Urbana legenda kaže da postoje ljudi koji od rođenja do poznih godina nikada nisu zakoračili s leve na desnu obalu Save. U konglomeratu naselja (gradova) koje čine opštine Novi Beograd, Zemun i Surčin zaista možete naći sve od porodilišta do večnog počivališta. A ako se ipak odluče na ovu avanturu, tokom vekova su mogli da biraju čitav spektak prevoznih sredstava - od taljiga, preko brodova, vozova, tramvaja, trolejbusa, buseva i ... možda, metroa. 

Samo polako i ne naginji se sa strane…

Kao i sve dobre priče, i ova počinje sa „nekada davno“. Davno je rimsko doba, tačnije, Vizentiju a prva veza ostvarena između ove i one strane bio je pontonski most. Zbog svoje prirode, bio je privremene namene, te se tradicija rušenja i obnavljanja mostova nastavila sve do vremena turskih osvajanja. Smatra se da se najčešće nalazio negde na mestu današnjeg savskog pristaništa, gde je uostalom milenijum i nešto kasnije podignut prvi putnički most. Tu je, uostalom, nekada i prestajala beogradska varoš i nastajala pustara sa nasumično razbacanim selima koja su nicala duž šabačkog, kragujevačkog ili carigradskog druma.

Kada bi se odvažni putnici dogegali s desne na drugu stranu ove nestabilne konstrukcije, očekivalo ih je dugo i vrludavo putovanje kroz močvaru i ševare. Staze, manje ili više utabane zavisile su od trenutnog nivoa podzemnih voda na kojima i danas počiva Novi Beograd.

Daleko praktičniji i predvidljiviji način transporta bili su brodovi. Tokom gotovo 2 milenijuma zajedničke istorije iz Zemuna do Beograda, i obrnuto, saobraćale su brodice svake vrste – od malih rečnih čamaca, preko šajki, jedrenjaka do ratnih brodova. Njima su pristizali i odlazili osvajači i oslobodioci, umetnici i akademici, jedan slon, jedan vožd, više knjaževa,  prve knjige i prvi glasovir (klavir), razna kontrabanda, radnici i svetski probisveti, rumena dečurlija koja je hitala na kolače s kremom u Zemun i njihovi roditelji na riblje specijalitete u „Veneciju“.

U toj čitavoj halabuci, negde je ušuškan i datum – jul 1850. godine, kada je od Zemuna ka Beogradu zaplovio prvi parobrod i stari Beograd pokucao na vrata Novom.

Voz i priključenije

Otvaranje, neki bi rekli parno, vrata, usledilo je 1884. godine kada je pušten u rad Stari železnički most. Njime je krajem avgust protutnjao prvi voz, čime su Srbija i Beograd oglasili svoju nameru da uđu u Evropu. Pošto voz nije uvek bio najpraktičnije sredstvo, običan svet se i dalje držao brodova koji su još dugo saobraćali na relaciji Beograd-Zemun.

Dodatni problem predstavljala je činjenica da je usled ratnih dejstava jedno vreme  bio srušen.

Ruku na srce, ovo nisu bili jedini načini na koji je pokušano rešavanje transporta. U jednom trenutku lucidnosti, predlagano je da se između dvojice komšija izgradi – gondola. Kao i ostali slični projekti, i ovaj je doživeo fijasko.

Prvi put tramvajem u Zemun

Između dva svetska ozbijno se pristupilo planiranju uređenja močvare na levoj obali Save. Odlučeno je da se od sad zove Novi Beograd.  Zemun je i dalje bio zasebna varoš pored Beograda, još neko vreme. Dugo očekivana zajednica sklopljena je 1934. godine kada je u atar beogradski uvršten i Taurunum.

Da bi se učvrstile međusobne veze, tridesetih godina niče Most viteškog kralja Aleksandra, koji je pored putničkog transporta imao i šine za tramvaj. Prvi tramvaj svečano je ušao u Zemun 5. novembra 1935. godine, tačno na godišnjicu oslobođenja u Prvom svetskom ratu. Datum je, kao što se može pretpostaviti, ciljano odabran kako bi se naglasilo jedinstvo ova dva naselja. Linija je u skladu sa organizacijom prevoza dobila redni broj 14.

Tog svečanog dana, tri tramvajske kompozicije koje su tačno u 11 časova uz nekoliko hiljada Beograđana ispraćene na put uz klicanje „Živeli! Živeli!“ Ruta je vodila od Terazija niz Prizrensku, pa Brankovu preko mosta do zgrade pošte u Glavnoj ulici u Zemunu. Tamo ih je dočekala podjednako razdragana masa Zemunaca, koji nisu ni slutili šta ih u budućnosti čeka.

Srećni spoj trajao je tek 6 godina. Kada je kraljevska vojska minirala Most kralja Aleksandra, sa njim su na dno rekle otišle i šine. Pošto obnova mosta nije bila prioritet, okupaciona vlast uspostavlja liniju, ali samo do Ušća.

 

Nastaviće se...