Tako su se godine 1931. neka od najvrednijih dela jugoslovenskih i evropskih umetnika uselila u Birčaninovu 21. Njima je bio namenjen paviljon koji je Stojan Veljković, prema projektu Aleksandra Gavrilovića i Vojislava Đokića, izgradio u dvorištu kuće. Izložbeni prostor od 225 kvadratnih metara uređen u duhu modernizma dobio je naziv Muzeo, postavši ujedno prvi privatni muzej u Beogradu i na Balkanu.

Uz zalaganje porodice, njenu težnju da kulturi pruži pripadaće joj mesto – ali i neguje je kao ličnu porodičnu tradiciju – zahvajujući svemu tome, priliku da upoznaju kolekciju Veljkovićevih imali su svi Beograđani. Muzeo je bio otvoren 2 puta nedeljno, čineći tako umetnost dostupnu celoj prestoničkoj javnosti.


O sudbini ovog privatnog muzeja posle rata, pročitajte sutra u našem Magazinu...